NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 4 godina XLI oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

D R A M A
Milan MARKOVIĆ
DOBRO JUTRO G. ZEKO

 

Milan MARKOVIĆ
Rođen je 14. maja 1978. u Beogradu. Aktivno se uključuje u antiratnu kampanju 1998. Apsolvent je Fakulteta dramskih umetnosti, dobitnik nagrade "Josip Kulundžić" za pozorišni komad Klupa, koji je izveden u Beogradskom dramskom pozorištu u režiji Gorana Ruškuca. Od 2002. član Stani Pani Kolektiva (www.stanipanikolektiv.tk), grupe koja se bavi istraživanjem alternativnih kulturnih i društvenih obrazaca, a od 2004. i kolektiva Queer Beograd (www.queeruption.org/queerbeograd). Piše za pozorište (Dobro jutro, g. Zeko, Zelena kuća, Klupa), radio (Aca to ne može da razume, Dupli sa sirom), snima kratke i dokumentarne filmove i oslobađa bilborde.

DRAMATURŠKA BELEŠKA
ŠARGAREPA U IMPLOZIJI

Činjenica je", kaže Borhes, "da svaki pisac stvara svoje prethodnike." S obzirom da stvari uglavnom stoje tako, u slučaju Milana Markovića, to jest njegove drame Dobro jutro, g. Zeko, moralo bi se na tom nivou štošta iznova stvoriti, to jest rekonstruisati na putanji moderne srpske dramaturgije. To, naravno, ne znači da ovaj inovativni dramski iskaz - povest o razdirućem trouglu stvarnosti, subjekta i umetnosti - nema izvesnu predistoriju: saborce, takoreći, ako već ne direktne prethodnike. Korene tematike i prosedea koji implodiraju u Markovićevoj drami možemo potražiti u dalekoj lirskoj fantazmagoriji Centrifugalni igrač Todora Manojlovića (1930); asketski, suptilni cinizam dijaloga sledi tragove otisnute mračnim sjajem farsi Velimira Lukića iz šezdesetih (tačnije, komada Dugi život kralja Osvalda); protejsku rasplodnost zapleta i nezaustavljivu sumnju u svaki nivo stvarnosti, Marković kreativno (i, po svemu sudeći, nesvesno - što je prava poetička logika) baštini iz jedinstvenog i apartnog komada Magna Carta našeg prerano izgorelog dramskog meteora Marija Rosija. A ipak - postoji energetska struja inovacije koja Markovićevu intrigu o gospodinu Zeki predočava kao ostvarenje bez suštinskog uzora: dakle, dramu koja nagoveštava (i počinje ostvarivati) jednu bitno drukčiju dramsku dimenziju u našem pozorišnom miljeu.
Prelom se, da počnemo od najvidljivijeg, u ovom komadu atraktivno predočava u odnosu tzv. modernističkog Subjekta (Ja, rastrzanog histerijom stvaralaštva i paranojom stvarnosti) i ultra-post-moderne masmedijske "aure": rekviziti SF-naracije, ambijent digital/video "igračaka"... i, nadasve, paradigma animacije kao ironičnog principa (Anti)Stvarnosti. Iz zaigrane, lako apsurdne, na prvi pogled vudialenovske psihoseanse (pogađanja koja je stvarnost "prava"), Milan Marković prelazi na nivo koji nerešivost pomenute dileme - ko koga izmišlja i da li je lek gori od bolesti - pretvara u osnovni pogon nove povratne sprege:
"Mislim, kapiram - razum je zajeban igrač. Integriše se u sve delove sistema, gori je od Majkrosoftovog softvera... I onda crpe resurse i stalno puca, ruši sistem"...
Zahtev razuma za razrešenjem dileme o "pravoj stvarnosti" je, kako nam suptilno predočava implozivni iluzionizam drame Dobro jutro, g. Zeko, samo novi trik posesivnog duha Jedne Priče: ako je šargarepa stvarna, zašto bi manje stvaran bio Zec (asocijativni niz koji implodira u čulima i memorijama "crtaćoholičara"). Ako - sledimo dalje paradoksalno serijalnu Markovićevu igru - postoji beskonačno mnogo priča ("brod sa milijardu prozora"), onda je i ona priča u koju smo "ušli", priča Zeke/Jovana, tkivo koje se mora milijardu puta razdvojiti. Štaviše, Jovan, Junak-koji-postaje-autor, mora izgubiti sopstveni život (posao, Miru), da bi stekao sopstvenu mogućnost pričanja. S druge strane - a Markovićev iluzionizam dvostrukog reza leži upravo u sposobnosti da nam sugeriše kako je reč o istoj strani - g. Zeka, Autor-koji-postaje-junak, mora osvojiti sve moguće i raspoložive fascinacije ("niz spiralnih veza"), da bi dosegao poetičko-stvarnosnu tačku, vremeprostor unutar kojeg je ukus šargarepe nesumnjiv - a mogući smisao (priče i života) dosegnut. Ali, šta je šargarepa: Priča, Junak, Autor, ili neki drugi, skriveni Tvorac? U tihom, doslednom radikalizmu Markovićeve povratne sprege, jedino mašta ne implodira: u svojevrsnoj eksploziji neodadaističke moralnosti, privremeni poraz znači samo to da Priča više ne stoji između Junaka i Autora (kogod oni bili). Ali tu je šargarepa.
Svetislav JOVANOV


DOBRO JUTRO G. ZEKO

Lica
Gospodin Zeka
Jovan
Doktor / Prvi
Mira
Mama
Tata
Matora
Petar
Meda i Lija, Drugi / Medicinski brat, Šef, dvojica iz Agencije

1.
Doktor sedi i piše. Kucanje na vratima.
DOKTOR: Izvolite, izvolite...
Gospodin Zeka uđe u prostoriju.
DOKTOR: Izvolite, gospodine Zec. Uđite.
Doktor ugasi cigaretu i zapali novu.
DOKTOR: Dobar dan. Izvolite, sedite. Pa, kako se osećate danas?
...
DOKTOR: Gospodine Zec?
G. ZEKA: Nećete me slomiti.
...
DOKTOR: Zašto mislite da hoću da vas slomim?
G. ZEKA: Znam šta radite. I neće vam uspeti.
DOKTOR: Šta radim?
...
DOKTOR: Bar pokušajte, molim vas, gospodine Zec... Samo od vas zavisi da li će vam biti bolje. Znam da vam nije lako, ali to je donekle i stvar odluke, ako razumete šta hoću da kažem. Vi možete da izaberete da li ćete pomoći sebi ili ne.
G. ZEKA: Ja biram da ne budem ovde. Ali taj izbor nije moguć, je l' tako?
DOKTOR: Tako je.
...
DOKTOR: Ne izgledate dobro.
G. ZEKA: Znam.
DOKTOR: Kako glava? Zarasta?
G. ZEKA: Valjda. Manje me boli... Ali nikako ne mogu...
DOKTOR: Morate da prestanete da budete loši prema sebi.
G. ZEKA: Sinoć nisam mogao da spavam.
DOKTOR: Rekla mi je sestra. Opet ste imali snove?
G. ZEKA: Ne. Ne snove.
DOKTOR: Ali rekli ste...
G. ZEKA: Nisu to snovi...
DOKTOR: Da... (Pauza) A šta su? Mislim, ako nisu snovi, imate neku ideju...
G. ZEKA: To su sećanja.
DOKTOR: Sećanja... Zanimljivo...
Pauza.
DOKTOR: Više ne mislite da hoću da vas uništim?
G. ZEKA: Ja znam da vi hoćete da me uništite, samo nemam više snage da se borim.
DOKTOR: To je dobro... dobar znak...
Zeka se nasmeje.
...
DOKTOR: Terapiju uzimate redovno?
G. ZEKA: Uzimam.
...
DOKTOR: E, ovako, da vam kažem... Naš odnos, gospodine Zec, i pored uloga koje nam nameće situacija, vidim kao krajnje otvoren i iskren, i tako ću i sada govoriti s vama. Uostalom, o tome smo već pričali...
G. ZEKA: Da...
DOKTOR: To nisu sećanja.
G. ZEKA: Da.
DOKTOR: To ne mogu da budu sećanja. Siguran sam da to znate i sami. Gospodine Zec?
G. ZEKA: Da. Valjda. Ne znam.
...
DOKTOR: Razmišljao sam puno o vama. Verujem da ste svesni da to ne mogu da biti sećanja, ali kao da jedan deo vaše ličnosti ne može da se oslobodi te fiksacije. To mora da je teško... Pogledajte na šta ličite. Vi ste slomljen čovek. Morate da olakšate malo sebi, propašćete.... Pričajte sa mnom.
...
G. ZEKA: Ne mogu. Znam da sve već znate, cela ova situacija je smešna...
DOKTOR: Pravite se da ne znam. Igrajte igru ako vam je tako lakše.
...
G. ZEKA: To su... kao... Uglavnom su to kratke epizode, priče... Ili mirisi, često su to samo mirisi...
DOKTOR: Koliko često se događa?
G. ZEKA: Često.
DOKTOR: Svaki dan?
Zeka klimne glavom.
G. ZEKA: Ponekad vidim lica.... poznata, draga lica... (Nasmeši se) To nisu snovi...
DOKTOR: I ne moraju da budu snovi... Sećate se ljudi iz svoje prošlosti...
G. ZEKA: A ne razumete, ta lica...
DOKTOR: Kažite...
G. ZEKA: ...Ona nisu ljudska.
DOKTOR: Aha... (Pauza) A ko je Jovan? Ime zvuči prilično... ljudski.
...
DOKTOR: Ne sećate se našeg razgovora od prošlog utorka?
...
G. ZEKA: Pričao sam vam o Jovanu?
DOKTOR: Pominjali ste ga, da... Rekli ste da je zbog nečega za vas jako bitan.
G. ZEKA: Ne verujem vam. Ne verujem da sam vam pričao o Jovanu.
DOKTOR: Pa, kako mislite da sam saznao? Ne brinite, gospodine Zec. Nikud ne žurimo, tu smo gde smo. Pričajte mi.
G. ZEKA: Kada se on pojavio, izgledalo je kako je u pitanju još samo jedna priča. Prilika za intervenciju.
DOKTOR: Intervenciju?
G. ZEKA: Tako ja to zovem... Kreativna intervencija. Sa strane estetike je imalo smisla - crveno svetlo, njihanje u ritmu, kosa koja skriva lice - sve u svemu kompletna slika, ali priča.... priči je očajnički bila potrebna intervencija.

2.
Jovan sedi za stolom i piše.
ŠEF: Stig'o je spisak.
JOVAN (Trgne se): Sa drugog sprata?
ŠEF: Da. Neprijatan zadatak, ali setio sam se da kupim ove igračkice, je l' da su slatke? Mislio sam da će otkaz ljudima lakše pasti kada dobiju poklon; i da znaš da sam bio u pravu. Da vidiš Jelicu, rasplakala se od sreće.
Pauza.
ŠEF: A ti, kako si zadovoljan ovde?
JOVAN: Zadovoljan sam.
ŠEF: Pa da, danas nije lako naći posao, teška su vremena, tranzicija...
JOVAN: Da.
ŠEF: Pa, je l' tako?
JOVAN: Jeste.
ŠEF: Dobar si ti dečko, Jovane.

3.
Porodica ruča. Tata - debeo, nosi velike ružne naočari - i Mama gledaju stari TV koji krči, stanica se svaki čas gubi. Jovan se igra igračkicom - zekom, priveskom za ključeve.
TATA: Jebem ti televizor.
Pauza.
MAMA: Pojedi još malo.
Tata se nasmeje.
JOVAN: Tata, što se smeješ?
TATA: Ništa.
Jedu u tišini.
TATA: Uvek ista priča.
JOVAN: Koja priča?
MAMA: Neka, Božidare...
TATA: Nije neka, nije neka. Da je jednom, pa da kažeš... I šta ti znači taj zec, molim te? okle ćeš ti da glumiš idiota, Jovane?
JOVAN: Dobio sam ga na poklon.
TATA: Dobio si ga na poklon. Pa imaš tri'es' godina, što ti nisu sat poklonili?
MAMA: Nemojte za ručkom, nije red...
TATA: I ti... uvek držiš njegovu stranu. Nije čudo što je ispao ovakav. Pogledaj ga. Šta se bečiš?
JOVAN: Nije mi dobro. Danas mi baš nije dobro, tata.
MAMA: 'Oćeš i ti malo tatine cedevite?
TATA: Jebala te cedevita, znaš! I jebem ti govno od televizora, udari ga, Ivanka...
MAMA (Udari TV): Božidare, molim te. Šta treba da uradim da prestaneš da psuješ? (Pauza) Možda mu samo trebaju vitamini. Je l' ti trebaju vitamini, Jovane?
JOVAN: Ne znam.
MAMA: Popi' malo, neće da ti škodi. Kupuješ li ti Miri cedevitu? Moraš da je paziš, Jovane.
JOVAN: Kupujem.
TATA: Ivanka, šta fantaziraš, cedevita će da joj pomogne? Znaš ti dobro šta bi njoj pomoglo...
MAMA: Jeste, Jovane, više stvarno nije red. I njeni se sigurno pitaju šta ti hoćeš, koje su ti namere.
JOVAN: Mama...
MAMA: Šta?
TATA: Pusti majku.
MAMA: Umem ja sama da se branim, Božidare, hvala...
TATA: O, izvinite, molim vas...
MAMA: ...Može jadna da pomisli da nešto s njom nije u redu.
JOVAN: Ne mogu više, kako ne razumete. Ne mogu, ubiću se.
Pauza. TV krči.
TATA: E, jebem ti televizor.

4.
Mira sedi s druge strane stola.
MIRA: Ja želim da ti pomognem, Jovane, ali ne mogu ako ćutiš.
JOVAN: Kako "ako ćutim"? Zar me ne čuješ?
MIRA: Čujem ali te ne razumem.
JOVAN: Teško mi je.
MIRA: Dobro, dođi kod mene.
Pauza. Jovan ode do Mire, nasloni glavu na njeno krilo kao malo dete na majčino.
MIRA: 'Ajde, nije kraj sveta. Ionako si mrzeo taj posao.
JOVAN (Vikne): Mrzeo sam ga, ali još više mrzim da sam bez njega!
MIRA: Ne čujem te. Znaš da te ne čujem ako vičeš.
JOVAN: Kako me ne čuješ?!
MIRA: Ne čujem te.
Pauza.
MIRA: Mnogo smo zakomplikovali stvari.
JOVAN: Nemoj, molim te.
MIRA: Ništa što se dogovorimo ne uspevamo da uradimo. Šta je bilo sa ormarom? Jesmo se dogovorili da kupimo američki ormar do kraja meseca...
JOVAN: Molim te!
MIRA: Jovane, ne kažem da si ti kriv, samo kažem da nam ne ide.
JOVAN: Jebi se.
Pauza.
JOVAN: Kuda ideš? Miro!?
MIRA: Ne mogu.
JOVAN: Miro! Vrati se! Ma, jebi se.
Pauza. Jovan izlazi i vraća se s kanapom koji vezuje za luster. Stavlja omču oko vrata.
JOVAN: Jebite se.
Jovan skoči sa stolice, ali Zeka (Gospodin Zec sa zečjim ušima) odveže čvor i on se razbije k'o pička. Kada dođe sebi, Jovan se popne na stolicu još odlučniji nego prvi put. Dobro veže čvor, proveri da li može da izdrži njegovu težinu, ali kada se spremi za skok, Zeka ponovo odveže čvor i on se ponovo razbije (i, naravno, ponovo kao pička).
G. ZEKA (Gricka šargarepu): Dokle, bre?
JOVAN: M...olim?
G. ZEKA: Mogu ja, Jovane, da te pustim da se lomiš do sutra, ali plašim se - povredićeš se.
...
G. ZEKA: Jovane?
Zeka zavuče ruku u krzno, izvuče još jednu šargarepu i pruži je Jovanu. Jovan uplašeno ustukne.
JOVAN: Šta si, bre, ti?
G. ZEKA: Ja sam Zeka.
JOVAN: Šta je ovo, šta se dešava?
G. ZEKA: Polako, Jovane. Dešava se to da si 'teo, brate, da se ubiješ, to se dešava, a kapiram da je to 500.000 puta luđa stvar od činjenice da pričaš sa zecom. 'Ajde uzmi malo, iskuliraj.
Jovan uzme šargarepu. Grickaju.
JOVAN: Ti ne postojiš.
G. ZEKA: Ako ti tako kažeš. (Pauza) Je l' ukusno?
JOVAN: Jeste.
G. ZEKA: Znači, šargarepa je okej, a ja nisam okej. To nije korektno.
JOVAN: Izvini.
G. ZEKA: U redu je.
Ćute i grickaju. Jovan s vremena na vreme pogleda g. Zeku.
G. ZEKA: Neviđeno si stvaran. Nešto ovako nije mi se do sada desilo.
JOVAN: Hvala. I ti.
G. ZEKA: Ne, ozbiljno. Imam utisak da te poznajem, ono, znam te, razumeš...
JOVAN: Ne.
G. ZEKA: Postoje trenuci u životu koji nisu kao ostali trenuci, u kojima je zec... ili čovek, je l'... svestan na jednom višem, ili bolje reći dubljem nivou. Trenuci preklapanja dimenzija, urušavanje aspekata stvarnosti - implozija smisla... (Pogleda Jovana koji je prestao da glođe šargarepu.) Nije ni bitno, ali, voleo bi' da sve ovo još malo potraje... Ne znam kako to da kažem... Šteta je.
JOVAN: Ti, Zeko, ispunjavaš želje?
G. ZEKA: Moguće, da vidimo... (Pauza) Da, što da ne, ja ispunjavam želje. Šta želiš?
JOVAN: Ne znam... Teško mi je. Nikom ne valjam.
Zeka izvadi iz krzna blokče i olovku.
G. ZEKA: Čekaj...(Zapisuje) ...Da si svima do jaja, je l'...
JOVAN: Voleo bih... da sve prestane, da me više nema.
G. ZEKA: ...Da te nema... Pa i nije ti neka želja, brate. Jovanu kao da se prispavalo...
G. ZEKA: E, nemoj da preteruješ. (Uzme mu šargarepu) Znači, sviđa ti se šargarepa?
JOVAN: Jako je lepa, Zeko. Neobičan opor ukus na nepcima, doduše.
G. ZEKA: Dešava se...
JOVAN: Zeko?
G. ZEKA: Kaži.
JOVAN: Hoćeš, molim te, da mi kažeš šta se događa...
G. ZEKA: To je prokleto teško pitanje, Jovane. Zavisi iz kog ugla posmatraš, svašta se događa. Čuo sam da u gradu ima opasnog zezanja. Ja se, doduše, ne zadržavam dugo, u prolazu sam.
JOVAN: Ja se malo plašim...
G. ZEKA: Ne opterećuj se time.
Zeka mu vrati šargarepu.
G. ZEKA: Dopusti, bre, sebi trenutak neopterećen uzročnoposledničnim vezama, logikom, radnjom i ostalim sranjima. Mislim, kapiram - razum je zajeban igrač. Integriše se u sve delove sistema, gori je od Majkrosoftovog softvera... I onda crpi resurse i stalno puca, ruši sistem... (Jovanu pada glava.) A onda frka - panika. Kapiram. Ali nije ni meni lako, da se razumemo. Stalno u pokretu, s planete na planetu, i žurke i sve te devojčice i svi dečaci, sve te mace i kuce i delfini, s kraja na kraj galaksije, iz agregatnog u agregatno stanje... Nije lako. Zato moram ponekad da pravim pauze. Inače bi' puk'o, keve mi. (Jovan je zaspao.) A vidi njega. E, jebem ti čoveka, zagrize i gotov je. Dobro, Jovane, 'ajde, odmori se malo... (Čita šta je zapisao.) Da sam svima do jaja i da me nema. Hm.

5.
DOKTOR: Dobar dan, gospodine Zec. Izvolite, sedite...
G. ZEKA: Dobar dan.
DOKTOR: Kako se danas osećate?
G. ZEKA: Osećam se... dobro.
DOKTOR: A glava?
G. ZEKA: I glava je dobro. Ne boli me više.
DOKTOR: Dobro. To je dobro.
...
DOKTOR: Da li se sećate o čemu smo prošli put govorili?
G. ZEKA: Otprilike. Sećanje me u poslednje vreme... Mislim da su lekovi...
DOKTOR: Pričali ste o vašim fantazijama u kojima ste neka vrsta intergalaktičkog super-Zeca, neko kao... nadbiće, je l'... koje pomaže ljudima u nevolji... Moram da priznam da mi je simpatičan...
G. ZEKA: Ne pomažem ja nikome. Ja samo izmišljam... priče...
DOKTOR: Izmišljate... Ali Jovanu ste pomogli.
G. ZEKA: Da, Jovanu sam pomogao. To je bilo prvi put da sam se tako direktno umešao. Pre sam samo posmatrao...
DOKTOR: Da...
Projekcija prati Zekinu priču. Prvo slike sveta - protesti, humanitarne katastrofe, uništavanje prirode, pa onda svemirski brod s milijardu prozora.
G. ZEKA: Od početka su to bili intenzivni doživljaji; video bih neki očajan izraz lica, ili čuo plač, kukanje, vrištanje. Nisam se obazirao samo zato što je to bilo ono vreme, tada sam živeo jako neurednim životom - mislio sam da su to flešbekovi i mislio sam - proći će. Ali, kako je vreme teklo, priča je postajala ozbiljnija i ozbiljnija, čitav jedan svet počeo je da izranja. Milioni sudbina, čitavi narodi, civilizacije. Bio sam zapanjen šta je sve moj um u stanju da proizvede. Mreža odnosa postala je sve komplikovanija i polako sam počeo da shvatam da tu definitivno nešto nije u redu. Jedna slika se naročito često pojavljivala: ja na doku, u pristaništu, a ispred mene brod s milijardu prozora. Ogroman crni svemirski brod ljuljuška se na talasima u potpunoj tišini. Znao sam da svaki prozor donosi jednu priču. I znao sam da je tu zbog mene. I onda sam, jednog dana, jednostavno odlučio da uđem.
DOKTOR: I tako ste ga upoznali?
G. ZEKA: Jovana? Ne on je došao kasnije.
DOKTOR: A gde je on sada? Kako se završila ta priča?
G. ZEKA: Nisam siguran... ne sećam se...
DOKTOR: Pa, sećate li se još nečeg u vezi s njim?
G. ZEKA: Da. Sećam se vas.
DOKTOR: Mene?
G. ZEKA: Da, vas. Sećam se dana kad ste upoznali Jovana.
DOKTOR: Aha, znači i ja poznajem Jovana?
G. ZEKA: Da.
DOKTOR: Vi ste nas upoznali?
G. ZEKA: Na neki način, da... Nisam bio tu kada se to dogodilo, ali...
DOKTOR: Zašto to onda nazivate sećanjima?
G. ZEKA: Molim?
DOKTOR: Mislim, kako možete da se sećate događaja kojima niste prisustvovali?
G. ZEKA: Lepo. Sećam se zato što sam izmislio taj događaj. Kao i Jovana, uostalom...
DOKTOR: Onda ste, verovatno, i mene izmislili....
G. ZEKA: Tako je.
DOKTOR: I to vas ne opterećuje, mislim, to što pričate s plodom svoje mašte, štaviše očekujete i neku pomoć od mene, je l', kao doktora....
G. ZEKA: Ne opterećuje me, ne. Ovih dana ništa me ne opterećuje. A pomoć ne očekujem, očekujem da od mene napravite poslušnu biljku.
DOKTOR: Gospodine Zec... (Pauza.) Pričajte mi o Jovanu...

6 .
Jovan se budi. Pored njega stoje dva čoveka u odelima. Jedan od njih - Prvi - je Doktor iz prve scene.
PRVI (Drugom): Budi se... (Jovanu) Dobar dan.
DRUGI: Dobro jutro. (Pauza) Što ćuti?
PRVI: Ne znam. (Jovanu) Dobro jutro, Jovane.
JOVAN: Ko ste vi?
PRVI: Došli smo da ti pomognemo.
JOVAN: Šta radite ovde, kako ste ušli? Miro!
PRVI: Mira nije tu, Jovane, nemoj da se uzbuđuješ.
JOVAN: Kako da se ne uzbuđujem? Šta radite ovde, ko vas je zvao?
PRVI: Jedan tvoj prijatelj...
JOVAN: Ja nemam prijatelje, pogrešili ste...
Drugi izvadi crnu metalnu tablu formata A4.
PRVI: Ne verujem. Je l me možeš da osloniš dlan na obeleženo mesto...
Jovan posluša, Drugi očita rezultate pa nastavi da razgleda stvari po stanu.
JOVAN: Ovo je stan 6a, dalje niz hodnik je 6b, verovatno...
PRVI: Sasvim sigurno nije greška, opusti se... Proučili smo tvoj slučaj detaljno i savršeno odgovaraš.
JOVAN: Kako to mislite?
PRVI: Jovane, ti si izabran... Od sutra ćeš biti onaj kome se dive, o kome maštaju žene, koga svi znaju i vole...
Zbunjena pauzica.
PRVI: Pa, kaži nešto.
JOVAN: Zašto baš ja?
PRVI: Zašto baš ti? Do sada me nisu tako nešto pitali. (Drugom) Je l' da nas to do sada nisu pitali? (Drugi odmahne glavom.) Ne umeš, Jovane, da prepoznaš sreću ni kad te opali posred lica. Mi smo ovde zbog tebe, opusti se. Vidi...
Drugi pruži Jovanu piće i namesti ga da sedne udobnije. Na platnu projekcija - slike progresa. Zeka ušeta grickajući šargarepu. Sedne da sluša predavanje, gleda projekciju.
PRVI (Predavanje): Naš zadatak je plemenit. Sve je to mnogo jednostavnije nego što izgleda. Nisu tu u pitanju kvote, procenti, ne znam... sondaža tržišta, korporativne integracije ili zakonske deregulacije, u pitanju je jedna mnogo jednostavnija stvar. U pitanju je potrošnja. Kada je zemlja u krizi, treba samo naterati ljude da kupuju. Zato je bitno da imaju dovoljno velike plate, jer to više nisu plate nego kupovna moć. Ako je zemlja u ratu, kao što je naša doskoro bila, potrošnja je najveći patriotski čin. Ako su žene u pitanju, kupovina ih čini ženstvenijim i mlađim, a muškarci trošenjem postaju mudri i potentni. Trošenjem i kupovinom čuvamo prirodu, bar na dva načina. Prvo, samim činom kupovine, jer na pakovanjima piše da proizvodi čuvaju prirodu, a osim toga novac koji je na takav način zarađen delom se ulaže i u pronalaženje čistih i bezbednih zamena za potrošene prirodne resurse. (Kroz patentiranje živih vrsta koje se sada intenzivno sprovodi čuvamo te vrste od izumiranja.) Jedna od posledica vašeg angažmana je i iskorenjivanje siromaštva, jer sav novac koji kroz humanitarnu pomoć i razne vidove socijalne zaštite stiže do onih kojima je pomoć najpotrebnija, stiže tamo zahvaljujući onima koji su trošili svoj novac i na taj način punili državne budžete ili privatne fondove. Potrošnja finansira nauku koja služi za usavršavanje starih i pronalaženje novih proizvoda koji će ponovo uvećati potrošnju. I, naravno, bez potrošnje ne bi bilo ni duhovne hrane - umetnosti i vere. Čime bi se finansirala izgradnja hramova, škola, kako bismo plaćali naše umetnike, te večite nosioce ljudske patnje, da nema potrošnje? Dakle, potrošnja, a samim tim i novac, postaje materijalizovana društvena komunikacija, sama suština ljudske prakse. (Pauza) Ti, Jovane, imaš sveti zadatak - da učiniš ovaj svet boljim. Ti običnom čoveku, usamljenom i uplašenom kakav si i sam doskoro bio, pružaš viziju života za koji on možda zna da nije moguć, ali kome teži. Pružaš mu nadu da, osim sive svakodnevice, postoji i ružičastoplava, pružaš mu veru u savršeni, krajnje izvesni, stabilan sistem. A to je, priznaćeš, plemenit zadatak.
Aplauz. Slike na platnu. Svetlo na:
MATORA (Sedi ispred daske za paglanje, ali ne pegla): Govno. Govno jedno.
PRVI: Jovane, jesi spreman?
JOVAN: Šta, ja sad treba nešto da uradim?
PRVI: Treba da je učiniš srećnom. Ako je učiniš srećnom, učinićeš nas sve srećnima, razumeš?
JOVAN: Ne baš.
PRVI: Razumećeš, prvo je saslušaj.
MATORA: Govno. (Uzme daljinski, uključi TV, ustane i počne da pegla.) Znala sam. E, koja sam ja budala... Prekovremeni rad, tranzicija, privatizacija, kurac. Jeste, znala sam da me vara, ali šta sam čekala, to ne znam. Valjda da se dogodi neko čudo, da se pojavi neko i da mi kaže da moj muž nije govno kao što jeste, nego jedan divan i požrtvovan muž. Ali on nije divan i požrtvovan muž, nego govno. Smrdljivo govno. I sve ove godine, i krpi keca, onog belog, krpi da traje, puk'o karburator, i ušivaj pocepan veš, popravljaj kuću, da se isereš na nju. (Pauza) I ubeđuj sebe da ne možeš bez njega, to je ljubav, kurac... sada ni sama ne znam... možda stvarno ne mogu... Glupi invalid. Kuče bez noge. Sećam se kada sam bila mlađa, pa se Jasmina, Ivana i ja nađemo, postojalo je to... nešto. Kada hodaš ulicom, a ulica hoda s tobom. Sada nema... Nema ni tebe, ni Jasmine, ni Ivane, nema ni ulice. Znaš šta hoću da kažem?
JOVAN: Znam.
MATORA: Ne znam šta da radim. Možda još nije kasno... Šta li Jasmina sada radi? Verovatno pretura po torbi, traži naočari, ili karmin... ili joj se u liftu prosulo povrće. (Nasmeje se.) Uvek je bila smotana ćurka...
PRVI: Probaj, Jovane...
MATORA (Odjednom se nasmeje - zajedno sa TV-om,): E, jesu blesavi...
Jovan gurne ruku u sako i izvuče kovertu. Pruži je Matoroj.
MATORA: Ju.
PRVI: Nije dobro.
Matora ćuti i bulji u kovertu.
PRVI: Novac se ne poklanja.
Matora se brzo obuče i izjuri.
JOVAN: Zašto?
PRVI: To je instant rešenje. Drugo, možemo da pretpostavimo, u ovom slučaju možda i sa sigurnošću da znamo gde će taj novac otići, ali nije uvek tako. Neki ljudi su nepredvidivi.
Matora se vraća s kesama stvari, ali Prvi je presretne, uzme joj kese i vrati ih nazad. Matora se blago razočarana vrati pegli.
MATORA: E, moj Mirko... Da li sam bila slepa ili sam htela da budem slepa... verovatno sam htela da budem slepa, jer da sam sve na vreme videla onda bih morala da uradim nešto a ja više volim da ne radim ništa. E, moj Mirko... Moj Mirko, kurac.... ušivaj pocepan veš, popravljaj kuću, jeb'o kuću. (Pauza) I ubeđuj sebe da ne možeš bez njega, to je ljubav, kurac... Glupi invalid. Glupo kuče. (Pauza) Možda još nije kasno... Šta li Jasmina sada radi, ćurka smotana...
Jovan joj pruži crvenu ružu. Matoroj se lice ozari, ali samo nakratko pošto Prvi brzo uzme ružu i baci je. Matora nastavi da pegla.
PRVI: Ne, Jovane, pobogu! Kakva ruža, jesi normalan!
JOVAN: Mislio sam...
PRVI: Da li je ti uopšte slušaš?
JOVAN: Slušam.
PRVI: Ti ovde nisi bitan, razumeš? Moraš da zaboraviš sada na svoje probleme i nesigurnost i ostale gluposti, i da se koncetrišeš na nju. Ona je sada bitna i niko drugi. To je ono što nas čini drugačijima, Jovane. Ne zato što smo veliki nego zato što brinemo za običnog, malog čoveka. (Pauza) Mi ne želimo da ona napusti muža. Šta će ona sama, domaćica. Da se vrati kod roditelja? Koje su posledice toga? Razmišljaj, Jovane, razmišljaj.
MATORA: Govno jedno. Jebe po kancelariji. Sigurno je mlada i lepa. Sigurno je plava. Sastanci, malo sutra... Trebalo mi je vremena, ali sada mi je najzad sve jasno. (Pauza) Sve se sklopilo.... Sve one noći, ćurko jedna, sva putovanja, kozo zaljubljena... A nisi uvek takva bila, bila si i ti mlada i lepa, k'o onda za novu godinu, u crvenoj haljini na bretele i on isto... zaljubljen i pijan k'o svinja. Što mi bog tada nije dao da ga vidim ovim očima. Glupo kuče. Kada hodaš ulicom, a ulica hoda s tobom. Sada nema... ni Jasmine, ni Ivane...
PRVI (Stavi joj sexy crvenu haljinu na dasku za peglanje): Još uvek si mlada i lepa. Muškarci su nespretni u izražavanju emocija, ali zato su vredni i požrtvovani.
Matora (Oduševljeno uzima haljinu.): To je tačno, i Mirku teško ide s emocijama... (Nasmeje se.) A nije ni skupa! Kako mi stoji?
PRVI: Božanstveno.
Crveno svetlo na kome piše "Sreća" počne da se pali i gasi.
PRVI: To je to.
JOVAN: Izgleda jednostavno kada vi to radite.
PRVI: U stvari i jeste, kada se potrudiš. Ali nemoj da brineš. Neke stvari jednostavno zahtevaju vreme.
Prvi odlazi.
G. ZEKA: Da, da, može. Savršena kreacija, kaži, brate? Nisam ja ono, nemam pojma, neki mudrac, kapiraš, ali znam da vozim. Gospodin Zeka zna da vozi... To ti je ono, kažu ljudi bog, kurac bog. To je jedna ptičica. Ptičica koja ti čuči na ramenu, i kada praviš sranja, kada skačeš okolo, kad si u frci, ona jednostavno odleti, i treba joj puno vremena da se vrati na rame. A kada je na ramenu... to je neverovatan osećaj. Znaš da je sve okej, miran si, spokojan, uliva ti sigurnost... Samo da znaš da je tu.
JOVAN: Ptičica, kažeš...
G. ZEKA (Uz hip-hop beat): Ptičica.
Ti si tu - na mom ramenu
kada sam u ravnoteži
i kad treba da se beži.
Ti si tu - na mom ramenu
posmatraš me očima
k'o da nosiš sočiva.
Jer ti si tu - na mom ramenu
kada sam u ravnoteži
i kad treba da se beži.
Ti si tu - na mom ramenu
Poznaješ mi tajnu svaku
Podsećaš na plavu svraku.
JOVAN: Zdravo, Zeko.
G. ZEKA: E, Jovane, tu si. Izvini, ali danas je divan dan. Moćan osećaj, moćan... Vidi sad... Sumrak. Livada pred šumom.
Tišina. Ili bolje zvuci životinjica i bubica, malo prirode - može? (Pomiriše vazduh.) Prirodna inhalacija. A, macane?
JOVAN: Lepo je.
G. ZEKA: Može ovde, ispod ovog drveta izgleda okej.
Legnu na travu.
G. ZEKA: Uživancija.
Pauza.
G. ZEKA: Je li, Jovane, jesam ti pričao kada sam kao mali pao s lipe?
JOVAN: Nisi.
G. ZEKA: Nema veze. (Pruži mu šargarepu, grickaju.) Lepa noć. Priznaj da ne radiš ovo dovoljno često, mislim na ceo fazon, odlazak u prirodu i to... Pogledaj gore.
JOVAN: Šta li ima tamo...
G. ZEKA: Tamo gore? Tamo smo ti i ja. (Pauza) Kosmos - to ti je jedan niz spiralnih veza...
JOVAN: Otkud znaš?
G. ZEKA: Znam, veruj mi... niz spiralnih veza koje čine mrežu, u kojoj je svaka tačka spojena sa svakom drugom tačkom.
JOVAN: A koliko je tih tačaka?
G. ZEKA: U stvari, samo jedna.
JOVAN: Ma, jebi se.
G. ZEKA (Ustane): Možeš da se ljutiš koliko hoćeš, ali to je to. Plastične planete koje se okreću oko plastičnog sunca, dok svira ona muzika (pevuši), i tako sve dok ne crknu baterije. A ja se šećkam po plastičnim porama tih plastičnih planeta i preskačem plastične dine i plešem uz zvuke mesečeve sonate. I tišina kosmosa opija me kao sveža šargarepa u kristalno prolećno jutro. I što ga više gledam, sve me više zabole za njega. A znaš zašto? Zato što je jedina prava stvar kada imaš svoje parče divljine. To je to. Kada gajiš svoju divljinu, i ne daš nikom da ti je pripitomi, kapiraš?
Zeka je pojeo šargarepu, a Jovan je zaspao sa šargarepom u ustima.
G. ZEKA: E, jebi ga.
Uzme Jovanovu šargarepu.
G. ZEKA: Ja sam tu - na tvom ramenu
kada si u ravnoteži
i kad treba da se beži
Ja sam tu - na tvom ramenu
posmatram te očima
k'o da nosim sočiva.

7.
DOKTOR (Zaustavlja diktafon): Dobro, ovde moram da vas prekinem, jasan mi je princip. Nije mi skroz jasna uloga koju ste mi dodelili, ali princip mi je jasan... A i vreme nam je isteklo.
Doktor piše.
DOKTOR: Pošto je cela ova stvar otišla predaleko...
G. ZEKA: Kako to mislite? DOKTOR: To, gospodine Zec, znači da se borimo za vaš razum, i sve se čini da gubimo bitku. (Pauza) I dalje ne razumem odakle toliki otpor lečenju. I zašto sam ja negativac u vašoj priči...
Pauza.
DOKTOR: Bitno je, naravno, da nastavite da mi pričate sve čega se setite, ali ipak moramo pokušati da vas izvedemo iz iracionalnog jer u protivnom postoji šansa da zauvek ostanete u tom procepu, a onda će biti kasno da bilo šta pokušavamo... Uzmite ovo...
Doktor pruži Zeki lek, i on ga popije.
DOKTOR: To je nova stvar iz Bayera. Trebalo bi da nam omogući da zaboravite sve fantazije. Vi ćete sledećih dana nastaviti da mi pričate ta vaša... sećanja, a hemija leka će mapirati delove moždane kore koji su u disfunkciji i isključiti ih jedan po jedan. Na taj način trebalo bi da omogućimo zdravom, funkcionalnom delu da radi neometano.
Medicinski brat (Drugi) pomaže Zeki da ustane i vodi ga do njegove sobe.
DOKTOR: Možda će vam se malo vrteti u glavi - dejstvo leka je jako, ali to kratko traje. Najbolje je da se za sada samo odmarate... Kada lek počne da deluje ja ću biti uz vas.
Zeka leže u krevet. Posećuju ga Meda i Lija.
MEDA: De si, b'ate...
LIJA: Zeko, pobogu....
G. ZEKA: Lijo? Medo?
MEDA: E, Zeko, b'ate.... Vidi šta su ti uradili...
LIJA: Zeko, nedostajao si mi...
MEDA: Šta su ti uradili s ušima, Zeko?
G. ZEKA: Bežite odavde, brzo! Ako vas primete...
MEDA: Ne brini ti za nas.
LIJA: Ja ne mogu ovo da...
G. ZEKA: Neće im uspeti...
LIJA: Neće.
MEDA: Ne verujem. Možda malo.
G. ZEKA: Nimalo.
MEDA: A ovaj novi lek? Bayer. Ipak je to firma, b'ate.
G. ZEKA: Sve je to hemija. Samo hemija.
MEDA: Samo hemija, samo hemija. Vidi na šta ličiš. Rastočila te je hemija. (Pauza. Lija tiho plače.) Doneli smo ti šargarepe. Lijo, ne cmizdri, daj mu šargarepu.
Lija i Meda sednu na Zekin krevet, grickaju. Šargarepa kruži.
MEDA: A šta oni 'oće od tebe?
G. ZEKA: Hoće da mi uzmu sećanja.
MEDA: A koji će im tvoja sećanja. Da su neka sećanja pa da kažeš...
G. ZEKA: Ovo je zla korporacija koja jede duše. To im je cilj. Da nas pretvore u biljke.
MEDA: Da nismo u bolnici rekao bi' da te trese paranoja, b'ate, ovako je malo... Mislim, stvarno, bre, Zeko, možeš ti i bolje... Zla korporacija... jedu duše... (Pauza, nasmeje se.) Mada nije loše, b'ate, kad malo bolje razmislim...
LIJA: Meni se sviđa, baš je seksi...
MEDA (Jamajka engleski sa delayom): Evil corporation.. tion... tion...
G. ZEKA (Nasmeje se): Kaži, brate...
MEDA: Dobro je, Zeko... samo ti vozi...
Ćute i grickaju.
G. ZEKA: A da te pitam, Medo.... Sada kada...
MEDA: Da?
G. ZEKA: Mislim, to kada sam ja ovde i to... mislim, nisam više tamo, i to... razumeš šta 'oću...
...
G. ZEKA: Je l' se jebete vas dvoje? Nije da pravim problem samo...
MEDA: Da.
G. ZEKA: Dobro. Samo pitam.
Grickaju u tišini.

8.
Jovan, Zeka i Prvi sede i piju kafu.
PRVI: Neke stvari vreme ne menja, pa tako i ovo. Sve što nam je potrebno jesu izdiferencirani likovi - nosioci radnje i, naravno, sukob...
G. ZEKA (Nasmeje se): Gistro.
PRVI: ...a sve ostalo je stvar stila. To je stara priča... Jin-Jang, kapitalizam-komunizam, Dolče-Gabana... jesi čuo da su raskinuli? E, to je to, ako imaš plus i minus, imaš i struju koja teče između polova. A struja pokreće našu mašinu. Razumećeš vremenom. (Pauza) Možemo dalje?
PETAR: Prvo sam čekao, mislio sam da ću čuti od tebe. Onda sam prestao da čekam. Zašto se ne javljaš? Ne mogu to da razumem. Želim da te vidim. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi! Pisao sam ti da sam okej, ali lagao sam, ne mogu da živim ovako! Kapiram da je tako možda moralo da bude, u tom trenutku trebala ti je kinta, ali sada je dosta. Želim da se vratiš, želim da dođeš SADA, ovde, da dođeš i da pravimo decu. Sada. Ili ću ja doći tamo. Ne treba nam kinta. I svejedno je; i da nisi u Johanesburgu, nego negde u Evropi, isto je. Ne mogu više.
Jovan mu odnese lap-top.
PETAR: E! Čekaj...
Jovan mu pokazuje kako da se poveže na net.
JOVAN: Ovde je mikrofon, kada pričaš tu se okreni.
PETAR: Aha...
JOVAN: I gledaj da nađeš negde ISDN vezu ili kabl da ne bi previše seckalo...
PETAR: Okej...
JOVAN: Pazi sad...
ŽENSKI GLAS (iz kompa): Hej, ljubavi!
PETAR: Ej! 'De si, najlepša!
ŽENSKI GLAS: Hej...
PETAR: Da me vidiš...
ŽENSKI GLAS: Baš sam danas...
PETAR: ...pizdim k'o... Šta?
ŽENSKI GLAS: Kažem... Šta?
PETAR: Ništa, ništa, kaži...
ŽENSKI GLAS: Kažem, baš sam pomislila kako bi dobro bilo kada bismo mogli da se... (Isprekidano) internetu... Juca isto... Japanu...
PETAR: Molim?
ŽENSKI GLAS: Kažem... čuješ... te. Volim te!
Crveno svetlo na kome piše "Sreća" počne da se pali i gasi.
PETAR: Ej, i ja tebe, debela! Čuješ!!
ŽENSKI GLAS: Molim?
PETAR: Ništa, debela, ljubim te!
PRVI: Odlično, Jovane.
JOVANE: Počinjem da kapiram...
PRVI: Ovo je bio pun pogodak. Vidi ga.
Petar ljubi monitor.
PETAR: Vidimo se sutra!
PRVI: Sada je to jedan srećan čovek, ti si ga učinio srećnim. Kakav je osećaj?
JOVAN: Dobar. Odličan!
PRVI: Svaka čast, Jovane. Svaka čast. Još malo pa si spreman.

9.
Doktor zaustavi snimanje na diktafonu.
DOKTOR: Hoćete da napravimo pauzu?
G. ZEKA: Ne, samo sam hteo da kažem da ste bili u pravu. Sve vreme...
DOKTOR: Da?
G. ZEKA: Što više vam pričam... osećam...
...
DOKTOR: Šta osećate?
G. ZEKA: Osećam se sve bolje. Sve se bolje osećam... Kao pre neki dan... moj prijatelj pričao mi je o nekom debeljuškastom čoveku kog je sreo... Nimalo prijatna priča jer taj debeli je bio pun trikova, ali ja sam se osećao tako... dobro... Što bi rekli odlično.
DOKOR: Baš mi je drago što terapija napreduje, gospodine Zec.
LIJA: Zeko!
G. Zeka se okrene prema Liji. Doktor uključi diktafon.

10.
LIJA: Zeko!
G. ZEKA: Ej, tu sam, polako...
LIJA: Gde si, bre, čoveče, čekam te tri čuke.
G. ZEKA: Što si u frci, Lijo?
LIJA: Što sam u frci? Je l' me ti to ozbiljno pitaš? Nisi valjda zaboravio?
G. ZEKA: Daj, iskuliraj... Zaboravio, možda sam i zaboravio. A šta to?
LIJA: Ti si 'ladno zaboravio! Što sam u frci? Znaš koliko se Meda cimao da nas stavi na spisak? Morao je s jebenom fanky Dexom da smara po bespućima Novog Beograda, da sluša njene jebene paranoične izbljuvotine da bi mi ti sada rekao da nećeš ni da ideš!
G. ZEKA: Kada sam rekao da neću da idem? Lijo, šta se dešava s tobom?
LIJA: Ne znam, Zeko, ne viđam te više. Promenio si se, stalno si u tim tvojim akcijama, za mene više nemaš vremena. Sećaš se kako nam je nekada bilo lepo. I Meda kaže...
G. ZEKA: I ti stalno Meda pa Meda, je l' ti imaš nešto s njim?
LIJA: Šta ti pada na pamet!
G. ZEKA: Izvini, Lijo, nešto sam sluđen danima.... Biće nam opet lepo, videćeš, samo da se ovo s Jovanom sredi...
JOVAN: Ćao, Zeko, Lijo.
G. ZEKA: 'De si. (Liji) Sačekaj momenat. (Jovanu) Kaži, brate, u nekoj sam gužvi.
JOVAN: Ideš sa mnom? Treba da vežbam za završni test.
G. ZEKA: Završni test, ima i to? Ne mogu, nema šanse, draga mi je u frci, moram prvo to da rešim.
JOVAN: Nema veze, videćemo se posle. Biću ja tu.
G. ZEKA: Ok.
LIJA: Vidiš o čemu ti pričam.
G. ZEKA: Lijo, pokušaj da razumeš... Jovan i ja imamo specifičan odnos. To je teška metafizika.
LIJA: Ma daj, bre, Zeko.
G. ZEKA: Ne, ozbiljno... Ne znam da li se to ikada dogodilo, da kreator i kreacija komuniciraju tako izravno, bez posredstva samog medija. Kada kažem medija, naravno, ne mislim na TV i novine nego na izražajno sredstvo...
LIJA: Slušaj, nemoj meni da prodaješ ta sranja. Ja od tebe tražim samo jedno - da budeš iskren. Ništa više. Je l' to puno?
G. Zeka: Lijo...
LIJA: Ne, kaži mi lepo. Da li je to puno? Zato što ja te tvoje baljezgarije ne razumem, kao što ih verovatno niko živi ne bi razumeo. Ponekad pomislim da ti i ne želiš da te bilo ko razume. Kaži mi sada, lepo te pitam, Zeko, da li si postao peder?
G. ZEKA: Molim? Kakve to sad veze ima...
LIJA: Pitaš me kakve veze ima? (Rasplače se.)
G. ZEKA: Lijo, sve pogrešno kapiraš... Kažem da nema veze zato što ja o tome ne razmišljam. Kada nekog muškarca budem voleo kao što tebe volim, tada ću razmišljati o tome, razumeš?
LIJA: Stvarno me voliš?
G. ZEKA: Pa, znaš da te volim, Lisice moja.
LIJA: Nemoj onda to više da mi radiš, mislila sam da je gotovo... (Ljubavna pauza) Je l' nećeš?
G. ZEKA: Neću, mačko.
LIJA: Znaš šta nam sada treba... Okean! Hajde sa mnom u Portugal.
G. ZEKA: Otkud ti sad Portugal?
LIJA: Idemo na festval, na Boom, cela ekipa ide. 'Oćemo, kao nekad, a? Spakujemo se, i na voz!
G. ZEKA: Ne mogu. Jovan ima završni test.
LIJA: Ma, daj, bre, Zeko, kakav završni test!? Rekao si da nećeš više!
G. ZEKA: Molim te, pokušaj da razumeš...
LIJA: Pa ti se igraš sa mnom!
G. ZEKA: Ne igram se.
LIJA: Neću ti dopustiti da se igraš sa mnom!
G. ZEKA: Ne igram se, Lijo.
LIJA: Slušaj, ja sutra putujem u Portugal. Odluči šta ti je bitnije. Više nemam snage za tvoje infantilne igre. Zdravo.
G. ZEKA: Lijo, stani!
Posle nekog vremena uđe Jovan.
JOVAN: Hej.
G. ZEKA: Tu si? Jesi navežbao?
JOVAN: Ma da, skapirao sam šta treba. A ti?
G. ZEKA: Šta ja?
JOVAN: Što si smoren?
G. ZEKA: Žene, b'ate.
JOVAN: Ti Liju baš voliš.
G. ZEKA: Baš.
JOVAN: Pa zovi i nju sutra da dođe.
G. ZEKA: Ne može ona, ima neka posla.
JOVAN: Ti dolaziš?
G. ZEKA: Naravno.
JOVAN: Dobro, vidimo se sutra. Idi i ti, odmori malo, ni na šta ne ličiš.
G. ZEKA: Važi, b'ate.
Jovan krene.
JOVAN: Sigurno si okej?
G. ZEKA (Na silu se osmehne): Pitaš gospodina Zeku da li je okej. Ajde briši, vidimo se sutra.
JOVAN: Važi...

11.
Svetlo na: Mira sedi sama za stolom na kome se nalazi čaša i načeta flaša "pelinkovca". Obučena je svečano, novogodišnje. Muzika sa TV-a. Jovan je prvo samo posmatra kao da pokušava da se nečega seti.
JOVAN: Ne. (Pauza) Ne, ne, ne...
PRVI: Kako to misliš: "Ne".
JOVAN: Ne. Ovo je... (Ućuti i zagleda se u Miru.)
PRVI: Idemo dalje, Jovane. Ovo je pravi život, nije simulacija. Šta si mislio, da će da bude lako?
JOVAN: Zašto mi ovo radite?
PRVI: Ne želiš da joj pomogneš? Znaš zašto smo ovde.
...
MIRA: Ovde nema snega. A to je bilo baš lepo, sneg za Novu godinu... Šteta što toga više nema. I šta će Deda Mrazu sanke kada nema snega, treba da promeni ceo stajling.
Glupa muzika sa TV-a.
MIRA: Prošla nova godina je bila lepa. Svađali smo se kao psi. (Nasmeje se.) Mislim da si na kraju i batine dobio. Dobro, možda je to bilo bez veze, ali ipak je bilo lepo. Čak je i malo snega palo.
JOVAN: Ne. (Krene prema Miri.)
PRVI: Jovane...
Jovan sedne pored Mire. Prvi izađe.
JOVAN: Zdravo.
...
JOVAN: Miro, ja sam... Jovan.
MIRA: Znam ko si.
JOVAN: Desile su mi se neke... Nije ni bitno, 'oćeš da idemo negde? 'Ajde da odemo negde...
MIRA: Da odemo negde?
JOVAN: Nova godina je, 'ajde da izađemo... Nedostajala si mi. Bolelo me je stalno nešto, evo ovde, ali nisam znao šta je, mislio sam da su bubrezi ili gušterača iako nikad nisam imao problema s gušteračom, zapravo, nisam ni siguran šta je gušterača ali nije mi palo na pamet da mi, u stvari, nedostaješ...
Mira počne glasno da se smeje.
JOVAN: Što se smeješ?
Mira ne prestaje da se smeje.
JOVAN: Zašto se smeješ?
MIRA: E, svašta. Šta sve ljudi neće izmisliti.
JOVAN: Kako to misliš?
Mira ugasi televizor i krene ka vratima.
JOVAN: Miro!
Mira izađe. Jovan sedne očajan na njeno mesto. Posle nekog vremena uključi televizor. S televizora se čuje razgovor koji je upravo vodio sa Mirom. (Projekcija na video-bimu.) Razgovor se završi Mirinim odlaskom, a onda započne snimak snimka razgovora. Zeka uđe grickajući šargarepu.
G. ZEKA: Kako je prošlo, b'ate, šta gledaš?
JOVAN: Gledam sebe kako gledam sebe kako pričam s Mirom.
ZEKA: E...
Sedne pored njega, gledaju zajedno.
G. ZEKA: Zakuni se...
JOVAN: Ja, u stvari, ne postojim, je l' tako?
G. ZEKA: Kako to misliš? Ma, iskuliraj, bre, šta se tripuješ.
JOVAN (Ustane, besno): Kaži mi, lepo te pitam!
G. ZEKA: Postojiš, Jovane, sve je okej. Brate...
JOVAN: Ne. Treba mi dokaz...
G. ZEKA: Kakav dokaz?
JOVAN: Treba mi dokaz...
G. ZEKA: Kakav dokaz?! Da postojiš? (Pauza) Evo ti dokaz.
Gospodin Zeka odigra divlji zečji ples.
JOVAN: Šta je to?
G. ZEKA: Dokaz da si živ...
JOVAN: To nije dokaz da sam živ!
G. ZEKA: Kako nije? A ovo...
Gospodin Zeka odigra skandinavsku varijantu jesenjeg zečjeg divljeg plesa za omladinu.
JOVAN: Šta radiš, bre, to?
G. ZEKA: Kako ne kapiraš? Čekaj, možda ovo...
Gospodin Zeka počne da igra modernu obradu renesansnog zečjeg plesa u slavu sivih zečjih repova u stilu velikog Zeca iz šume iznad treće veće pritoke pre ušća Poa, ali Jovan ne sačeka kraj.
JOVAN: Dobro, da li si ti normalan?! Što me zajebavaš!!
G. ZEKA: Dobro... Šta si se uzbudio.
JOVAN: Pa šta se tu bacakaš k'o nenormalan!
G. ZEKA: Hteo si dokaz da si živ.
JOVAN: Kakav je to dokaz?
G. ZEKA: Neki nikad nisu zadovoljni...
JOVAN (Basno): I, šta sad?
G. ZEKA: 'Oćeš šargarepu?
JOVAN: Neću šargarepu, šta će mi sad šargarepa?!
G. ZEKA: Uzmi za kasnije...
JOVAN: Neću šargarepu! Nemoj više da me zajebavaš k'o nekog malog kretena! Ozbiljan sam!
G. ZEKA (Nasmeje se): Izvinite, molim vas, gospodine halucinacijo...
JOVAN: Jebaću ti kevu...
Jovan se zaleti i skoči na Zeku i obori ga na zemlju. Zeka se izvuče na stranu, odgurne nogama Jovana i počne da beži.
G. ZEKA: Manijače!
Jovan ga opet stigne i udari pesnicom u lice. Zeka padne na zemlju.
JOVAN: Ti se sve vreme zajebavaš sa mnom! Pizdo jedna klempava... dlakava!
Još jednom ga šutne, pa se odgega i sedne za sto. Prvi se pojavi pored njega.
PRVI: Bez veze gubiš energiju, Jovane. Ovo je tek prvi stepenik i već posustaješ. Ne kažem da je lako, znam da nije, ali da bi nekome zaista pomogao moraš biti spreman na žrtve. (Pauza.) Ne pitaš čega sam ja sve morao da se odreknem da bih bio ovde gde sam sada. (Pauza.) Jovane? 'Ajde, idemo dalje, imamo još puno toga da uradimo. Ne zaslužuje sve ovo toliko nerviranja...
JOVAN: Ne?
PRVI: Nemoj da me pogrešno razumeš, ja znam da je tebi bilo stalo do Mire, ali to je bilo nekada. Sada se to završilo i ako ti je stalo do nje treba da nam pomogneš da je učinimo srećnom.
JOVAN: A otkud vam ideja da vi možete da je učinite srećnom?
PRVI: Mi svakoga učinimo srećnim.
JOVAN: Svakoga učinite srećnim?
Pauza.
PRVI: Jovane...
JOVAN: Dajem otkaz.
Prvi krene da ga uhvati za rame, ali Jovan skoči od njega.
JOVAN: Ne diraj me! Ne možete da me zadržite!
PRVI: Niko te ne drži. Je l' znaš gde si krenuo?
JOVAN: Mene nećete učiniti srećnim, je l' jasno?!
...
JOVAN: Je l' jasno!?
PRVI (Nasmeje se): Dobro, Jovane, jasno je.
Jovan se na odlasku još jednom okrene ka Prvom koji sedi i smeška se.

12.
Tata, leđima okrenut rampi "gleda" video projekciju. Jovan stoji pored njega u novom odelu. Na ekranu promiču fantastične slike i oblici, tuča boja - nešto kao divlja psihodelična winamp vizualizacija koja reaguje na zvuk. Tata prvo samo sedi, a onda uzme telefon i okrene broj.
TATA: Halo, Ivanka... Stigao je.. Zapanjujuće... Dijagonala 170 inča, refresh rate 50-50 Hz, 128 miliona boja... 128 miliona! (Pauza) Pa koje su to boje, ja ne znam da nabrojim ni petn'es'... (Pauza) Da, ima i... neki hard disk rekording, i 3d super video akcelerator©, audio vizualizzzzator© (Na Z vizualizecija poskoči. Kraća pauza). Pa onda sedam tačka jedan dolbi surround©, auto-reverse©, dual-speed playback©, hyper noise reduction©, blue ray© kompatibilan. Šta? Blue ray? Nemam pojma, ajde pozdravi kumu i dođi kući. Ivanka, to je to... kupi petn'es' kilograma kiki-rikija i sedam galona piva, ja više ne izlazim iz ove sobe. Važi, uzmi taksi...
Zeka se pojavi na levoj strani.
TATA: Boje se prelivaju preko ivica, nadiru sa svih strana... nežno dodiruju hipnotisanu svest bez namere da nametnu bilo kakav smisao. Nije teško izgubiti orijentaciju, zaboraviti se... kao na primer neki pilot u kokpitu aviona koji leti i leti i leti i više ni sam ne zna da li je gore ili je dole. Bez onih... kazaljki i instrumenata bio bi k'o slep. Ali to je moć tehnologije. Čovek je bezzzz nje... (Pauza, vizuelizacija poskoči) kao ptica... na suvom.
G. ZEKA: I to je taj trenutak... Sad... kapiram ja, zasrao sam... Pljunem, razmažem, pa crtaj iz početka... Ali nije baš tako lako, keve mi. Nije lako.
Zeka sedne pored Jovana.
G. ZEKA: 'De si.
JOVAN: Zdravo.
Zeka izvadi dve šargarepe i jednu pruži Jovanu. Glođu.
TATA: Nastavak evolucije...
G. ZEKA: 'Oće ovaj još dugo?
JOVAN: Pusti ga...
Mama otključava vrata, ulazi. Tata ustane, krene ka njoj.
TATA: Ivanka?
MAMA: Ja sam, sedi...
Tata je slep, i mama mu pomaže da sedne na svoje mesto.
G. ZEKA: Znaš, kapirao sam... Prvo sam mislio, ko ga jebe, znaš, ja nisam neka slina, ono da sad... da se sažalim, razumeš? Ko na mene krene taj često i najebe... Znaš šta sam prvo hteo da ti kažem?
Zeka udari Jovanu šamar i pobegne. Jovana to kao da zbuni za trenutak, pa onda nastavi da glođe šargarepu kao da se ništa nije dogodilo. Zeka pobegne, ali kada shvati da ga Jovan ne juri, polako se vrati na svoje mesto.
G. ZEKA: Nemoj više da se zajebavaš sa mnom, je l' jasno!?
JOVAN: Jasno.
G. ZEKA: To sam prvo hteo da raščistimo...
Mama je obesila kaput, seda pored tate.
MAMA: Šta kažeš, sto dva'es' miliona?
TATA: Sto dva'es'osam.
MAMA: Sto dva'es' osam... svašta... (Na "š" vizuelizacija poskoči, mama se nasmeje,) A, pazi, molim te!
TATA: Vizuelizacija, a?
MAMA: E, boga mi, Božidare, ovo još nisam videla...
TATA: Šta sam ti rek'o... jesi kupila pivo i kikiriki?
Mama im otvori po pivo. Dok to radi ispušta razne zvuke - igra se sa vizuelizacijom.
TATA: Čekaj ja da probam... Zzzz, puf. Puf! Je l' skače?
MAMA: Da, sve ide u plavo i zeleno... Što je dobro!
TATA: Aha... dual-speed playback©, 3d... 3d super... Kako je rekao dečko...
Mama uzme prospekt i pročita.
MAMA: 3d super video akcelerator©.
TATA: ...3d super video akcelerator©, sedam tačka jedan dolbi surround©.
Pauza.
MAMA: Daj da pustim nešto.
Mama uzme daljinski, vrti kanale - fudbal, film, vesti, pornić.
TATA: Pusti to.
Muškarac i žena na filmu glasno se tucaju uz idiotsku old-style midi muziku.
G. ZEKA: I tako... prvo sam to skapirao, a onda, jebiga, ne znam... ipak je sve ovo moje... mislim... znaš...
JOVAN: Ne.
G. ZEKA: Reci mi, molim te, moram da znam. Je l' se ti osećaš odgovornim za svoje... ne, čekaj... ne znam kako da ti... Je l' razmišljaš ti nekad zašto, kako postojiš. Zašto si tu...
JOVAN: Da učinim ljude srećnim...
G. ZEKA: Dobro, to je lepo...
TATA: Šta se dešava?
MAMA: Ima... uf... ta devojka... i jedan čovek... samo su ogromni!
TATA: Sto sedamdeset inča...
MAMA: A ona jadna...
TATA: Sedam tačka jedan. Suraund.
MAMA: Mada je malo dosadno režirano... Da promenim?
TATA: Kakvi su glumci?
MAMA: Devojka je onako... lepa je. Ima sve, onako... plavuša. Muškarac je... pa i on je onako...
Tata duboko uzdahne i potone u svoj udoban trosed.
G. ZEKA: Ja često razmišljam o tome...
JOVAN: O čemu?
MAMA: Jadna devojka...
G. ZEKA: O tome koja je moja uloga ovde... Šta bi mu rek'o kad bi' ga sreo...
JOVAN: Koga?
G. ZEKA: Svog Tvorca...
Muškarac iz filma (Glasno): Ich werde dich schlecht ficken!
Pauza.
G. ZEKA: Jovane, 'oćemo da idemo odavde? (Pauza) Zar ti nisi dao otkaz?
JOVAN: Mislim da nisam...
G. ZEKA: 'Ajde idemo... Je l' se sećaš ovog mesta... Livada pred šumom, životinjice i bubice...
Nađu mesto, legnu, glođu šargarepu...
G. ZEKA: Krajnje čudan obrt, zar ne...
JOVAN (Za sebe, nešto razmišlja): Da...
G. ZEKA: Kakvi su ovi iz agencije, ako ih pustimo da vladaju planetom sve će sjebati... Ne znam kako su mi oni pali na pamet, ali jebiga... bila ekstremna situacija...
G. JOVAN: Da, ja sam dao otkaz, kako...
Pauza.
G. ZEKA: Ne znam, Jovane, neću da te lažem, nešto sam zajebao. Mislim, otkud sam mogao da znam... Jesam mogao da znam? Nisam mogao, kako? Ja sam ti kao oni navigatori iz Dine... Jesi čitao Dinu? Oni veliki, što ih nose u akvarijumima... Ja vidim daleko, znaš... Znam sve gde će ovo-ono, ali otkud znam sad detalje... Ne bavim se detaljima, nisam jedan od tih zečeva... Moje su priče velike, okeani, zvezde, planetarni sistemi... Tek kad se udaljiš malo možeš lepo da vidiš, ovako su ti sve šarene tačkice, puno, puno šarenih tačkica, sto dvadeset osam miliona šarenih tačkica... (Jovan ga pogleda) Dobro, ali kapiraš, zamisli sada sve te tačkice, i odjednom jedna progovori. Prvo ti je čudno, a onda počneš da se igraš, da pričaš i ti s njom, i na kraju je, ono, zagotiviš... Nemoj da me pogrešno razumeš, nisam jedan od tih, mislim čisto drugarski, mada nije da imam nešto protiv, baš naprotiv, dešavalo se s Medom, ali ovo bi bilo previše, mislim... Ti i ja smo jako nekompatibilni...
Pauza.
JOVAN: Šta hoćeš da kažeš, Zeko?
G. ZEKA: Hoću da kažem da te volim. Ne znam s kakvim silama imamo posla, ali ovo što nam se dogodilo previše je jedinstvena stvar da bismo tek tako pustili da nas sjebu, kapiraš? Previše toga smo prošli zajedno... Postali smo, brate, ono... znaš...
JOVAN: Da...
G. ZEKA: ...Betmen i Robin, Mirko i Slavko, Džej i Silent Bob... kapiraš?
JOVAN: Aha...
G. ZEKA: ... superjunaci u borbi za pravdu. Više to nije ono ne znam... Postali smo simbol... otpora globalnom kapitalizmu.
Zeka ućuti zadivljen svojim rečima. Jovan mu se tiho smeje.
JOVAN: Okej, lepo to zvuči, ali šta ako nas ipak sjebu?
G. ZEKA: Ne mogu da nas sjebu.
JOVAN: A šta ako nas ipak sjebu? Ako me uhvate i počnu da me muče i stave mi... ne znam.. kavez s pacovima na glavu...
G. ZEKA: Šta imaš protiv pacova?
JOVAN: Nije bitno, lepo te pitam...
G. ZEKA: Ništa, Jovane... Mogu oni da nas fizički pobede, ali ovde unutra... Tu je naše carstvo. Tu nam ne mogu ništa. Neću te napustiti šta god da se desi.
JOVAN: I ja tebe volim, Zeko.
G. ZEKA: Mogu da nas sjebu ali ostaće legenda.
Zagrle se. Ulaze Prvi, Drugi i još dva slično obučena čoveka.
PRVI: Dobro, 'ajde, dosta je bilo...
G. ZEKA: Samo mi priđi...
Zeka zauzme borbenu poziciju. Drugi priđe Zeki i lupi mu šamar.
JOVAN: Ne diraj ga!
Dvojica uhvate Jovana.
DRUGI (Zeki): Dokumenta.
Zeka mu pruži šargarepu. Drugi ga udari po ruci, izbije mu šargarepu i odvuče ga napolje za uši.
G. ZEKA: Jovane!
JOVAN: Zeko!

13.
Jovan ulazi u ordinaciju.
DOKTOR: Dobro jutro, g. Zec.
JOVAN: Dobro jutro, doktore.
DOKTOR: Izvolite, sedite.
...
DOKTOR: Kako se osećate?
JOVAN: Dobro. Osećam se dobro.
DOKTOR: Drago mi je. Jeste li skoro imali snove?
JOVAN: Snove?
DOKTOR: Da li ste sanjali nešto neobično?
...
JOVAN: Ne. Uglavnom ne sanjam.
DOKTOR: Odlično. (Pauza) Znate šta, g.Zec. Mislim da ćemo uskoro moći da pređemo na drugačiji režim rada. Obavili smo veliki posao. Čeka nas, naravno, još puno toga da uradimo, ali vi danas i vi pre šest meseci... To su dva potpuno različita čoveka. Uskoro ćete biti potpuno spremni da se vratite na posao, moći ćete da nastavite tamo gde ste stali pre godinu dana.
...
DOKTOR: Zar niste srećni zbog toga?
JOVAN: A, da, jesam, srećan sam. Hvala vam, doktore.

14.
Jovan stoji pored Mire.
MIRA: Toliko sam maštala o ovom trenutku... Zato što sam znala da to što tražim nije puno... Ja gledam, šetam se, ponekad odem u goste, i svuda ljudi... žive. Nije to neka velika mudrost. Svi žive nekim svojim životima, i najveći kreten ima ormar, a ja nemam. Držim stvari po stolicama kao poslednja, ona... I čim sam ga ugledala, zaljubila sam se. Morao je da bude moj. Samo nikako ne mogu da se setim zašto sam tražila ovoliki, ovde ima duplo više mesta nego što mi treba...
KRAJ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.