NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - POKUŠAJ REKONSTRUKCIJE
Dragan KLAIĆ
OSLOBOĐENJE SKOPJA, 1977-1987, MEMOARI

 

Dušan Jovanović pisao je dramu Oslobođenje Skopja na Črnom vrhu, u leto 1976, i završio je u jesen, u Molerovoj ulici u Beogradu. Komad je, donekle autobiografski zasnovan, rušio mitove NOR-a i stereotipe njegovog prikazivanja u umetnosti, udarao na tabue i bavio se teškim izborima, nametnutim običnim ljudima pod okupacijom. Umesto partizanskih westerna, na koje se prikazivanje NOR-a često svodilo, Jovanovićeva drama sve događaje filtrira kroz pogled i svest sedmogodišnjeg dečaka koji posmatra bolest, glad, torturu, poniženja u svojoj okolini. Majka mu spava s nemačkim oficirom da obezbedi hranu za porodicu i izdejstvuje puštanje na slobodu svog svaka Georgija, koji je uhapšen zbog komunističke agitacije i prebijen u policiji. Georgije se pretvara u alkoholiziranog invalida i porodičnog teroristu; u krugu prijatelja i suseda ima izdaje, niskosti, stradanja i herojstva; svakodnevica porodičnih sukoba i trenutaka zadovoljstva prožeta je bedom okupacije i brutalnošću rata. Dečak čezne za mističnom projekcijom oca–partizana, koji se pojavljuje kao oslobdilac–izbavitelj, da sve povrati na svoje mesto, ali oslobođenje, kažnjavanje i oproštaj okupacijskih greha nagoveštavaju nove nesporazume i pitanja bez odgovora.
Jovanović je tek završeni tekst dao Borki Pavićević, koja nije uspela da ga stavi na repertoar Ateljea 212, čiji je dramaturg tada bila, dok su nameravano izvođenje u Skoplju sprečili tadašnji makedonski političari. U komadu su uspeli da nađu uvredu makedonskog naroda i njegovog stradanja u NOR-u, a bilo je i nečega u vezi s Bugarima, što im se nije dopalo, pa su uobičajenim sistemom međusobnog informisanja obavestili svoje kolege – čuvare ideološke čistote i nadzornike u kulturi u drugim delovima zemlje – o nepoćudnosti dela. U Ljubljani su u Savetu Slovenskog narodnog gledališča uglednici smatrali da komad vređa naše majke i kalja NOB, pa je reditelj Georgievski, sprečen u Skoplju, zaustavljen i u Ljubljani, bar za neko vreme. Posle je ipak uspeo da tamo predstavu uradi, a u Skoplju je to učinio Unkovski, i obe su verzije bile uspešne, a svi prigovori otpali su kao da ih nikada nije ni bilo. Prvo izvođenje, međutim, pripalo je Ljubiši Ristiću i grupi zagrebačkih glumaca, i to izvan mreže repertoarskih kuća, u slobodnoj produkciji, gde vatrogasni sistemi nisu mogli da budu dovoljno efikasni.

Prolog

Kada sam se u martu 1977. vratio iz SAD s poslediplomskih studija, Jovanovićev komad bio je još neizveden, a Ristić je tek tražio priliku i način da ga režira. Bio je to prvi domaći dramski tekst koji sam uzeo da pročitam po povratku i čitao sam ga, pretpostavljam, sa znatne kulturne distance, bez pravog osećanja koliko on odstupa od konvencija, jer sam se, u međuvremenu, i sam od istih konvencija udaljio. Došlo je do prepirki između mene i Ljubiše Ristića prilikom našeg prvog susreta posle dve i po godine; u središtu je nominalno bila Jovanovićeva drama a, u stvari, Ljubišina namera da posle režija u Sloveniji osnuje svoju jugoslovensku trupu i stvori uporište u Beogradu, izvan postojećih institucija. Mene je čekala vojska, i to je zamagljivalo sve moje profesionalne planove. Pokušavao sam da razaberem novonastalu situaciju u jugoslovenskom teatru posle nekoliko godina odsustvovanja i nisam mogao da Ristiću, u tom času, pružim podršku koju je on očekivao. I to je bio, pretpostavljam, pravi uzrok naše prepirke. I s Ljubišom i s Dušanom Jovanovićem vezivalo me je višegodišnje prijateljstvo, nekoliko pokušaja da radimo zajedno, onemogućenih okolnostima, a onda i mojim dužim odsustvovanjem iz zemlje.
Oslobođenje Skopja izvedeno je premijerno početkom juna 1978, u Zagrebu, u Ristićevoj režiji i produkciji Centra za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine, ali ja nisam bio na premijeri iako sam koju nedelju pre toga postao civil. Prve vesti donela je u Beograd Borka Pavićević, koja je gledala reprizu po pljusku i pisala o njoj u Ninu, uporedo s izveštajem Olge Božičković u Politici, što je razljutilo zagrebačke novinare, koji su se držali instrukcije političara da o tome ne treba pisati. Oslobođenje Skopja video sam početkom septembra, kada sam došao poslom u Zagreb u vreme svetskog kongresa slavista ili komparatista i popeo se s američkim prijateljm u Gornji grad na kasnu predstavu, oko ponoći. Starajući se da bunovnog i iscrpljenog prijatelja otpravim u hotel, mislim da se posle predstave nisam ni zadržao s Ristićem, Nadom Kokotović i glumcima.
U međuvremenu je Veca Lukić stavio Oslobođenje Skopja na repertoar beogradskog Narodnog pozorišta, Ristić je svakodnevno leteo između Beograda i Zagreba, režirajući Jovanovićev komad pre podne, a Šnajderovog Kamova u Hrvatskom narodnom kazalištu popodne. Zagrebačka predstava došla je na Bitef, i to je bila prva provera da li se njen osnovni prostorni obrazac može prenositi iz grada u grad. Kada mu urbanističke vlasti nisu dozvolile da šator s toplim vazduhom, nabavljen u Istočnoj Nemačkoj, postavi u Novom Zagrebu, Ristić je Oslobođenje Skopja inscenirao u dva dvorišta gornjogradskog kompleksa „Lapidarij”, s prološkom scenom ratnog bombardovanja i hapšenjem Georgija režiranom u tamnom ulaznom hodniku. To je ostao princip ove predstave i na drugim mestima izvođenja: dva dvorišta, veće za prvi i drugo, manje, prisnije, za drugi deo, kao close up kadar sirotinjskog doma u skopskoj mahali pod okupacijom. Na Bitefu, to su bili dvorište, odnosno parking Ateljea 212 i jedna skrovita avlija iza susedne zgrade, autentični ambijenti, čijoj je živopisnosti doprineo i onaj čiča što se usred drugog dela pojavio u pidžami na svojoj terasi, tik iza Šerbedžije, zevajući i zbunjeno žmirkajući, zaslepljen tolikim svetlom od koga nije ni razaznavao da se našao na sceni pred nekoliko stotina gledalaca.
Na Bitefu se Oslobođenje Skopja prikazivalo veče posle sjajne predstave Strindbergovog Oca u izvođenju zapadnoberlinskog Schiller teatra, pa je došlo do sasvim izlišnih komparacija između tzv. „umetničkog” i tzv. „političkog” pozorišta, pri čemu se, u ime nesumnjive vrednosti nemačke, pokušavala poreći svaka vrednost jugoslovenskoj predstavi. Stvorena je glupa navijačka situacija „ili–ili”. „Mi smo za Oca”, vikao je jedan beogradski kritičar te večeri, ne shvatajući dvosmislenost takve izjave povodom Jovanovićeve drame, na čijem kraju, otac partizan, kaže sinu, svedoku okupacijskih iskušenja: „Sine moj, ja te ništa ne razumem!”
Uprkos takvim i sličnim pokušajima omalovažavanja na okruglom stolu, mahom iz glumačke profesije, kako to već biva s domaćim predstavama na ovom festivalu, Vlada Stamenković izabrao je Oslobođenje Skopja za Jugoslovenske pozorišne igre u Novom Sadu. U neobično hladno veče, u aprilu 1979, predstava se igrala u dvorištima starih zgrada između Dunavske i Zmaj-Jovine ulice, a odnevši pregršt nagrada (za tekst, režiju, muziku Davora Rocca, glumu Šerbedžije i Inge Appelt, za predstavu u celini, a i nagradu kritike), razbila je monopol tradicionalno ustrojenih repertoarskih kuća na festivalske nagrade i medijski uspeh. Teatar–grupa probio se u prvi plan našeg pozorišnog života i izmenio dugo održavani poredak u njemu.

Australijsko iznenađenje

Nekoliko nedelja posle Igara, javlja mi se iz Los Angelesa izvesni Anthony Steel, menadžer tamošnjeg filharmonijskog orkestra, angažovan da pripremi međunarodni pozorišni festival u Sidneyu 1981. Po savetu mog školskog druga s Yalea, Russa Vanenbruckea, pita postoji li neka jugoslovenska predstava koja bi došla u obzir? Bez razmišljanja preporučujem mu Oslobođenje Skopja, jer sam u Novom Sadu video da strani kritičari, okupljeni na trijenalnom simozijumu AICT-a i Pozorja, odlično prate predstavu bez obzira na jezik. Ubeđujem Steela da prilikom svog putovanja po Evropi svrati u Jugoslaviju i on se nekoliko nedelja kasnije pojavljuje u Beogradu, na našoj mansardi u Ulici Sedmog jula, gde su na ručku, u vrelo podne, Ristić i Nada, Selenić i jedna kubanska glumica, gošća Pozorja. Steel objašnjava da je koncepcija festivala da donese predstave iz zemalja iz kojih potiču veće etničke zajednice zastupljene u Australiji. Australija odbacuje od Amerikanaca pozajmljenu ideologiju lonca za pretapanja i pokušava da se uspostavi kao multietničko društvo – otud ovaj festival tamo gde je do sada kontakt s međunarodnim teatrom bio sveden na pokoje gostovanje engleskih trupa, s neizostavnim Shakespearom ili vestendovskim preljubničkim komedijama i kalamburima poput Charlijeve tetke i Pačje supe.
Steel odlazi i vraća se u nekoliko navrata sledećih meseci, jednom dolazi iz Londona i iznajmljenim automobilom vozi do Kragujevca da vidi predstavu, zatim dugo traju pregovori između Zagreba, Sidneya i Los Angelesa, i u januaru 1981. trupa, koju Steel krštava The Zagreb Theatre Company, odlazi u Australiju, otvara festival u Sidneyu, igra u Melbourneu i Perthu, snima televizijsku verziju predstave za kanal 0/28, koja osvaja više nagrada, a nekoliko meseci kasnije Šerbedžija ponovo leti u Sidney da primi nagradu „Sammy” za ulogu Georgija, kao glumac godine na australijskoj televiziji.
Prave razmere australijskog uspeha, čiji svedok nisam bio, razabiram postepeno, u nastavcima, sastavljam kao mozaik iz priča više učesnika i listajući kasnije fasciklu s australijskim kritikama, punim oduševljenja – za razliku od mlakih i uzdržanih napisa koji su dočekali zagrebačku premijeru (tek posle Jugoslovenskih pozorišnih igara pisalo se drugačije) – shvatam da je na terenu nekadašnjeg kolonijalnog zatvora, a sada koledža Darlington u Sidneyu, Oslobođenje Skopja bilo senzacija. Australijanci su čekali u redu za karte s jastučićima pod miškom da bi im bilo udobnije na tribinama („Bring a cushion for your own comfort”, pisalo je u oglasima), ostajali da plješću na kiši i prepoznavali glumce na ulici. Taj neslućeni i sasvim izuzetan uspeh stvorio je, međutim, kod svih veterana australijske turneje ogromna očekivanja od kasnijeg američkog pohoda, pri čemu su se previđale sve bitne razlike između publike, štampe i položaja teatra na ova dva kontinenta.
KPGT se kao ime pojavilo prvi put na plakatu Karamazovih Dušana Jovanovića, u sezoni 1981/82, kao oznaka koja u ovom slučaju treba da predstavi producenta, mada KPGT nikad nije bio producent, firma, institucija, pa čak ni radna zajednica, u bilo kakvom legalnom, ozvaničenom smislu, već više ideja, pokret, opredeljenje ili, možda, ponajviše puki zaštitni znak što se pojavljuje tu i tamo, kad može i dok uzmogne, ponekad u vezi s nekim teatrom, festivalom ili kulturnim centrom (Hrvatsko narodno kazalište Split, Radničko sveučilište „Moša Pijade”, Studentski kulturni centar, Sava centar, Nova osećajnost, Godot-fest), sve do svog subotičkog preobražaja u okviru trošne institucije koju je valjalo iznutra obnoviti. Iako se Oslobođenje Skopja nije pojavilo premijerno pod siglom KPGT-a, ono je omogućilo da KPGT nastane i da se kao koncept održi, a zatim je tu ideju godinama afirmisalo, i u zemlji i inostranstvu, pa je, sa stanovišta KPGT ideja i aspiracija, Oslobođenje Skopja postalo predstava–simbol, u kojoj se sažimaju sve protivrečenosti i iskušenja ove teatarske avanture. Ja sam im ponekad bio svedok, u nekim najdramatičnijim razdobljima i saučesnik, pa su zato ovi „memoari” više hronika kapegetejskih skitnji nego lična ispovest.

(...)

Prividno izbavljenje

Pred nama je bila prazna nedelja: pare su bile skoro potrošene, a više nismo imali ni teorijske mogućnosti da ih igranjem zaradimo. Hotel je morao da se plaća i kakva-takva dnevnica za hranu ljudima, iz Chicaga nismo imali kuda, u Washingtonu su nas čekali tek za osam-devet dana. Desperatni, vrzmali smo se oko crkve tokom poslednje predstave. Šta će biti sutra, nije se moglo znati, pa ni zamisliti. Predstava se primicala kraju, „bugarski agenti” u grombi kaputima, s naherenim šeširima, zalivali su se pivom u obližnjem baru, čekajući svoju scenu, Ljubiša se negde izgubio, verovatno je igrao flipere da istera nervozu, a ispred crkve se zaustavio automobil u prolazu i čovek je pitao kada je sledeća predstava. Nema više, rekli su mu, ovo je poslednja, nemamo više ovaj prostor na raspolaganu. Šteta, rekao je čovek, baš mu se svidelo ono s dečakom na fijakeru u plavičastom svetlu, što je neki dan video u prolazu, iz daljine. Dao je gas i otišao. Mora biti da mu je nešto palo na pamet, jer samo je obišao oko bloka i brzo se vratio. „Slušajte”, rekao je, „ako vam treba prostor, tu preko puta North avenije je nekadašnji pogrebni zavod mojih roditelja, čiji bi parking mogao da vam posluži.” Nisam imao predstavu kako bi parking pogrebnog zavoda mogao da posluži za predstavu. „Da vam pokažem”, ponudio je čovek. Ušli smo u kola kao oni koji nemaju šta da biraju i ništa više ne očekuju. Prošli smo dva bloka. Preko North avenije, s druge, „rđave” strane, gde počinje crnački geto, stajala je kuća, očito već dugo nekorišćena, kroz žičanu ogradu bogzna šta nije moglo da se vidi, korov do pojasa, slabo osvetljenje, tišina. Prošli smo s druge strane, zadnjom alejom, to je već izgledalo bolje, parking je bio dosta prostran, kuće su se nadnosile nad njega, nije izgledalo loše. „Moglo bi da posluži”, rekao sam, iako sa znatnom skepsom.
Čovek se istinski obradovao. Upoznali smo se. Zvao se Nicholas Maniscalco, advokat, stanuje blizu crkve St. Michael, ovde je odrastao, u stanu iznad zavoda, onda su Crnci potisnuli Italijane iz ovog kraja, biznis je propao, otac je umro, a Nickov brat, koji takođe sanuje u blizini, nastavlja porodični posao u bogatim predgrađima. Ova zgrada stoji, ne može ni da se iznajmi za neki posao ni da se proda. Nikad nisam bio u pogrebnom zavodu, ali, po Nicku, unutra ima dovoljno prostora za garderobu. Parking je bio dovoljno prostran da se postave skele za publiku, uostalom, ne moramo sve postaviti, i tako publika baš neće hrliti. Nick je rekao da će još večeras da razgovara s bratom, razmenjali smo telefone i dogovorili da se ujutro nađemo. Uhvatila nas je groznica čudesnog izbavljenja. Krenuo sam da potražim Ljubišu. Julika i ja pomislili smo da bi Nickov entuzijazam magao da se istopi pred eventualnim bratovljevim otporom, uplašio sam se za osigranje, to bi svaki Amerikanac, a kamoli fiškal, prvo pitao, šta ako se nešto na Nickovom vlasništvu desi glumcima ili publici, imali bi pravo da traže odštetu, a osiguranja sigurno nema, jer se kuća ne koristi više kao pogrebni zavod, za teatar, svakako, nije namenja. Takva polisa ne bi mogla ni da se kupi za tu starudiju. Caren me je umirila da Free Street Theater ima polisu koja pokriva svaki incident, ma gde nastupali, jer često igraju u nenamenskim prostorima. Požurio sam da to javim Nicku. Ujutro smo se našli za doručkom, Ljubiša, ja, Nick i njegova sestričina, takođe advokat, koju je verovatno brat poslao da pazi na njega. Dogovor je postignut lako, Nick nije tražio nikakve pare, koliko se sećam, njemu je izgleda bilo stalo da se mesto njegovog detinjstva oživi, i to još predstavom koja mu se učinila fantastičnom: deca, Nemci, Cigani, policijski agenti, vučjaci i golubovi, muzika i mešavina nepoznatih jezika.
I brat John i Patrick bili su zaprepašćeni novostima o selidbi na drugu stranu North avenije. Prvo smo svi zajedno, a bilo nas je, srećom, poprilično u trupi, morali da pokosimo i iščupamo iždžikljali korov na parkingu; zatim smo rastavljene skele, komad po komad, preneli na rukama i ponovo montirali; postavljeni su reflektori i zvučnici u kapeli zavoda, tamo gde se izlažu našminkani i doterani mrtvaci za poslednji oproštaj i bdenije; napravili smo garderobe; Jagoda je izvešala kostime; Miran je postavio transparente po žičanoj ogradi i njima vizuelno izolovao parking od pogleda prolaznika; štampano je nekoliko hiljada letaka s novom lokacijom; poslata su saopštenja za štampu o još jednoj nedelji igranja na novoj lokaciji i sledeće večeri imali smo drugu čikašku premijeru.
Za to prvo veče pozvali smo komšiluk besplatno, siromašni Crnci iz kraja bili su ljubazni i dosta začuđeni, otkud sad predstava u njihovom zadnjem dvorištu. Došle su stare gospođe u šeširima, s rukavicama, nešto dece i mlađarije, manje sredovečnog sveta, lokalni pijanac koji je u drugom delu poželeo parče Radetove lubenice, pa mu je Nick dao dolar da ode i ne gnjavi više. Sveta je bilo malo, jer malo je ko znao gde smo, iako se pojavio odličan prikaz u lokalnom nedeljnom listu, sličnom njujorškom Village Voice. U trupi se pojavila nada, dan-dva optimizma, pogotovo posmatrajući Nickovo uzbuđenje što se pozorište rodilo u njegovom dvorištu, što je kuća njegovih roditelja opet puna sveta. Gotovo je prestao da ide u kancelariju, otkazao je i pomerio sva ročišta i sav se bacio u show business, onako omanji, dežmekast, sav pun energije, rešen da tu stvar nekako izvuče i da dovede svet da vidi predstavu koja ga je uzbudila.
Ceo jedan dan išao sam s njim u obilazak rođaka, prijatelja i znanaca po raznim delovima grada, delili smo im letke, a ako su imali radnju, restoran ili neku kancelariju, stavljali smo plakat u izlog. Jugoslovenska zajednica nije mogla da stane iza nas jer takvo nešto ne postoji u Chicagu, pa ni u Americi, a Hrvati, Srbi, Makedonci i ostali našijenci gledali su nas podozrivo i držali se na distanci, što iz političkih razloga, što iz kulturnih predrasuda, ali sada smo imali iza sebe deo italijanske zajednice, što u Chicagu i nije loša podrška. Imali smo Nicka Maniscalca i njegovu brojnu svojtu, bar deo nekog sicilijanskog klana, sav taj svet povezan rodbinskim, kumovskim i poslovnim vezama, svet koji Nick zna kao advokat i s bezbrojnih italijanskih sahrana, venčanja, rođendana, što se bučno i redovno proslavljaju, održavajući veze među ljudima i po nekoliko generacija.
Među njima nije moglo biti mnogo pozorišnih entuzijasta, s operom bismo, možda, bolje prošli, ali Nick se nije predavao. Telefonirao je, molio i kumio, zvao i ubeđivao. Bio je na svakoj predstavi, izigravao i domaćina i razvodnika, i šefa publiciteta. Za divno čudo, drugi-treći dan po preseljenju pojavila se ekipa lokalne ABC televizije, čuli su za neobičnu jugoslovensku trupu koja je ostala bez prostora i sad igra na nekadašnjem parkingu bivšeg pogrebnog zavoda na severnoj strani North avenije, to je ono što se zove u žurnalizmu „human interest story”. Snimili su dvorište i unutrašnjost zgrade, rusvaj garderobe, improvizovali smo im jednu scenu, uzeli su izjave, Nickovu, Radetovu i moju, i te večeri Nick je radosno telefonirao celoj familiji i prijateljima da ga gledaju na večernjim vestima u 23 sata. „Eto šta je pozorište, ceo život sam u Chicagu advokat i ništa, a onda sam samo dva dana u show businessu i odmah sam na televiziji”, kliktao je Nick. Preko dana je vodio glumce po delovima Chicaga koje je smatrao da treba da vide, izigravao turističkog vodiča, častio decu sladoledom, bio je ne samo angel, kako se u pozorišnom slengu zove investitor u pozorišnu produkciju, već odista naš čikaški anđeo čuvar, angel izbavitelj...
Kako već biva sa svim čudima, i ovo čudesno izbavljenje bilo je kratkotrajno, to jest prividno. Trudio se Nick, trudili su se Patrickovi ljudi, KPGT je davao sve od sebe – ali publike je bilo malo i shvatili smo da je, ni posle dve nedelje igranja, ne bi bilo više. U gradu je trajao Chicago Fair, velika fešta s priredbama i koncertima svake večeri, kojima je gradonačelnikovica Byrne pokušavala da stekne simpatije birača i predupredi napad svojih političkih protivnika u gradskom savetu, predvođenih gospodinom Vrdoljakom, zvanim „Brzi Eddie”. Ogromna pažnja lokalnih medija bila je usredsređena na ovaj konflikt i na sukob gradonačelnikovice i crnačke zajednice, čiji su lideri pozvali istaknute pevače i zabavljače Crnce da bojkotuju festival, jer gradska uprava neodovoljno čini za Crnce, a sad samo pokušava da im zamaže oči ovom proslavom. Neki su od prihvaćenih obaveza odustajali, neki su ipak nastupali, a ko će se kako postaviti najviše je zanimalo novinare zabavnih rubrika (kod nas bi se reklo kulturnih rubrika, ali to se u američkim novinama i na tv zove „umetnost i zabava” ili „umetnost i razonoda” i ide sve đuture). Okolnosti su bile takve da bi Oslobođenje Skopja moglo da preokrene svoju čikašku sudbu samo ako bi odjednom postalo medijska senzacija, a to se nije moglo očekivati, jer je već nedeljama u prvom planu bio Chicago Fair. Zakasnelo nalaženje prostora za igru i kašnjenje prethodnog publiciteta bili su nenadoknadivi.
Epilog: KPGT je u Chicagu odigrao sve planirane predstave i dve kasne predstave Karamazovih, dok su kriza publike, finansijske teškoće i pad morala u trupi potpuno otklonili svaku mogućnost da se drže planirane probe obnove Hamleta, o čemu je Ljubiša u Denveru još govorio, a što je zatim u Chicagu sasvim prestao da spominje. Do Hamleta više nikom nije bilo stalo, jer to nisu bili glumci navikli da igraju pred praznim gledalištem. Biti kod kuće zvezda, koju svi na ulici prepoznaju, a kelneri u kafani znaju šta ti je omiljeno piće, igrati dobru predstavu, predstavu za koju znaš da je dobra i koju su drugde uvek priznavali kao dobru, čak odličnu, a ipak biti uronjen u anonimnost velegrada i bez publike uveče, to je mračno iskušenje koje glumački ego razdire gorčinom, koja se onda izliva bez diskriminacije na koga stigne, ponajviše na Ljubišu, delom na Nadu, mene, Ljuštinu ...
Nikakva uteha nije mogla da nam bude to što je gradonačelnikovica Byrne izgubila uskoro na izborima, a njen naslednik, ugledni crnački kongresmen Washington, izabran glasovima Crnaca i belih liberala, znatno je povećao subvencije Patricku Henryju za igranje u siromašnim krajevima i za pojedine lokalne zajednice. Posredno, koristi je imao Nick, odnosno njegova majka: sredstvima koje je dobio od grada Patrick je mogao da iznajmi nekadašnji pogrebni zavod i, koliko znam, još uvek ga koristi kao prostor za probe, plaćajući uredno kiriju gospođi Maniscalco.
Najveći gubitnik u ovoj čikaškoj igri bio je KPGT, iako su tog leta stradale i mnoge američke manje grupe i neprofitne kulturne organizacije. Najgora recesija posleratnog doba navela je korporacije, male i srednje kompanije i imućnije pojedince da prestanu da daju priloge dobrotvornim ustanovama i neprofitnim kulturnim grupama. Svako je počeo da čuva svoju gotovinu i da ekonomiše fondovima – ko očekuje da će godinu završiti s gubicima ne pokušava da prilozima obezbedi poreske olakšice, jer s gubicima neće ni platiti porez. To leto oskudice i bankrotstva podelili smo sa svojim američkim kolegama, ali bez mogućnosti da svoje prilike popravimo u narednim mesecima snažnog privrednog oporavka, nakon velikog obrta na berzi, krajem avgusta.
Za Oslobođenje Skopja Chicago je ostao gorka uspomena, dve nedelje najvećeg iskušenja i krize što su trajno oštetile celu turneju. Za Nicka Maniscalca, međutim, to su bili najuzbudljiviji dani života, kako sâm ponosno tvrdi, tokom kojih je iznutra upoznao jednu profesiju i stekao lične prijatelje s kojima još uvek vodi duge telefonske razgovore i razmenjuje posete. Kada je u proleće 1983. došao u Jugoslaviju i obišao je uzduž i popreko, Nick je shvatio kako KPGT i njegovi članovi stoje profesionalno u domovini i, u odnosu na njihove ovdašnje profesionalne uslove i status, još više cenio njihovu čikašku golgotu između St. Michaela i North avenije. Štaviše, Nick je godinama pokušavao da pomogne da se od Oslobođenja Skopja načini film. Kada je čuo da je Dušan Jovanović prodao filmska prava jednoj našoj filmskoj kući, napravio je s njom nekoliko predugovora o koprodukciji, dao da se na engleski prevede i umnoži scenario Žike Pavlovića, počeo da nagovara svoje rođake i prijatelje da investiraju po koju hiljadu dolara. Za uspeh takvog filma neophodna je jedna internacionalna filmska zvezda, rekli su mu filmski agenti i advokati koje je konsultovao i Nick se opredelio za Liv Ulman, tražio ju je po svim kontinentima i našao u Chicagu, kada je imala promociju svoje autobiografije, i uskoro je zapanjio svoje rođake i prijatelje njenim rukom pisanim učtivim pismima. Zatim je dugo pregovarao s njenim njujorškim i holivudskim agentima i menadžerima. Od filma nije bilo ništa, ali ne zbog Nicka – on bi svoj deo posla obavio, prikupio strani ulog, a možda i pridobio Liv Ulman – već zbog naših filmadžija koji nikad nisu ozbiljno pogurali Pavlovićev odličan scenario, sve dok im prava nisu istekla.
(...)

Posle oluje

Posle povratka s američke turneje, u zemlji su počele priče o našim teškoćama i dugovima, s brojevima koji su se brzo uvećavali prepričavanjem, novinari su nas samo o tome pitali, a malo ih je zanimalo šta se odista na toj turneji događalo i kako je ona ostvarena. Dugovi su, naravno, ostali naša privatna stvar, namirili smo ih iz svoga džepa, mi koji smo turneju i organizovali, a SIZ za kulturu Hrvatske odlučio je, posle dosta natezanja, da participira u troškovima puta, pa je ceo budžet pokriven. Niko se iz SAD nije vratio sa zarađenim parama, što su neki očekivali i u šta je, moram priznati, Ljubiša čvrsto verovao, ali vrednost turneje nije bila finansijske prirode. To nam se potvrdilo posle nekoliko meseci, kada se telefonom javio Village Voice – KPGT, Dušan i Ljubiša dobili su nagrade OBIE za Oslobođenje Skopja kao jedno od najboljih ostvarenja off Braodwaya tokom minule sezone. Ljubiša je, opet za svoj novac, otišao u New York da primi nagradu.
Godinama potom sretao sam u raznim krajevima Amerike ljude koji su mi govorili o Oslobođenju Skopja, često ne sećajući se naslova, ali pamteći da je to bila uzbudljiva jugoslovenska predstava, prepričavajući pojedine prizore, ne znajući da sam imao bilo šta s tom turnejom. Nalepnice, majice, bedževi iz Vipotnikove radionice viđaju se još uvek i u SAD i kod nas, a nedavno sam u jednom kutku renoviranog Omladinskog centra u Zagrebu video sanduke s Vipotnikovim simbolima, u kojima su transportovani kostimi, i ja, dok pišem ovo na jednom rovinjskom tavanu, imam na sebi KPGT majicu s američke turneje.
Danas znam da smo 1982. bili u mnogo čemu pioniri, pre svega u samoj zamisli da samostalno ostvarimo turneju, bez posrednika, menadžera, državnog sponzorstva, kao što se danas naveliko radi u Zapadnoj Evropi. Uspeh Karamazovih i ustanovljenje KPGT-a bili su solidni preduslovi i, naravno, to što smo imali predstavu koja je mogla da ide kod američke publike – a Oslobođenje Skopja bilo je izvrsna predstava. Denverski poziv, eho australijskog uspeha, odlična predstava, nešto kontakata i ideja i dosta spremnosti na rizik (u stvari, znatno više nego što sam tada uočavao) bilo je dovoljno – uz Ljubišinu sposobnost da ubedi i povuče ljude, pelcuje ih svojom energijom i postojanošću svojih uverenja. (...)
(Leto 1989)

(Iz knjige Teatar razlike, Sterijino pozorje, biblioteka Dramaturški spisi, 1989)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.