Suptilna igra dominacije i podređenosti u komadima A Slight Ache, A Night Out, The Caretaker i The Dwarfs Harolda Pintera

Na kraju Dugog svetskog rata, kod čoveka se gubi ideja nastala kao rezultat industrijske revolucije, ideja da je čovek gospodar svoje sudbine, da drži sve konce u svojim rukama, da je zagospodario prirodom. Drugi svetski rat donosi nesigurnost, anksioznost i užas i suočava individualnu impotenciju sa globalnim zagađenjem, bolestima i smrću. Kod Hajdegera se, usled suočenja s nacističkim oduševljenjem koje je izazivala mehanika, javlja ideja o modernom čoveku koji živi u strahu od modernog doba. Čovek postaje svestan svoje nemoći i gubitka kontrole. Mnogi stvaraoci pišu o čoveku kao o prokletoj figuri ovog prokletog sveta. Pojavljuje se Semjuel Beket, koji kroz svoje komade upravo aludira na tu ljudsku indolentnost i nemoć u susretu s okolnostima modernog doba. Njegovi likovi često su izolovani, imobilisani i iscrpljeni i on neretko nalazi za pravedno da ih zakopa u zemlju, ili da ih smesti u velike urne, koje na taj način postaju literarizacija njihovih mentalnih stanja. Iz takvih inkapsuliranih sredina likovi ne mogu da izađu i ne mogu da promene očevidno narušavanje prirodne ravnoteže, u svetu u kome je jedini znak života još samo slabašno njihanje lišća na jednom drvetu. Stvaraoci nam nude jednu apokaliptičnu viziju sveta: život se gasi, ljubav i pravda zauvek su izgubljeni, a prirodna ravnoteža nikada se neće ponovo uspostaviti.
U takvoj atmosferi javlja se pisac kakav je Harlod Pinter. On formira jasan etički stav kojim izaziva stavove o ljudskoj nemoći. On želi da pokaže da privatno ljudsko delovanje može vratiti veru u ljubav i pravdu i zato provocira publiku, stavljajući joj do znanja da ni pojedinac ni društvo nisu bez odgovornosti.
Kao sin jevrejskog krojača, koji je rođen 1930. u reonu radničke klase, i rastao okružen smrdljivim fabrikama sapuna i prugama, Pinter se susreo sa svim nevoljama dvadesetog veka, s antisemitizmom, s ratom, bolestima, evakuacijom iz toplog porodičnog okruženja. On je transformisao svoje traume iz ratom kontaminiranog detinjstva, svoju usamljenost i bes, u hrabrost i odlučnost da se suoči i progovori kao nemilosrdna savest sveta. Stoga, on javno, elokventno, bez kajanja i ustručavanja postavlja pitanje odgovornosti na različitim nivoima, od nacionalnog i geopolitičkog do privatnog i najintimnijeg. Javno se bori za mir, ljudska prava, protestuje protiv bombardovanja Jugoslavije od strane Nato, i na antiratnom mitingu povodom rata u Iraku, u novembru 2002, govori Džordžu Bušu da se "pogleda u ogledalo" kada kaže da "neće dozvoliti da najgore oružje na svetu ostane u rukama najlošijeg svetskog lidera".
Pinter piše svirepo i strastveno, donoseći sebi svojstvene teme - misteriozne pretnje, erotske fantazije, ljubomoru, opsesivnost, mentalnu i porodičnu uznemirenost, a kao osnovni postupak u konstrukciji sukoba koristi izjednačavanje dominantnog i podređenog karaktera, brišući razlike između nasilnika i žrtve. Blaga dvosmislenost, koja dramatizuje odgovornost i dominantnog i podređenog, menja naš fokus čineći da odbacimo prosto poistovećivanje odnosa dominantnog i podređenog sa odnosom nasilnika prema žrtvi i onemogućava nam da jednostavno apliciramo ove termine u teoriju o njegovom radu. On redefiniše pojmove "heroj" i "zlikovac", konstruišući situaciju u kojoj niko nije ni potpuno kriv ni potpuno nevin. On dramatizuje odgovornost podređenog koji trpljenjem ne čini ništa kako bi promenio svoju skoru propast. Na taj način ističe svoj stav o jednakoj odgovornosti društva i pojedinca i provocira publiku, pokazujući jasnu antipatiju prema onima koji bi se radije udaljili nego suočili. Uznemirujući stereotipe o nasilniku i žrtvi, Pinter želi da nas uzdrma, želi da publika u svoj ugao posmatranja uključi razumevanje, pa čak i sažaljenje za oboje, jer oboje snose odgovornost, a otkrivajući nam individualnu odgovornost tih dvaju likova, on otkriva moralnu odgovornost svih nas. Pinter ne podilazi publici, naprotiv, on je izaziva.
Odnos dominantnog i podređenog karaktera najčešće je prikazan kao borba za sticanje posedništva, ali ne nad moći, nego nad istinom, odnosno nad osobom koja je otelovljenje te istine.
Nivelisanje dominantnog i podređenog karaktera i trijumf istine, istaknuti su u nekoliko Pinterovih komada koji su objavljivani zajedno: A Slight Ache, A Night Out, The Dwarfs, The Caretaker, pa iako se ovi postupci najavljuju i u njegovim ranijim komadima, kao što su The Birthday party, The Room i dr. ovi komadi sadrže sveže, imaginativno i gusto manipulisanje svim temama i tehnikama koje je Pinter ranije koristio, ali bez lako uočljivog određenja koji je karakter dominantan, a koji podređen. Šta je istina, a šta projekcija još je manje primetno.
A Sligt Ache (Slab bol), jeste komad koji je prvobitno bio namenjen radijskom izvođenju, ali je kasnije adaptiran za pozornicu. Kao glavna tema ovog komada pojavljuje se misteriozni uljez, koji donosi tenziju lajtmotivu Pinterovog stvaralaštva - borbi za dominaciju i istinu. Sredovečni snob, koji pati za plemićkim poreklom, Edvard, Florin muž, poziva u kuću starog prodavca šibica, o kome ne znamo ništa, sem da stoji na stazici iza zadnjih vrata Edvardovog dvorišta, u svako doba i u svim vremenskim prilikama. Edvard podvrgava potpuno nemog prodavca ispitivanju pripisujući mu određene akcije kao: ti se mrštiš, ti se smeješ, ti plačeš, ti se pomeraš... iako to na radiju ne bi moglo da se čuje, Pinter je bio siguran da će slušaoci znati da prodavac ne čini te akcije. Iako je delovalo da se komad ne bi mogao adaptirati za scenu, to je učinjeno s jednom sitnom promenom; prodavac učini jednu akciju, ali nju Edvard ne prokomentariše. Na kraju komada, Pinter primenjuje inverziju. On menja pozicije Edvarda i prodavca, tako što Edvard, koji je mislio da je prodavac slep, pada na pod objavljujući svoje slepilo. Flora izvodi prodavca na terasu, gde je na početku sedela s Edvardom, a Edvardu daje pladanj s kutijama šibica.
Ovaj komad donosi novi, simpatičniji tretman i dominantog i podređenog karaktera i to tako što je naš fokus usmeren na Edvarda i mi kroz njega procenjujemo mane u anatomiji odnosa. Iako nam deluje da je Edvard dominantan, jer verbalno nadvladava i naizgled slabiju Floru i potpuno nemog prodavca, on je zapravo od samog starta taj koji je ugrožen. On stupa pred nas kao neko čiji je život na kraju, kao neko ko ne primećuje da je letnje vreme, da je dugodnevica, kao neko za koga leto više ništa ne predstavlja. On odmah prijavljuje Flori da oseća slab bol u očima, iako je dobro spavao, što je prva najava njegovog slepila, a Pinter i putem metafore o osi koja je zarobljena u marmeladi, i polako umire, pravi svesne aluzije na Edvardovo stanje. Prodavac je neko o kome Edvard ne zna ništa, osim da možda i nije prodavac, da stoji na stazi kojom niko ne prolazi i da ga baš nikada nije video da odlazi ili dolazi, tako da nije siguran ni da li je ikada napustio poziciju. Prodavac je neko ko ugrožava Edvardov intimni prostor, Edvardovu sobu, a jednostavna soba je prostor u koji je smeštena većina Pinterovih komada čiji su akteri ugroženi misterioznim silama i ljudima, jer soba je simbol doma, ali ne doma kao staništa, već doma koji je intimni prostor našeg selfa, tj. nešto gde mi zaista postojimo i jesmo.
Najvažnija stvar koju prodavac ugrožava kod Edvarda, jeste Edvardova muškost. Iako deluje da Flora podilazi Edvardu, ona zapravo empatiše s njim, jer je svesna njegovog straha tako da, kada primeti da su mu oči krvave, ona ga teši govoreći da je mračno, a kada joj Edvard naredi da pozove prodavca u kuću, ona predlaže da pozovu policiju i sveštenika. Ona mu kontrira i time pokazuje da je svesna njegovog straha i potrebe da povrati svoju muškost, ali da ona nije ta koja je podređena u suštini. Edvard stalno pokušava da dokaže da je on snažan, izdržljiv muškarac, čvrst muškarac, čak plemić, koji negira svako srodstvo sa siromašnim delom svoje porodice i kada mu se učini da prodavac cvili on kaže: "Ne plači, budi muško", što je ironija jer je, u stvari, Edvard taj kome je teško da bude muškarac i uopšte čovek. Prodavac odnosi pobedu nad Florinom naklonošću, zadajući tako najteži udarac Edvardovoj muškosti. Flora odlučuje da ostane s prodavcem, da mu spremi doručak, da priča s njim o ljubavi, dok Edvard biva proteran iz svog doma, iz svog sigurnog skrovišta i to slep. Na taj način Pinter nam ruši iluziju o Edvardovoj dominaciji, stavljajući ga u ponižavajući položaj, ali čini to tako da mi ne žalimo Edvarda već smo svesni da je sam najviše odgovoran za situaciju u kojoj se nalazi.
Za razliku od A Slight Aich, A Night Out (Slobodno veče), jeste jedan od retkih Pinterovih komada, ako ne i jedini, u kome nema nikakve misterije. Ovaj komad donosi mračnu eksploraciju birokratskog sveta donjeg nižeg staleža, u kome svaki pokušaj da se promeni sopstvena ili tuđa pozicija, rezultira onesposobljavajućim gubitkom izbora.
Albert se priprema da izađe, ali ga u tome stalno sprečava majka, koja zahteva od njega da promeni sijalicu u sobi pokojne bake, koja je odavno mrtva. Albert uspeva da se pridruži kolegama Siliju i Kedžu u diskusiji o igri kancelarijskog tima u subotu, i tada postaje jasno da je Albert postao smetnja superiornijem Gidniju, treneru tima, koji ima i višu poziciju u firmi, zbog njihove loše igre i poraza. Kasnije, na partiju, uoči penzionisanja Rajana, na koji Albert jedva odlazi, on ispašta, zbog toga što Rajan krišom dodiruje Ajlin, sekretaricu i ljubavnicu Gidnija. Rajanovo dodirivanje Ajlin, koje bi Alberta moglo da košta posla, košta ga žurke, i on odlazi kući posle oštrog sukoba s Gidnijem, gde svoje nezadovoljstvo iskaljuje na majci, tako što joj zapreti budilnikom, a zatim ponovo odlazi na ulicu, gde sreće i ponižava jednu devojku, ismevajući njen pokušaj da se predstavi kao dama. Kada se vrati kući, njegova majka samo polako pogladi njegovu ruku, uveravajući ga da je dobar dečko.
Bez misterije, Pinter jasno otkriva sve pozicije, a borbu za dominaciju svodi na sinovljeve očajničke pokušaje da uspostavi moć nad posesivnom majkom i da se afirmiše i dokaže u firmi, pred kolegama i superiornijim Gidnijem. Ipak, takođe bez misterije, oni koji imaju moć (Majka, Gidni, i na neki način Rajan) kao i oni koji je nemaju (Albert i devojka), deluju jednako jadno, zato što je njihova motivacija prikazana kao nešto čija je osnova u osećaju neadekvatnosti jer su ograničeni na uski svet donjeg nižeg staleža i birokratskog sveta biznisa. Iako nam se na trenutak može učiniti da Albert stiče dominaciju nad devojkom, mi u stvari shvatamo da to nije dominacija, već unapred propao pokušaj da se uspostavi dominacija u kući, nad majkom, jer devojka nije ništa više do neko ko Alberta podseća na majku. Ona je naredbodavna, govori da je i sama majka, ima čak i isti budilnik u sobi. I ona je pripadnik nižeg staleža, očajnik, koji se lažno predstavlja, i ona u Albertu izaziva isti osećaj uniženosti kao i majka i Gidni. Zato Albert narušava njen lični prostor, sagoreva joj mekani tepih, udara je budilnikom, ponižava je i atakuje na njoj najdraži predmet u sobi, na fotografiju, za koju ona govori da je fotografija njene kćerke, a u stvari je fotografija nje same. Na taj način on atakuje na njenu iluziju, na njen umišljeni, unutrašnji svet, koji je sama kreirala i na taj način on uništava njen self. Nakon što se vrati kući, majka ga ponovo tretira kao dečaka, i to dečaka koji je na nju digao ruku, koji je uradio nešto što nije smeo, još više ga gurajući u podređen položaj. Budući da je bio grub prema devojci, mi očekujemo od Alberta da sada bude grub i prema majci, ali Pinter namerno ostavlja Alberta mirnim pokazujući nam njegov nedostatak izbora, koji je rezultat Albertovih pokušaja da zadovolji i impresionira one koje ne poštuje.
Komad kojim Pinter potpuno briše sve razlike između dominacije i podređenosti i kojim doseže do čiste suštine međuljudskih odnosa, jeste komad The Caretaker (Kućepazitelj), koji se zbog vešte upotrebe njegovih omiljenih tema i postupaka smatra i njegovim najboljim komadom. Aston, psihijatrijski bolesnik, koji stanuje u oronuloj kući u sirotinjskom kvartu u predgrađu Londona, poziva skitnicu Dejvisa, uljeza, u svoj dom i on vrlo brzo uspostavlja kontrolu nad kućom, sve dok mu Astonov brat Mik ne ponudi posao kućepazitelja. Budući da nije sklon poslu, Dejvis odbija i nakon što pokuša da iskoristi razlike i neslogu među braćom, biva izbačen iz kuće i, samim tim, i iz poslednjeg skloništa u kome je boravio i koje mu je ponuđeno. Na taj način sva tri lika propadaju u pokušajima da izađu iz internog autističnog i sebičnog sveta. Dejvis je prognanik, što je za njega možda gore i od same smrti, Astonov trud da stvori pravi prijateljski i pre svega ljudski odnos je propao, i mi znamo da on to više nikada neće pokušati, a Mik, čiji zdrav razum, tokom celog komada ni jednom nismo doveli u pitanje, na kraju se pojavljuje kao najluđi od svih, zbog stalnih očajničkih pokušaja da redefiniše svoj izmišljeni self.
Ovaj komad zalazi u srž neuspeha međuljudskih odnosa, jer ima mnogo zajedničkog sa svima nama i projektuje se na globalni plan kao istina o nemogućnosti jedne zajednice (države, nacije) da se približi drugoj. Mikovi i Astonovi snovi o čarobnoj transformaciji njihovog oronulog i haotičnog staništa u kraljevski apartman, zapravo su snovi o stvaranju jednog toplog odnosa, jednog ličnog uređenog sveta. Taj privatni pokušaj da se stvori privatna ljudska veza ima etičke reperkusije, jer Pinter želi da pruži osnovu za akciju ljudske zajednice, koja prevazilazi privatni odnos.
Komad The Dwarfs (Patuljci), koji razmatra etička pitanja kroz najprivatniji deo ličnosti, prirodu unutrašnjeg identiteta, nastao je kao adaptacija jedinog Pinterovog romana, koji je objavljen tek 1990. Len, Pit i Mark su prijatelji iz detinjstva, Len je trenirani stanični nosač, Pit je računovođa, a Mark je glumac. Oni postepeno ulaze u svet društvenih konvencija, uništavajući na taj način prirodu ličnog odnosa. Zatvarajući se u sebe i bivajući zatvoreni za druge oni se oslobađaju mašte, ali ulaze u svet mundijalnog reda i dezinfikovane stvarnosti. Len Pitu otkriva da vidi patuljke, koji stalno nadgledaju njega i Marka, i time mu zapravo otkriva svoje nepoverenje prema njima, dok Pit otkriva Lenu svoje nepoverenje prema Marku. Len, u svojoj potrazi za verifikacijom izdaje Pita Marku i time se oslobađa patuljaka, ali se oslobađa i topline prijateljstva i ljubavi koju su u detinstvu gajili jedni za druge. Pinter je sam istakao da je izdaja u ovom komadu strategija za osvajanje dominacije, po cenu onoga što su se karakteri najviše nadali da će dobiti jedni od drugih: prijateljstva i ljubavi. Na samom početku, mi shvatamo da su to ljudi koji su na pragu ulaska u birokratski svet, oni jedan drugom dele savete o načinima za postizanje samopotvrđivanja, ali oni se sami plaše ulaska u taj svet, što nam otkriva Pitov košmar, u kome on vidi sebe samo kao još jednog čoveka bez lica, samo kao još jednog otuđenika bez identiteta. Identitet je u ovom komadu definisan kroz prijateljstvo, a izdajom prijatelja likovi izdaju, u stvari, sami sebe, jer prijatelj nije definisan samo kao jedan deo nečije ličnosti, već kao ono što tu ličnost oličava. Tako se borba dominacije i podređenosti prikazuje u trouglu u kome likovi tragaju za verifikacijom po cenu nečeg što je mnogo važnije od nje same. Na kraju ostaju usamljeni i izgubljeni, prognani jedni od drugih. Niko nije dominantan, niko nije podređen, ali svi su na gubitku.
Čini mi se, da je na kraju adekvatan jedan citat iz intervjua koji se nalazi na sajtu www.nobelprize.org, a koji je Harlod Pinter dao novinaru Piteru Marksu iz "Vašington posta", 14. oktobra 2005, a glasi: "Godine 1958. napisao sam: nema jasnih granica između onoga što je stvarno i što je nestvarno, ili između onoga što je istina i onoga što je laž. Jedna stvar ne mora po pravilu da bude tačna ili netačna. Ona može biti i jedno i drugo. Mislim da ovakav stav ima smisla ako se odnosi na tretman realnosti kroz umetnost. Kao pisac mogu da se držim toga, ali kao građanin ne mogu. Kao građanin, ja moram da pitam: Šta je istina? Šta je laž?"