Ovdašnji izdavači veoma retko publikuju zbornike pozorišnih kritika, a i kada takve knjige napokon ugledaju svetlost dana - na osnovu tiraža pa i činjenice ko im je izdavač - nije teško zaključiti da su one pre svega namenjene izuzetno uskom krugu čitalaca, stručnom delu naše teatarske javnosti - teatrolozima i, eventualno, pozorišnim kritičarima.
Problem je verovatno u tome što je, s jedne strane, status pozorišne kritike kod nas pao na veoma niske grane, što ona - osim u retkim slučajevima - nema značaj koji bi inače bilo normalno da ima, dok s druge, donekle kao posledica prvog razloga, teatarsku kritiku ovde gotovo niko ozbiljno ne doživljava mimo njene uobičajene "dnevne funkcije", dakle u povesnoj perspektivi. Otuda će, jednog dana, budući analitičar istorije našeg teatra suštinski veoma malo moći da sazna o istinskom kvalitetu aktuelne pozorišne produkcije. Dakako, srećom, makar će mu biti jasan njen karakter, pa i to tek donekle i pre svega na osnovu procene famoznog "duha vremena", još jedne relikvije epohe romantizma koju baštini naša savremenost.1
Drugim rečima, pozorišnoj kritici je ovde - barem u sadašnjem trenutku - ponajpre određena svojevrsna propagandna uloga, te su joj i dometi svedeni na nivo elementarnog informisanja o tome da je u određenom pozorištu (razume se, ponajpre beogradskom) izvedena premijera izvesnog komada, da su u predstavi nastupili određeni glumci, da su scenografiju i kostime "potpisali" izvesni autori i, u najboljem slučaju, na utisak o tome kako je reditelj obavio ("odradio") svoj posao.2
Pitanje je, dakle, u kakvom kontekstu se danas pojavljuje zbirka pozorišnih kritika, kao i o čemu bi uopšte, s obzirom na aktuelni kontekst u kom funkcioniše domaća savremena kritika, i mogao da svedoči zbornik kritičarskih reakcija na pozorišni reperoar.3
Pa ipak, zbirka odabranih kritika Avda Mujčinovića (1940-1997), pozorišnog kritičara, novinara i urednika, rečito je svedočanstvo o pozorišnim predstavama nastalim u sasvim određenom vremenu, u okolnostima koje su, ne samo pred kraj života ovog kritičara, obilovale dramatičnim momentima, o teatarskim delatnicima i njihovim umetničkim dometima, pa i o samom pozorištu nimalo simpatične epohe.
Hroničarski pedantno i predano, Mujčinović je beležio kritiku u novinarski veoma specifičnim okolnostima - za dnevni list čiji je osnovni žurnalistički imperativ sadržan u zaglavlju naslovne strane, za "Ekspres Politiku". Gotovo po pravilu lišen mogućnosti da proveri svoj stav i utisak naknadnim gledanjem predstave, neprestano pod pritiskom histerije kakvu nameću gvozdeni rokovi za predaju teksta, Mujčinović je imao zadatak da iskaže ono što misli, oseća i zna na strogo ograničenom prostoru, te da u tim okvirima pokuša da plasira kompletan svoj kritičarski pogled na svet teatra.
Osim što zahteva promptno kritičarevo reagovanje, koje, opet, podrazumeva ozbiljne i duge prethodne pripreme, erudiciju kakvu nije moguće nadoknaditi tokom jedne besane noći, vrsno poznavanje svih aspekata društveno-pozorišnog miljea kojem su i predstava o kojoj piše i njegov članak namenjeni, kao i posebnu vrstu staloženosti koja ne sme biti narušena panikom izazvanom svešću da tekst valja napisati u predviđenom roku - pre no što novine odu u "prelom", "ekspres kritika" zasniva se i na specifičnoj vrsti osećaja odgovornosti autora - i pred stvaraocima predstave o kojoj svedoči, i pred svojim čitaocima, ali i pred sobom samim.
Sa svim prethodnim elementima moguće je poigravati se i njima manipulisati, no odgovornost je vazda u vezi s moralom. Mujčinović je toga bio svestan. U tom kontekstu čini mi se da je njegova odluka da ne piše o predstavama u kojima igra njegova supruga, ugledna glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta Đurđija Cvetić, manje relevantna za procenu Mujčinovićevog moralnog stava, i pre je simboličan, gotovo formalan ustupak domaćoj čaršiji. Jer, etička skrupuloznost na kojoj je insistirala preosetljiva ličnost Avda Mujčinovića bila je izuzetno čvrsto usađena u svaki njegov tekst, i to je uvek bilo evidentno.
A on, međutim, kao kritičar, nije imao pardona. Zastupajući svoje stavove, braneći vlastita uverenja i argumentujući svoja kritičarska načela, afirmisao je zapravo ozbiljno utemeljeni pogled na teatar, precizno odmeravao granicu između populističkog i elitističkog u pozorištu i oko njega, iskazujući odmerenost prema novim teatarskim tendencijama, uvek bivajući spreman da, u kontekstu spora pisca i reditelja, zastupa stranu onog prvog, ipak svestan istinski autorske uloge ovog drugog. Pri tom, sposoban ali i senzibilan da razume glumca i njegovu poziciju u galimatijasu kakav podrazumeva rad u teatru, rad koji ponekad može da se uzdigne do nivoa umetnosti, ali koji uvek podrazumeva kolektivni napor, zajedničko traganje za rešenjima...
Sve ovo Mujčinović je, međutim, činio na način svojstven iskusnom novinaru i uredniku koji vrlo dobro zna za koga i u kom vremenu piše svoje kritike. Pokatkad, zarad atraktivnog efekta koji je predviđao kod čitalačke publike, birao je i ekstravagantne iskorake u nekonvencionalne forme, poigravao se opštim mestom koje veli da kritičar nekada može i da "sahrani" predstavu. No i u tim prilikama, ovaj kritičar zapravo se izlagao oštrom sudu ovdašnje neretko maliciozne javnosti, barem u istoj meri u kojoj je to podrazumevala i činjenica da stavlja sečivo pod grlo reditelja čiju predstavu "sahranjuje".
U pogovoru za ovaj zbornik, priređivač Radomir Putnik, ispisujući zapravo svojevrsnu prolegomenu za teoriju pozorišne kritike (čiji je predstavnik godinama i sam bio), s razlogom konstatuje podatak da je Mujčinović pripadao grupi teatarskih hroničara koji pozorište ne doživljavaju kao "poprište teorijskih sporova", "niti je u predstavama pristajao da traži manifeste novih teorijskih nastojanja". Mujčinovića je, veli Putnik, interesovala celina scenske postavke konkretnog dramskog dela, a u tom kontekstu kritičar - kako je svoj zadatak i svoju poziciju sagledavao Avdo Mujčinović - i sam, uprkos suštinske protivrečnosti takvog položaja, postaje nerazlučivi deo predstave. On, dakle, prepoznaje sebe kao objektivnog analitičara koji treba da dekodira šifru predstave, da pronikne u njenu srž, odoli svim zavodljivim pozorišnim zamkama, iako u njoj, u predstavi, i sam zapravo intenzivno učestvuje, makar i kao "gledalac sa zadatkom".
Ovo je, međutim, samo jedna od protivrečnosti koja definiše poziciju pozorišnog kritičara i njegov odnos prema teatru, a zbornik Mujčinovićevih kritika, kao uostalom i Putnikov predgovor, pružaju zainteresovanom čitaocu priliku da razmišlja (mada ne i da definitivno raspetlja), o mogućnostima razrešenja ovog čarobnog klupka.

1 Korisno bi, otuda, bilo razmisliti o teatrološkom značaju koji za mlade proučavaoce istorije srpskog pozorišta danas mogu imati kritike koje su svojevremeno, pre dvadeset, trideset ili četrdeset godina, objavljivali Jovan Hristić, Muharem Pervić, Vladimir Stamenković, Slobodan Selenić, Feliks Pašić, Dragan Klaić, te videti koliki su one ozbiljan reper bile za ondašnje teatarske stvaraoce, nego i kakav trag su ostavile formirajući buduće naraštaje pozorišnih kritičara.
2 U sveopštoj tabloidizaciji domaćih medija, pozorište je, uprkos činjenici da je smešteno u ovakvu ravan, možda još i dobro prošlo. O lekarima se, recimo, piše samo kada dođe vreme da budu "otvorene" afere, a o prosvetnim radnicima u sezoni štrajka, ili kada nastrada neki učenik.
3 O stručnoj potkovanosti mnogih naši aktuelnih kritičara, njihovom moralu, o limitiranosti ovdašnjih medija, ili vremenu u kom živimo. I s tim u vezi, o čemu, na primer - osim o neukosti, odsustvu elementarnih kriterijuma i degradaciji pozorišne kritike - svedoči skandalozna zbirka kritika čiji je autor XY, naslovljena kao YX, nastala na osnovu prethodno publikovanih tekstova ovog autora u uglednom prestoničkom listu.