NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 4 godina XLI oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

MAJSTORI, MAJSTORI
Intervju sa Zbignjevom Bžozom
SVE VEĆI STRAH

 

Koje pozorišno iskustvo smatraš najvažnijim?
- Sniženje cena za sve u poznanjskom Pozorištu osmoga dana. Mogu smelo da kažem da je to bila najvažnija predstava koju sam u životu gledao. Od tada počeo sam da sanjam o tome da napravim predstavu koja bi za nekog bila važna kao što je pomenuta bila važna za mene. Određeno značenje imale su i okolnosti u kojima sam je gledao. Bile su to sedamdesete godine, čitali smo samizdat izdanja, parisku "Kulturu", završavala se epoha Gereka. Moje iskustvo s Narodnom Republikom Poljskom nije se nikako rimovalo s onim što se događalo na televiziji ili u zvaničnom pozorištu. Pozorište Osmoga dana ili Osmica uverilo me je da se umetničkim jezikom na veoma bolan način može govoriti o svetu koji nas okružuje. Odjednom se ispostavilo da, osim enklave porodice i najbližih prijatelja, postoje ljudi koji otvoreno i javno, koristeći jezik umetnosti, govore o onome što se događa naokolo. Shvatio sam da se zahvaljujući pozorištu može spoznati svet. Verovatno sam zbog toga u početku u dlaku pravio "osmačko" pozorište, koristeći energiju koju sam dobio od Osmice.
Alternativnu Osmicu od tzv. repertoarskog pozorišta, u kome danas radiš, dele svetlosne godine. Kako si prevalio taj put?
- Sedamdesetih i osamdesetih godina rad u zvaničnom pozorištu uopšte nije dolazio u obzir. Repertoarsko pozorište bilo je mesto gde je stvaralaštvo ubijano. Međutim, sredinom osamdesetih godina i alternativno pozorište prestalo je da postoji. Provizorijum je izgubio svoju nekadašnju moć, Osmice nije bilo u Poljskoj, moja studentska pozorišna grupa nije žarko želela da se smesti ispod širokih krila Saveza poljskih studenata. Istovremeno sam osećao da mi je veoma stalo da se bavim pozorištem, da je to nešto što istinski volim. I odlučio sam da studiram režiju, mada bez preciznijih planova, odnosno šta ću posle da radim. Bila mi je bliska ideja, koja me i danas progoni, da se nastanim na selu i tamo napravim malo pozorište. Nikakve Garđenjice, već malu stvaralačku grupu koja stvara zbog radosti stvaranja, a ne da njen plod rada kasnije nekom pokazuje. Sve vreme sam, naravno, išao u zvanično pozorište. Obožavao sam Gžegoževskog, a mrzeo pozorište koje je starijom književnošću pokušavalo da ubedi gledaoca da govori o nečem važnom u sadašnjici.
Imaš li neki ključ na osnovu koga sastavljaš repertoar u svom pozorištu?
- Moje prvo načelo glasi: Ne raditi ništa što podseća na ono što si radio trenutak ranije. Beskonačno me je privlačio Kafka, ali jedini problem s njim bio je da ne znam da li postoji još neko koga taj pisac toliko mnogo zanima kao mene. S druge strane, privlače me antička tragedija i Šekspir koji je za mene nepromenjiva tačka odnosa, bez obzira na to da li čitam savremenu nemačku dramu, Beketa ili antičku tragediju.
Želim da radim pozorište koje se susreće sa sadašnjicom. Kao Handke, Dorst ili Turini. U njihovim tekstovima junak je bezličan - potpuno drugačiji od onog na šta nas je navikao roman XIX veka. Dobro je za njega samo sredstvo u komunikaciji s drugim ljudima i s njima uspostavlja novi tip odnosa - koji se zasniva na igri lišenoj milosrđa, empatije i osećanja zajedništva.
Da li se slažeš s mišljenjem da biraš tekstove u kojima se prikazani svet "povlači"? Navikli smo na to da drame opisuju svet u razvoju. U tvom pozorištu svet nestaje, vrti se oko junaka i na kraju se svodi na samog sebe.
- Svet mojih predstava je svet bez izlaza, u kome pokušavam da prekoračim utvrđeni poredak, iako ne postoje šanse za takvo prekoračenje.
Imaš li nameru da se pozabaviš poljskom romantičarskom dramom? Hoće li se u Bžozinom pozorištu naći "Zadušnice", "Nebožanska komedija", "Fantazi", "Horštinjski..." i sl.?
- I Svadba i Oslobođenje Vispjanjskog. Mada, književnost delim na dobru i rđavu. Među tekstovima koje si pomenuo ima dosta drugorazredne književnosti. Nikada ne bih stavio jedno pored drugog genijalnu Nebožansku komediju i Fantazija. Međutim, nije reč o tome. Smatram da još nije vreme da prikazujem te drame. Kolege, po svoj prilici, neće dopustiti ostvarenje mog plana, jer želim da ti tekstovi duže nestanu s repertoara i iz svesti gledalaca, da bi se jednog dana prikazivali iznova, od nule, bez utvrđenih interpretativnih i receptivnih shema. Sada jedinu šansu za prelamanje već okoštalih načina čitanja bila bi, na primer, saradnja s Nekrošijusom. Ako bi ovaj veliki Litvanac postavio na scenu Zadušnice, čemu se neprekidno nadam, sigurno bi uzdrmao naše mišljenje o tom tekstu i sve bi u njemu ispreturao.
Drugi moj problem s romantizmom jeste u tome što ne volim Vispjanjskog, odnosno smatram ga apsolutno drugorazrednim piscem. Ne razumem i ne cenim tu književnost. Po meni, kompletno je mrtva. S tim tekstovima se danas s gledalištem ne može uspostaviti nikakav kontakt. Problem je i romantičarski junak. Čini mi se da ni u kom slučaju nije junak našeg doba. Mnogo više me interesuju zebnja i strah od sveta koji je opisao Kafka, koji se po mom mišljenju sjajno rimuje sa sadašnjošću, nego svet koji su opisali romantičarski i mladopoljski pisci koji su za mene isključivo deo književne svesti. Junak koji, po meni, odgovara sadašnjici jeste onaj iz Turinijevog teksta Konačno kraj. To je "uspešan čovek" i njegov jedini cilj je postizanje cilja. Posmatramo ga sa distancom, kao životinju u terarijumu. Nemogućnost identifikacije s njim za glumca predstavlja specijalan zadatak. Taj novi čovek vrši samoubistvo. I što je paradoksalno, samoubistvo je za njega jedini izlaz, jedini način postizanja harmonije sa svetom.
Kako bi opisao današnju ulogu i mesto pozorišta? Šta publika očekuje od pozorišta?
- Da li postoji jednorodna skupina zvana publika? Živimo u ludačkom haosu. Opservacije mojih prijatelja i moje o svetu uopšte, ne poklapaju se s našim intelektualnim bagažom, s onim što smo poneli od kuće, stekli čitanjem, čemu su nas naučili i kako su nas vaspitavali. Imam utisak da se radi o košmarnom nesporazumu. Hoću i trudim se da govorim o onome što je za mene bitno, međutim pre svega se bojim novog sveta, novih ljudi, novog poretka. Nije reč o demokratiji, već o poretku koji je van sistema - o novom poretku vrednosti koji nisam u stanju do kraja da imenujem, koji ne predstavlja trenutni poremećaj, već je povezan s promenama ustrojstva i civilizacije, kroz koje prolazi Poljska. Primer potpuno novog čoveka je Kvašnjevski koji kroz pedeset godina može postati uzor, čak nacionalni junak. Smatram da o takvim ljudima treba govoriti u pozorištu, pokušavati da ih opišeš. Istovremeno - taj novi poredak bilo bi suviše jednostavno nazvati poretkom interesa. To je znatno složenija stvar i ne odnosi se samo na Poljsku. Cela Evropa ima problema s tim. Nemačka, koja s tim najbolje izlazi na kraj, očajnički pokušava da obuhvati novi svet. Upravo time se bavi i Martaler i postiže sjajne rezultate, ali to uopšte nije moje pozorište.
Živimo u vremenu u kome se sukobljavaju dva sistema vrednosti. Stari, tradicionalni, u kome su najvažniji porodica, istina, dobro, zajednica, a s druge strane - poredak koji se formira na naše oči i nerazumljiv je, nejasan, još neopisan. Eto, to je osnovna napetost naše savremenosti i ona me interesuje.
Čini mi se da publika to uopšte ne oseća. Dolazi u pozorište i očekuje da vidi nekadašnjeg junaka koji je rđav ili dobar, ali uvek jasan. Mene interesuje junak koji liči na nove ljude, koje srećem na ulici, gledam na televiziji, o kojima pišu novine: koji su iznutra izdubljeni, podložni konjukturama, uvek uspešni. Teško je poistovetiti se sa njima.
Koju bi od tradicionalnih vrednosti trebalo u pozorištu spasiti po svaku cenu? A možda postoje i neke nove vrednosti koje zaslužuju podršku?
- Nije reč o tome da nekog branimo. To je rđavo postavljeno pitanje. Treba braniti samu komunikaciju, šanse za razgovor, ne gubeći iz vida da je zapravo komunikacija cilj, a ne da nekog oduševljavamo ili očaravamo. U novom poretku ne vidim ništa dobro. Pokušavam da ga razumem, čak da ga zavolim, ali mi ne polazi za rukom. Zbog toga osećam sve veći strah.
Da li osećaš da se pozorišna publika promenila? Da li se novi ljudi, kojih se bojiš, pojavljuju u tvom pozorištu?
- Ne. U pozorište dolaze ljudi koji su zainteresovani za druge. Novi ljudi, međutim, zainteresovani su samo za sebe. Brine me što se ovo uspešno mišljenje ili pre mišljenje o uspešnosti uvlači u moje pozorište. Nije dobro ono što se ne može prodati. Jer i umetnička vrednost treba da se izražava u novcu, u dobiti. Već tako misli moj biro koji se bavi organizovanjem gledališta. Bojim se da će uskoro i glumci početi tako da misle. Ako se nađem pred izborom: umetničko pozorište ili uspešna komercijala - prestaću da budem direktor.
Šta tako uporno tražiš u litvanskom pozorištu?
- Otputovao sam u Litvu, ali isto tako mogao sam da otputujem u Kataloniju. U tim prostorima Evrope stvorena je idealna pozorišna situacija, kao u antičkoj Grčkoj ili u Engleskoj u Šekspirovo vreme. U Litvi i Kataloniji stvaraju se nova kolektivna svest, nov jezik, novo zajedničko kulturno iskustvo. Zahvaljujući tome pojavljuje se najčistija vrsta odnosa publike i umetnika. Tamo vlada atmosfera kakva je vladala u poljskim off pozorištima sredinom sedamdesetih godina - pozorište nije nešto posebno u odnosu na život, učestvuje u rađanju nacionalne svesti i u tom procesu zauzima centralno mesto, jer najbolje gradi jezik zajednice. Mi to imamo već iza sebe, zbog toga zavidim Litvancima i Kataloncima. Takva situacija pruža pozorištu snagu, samopouzdanje, hrabrost. Takvo pozorište ima šanse da se odrekne svake lakoće u sporazumevanju s publikom, nalazi načine kontaktiranja s publikom, koketira s njom. Publika pruža pozorištu poverenje, odnosno osećaj sigurnosti. To su čudesne šanse koje mlada kultura i mlado društvo imaju. Zbog toga se tamo u pozorište ide da bi se nešto međusobno saznalo.
Pjotr GRUŠČINJSKI
S poljskog prevela Biserka RAJČIĆ
(Iz: Piotr Gruszczynski: Ojcobójcy. Mlodsi zdolniejszsi w teatrze polskim, Warszawa, W.A.B., 2003, str. 252-257)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.