NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - POKUŠAJ REKONSTRUKCIJE
Boro DRAŠKOVIĆ
REDITELj PRED SVOJIM PISCEM

 

Predstave neće biti!
Predstave ne bo.

Čudne su okolnosti, neobične namere i razlozi koji dovode do jednog pozorišnog komada. Tiresijine dojke Apoliner piše da bi pokušao „ako ne obnovu pozorišta, bar da načini lični napor” i istakne jedno čitanje: problem repopulacije. Dramu Igrajte tumor u glavi i zagađenje vazduha Dušan Jovanović piše in memoriam utamanjivaču bubašvaba. Ali kako je u teatru koji volimo, na neobjašnjiv i magičan način sve povezano sa svim, morali bismo bar da naslutimo, ako ne baš da otkrijemo tajanstveni međuodnos policije, tumora, eksterminatora i pozorišta. I pobune.
Scenski dijalog „izmišljenog” novinara Križnika, koji je bio očevidac žestoke pobune u pozorištu, reditelj Ljubiša Ristić pretvara u uvod svoje predstave: zgrada Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu je zatvorena, ulazna vrata su zakovana sa dve ukrštene daske, pred kamerama i radoznalcima Knez, izbačeni stari glumac, hoće silom u svoj hram. Nepripremljeni gledaoci se čude, oni koji su već bili začuđeni, posmatraju ih s laganim podsmešljivim osmehom. Križnik je video kako masa juriša granitnim kockama na zamandaljeni teatar, na avangardiste i pobunjenike. Čuo kako je neko ubacio parolu „vatrom na pacove”, video je buktinje i cilj – zapaliti pozorište, uklonio se, očigledno, vatrogasnim šmrkovima, udarcima policije i ambulantnim kolima. Ristić se u svojoj  probi  zadovoljio neodređenom gužvom i bacanjem parola sa terase:

PROGLAS

Predstava je gnusna laž!
Pozorište je u strahovitoj krizi!
Vazduh je zagađen!
Hitno treba sanirati krizu, koja je posledica katastrofalne otupelosti, slaboumne anegdotičnosti i malograđanskog mentaliteta.
Pozorište je okoštalo, rahitično, utapa se u gnjilo potrošništvo, guši se u zagađenom vazduhu!
Treba naći novi put!
Zabarikadirali smo se da nas jalovi protivnici ne spreče u ovom spasonosnom traženju!
Prekinuli smo svaki kontakt sa spoljnim svetom. Pod naš krov pozvali smo samo najbliže rođake i našu decu.
Deca ne smeju biti žrtvovana!
Našu žrtvu polažemo na oltar prave, angažovane, oslobađajuće umetnosti.
Dole s klevetama!
Ne verujte konzervativnim glumcima, koji su nas izdali! Oni hoće da vas uspavaju, nude vas lažnom umetnošću!
Sve će pokušati samo da nas onemoguće. Na nasedajte im!
Živeti – znači životom biti prisiljen vršiti svoju slobodu!
.................................................................................................................................................Revolucionarni komitet pozorišta

Pretpostavljamo da će biti reči o jednoj lako shvatljivoj pobuni, da će pozorište biti upotrebljeno kao ishodište „društvene drame”, sukob generacija, načina poimanja glume, angažovani teatar u službi svojim najkreativnijim snagama – klasična šema: avangarda protiv konzervativizma i lažne umetnosti. Očekujemo da će biti ponuđena bar jedna od mogućih alternativa.
Čitajući letak, koji se, možda, pomalo sam sebi podsmeva, sa simpatijama za zabarikadirane buntovnike, vođeni oteranim i ranjenim starim glumcem, ulazimo u DTV „Partizan” (gimnastička dvorana), u improvizovanu redakciju, „tipičnu novinarsku dvoranicu sa mnogo pisaćih mašina”. Novinski naslovi; uspostavljamo vezu sa već zaboravljenim događajima u slovenačkom pozorištu, misleći da se, pre svega, o tome radi – Borba:Najveće i najstarije slovenačko pozorište Slavija na rubu ponora”; Vjesnik: „Seznacionalni puč u kazalištu Slavija!”; Večernje novine:Avangarda se zabarikadirala u pozorište i prekinula sve veze sa spoljnim svetom!”
Ukoliko nije uspeo da sedne na najzgodnije mesto, radoznali gledalac jedva vidi ako i istegne vrat a gotovo ništa ne čuje – prvi čin nestaje u nesavladanom prostoru i tisci gledalaca koji posmatraju jedni druge.
Srećniji, i oni koji poznaju tekst, imaju još podataka: posle predstave Šekspirovog Ričarda II došlo je do tuče rapirima i eksperimentatori su izbacili protivnike novotarija što je „protiv statuta, protiv ustava, protiv svih zakona”, kako se žali Knez, doajen oteranih. „Petnaest siledžija izbacuje na ulicu trideset pet ljudi! A predstave nema.”
Gledalac počinje da oseća kako ga nagriza sumnja u ispravne osnove narečenog bunta protiv „nepodnošljivih prilika u pozorištu”. Ako je pozorište, uobraženo i samoljubivo, prekinulo vezu sa spoljnim svetom, ono prestaje da bude zanimljivo jer se usudilo da rešava samo svoj sopstveni rebus koji se više nikoga ne tiče.
Pozorište bez gledalaca, šta je to?
„Predstava je gnusna laž!” Često! Najčešće upravo u pozorištu koje se odriče veze sa spoljnim svetom! „Tuku se oni spolja sa onima unutra.” Takav pozorišni spor doista može biti samo „afera na sporednom koloseku”.
Načet sumnjom i vođen Knezom, vodičem kroz krugove pozorišta, gledalac, iako na sporedan ulaz, ipak dolazi u zatvoreno pozorište u kome pobunjenici probaju („eksperimentišu”) pred praznim stolicama, na otvorenoj, gotovo praznoj sceni.
Pisac zahteva da svi glumci iz prvog čina nastupe i u drugom i u trećem činu. „Tako  mora  da bude, ne zbog štednje, nego zato što tako zahteva dublji smisao igre.” Taj dublji smisao igre nije baš lako otkriti u ovome lavirintu-komadu, čitav napor zapravo je i usmeren da se on dosegne.
Ubrzo postaje jasno da se ovaj komad (premda ne može, hteo ne hteo, da ne bude dovođen u odnos i sa dnevnim zbivanjima u pozorištu), ponajviše i pre svega bavi samim protivrečnim bićem pozorišta. U drukčijoj formi i značenju ali sa istom pasijom kao i Pirandelovo poslednje delo, na primer.
Ulazeći u ovo pozorište, gledalac se ne nalazi samo pred jednim od mogućih oblika obrednog pozorišta, on, katkad u nedoumici, prati povremeno osvetljavanje i zatamnjivanje raznovrsnih činilaca od kojih se sastoji uznemirena, sukobljena svest pozorišta o sebi i razdražena čulnost onih koji se njime bave.
„Modeli pokreta i artikulacije glumačke grupe koja proba pod vođstvom Dulara i Palčiča  nisu  slučajno  izabrani. „Čovek gleda i sluša sve što dolazi nastojeći da u hirovitosti zbivanja otkrije sistem. Da li svaki gledalac, pojedinačno, za sebe, ima da ovu predstavu utiskuje u određeno značenje? Šta da radi ako mu popušta pažnja? Zašto predstava ne prisili emociju da postane „pametnija” od misli, ako je već razumevanje stari štos?!
„Predstava je laž, gnusna laž. Rado bih se otresao porazne groze koja te ispunjava osećanjem poznatog i prepoznatljivog. Hoćeš taman, rezonantan prazan auditorijum i glumce sasvim za sebe. Još jednom. Još jednom ćeš biti  unutra, sasvim  blizu...” pobožno govori reditelj Dular, dok Palčič obećava da predstave neće biti. Neopozivo se meša komad koji se čita sa komadom koji se gleda.
Tragedia dell’arte. Avangarda bez  humora. Ali sa živim „satiričnim čulom”.
U sećanje se vraćaju izvesni prizori bezimenih uličnih pozorišta, čudne američke grupe koje slede Living teatar a da ga nisu ni gledale. Prizori internatskog sistema rada. Trans koji ima da proizvedu razni načini pevanja i kričanja vokala O! Katkad orgastično, katkad mučeničko itd. Tajanstveni slogovi koji spasavaju od straha i tegoba. Ložač („opasni imbecil”) koji je usavršio sistem grejanja „pa može da služi kao peć i frižider istovremeno”. Orangutanski vratar koji je vratar. Palčič i „govor ptica”: dijalog počinje da se odvija u linkosu – lingua cosmica, napor da se uspostavi veza sa civlizacijom strane planete. „Eksperimentišu, razumeš? Igraju se sa mnom i sa sobom.”
Pozorišna krv.
Linkos u akciji. Obrednost. A resounding tinkle. Palčičeva selekcija uvežbava otkidanje od „pogubnog uticaja zemljine teže”. Predstava mora biti veoma pametna da doista ne podlegne „teatromaniji”. Navijački nastrojen gledalac opire se utisku da je napolju bilo zanimljivije, da je ova pobuna izneverila očekivanja i da ovi buntovnici ne zaslužuju punu pažnju – neobaveznost i nesuvislosti „amaterske avangarde”. Iako ispravan, Križnikov magnetofon ne može da pribeleži sve glasove. Isto tako, ako gledalac „ne snima” sve delove predstave, ne mora da znači da su mu prijemnici u kvaru. Nelagodnost: ovi koji su se izdvojili i zatvorili, ne bave li se teatrom na taj način da bi i sami imali da budu najureni iz njega?!
Policijski inspektor i novinar pokušavaju da reše slučaj! Dramaturg Palčič, „naučnik i teoretičar” u sukobu je sa rediteljem Dularom, koji je „mističar i praktičar”. Obojica se služe istim ansamblom i istim lekarem...
„Kriza ili škripac, teškoća, težak položaj, opasnost, vrhunac bolesti. Pozorište se umori, ostari, otupi. Uhvati ga duhovni i telesni raspad. Pozorište je igra s ljudima, vremenom, energijom, materijalom. Kratak spoj, razumete?”, obrazlaže Palčič novinaru poreklo postojeće situacije. Doktor objašnjava mantru kao posebnu vrstu joge koja se zasniva na efektu reči ili zvuka... Dular se boji da će Palčič matematikom razoriti čak i mantru...
Palčič, međutim, drži da je njegova misija isceljivačka. „Lečimo, pre svega, glumca, koji je koren, stablo i hlorofil pozorišta.” Podrazumeva se naravno da je i zagađivanje vazduha pozorišni problem.
Kako odmiču činovi, tumora i zagađenog zraka je sve više. Doktor tumači kako za potrebe reditelja i dramaturga hipnozom dovodi ljude u „određena psihofiziološka, možemo reći i: bolesna stanja...” Reč je o osećanjima opsednutosti, rastrojenosti, raspadanja. Ali i bolest pod hipnozom je iluzija! Olbi. Polanski. „Kad vam kažem sve je samo fikcija. I Idino dete je fikcija”, uverava Doktor iako pisac u didaskaliji tvrdi da je Ida doista u drugom stanju.
Zašto ih, sugestijom, sviju ne zarazi kugom?
Veza glumišta i bolesti, dakako, nije nova i neotkrivena. Odavno su je zapažali kao što su pronicljivo videli i istorije bolesti na licima sa platna starih majstora. Teatar, cette maladie européenne, taj neizbežni dvojnik stvarnosti, nije li ukorenjen upravo u pocepanosti zbilje, ne nalazi li upravo svoju jedinu mogućnost postojanja u toj shizofreniji realnosti koju svojim postojanjem utvrđuje?
„Najvažnije je shvatiti da je pozorišna igra, kao i kuga, ludilo i da se prenosi na druge”, poznati je stav iz Artoa.
Ali ovaj tumor nije artoovska kuga – kriza na čijem kraju je smrt ili isceljenje, kriza koja prosvetljava, „pokreće uspavane slike”, ozaruje svetlošću u kojoj čovek postaje ravan svom imenu. Ovaj tumor što se širi, epidemija je koja doduše remeti mir čula, „oslobađa prigušeno nesvesno”, ali ova vrsta rasula čini pobunu nemogućom.
Teatralizacija kao karcinom.
To je ono otrovno crnilo, ona tama koja prekriva svest obeshrabrujući je, ona zaraza koja proždire zdravo tkivo bez naknade. „U tom razvijenom stadijumu tumor gotovo redovno utiče na opšte stanje organizma, uzrokuje presušivanje snage, gubljenje apetita, sekundarnu anemiju, mršavljenje i slično i daje potpunu sliku kaheksije.” To rđavo stanje zdravlja, oronulost kao posledica teških hroničnih opštih bolesti razlog je depresije, ali i uzrok nemogućnosti poimanja. Ili je pak, i to tek još jedan od privida koji plastično senče ovu predstavu?
Jer, ako se, slobodnije sarađujući pozorišna igra prati kao istorija bolesti, doći će se do neočekivanih zaključaka. Pozorište može da još jednom postane mesto označeno i zato da „kolektivno isprazni čireve”: ono je spremno da pruži „magijsku naknadu za dogme u koje više ne verujemo”.
Budimo uspavano predznanje, lutamo između pozorišta i njegovog dvojnika, pa „pozorište prisvaja pokrete i dovodi ih do krajnjih granica: kao i kuga, ono stvara vezu između postojećeg i nepostojećeg, između virtuelnosti mogućnog i onog što postoji u materijalizovanoj prirodi. Ono iznalazi pojam figura i simbola-tipova, koji deluju kao udarci tišine, kao ubodi orgulja, zastoji krvi, vapaji životnih sokova, kao goruće bujice slika u našim naglo probuđenim glavama; ono oživljava snage sukoba koji su u nama i daje tim snagama imena koja mi slavimo kao simbole: i pred našim se očima, evo, odvija borba simbola koji su se bacili jedni na druge i bespoštedno se gaze; jer pozorište može  da postoji jedino u trenutku kad stvarno otpočinje nemoguće i kad poezija koja se odvija na sceni hrani i podgreva ostvarene simbole.”
Očekujemo da se prekorači  crta  dozvoljenog, valja se baviti opasnim stvarima: spiritualna energija koja bi se istisnula iz „duhovne slike” bolesti. „Svi smo mi – kako bih rekao – samo misao premazana s ove strane reflektora” (Norman Simpson).
Ove beleške nisu slučajno pune citata!
Magični prazni prostor scene, ispunjen priviđenjima i specifičnom težinom nepostojećih stvari.
Pirandelovska „prostrana i tajanstvena materija čuda”.
Ludosti  glave.
„Mi zajednički moramo da stvorimo iskustvo.”
Kaširana deca. Deca u svetlosti kocke.
Knez puca iz puške ubijajući glumce.
Puška još jednom pukne. Još jedan glumac padne mrtav. Križnik: S kim se družite? Glumac: S mrtvima.
Opet daju „vremena vremenu”. Još jedna zanimljiva indikacija: „Slede erupcije mrtvačke ljubavi. Ljubav među mrtvima je nešto posebno. Samo možemo da slutimo kako se ona ispoljava. I ipak mora da se iskaže. Jer  ipak  je u pitanju predstava”.
Predstava će tek doći! Obećava Knez. I onda će novinar da igra tumor u glavi nekakvog mrtvaca. Ništa stilizovano. Jedna zamena uloga. I – qui pro quo leševa.
Kad je gledalac propušten kroz cediljku predstave, već izgubio svaku proporciju onoga kroz šta prolazi, pojavljuje se čarobni kraj kome je čitava predstava i nesvesno težila. Kraj koji svojom snagom i poezijom osvetljava sve što je bilo mutno i neprivlačno ispred njega. Čovek pomišlja kako će Jovanović i Ristić doneti još mnogo „zabune” i radosti našem pozorištu. „Pogađaš li kako ću ja da prekoračim crtu?”
Pozornica je ispunjena gledalištem kao zrcalo odrazom: lažna pozlata pseudobaroknih loža, neka čudna bića iz skladišta utvara posmatraju isti avetinjski ljubavni par dok klizi po daskama koje znače  više i manje od života, svetlost udara u oči, odjekuju glasovi iz Toske. Zatim pada lažni sneg. Čisti se i raspada pozornica. Promaja i mećava sve odnose.
U celjskom pozorištu, govore, prizor je bio još neverovatniji: gledalište se ogledalo, zatim se otvorio zadnji pozorišni zid, pa se kroz pozornicu i sve što je na njoj videla još i istinska ulica, pravi ljudi i automobili u prolasku, kroz lažne pahuljice pravi sneg.
Predstava se završava jednom od najlepših slika koje je pozorište napravilo o sebi. Da je jedini, to bi bio dovoljan razlog predstave i povod da se probija kroz nju. Veje sa lažnim snegom istinska scenska poezija u kojoj su mnogobrojna tumačenja života i pozorišta, bez suvih koncepata i prigodnih objašnjenja: „mistični amalgam” pozornice – stvarnost i iluzija, „stvarna stvarnost”, iluzija stvarnosti, iluzija iluzije... Sve se prožima i raspada u vetrometini. Posmatrač i posmatrani se bezbroj puta ogledaju u ukrštenim zenicama kao u beskrajnom broju ogledala: slika se umnogostručuje u samoj sebi, u bezbroj svojih krhotina...
Ali, moramo priznati, izuzev ove scene koja je ponajmanje za razumevanje, gledajući ovaj komad teško ga je sasvim razumeti. Naravno, ne vapimo za onim simpsonovskim „rezervnim smislom” koji, „sa malo žice i kanapa, često može da se sigurno pričvrsti”. Nije dovoljno ni čitanje: u šta bi trebalo da se ovaj komad pretvori pred našim očima, u našim glavama?!
Da bi razumeo ovu dramu, trebalo bi da je čovek sâm režira!
(...)

(Iz knjige Bore Draškovića Lavirint, edicija Dramaturški spisi, Sterijino pozorje, 1980)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.