NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - DELETED FROM MEMORY?
Uredništvo
RESTAURACIJA SLIKE

 

 „...ova deca koja se danas bave pozorištem o meni
čitaju u nekoj knjizi, u nekom leksikonu i misle
da sam davno umro, otprilike kao Sterija ili Nušić.
I veoma se začude kada me vide živog.”
(Ljubiša Ristić, u intervjuu Željku Jovanoviću, za Blic News, septembar 2002)

Ovaj broj „Scene” posvećen je reditelju Ljubiši Ristiću. Nije u pitanju monografija, nije u pitanju ni želja da pravimo „slučaj Ristić”. Reč je o pokušaju restauracije (nestalog dela) slike našeg pozorišta u periodu od sedamdesetih do sredine devedesetih godina prošlog veka, s koje su, poznatim metodom retuša, izbrisani jedan lik i njegovo delo, kao da nikada nisu postojali.
Tačnije: lik i delo prerasli su u neku vrstu mita i kao mit egzistiraju potpuno odvojeno od slike novijeg datuma, jednoznačnog stereotipa o predsedniku JUL-a, prijatelju Mire Marković...
Naša restauracija je, naravno, samo delimično uspela; ona je nepotpuna i fragmentarna, ona je, s obzirom na neponovljivost (bića) pozorišnog čina, neka vrsta (ne baš proizvoljne) konstrukcije, jer se oslanja na sećanje (učesnika, saputnika i savremenika), na zapise (knjige, časopisi, novinski tekstovi), a sam Ljubiša Ristić, vrlo skeptičan prema ovoj „nemogućoj misiji”, nije želeo da govori za „Scenu”, ali je ipak ljubazno logistički učestvovao u njenom nastajanju. „Samo ćete sebi stvoriti probleme”, kaže, misleći na odijum naše pozorišne javnosti koji bi, po njemu, naš časopis ovom temom, mogao da „navuče” na sebe.
Ta vrsta rizika postoji uvek kada je Ristić u pitanju, ona se od početka – kada je redakcija odlučila da „resetuje” kolektivno sećanje i izvuče iz zaborava ono što je „deleted from memory” – podrazumevalo. No, to je potpuno nebitno.
Naša ideja je bila – i ona se pokazala tek delimično ostvarivom – da se bavimo poetikom jednog od najznačajnijih reditelja koji su radili na prostoru bivše Jugoslavije. Obratili smo se nekim od Ljubišinih najbližih saradnika i (bivših?) prijatelja da učestvuju u projektu čiji je cilj da pokuša da objasni ZAŠTO je Lj. R. značajan reditelj, šta je to što ga čini POSEBNIM u našem (ali i evropskom, pa i svetskom) pozorištu, da li je, s tačke gledišta ovog vremena, dakle s distance, njegovo pozorište bilo političko ili je to što je on radio bio njegov imperativni UMETNIČKI (etički i estetički) odgovor na pitanja koja je ondašnji politički/socijalni kontekst postavljao... Nezaobilazna tema u tom kontekstu svakako je i KPGT kao ideja i pokret bez presedana na savremenoj svetskoj kulturnoj mapi.
Dodatni razlog za izbor ovakve teme jeste i činjenica i bojazan da nema još mnogo ljudi koji su bili svedoci Ristićevog rada i da će, kako vreme prolazi, bilo kakva rekonstrukcija (i onog vremena i Ljubišinog mesta u njemu) biti nemoguća. Uredništvo zahvaljuje svima koji su se odazvali pozivu, a posebnu zahvalnost dugujemo Dušanu Jovanoviću i dr Draganu Klaiću, jer su se, bez ikakvog dvoumljenja, prvi odazvali našem pozivu, kao i Želimiru Žilniku (smatra da nije dovoljno kvalifikovan da piše o Ristićevom teatru) koji je od samog početka „stao” uz nas i, uz Jovanovića i Klaića, bio neka vrsta garancije legitimnosti i važnosti ovog poduhvata.
Neki ljudi kojima smo se obratili smatraju da je rano govoriti o Ljubiši (dok je sećanje na njegovo političko delovanje tokom devedesetih još sveže), neki imaju „pametnija posla”, neke sećanje baš „ne služi najbolje”, a neki, opet, odgovaraju – ćutanjem... Naravno, većina se ipak odazvala i, donekle očekivano, postigla bar dva konsenzusa.
Prvi glasi: Ljubiša Ristić JESTE veliki reditelj! 
Drugi se odnosi na politički angažman Ljubiše Ristića tokom devedesetih.
Jedan tekst, pisan inače za ovaj temat, objavljen je na blogu B92, i izazvao je žestoka, uglavnom – zbog nepoznavanja činjenica, paušalne mržnje, političke ostrašćenosti... – neodmerena reagovanja posetilaca bloga. Te reakcije potvrdile su ono čega smo postali svesni tek kad je projekat počeo da se ostvaruje: Ristićev umetnički rad i njegov politički angažman tokom devedesetih jesu – dva komplementarna „toma” jedne biografije. Uostalom, tokom jedne od nedavnih poseta Ristiću u KPGT-u, on sam je, na našu primedbu da „Scena” hoće da se bavi njegovom poetikom, ali ne i njegovim JUL-ovskim godinama, rekao: „Tu ćete grdno pogrešiti; sve sam to ja.”
Naravno, nema teksta i nema autora koji se nije osvrnuo upravo na pomenuti JUL-ovski angažman Ljubiše Ristića. A svako od njih je „tu stvar” komentarisao onako kako mu nalažu savest, etika, emocije, politička uverenja...

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.