Narodno pozorište u Somboru imalo je, ima i danas, imaće i sutra, velike, ozbiljne glumce najtananijih glumačkih i ljudskih svojstava, ali zasigurno i zadugo neće se uobličiti takva jedinstvena, neglumljena ljudska figura i stav kakav je ovim gradom, Vojvodinom, Srbijom i delom onog zemljinog šara kojim se kretao, sobom nosio Vladimir Amidžić. Skladna i prijatna odmerenost Vladimira Amidžića impresionirala je ne samo njegove kolege nego i sve ljude, znalce pozorišnog stvaranja. Za više od pola veka glumačkog trajanja odigrao je oko 250 uloga. U stvari, teško je utvrditi tačan broj uloga koje je odigrao, jer vešto je znao da se prikrije i premetne u bezbroj likova, neretko i u jednoj te istoj predstavi po nekoliko puta. Pamti publika, sigurno, njegove likove: Šandora Lepršića u Rodoljupcima u režiji Ž. Oreškovića, Hepija u predstavi Smrt trgovačkog putnika u režiji P. Dinulovića, Deprea u Madam San Žen (nagrada na Susretu vojvođanskih pozorišta) Lj. Draškića, Savetnik Agacija u Tako je ako vam se tako čini N. Petrovića, Bazila u Figarovoj ženidbi i Popa Savu u Ruženju naroda u dva dela u režiji K. Mladenovića, Atanasija Teodorovića u Kako zasmejati gospodara V. Ognjenović (nagrada na Susretu vojvođanskih pozorišta), lorda Darlingtona u Lepezi ledi Vindermir, Kanđu u Kate Kapuralici u režiji J. Markovića, Tasu u Sumnjivom licu... itd.
Umeo je, kako bi se reklo, s ljudima - i s prostim svetom i plemenitašima, i s akademicima i sa pijačarkama, i s bogatima i ubogima, i s novima, a još bolje sa starima, i s mladima bolje nego sa starcima... Samo jedno nije umeo: s primitivizmom i glupošću, nakaradama, bahatošću i nečistim silama. To nije hteo ni da prikrije, nego je uvek glasno, usred glumačkog salona, negodovao i otvoreno kritikovao.
Ali taj nesputani duh, suptilna duhovnost i zdrava duhovitost, razdvojmo odmah te kategorije, to je ono što se odavno ulicama i sokacima ovog drevnog grada nije susretalo. I njemu su se javljali sa svih strana, i sleva i zdesna, kad prolazi, ranije karakteristično uznosito, a poslednjih godinu dve isto tako samo teže, opirući se vremešnosti koja sve ugiba. I tako, idući dijagonalno Ćelavim trgom, onom prečicom od Konjovićeve palate, pokraj Galerije "Milan Konjović", pa Zmaj Jovinom do Pozorišta, tog jedinog mesta kome se zaista posvetio, od mladih dana vinkovačkih i sivačkih, do danas. Dakako, naša je stvar kako mi držimo i nosimo svoja tela na ovome svetu, ali nama je gospodin Vladimir Amidžić, čak i svojim hodom, istrajno pokazivao da u Somboru postoji jedan drugi život, život glumačke umetnosti koji, moglo bi se reći, paralelno teče s našim svakodnevnim piljarskim, političkim, advokatskim, lekarskim, trgovačkim, učiteljskim, i ko zna kakvim somborskim životima. Da postoji jedna težnja ljudska da se život preoblikuje u lepotu, u trajanje. I to ste mogli da čitate u svim njegovim ulogama tokom prebogatog glumačkog trajanja... I bio je pobornik savršene lepote: pogledajte njegovu lektiru, poslušajte njegov izbor muzike, upoznajte se s glumačkim i rediteljskim uzorima, pogledajte njegovu predanost slikarstvu u poznim godinama. I sve će vam biti jasno.
Zato je Sombor sada još siromašniji grad. Otišao je Vladimir Amidžić, glumac, koji je voleo ovaj grad iznad svega i ostao mu veran. Čovek koji je obišao mnoge svetske metropole, vraćao se s radošću svome Somboru spreman da mu daruje, da ga brani, da se bori za njegov napredak, a naročito za njegovo prelepo pozorište u kome je proveo pola veka. Njegovu naklonost i nežnu pažnju osetili su svi koji su u ovoj kući radili: glumci, reditelji, pisci, upravnici, ali i pozorišni radnici svih struka. Zato je gospodin Amidžić bio uvek i najbolji savetnik upravnika. Koliko je puta umeo da kaže da je problem u nedostatku čvrste ruke. "Treba čvrsta ruka!", govorio je, ali nije tako činio. Postupao je uvek plemenito. Više je prijala njegova otmena distanca koja izražava veliko poštovanje, nego nečija burazerska ruka i srdačno, a licemerno "ti"... Ko je bio u somborskom Pozorištu zna da su oni dugački hodnici što vode prema glumačkom salonu ili glumačkim garderobama, popločani o trošku Vladimira Amidžića. Ali pretesan je to hodnik za njegov duh! Nadamo se da ćemo uskoro u ovom drevnom gradu, u nekoj lepoj ulici s njegovim imenom, kad sretnemo dragog prijatelja, sesti na klupu i započeti priču, nalik na bajku: "Bio jednom jedan divan glumac i čovek - Vladimir Amidžić."