Novembra 2005. preminuo je Sveta Jovanović. Arhitekta i scenograf. Otišao je iz života, a ostao u našoj blizini. Skice. Skice života i rada. Pozorišne skice. Skice pozorišnih hodočašća: Ljubljana, Celje, Maribor, Kranj, Nova Gorica, Trst, Zagreb, Dubrovnik, Novi Sad, Skoplje, Zrenjanin...
Posle Romantičnih duša, Lažne Ivane, Školjke, Sluga, Devojčice, Izgubljenog sina..., ljubav mu je bila slovenačka drama, pogotovo kad je u pripremi bila praizvedba...
O tim simbolično metaforičnim naslovima slovenačkih dramskih tekstova i pozorišnim predstavama, koje je Sveta u različitim pozorištima scenografski uobličio, iznova je pričao, analizirao ih, bavio se bojama, tlorisima, dijagonalama, horizontalama, scenskim prostorima... dramskim likovima, sadržinom, kao da još uvek ima nečeg nedorečenog. Nijedna njegova scenska zamisao, posle premijere ili već odigrane predstave, nije značila konačno završeno delo upisano u pozorišnu istoriju. Bila su to beskrajna Svetina traganja za nekakvim biserom u školjki ili možda rasutom i izgubljenom pozorišnom iluzijom, povoljnim prilikama...
O Sveti Jovanoviću već pišemo u prošlom vremenu; i nismo pravedni. Kad pepeo položen u urnu spustimo u grob i zatrpamo ga, to je kao da smo priveli kraju neku pozorišnu konačnost: zatamnili prostor i spustili zavesu, gvozdenu zavesu. I pozorišne predstave, koje pozorišta više ne igraju, samo su prošlost, možda živa sećanja, zapisana u mislima, preslikana na fotografijama, možda zabeležena i u pozorišnoj kritici. U dokumentima nema onoga što kao gledaoci vidimo, čujemo, osećamo i sva atmosfera, koju proživljavamo, ostaju samo sećanja. Često antologijska. Kao što su i pojedine Jovanovićeve scenografije.
Ne može se u sećanjima oživeti samo biser u školjki i čežnja koju smo s umirućim rediteljem Jožetom Babičem krajem devedesetih u Šentjakopskom pozorištu, u pozorišnoj dvorani, još jednom proživljavali zajedno s Pepinom i njenom čežnjom, dok smo pripremali Krajgerovu Školjku, gde se Sveta osećao kao čovek iz Vojvodine ili iz Banata, a ipak Slovenac i "zarobljenik" pozorišta, kome je posvetio ne samo sve arhitektonsko, pozorišno, likovno i scenografsko znanje već je, čvrsto rešen, istovremeno zaokruživao vlastiti scenografski opus.
Tako stvaralački samonikao, s prečišćenim estetskim govorom scenskog prostora i osobenosti u oblikovanju scenskih elemenata Sveta je delovao i u operi: Gotovčev Ero s onoga svijeta, Masneov Tais, Švarino Slovo od mladosti, Gunoov Faust, Crankova Ukroćena goropad...
Pa i u kasnijem radu na RTV Sloveniji, gde je već profilisao televizijsku i filmsku scenografiju, još uvek je bio vezan za pozorište.
Isto tako možemo se s nekakvim "ozarenjem" u srcu sećati Svete Jovanovića, koji se u sezoni 1975/76. vratio u svoj kraj, u Zrenjanin, gde je u Narodnom pozorištu s rediteljem Dušanom Mlakarem pripremio postavku Cankarevih Romantičnih duša.
Kao što je Cankarev dr Mlakar imao dve ljubavi, tako je i Sveta bio zaljubljen u Sloveniju i u svoju Vojvodinu... Zrenjanin, Aranđelovo, Novi Sad... Voleo je i svoju struku... prijatelje... Na mostu preko Dunava u Novom Sadu je govorio... slično kao dr Mlakar, svečarski obučen, posle poslednje takmičarske predstave na Sterijinom: ...U prvom redu treba verovati i spoznati da postoji čovek samo od tela, ...ničeg drugog osim krvi i kostiju i mozga. A naša dužnost i jedini cilj sveg našeg delanja jeste da negujemo to telo, da ga brižno čuvamo i toplo oblačimo... Telo, jedino telo!
...Pa opet povratak.
Banatsko Aranđelovo. Ljubljana. Maribor. Novi Sad. Sarajevo. Beograd. Dubrovnik.
Pozorišni saradnici i prijatelji. Po pozivu, po pripadnosti pozorištu. U umetnosti.
U stvari, to su bili putevi ukrštanja na pozorišnim bespućima, koja su počela u Jovanovićevim studentskim pedesetim godinama. Ko, zapravo, iz studentskih dana nije poznavao Svetu? Lekari, advokati, dramski pisci, glumci, komparativisti, akademci... Bilo je nečeg boemskog u njihovim susretima a ipak valjda nijednog praznog hoda...
Novi Sad i Sterijino pozorje, Maribor i Borštnikovi susreti, Sarajevo i MESS, kao da je to samo jedna velika scena, veliki scenski prostor Svete Jovanovića, gde Sveta, taj večni pozorišni sanjar i veseljak, igra jednu od svojih velikih uloga koje na sceni nije mogao da odigra.
I ko ga se ne bi sećao, scenski "iscrtanog" u sudaru stvarnog i nestvarnog, realnog i irealnog, u iluzijama životnih okolnosti i različitosti, koji su tvorili snažnu energiju i koju ni Sveta Jovanović, kakvog ćemo pamtiti, zapravo nikad nije uspeo da ukroti.
Sve dok je radio bio je zapravo u svom zenitu, i svaki put je svoje nekad "magličaste" vizije pretakao u scenske snove i pokušavao da ostane sve vreme na ivici stvarnosti i imaginarnog sveta.
Ko se ne bi sećao njegovog krsta iz neke druge predstave, pa drveća i komode, stepenica... ili scene za celjsku predstavu na otvorenom, među ruševinama Novačanovog Hermana celjskog ili Čehovljevog Ujka Vanje, pa Kralja Lira... Pirandelovog Henrika IV, saradnje s Balbinom Baranovič, kad je na Eksperimentalnoj sceni ostvario specifičnu dramatiku apsurda u Beketovoj drami Kraj igre... Milerovog Lova na veštice, Čežnje pod brestovima.
A Sveta je bio više od scenografa. Znao je da stvori radnu i kreativnu atmosfetu, bio je dobro došao sagovornik, kad je sa celokupnim timom, umetničkim i tehničkim, stvarao pozorišnu predstavu. U njegovom opusu su zastupljene sve vrste dramskih tekstova slovenačke i svetske, savremene, starije i antičke dramske književnosti.
Za svoj rad dobio je najviša priznanja: Sterijina nagrada, Borštnikove nagrade, Prešernovog fonda, sarajevski Zlatni venac...

Sa slovenačkog prevela Aleksandra KOLARIĆ