NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 4 godina XLI oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

MAJSTORI, MAJSTORI
Biserka RAJČIĆ
KORAK ISPRED PROMENA : LUPINA ŠKOLA POZORIŠNE REŽIJE

 

Pjotr Gruščinjski (Piotr Gruszczynski), poljski pozorišni kritičar, već petnaestak godina piše u najpoznatijim poljskim novinama i časopisima ("Dialog", "Res Publika Nowa", "Tygodnik Powszechny", za II program poljskog radija i dr.). Rođen je 1965. Piše prevashodno o svojoj generaciji pozorišnih delatnika koje najčešće nazivaju "Lupina škola" (Kšištof Varlikovski, Gžegož Jažina, Pjotr Ćeplak, Zbignjev Bžoza, Pavel Miškjevič, Ana Augustinovič, Gžegož Lašuk, Pavel Stankjevič i dr.). Autor je veoma značajne knjige Oceubice. Mlađi sposobniji u poljskom pozorištu (2003). U toj knjizi, u tekstovima o predstavama pomenutih autora i u inervjuima s njima konstatuje da su, sledeći Kristijana Lupu, tokom poslednje decenije ozbiljno promenili izgled poljskog pozorišta. Promenili su repertoar pozorišta, gledaoca, uveli novine, polako počeli da osvajaju Evropu. Predstavama rađenim u Poljskoj i režiranim u najpoznatijim zapadnoevropskim pozorištima. Pozivani su na najpoznatije pozorišne festivale i, naravno, dobijaju nagrade. Time su spasli "poljsko pozorište od dosade i konvencionalnosti", "prolaznosti i umiranja". I možda najvažnije - u pozorište su vratili publiku koja je počela da ga napušta odlaskom Svinarskog, Kantora, Grotovskog, Šajne, Gžegoževskog...
Prelomnom Gruščinjski smatra Lupinu predstava Grad snova. Lupa je njome "utemeljio potpuno novo pozorište, pokrenuo nove strune pozorišne osetljivosti, dopustio sebi luksuz okretanja od politike i publicistike koje su u drugoj polovini XX veka zahvatile sve oblasti života, pa i pozorište, doveo do zaboravljanja samizdata i cenzure, pružio šansu bavljenju onim što je bitno ili egzistencijom..." To je pozorište koje crpi materijal iz egzistencije, psihologije, filozofije i religije. Zato je 1989. bio jedini umetnik spreman za promene, do kojih je i u poljskom pozorištu došlo. Takođe je jedini poznati umetnik spreman da druge obučava pozorišnom zanatu. Na krakovskoj Pozorišnoj školi. Kroz koju su manje-više prošli svi mlađi avangardno orijentisani reditelji.
Mada je termin Gruščinjskog "mlađi sposobniji" svojevremeno izazvao buru negodovanja i osuda. Jer, tobož, pomenuti reditelji nisu jedinstvena grupa ili pravac koje povezuje zajednički umetnički program. Različito shvataju pozorište. Različito se izražavaju. U tome ima istine. Mladi poljski reditelji rade u nizu sredina i pozorišta. Njihove poetike, kako vidimo iz razgovora s njima, prilično su različite. Međutim, postoji i nešto zajedničko. Pre svega se očituje na primeru varšavskog pozorišta "Promena", na čijem je čelu Jažina. A i varšavskog "Studio", kojim je više decenija rukovodio Juzef Šajna, u čemu ga je zamenio Zbignjev Bžoza.
U predgovoru knjizi Oceubice, Gruščinjski kaže da je u pitanju proces koji se razvija, ali i povremeno posustaje. Koji je krunisan sjajnim ili potpuno neuspešnim predstavama. Ovaj budni pozorišni kritičar to smatra normalnim, jer se reditelj kao i svaki drugi umetnik, ne rađa, već vremenom to postaje. Naravno, uz mukotrpan i veoma rizičan rad. Pre svega, ostvarujući osnovno generacijsko načelo: Ubiti u sebi oca i njegove poglede. Odnosno, ubiti "Da bi se sam rodio, sa žigom zločina koji i tebi ne daje mira".
Za uspeh mladih poljskih reditelja veoma je bila zaslužna i Kristina Majsner koja je u Torunju osnovala festival Kontakt, putem koga je povezala Istok i Zapad, pored Poljaka plasiravši i mlade Litvance: Vaitkusa, Nekrošijusa, Koršunovasa, Tuminasa i dr. I mnoge mlade Estonce i Ruse. I, zahvaljujući svojim organizatorskim sposobnostima, osnovala još jedan važan festival - Dijalog u Vroclavu.
Jedno vreme na repertoaru poljskih pozorišta dominirala je nepoljska, zapadnoevropska i klasična drama. Od sredine devedesetih, na repertoaru je sve više mladih poljskih dramskih pisaca: Gžela, Valčak, Broda, Koca, Bizjo, Vilkvist, Imjelska, Kučinjska, Skaza, Lukoš, Sala, Pječinjski, Harasimovič i dr. I njihove drame nisu "prijatne". Pre su "neugodne" i često vode otkrivanju neprijatnih tajni i istina. Jer, i za njih važi Lupin slogan: Plašite se, možete postati bolji! S tim što to "bolji" označava saznavanje i prihvatanje istine. Pre svega od strane pozorišne publike, koja je u prethodnom periodu bila uljuljkivana borbom protiv komunizma i prećutkivanjem određenih "neprijatnih" istina. Čije otkrivanje u pozorištu često vodi "narušavanju njenog svetog mira" ili "destabilizaciji svakodnevnog života". U svom radu, mladi reditelji preuzimaju na sebe misiju koja ima dosta odlika pedagoškog rada, kao i odgovornosti za destrukciju prilično učmalog društva, poljuljanog morala, koju su započeli početkom devedesetih. Imaju problema i sa zapadnom publikom koja je odavno raskrstila s istočnoevropskim pojmom "angažovanog" pozorišta. Iako pomenuto nije angažovano kao u komunistička vremena, kada je imalo za cilj borbu s neprijateljem ili totalitarnim sistemom, i nagovaralo na pobunu i promene. Najvažnije je da je osnovni problem svih mlađih poljskih reditelja traženje i nalaženje novog jezika u pozorištu, zbog čega podela na tzv. repertoarsko i alternativno pozorište prestaje da bude aktuelna. Jer ih sve više povezuje ozbiljan zajednički problem: Kako privući publiku. Čime? Jer, pozorište posle propasti komunizma pre svega je umetnost, a ne tribina. Veliko pitanje je i šta je "kosmopolitsko pozorište"? Šta je "pozorište potpuno otvoreno prema svetu"? Šta je "postmodernističko" pozorište? Šta želi publika "u svetu", a šta "u Poljskoj"? Koga igrati, klasiku ili savremene autore? Kako jedne i druge? Dokle ići u novotarijama? Zbog čega Lupu slave u Evropi, a napuštaju njegove predstave u Izraelu? I, za kraj, da dodamo, svet se menja i mladi poljski reditelji, kao i reditelji prethodne generacije, moraju da idu korak ispred promena. Čega je većina reditelja Lupine škole apsolutno svesna.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.