NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

SAVREMENICI I SAPUTNICI O LjUBIŠI RISTIĆU
Hajnc KLUNKER
ŽIVOT I SMRT REVOLUCIJE
(Apologija Bitef festivala: Ristićeva Misa u a-molu)

 

(...)

Na velikoj sceni Ateljea 212, Ljubiša Ristić je postavio dramu o vremenu sloma revolucije: Gladkovljev roman Cement u varijanti Hajnera Milera, čija je prva postavka bila u režiji Rut Berghaus u Berliner ansamblu, 1973. Ove dve produkcije su dva sveta, razlika glave i srca koja razdvaja teoriju i praksu revolucije. Hajner Miler, u skladu sa najboljom nemačkom tradicijom, scenski razmatra revoluciju kao nešto što su započeli drugi. Jugosloven Ristić, naprotiv, uvodi je u sopstveno delanje kao sopstveno iskustvo, i u njegovom slučaju drama prerasta u tragediju duše. On ograničava Milerovu analizu – gotovo je gušeći pod melodičnim slojevima emocija, uranja je u folk muziku i zvukove mora, koji treba da služe kao lekcija otrežnjenja. Arhaični komentari su oštro potcrtani. Milerovom principu da drama ne istražuje milje već revoluciju po sebi, Ristić suprotstavlja milje revolucije – bez, naravno, odricanja od unapred datih teatarskih sredstava – sve do bufonerije i ekspresionistički stilizovanog teatarskog prizora (Miodrag Tabački), koji odbacuje svaku ideju o rajskom miljeu i zaslužan je za izvanredno snažan utisak koji ostavlja predstava. Ovde, gde se birokratija manifestuje na konkretan način nadmoćnim brendiranjem ljudi kao bespomoćnih bića, zgnječenih poput insekata u poslednjoj sceni, pokretnim betonskim zidom. Tu takođe već prosijava zalazak sunca, sa pogledom u budućnost koja je zazidana, izgubljena nada… Kao i Ristić, Solženjicin poznaje svoju publiku. Posle Arhipelaga Gulag, Milerov optimističkiji pogled na svet više ne može da bude teatarski legitiman.
Finalna scena njegovog Cementa je poput koda koji je razbijen u Ristićevoj najnovijoj produkciji. Delo Misa u a-molu Mladinskog gledališča pozvano je na Bitef. Ristićev projekat temelji se na knjizi i činjenica da je uvršten u program Bitefa nosi političku težinu. Kada je objavljen ciklus kratkih priča pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča, 1978. (opis života Jevreja-marksiste, intelektualca iz mađarsko-crnogorske porodice, koji bez traga nestaje u Staljinovim logorima), njegov autor Danilo Kiš dobio je prestižnu Ninovu nagradu, ali je u isto vreme i optužen za plagijat. U knjizi-pamfletu Čas anatomije, Kiš se brani od uvreda, dokazujući da se postojanje njegovih likova temelji na dokumentarnom materijalu. Bivši dramaturg zatim odlazi u Francusku kao jezički konsultant i piše pozorišnu varijantu svoje priče.
Dramatizacija Kišovog teksta (koji je istovremeno i pripovedački i esejistički) postavljena je pod originalnim naslovom u režiji Ljubiše Georgijevskog u Narodnom pozorištu Zenica, bosanskom gradu čelika. Njeno gostovanje na jugoslovenskom festivalu Sterijino pozorje zabeležio je Mihael Skasa (u Theater heute 9/81) kao: poduhvat provincijske postavke u podesnom, izvodljivom teatarskom pristupu, u kome je naturalizam ugasio svaku političku i društvenu analizu. Istorijski zločin je redukovan na individualnu tragediju. Ipak bi bilo pogrešno svođenje predstave na njen pozorišni aspekt (iako nosi jedinstveno značenje i u teatarskom i u političkom smislu, kao bosanska produkcija prikazana u metropoli). Njeno mesto i ulogu u ideološkom pejzažu mogu da osete jedino novajlije: angažovano pozorište kao nečista savest gledalaca.
Kao i prethodno u Novom Sadu, poređenje je bilo moguće i u Beogradu jer su obe adaptacije Borisa Davidoviča bile pozvane na  Bitef. Veliki poraz Zenice. Pored Ristićeve Mise u a-molu, koju Kiš nije autorizovao, ali na koju je sa entuzijazmom reagovao kad ju je video u Beogradu, trud Zenice se činio gotovo preteranim i suvišnim. Predstava koja oplakuje istoriju i politiku kroz pogled na crvenu revoluciju u crnoj sili birokratizovanog diktatorstva, estetski atraktivna, ali bez političke provokacije. Zbog Mise, koju je u Novom Sadu video sovjetski predstavnik, moskovska kulturna birokratija smesta je otkazala gostovanje Ibzena Nacionalnog pozorišta iz Rige na Bitefu.
„Ako znamo kako je neko umro, znamo sve o njegovom životu”, rekao je Ristić na panelu povodom Mise, koja predstavlja, u stvari, teatarski kolaž, negde između rituala i kabarea, između masovke i kamernog komada, sa svim pozorišnim sredstvima korišćenim na naivan, ali istovremeno promišljen način. On povezuje priču jednog života sa skorom istorijom, pripovedajući istoriju kao biografiju. Život i smrt njegovog Davidoviča obeleženi su životom i smrću revolucije. Predstava postaje grobnica za one koji (je) žive, govor zastupnika odbrane protiv izdaje marksističkih obećanja: žal za jugoslovenskim komunistima, gorko naravoučenije, u kome scenska imaginacija i intelektualno poštenje stvaraju rafiniranu harmoniju.
Internacionalni karakter istorijskog radničkog pokreta prikazan je u predstavi kroz multijezičnost: svi tekstovi i dokumenti ostali su na originalnim jezicima. Lenjin govori ruski, Klara Cetkin nemački. Autori tekstova su Trocki i Bakunjin, Prudon i Malatesta, Hlebnikov, kao i Tomas Man, Kolontaj, Goldman i tako dalje. Likovi su Pasternakov Hamlet i Marlena Ditrih. Scene se odvijaju u salonu, zatvoru, samostanu i krevetu. Sudbina proleterskog internacionalizma a la Russe prikazana je efektnom scenom koja prati gušenje pobune u Kronštatu. U studiju, zvanični communiqué je pročitan na različitim jezicima i pod budnim nadzorom glasnogovornika Trockog – isti tekst na raznim jezicima, kao mašina, praćen uzvicima pobeđenih buntovnika i usamljenim pokušajem odbrane. Onda, Budimpešta i Prag nisu tako daleko. Simultanim scenama povezuju se naizgled nepripadjući događaji. Mornari iz Kronštata definitivno se nisu borili za ženska prava, ali njihov poraz značio je i pad ranog ženskog pokreta. U toj sceni, ova vrsta simultaniteta spaja se u sovjetskoj himni – potpuno svestan anahronizam, jer himna u to vreme još nije postojala.
Do finalne scene – ljudske šume iz Magbeta praćene pesmom Bitlsa She’s Leaving Home – bilo bi neophodno da sumiramo nekoliko drugih scenično i ubedljivo elaboriranih individualnih i istorijskih tendencija. Misa u a-molu Ljubiše Ristića postala je vrhunac festivala; predstava iz Ljubljane osvojila je grand prix Bitefa i nagradu eminentnog lista Politika za najbolju režiju. (Specijalna nagrada žirija pripala je varšavskoj predstavi Pešice (Pieszo) Mrožeka i Snu letnje noći / A Midsummer Night’s Dream Lindzija Kempa). To je bila prava senzacija, jer ovo najprestižnije priznanje nikada ranije nije dodeljeno nekoj domaćoj produkciji, a činjenica da je Misa prihvaćena sa takvim oduševljenjem bila je i politička demonstracija. Slovenački pisac Josip Vidmar, partizan od preko 80 godina (Đilas piše da je baš od njega potekla ideja da Tito 1943. postane maršal), koji je još imao (kulturno-)politički uticaj, proglasio je najvažnijeg jugoslovenskog pozorišnog stvaraoca teroristom zbog njegove hrabre, žalobne predstave. Misu u a-molu, poslednji ideološki metak Ristića, pozorišnog teroriste, snimila je beogradska televizija – kao i njegovu verziju Hamleta prethodne godine, kojom je dao scenski odgovor na sovjetsku okupaciju Avganistana i položaj Jugoslavije posle smrti Tita, simbola bratstva i jedinstva. Hamlet je prikazan na televiziji u direktnom prenosu, zenička verzija Borisa Davidoviča je takođe emitovana, a Ristićeva Misa trebalo bi da bude prikazana ove godine.

Theater heute 1, 1982.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.