Evo jedne, zaista, gusto zbijene monografije! To gusto tkanje jeste prirodna posledica odavno zapažene iskonske i, moglo bi se slobodno reći, anegdotske težnje Dejana Penčića Poljanskog da magacioniše skoro apsolutno sve informacije o jugoslovensko-srpsko-crnogorskom teatru. Ovo je četvrta mnografija posvećena Susretu - prethodile su joj istovrsne publikacije o 20, 30 i 40 godina trajanja Susreta profesionalnih pozorišta Vojvodine. U dvadeset dva odeljka Dejan Penčić Poljanski sažima 55 godina trajanja jednog festivala. Najpre Poljanski pred čitaoca podastire kratak izvod iz monografije koja je prethodila ovoj - a bila je objavljena povodom 40. susreta pozorišta Vojvodine - odlomak teksta Milutina Karišika "Provera umetničkih dometa" u kom je čitaocu najzanimljivije otkriće da prvih godina Susreta, ustanovljenih 1959, nije bilo ocenjivačkih komisija, a da je na Trećem festivalu utvrđena rang-lista, nalik nekoj prvenstvenoj tablici ansambala, a izvedena "na osnovu kvaliteta predstave koje su na tom festivalu prikazala pozorišta". Potom, u uvodnom tekstu "Od četrdesetog do pedeset petog Susreta", Penčić Poljanski daje suptilnu analizu ovog Festivala, apostrofirajući promene koje su se desile u njegovom ustrojstvu u periodu od 1990. do 2005, razdoblju koje nije obuhvaćeno ovakvom vrstom publikacija. Autor zapaža da je početkom devedesetih primećena potreba za selekcijom, jer je na Festivalu bilo previše predstava, a s druge strane nije bilo moguće da se u takmičarski blok uvrste predstave vaninstitucionalne produkcije, dok "svaki stalni teatar mora biti zastupljen, makar ono što je ostvario ne zadovoljava ni najniže estetske kriterijume!". Uprkos zalaganju i govorkanju o izboru predstava, taj san o selekciji ostvaren je tek početkom novog milenijuma! Osim selekcije, kao krunske promene propozicija Festivala, u događaje od izuzetnog značaja u ovom vremenskom odsečku održavanja Susreta pozorišta Vojvodine, autor svrstava i "presedan nad presedanima" koji se zbio na Susretu 1992, kada su "upornošću jednog predsednika žirija, inače zaljubljenika u lutkarstvo i jednog od retkih naših poznavalaca lutkarstva Milenka Misailovića", tijumfovali zrenjaninski lutkari. Reč je predstavi Mitovi Balkana Srboljuba Stankovića, koja je potom izvedena, van konkurencije, na Bitefu i Sterijinom pozorju.
Vrlo su korisni i tabelarni pregledi svih predstava u konkurenciji i svih nagrada i pohvala i najuspešnijih pojedinaca. Kad god je bilo moguće, autor je uz hronološki sled pobedničkih i pohvaljenih predstava prezentovao po jednu kritiku i fotografiju, te čitalac pred sobom ima prilično upečatljivu sliku pozorišnog života Vojvodine od 1959. do danas. Na kraju monografije stoji i dragoceno poglavlje "Najuspešniji učesnici Susreta" gde se informacije prosto umrežavaju, pa to više nije samo monografija o 55 susreta/festivala pozorišta Vojvodine, nego nedogled preglednih informacija i o drugim teatrima i drugim festivalima, jer u tom poglavlju dobijete kratke ali sadržajne biografije nagrađenih, u kojima su, opet, i podaci koji se odnose na druga pozorišta i festivale...
Ono što odlikuje ovu monografiju, što je izdvaja iz mnoštva sličnih publikacija, jeste neskriveni autorski stav i stil Dejana Penčića Poljanskog. Tako ćete ponegde pronaći i duhovitu pozorišnu anegdotu (o poimanju domaćeg dramskog teksta na način nekadašnjeg upravnika pozorišta iz Tuzle, o shvatanju pozorišne tradicije na sremskomitrovački način, na primer!) ali i pogdekoju autorovu apodiktičku tvrdnju o našem pozorišnom sistemu, organizaciji, repertoarskoj politici ili pozorišnoj etici (o rediteljima koji rade "brzo i mnogo", o trajanju "zvezdanih trenutaka" jednog pozorišta, o "stavljanju reditelja na repertoar", o radu festivalskih žirija" i dr.). I to je Dejan Penčić Poljanski - duhovit, pomalo ciničan, ali nikad zloban. Produktivno svadljiv - da! I ta njegova odavno znana polemičnost čitljiva je čak i u fusnotama uvodnog teksta. Autor ističe da je uvod pisan "vrlo lično" i da to nikog ne obavezuje, a da je obavezujuća "zbirka činjenica" to jest "istorija u kojoj će svako ko je ostavio iole traga u vojvođanskom pozorištu moći da se nađe". Nama se čini da je autor preskroman! Obavezujući je i njegov uvod, jer to je pronicljivi pogled istinskog pozorišnog znalca nastao na osnovu analize "zbirke činjenica".
A tek značaj tih zbirnih informacija! Recimo, saznajete da je ukupno nagrađeno 606 glumaca, 86 reditelja dobitnika nagrade i pohvale za režiju ali Dejan Penčić Poljanski ide i dalje - zbraja čak i asistente (ili pomoćnike) režije u nagrađenim predstavama. Posebna priča su njegove oznake - simboli, šifre i skraćenice, jer da one nisu racionalno a brižljivo upotrebljene, obim ove knjige ne bi bio 260 strana, nego, izvesno, dvostruko veći! Tako monografija o 55 susreta/festivala pozorišta Vojvodine prestaje da bude samo "podsetnik", nego verodostojno svedočanstvo o bogatom pozorišnom životu Vojvodine manifestovanom kroz istoriju nastarijeg pozorišnog festivala u ovoj zemlji.