NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - POKUŠAJ REKONSTRUKCIJE
Ištvan ERŠI
NEBO, PAKAO, NADA

 

Subotica se nalazi u Vojvodini, srpskoj pokrajini koja je deo Republike Jugoslavije. Blizu je mađarske granice i do 1919. pripadala je Ugarskom carstvu a stanovništvo koje je tu živelo bilo je mahom mađarsko. Danas  je taj grad nastanjen podjednako Mađarima i Srbima. U doba sukoba Staljina i Tita naglo je počeo da se razvija i dobija privredni i kulturni značaj.
Ljubiša Ristić, miljenik a istovremeno i enfant terrible modernog jugoslovenskog teatra, postao je septembra 1985. upravnik tamošnjeg Narodnog pozorišta Subotica. Po svoj prilici Ristić je sledio duh grada, osluškivao očekivanja, prednosti ovog mesta koje je stecište različitih ljudi i svojevrsna granice između dve Evrope. U proleće 1986, postavio je svoju prvu predstavu u Subotici – Madač, Komentari.

Madač i mađarski Faust

Već kao osamnaestogodišnjak imao je društvo koje su činili sve sami buntovni pesnici. Od tada, pa u narednih 20 godina, nije imao mira. Objavljivao je pesme i komade a njegovo delo uključuje čak i uputstvo za vežbe koje jačaju mišiće. Sa 37 godina, te 1859/60, napisao je  Čovekovu tragediju i time se upisao u klasike mađarskog dramskog stvaralaštva.
(...) Glavna tema Čovekove tragedije je mađarska istorija sveta, društvenih i ličnih razočarenja. Nakon progonstva iz Raja, Lucifer dopušta Adamu da vidi budućnost i tako ispunjava san prvog ljudskog para koji kroz istoriju vodi sam Lucifer, uvek u nekom drugom liku, od starog Egipta (gde je Adam faraon a Eva ropkinja), preko evropske antike, srednjeg veka, renesanse i industrijske revolucije sve do kraja sveta. U svim scenama Adam se prikazuje u punoj snazi, njegov karakter se ne menja, kao ni sećanje na proživljena razočarenja (na primer u doba Francuske revolucije u ulozi Dantona), što ga ne ometa da uvek iznova nalazi novu nadu u svemu. Eva se, nasuprot njemu, pojavljuje kao bezvremena vitalna žena, čas kao rimska ljubavnica, čas kao vizantijska sveštenica ili engleska građanka iz 19. veka i to bez istorijske svesti o tome.
Kad se Adam na kraju puta iz snova probudi, nije raspoložen da učestvuje u čovekovoj istoriji. Buni se protiv Boga i Đavola i hoće da se sa stene baci u ponor ali tad iz zajedničke kolibe na scenu stupa Eva i kaže mu da čeka dete. Samoubistvo tako gubi smisao a Luciferov plan propada. Bog koji je Luciferov protivnik – koji je iz Geteovog Fausta pozajmio okvir igre – u poslednjoj rečenici komada očajnički upozorava na istorijske vizije: „Čoveče, zapovedam ti da se boriš i da veruješ!” Dramski problem komada je jasan: ako verujemo u istoriju, onda je božja zapovest besmislica. Ako je pak uzmemo zaozbiljno, onda s rezervom moramo uzeti u delu predočeni istorijski proces. Ova teza nije tipična samo za Madača. I veliki mađarski pesnici skloni su, s vremena na vreme, da uskliknu jedno: „Pa ipak...!” Društvo je nepravedno, čovek je zver, „pa ipak, ipak se mora truditi” kao što je pre Revolucije '48. napisao Verešmarti, 23 godine stariji od Madača.

Aktuelnost Tragedije

Čovekova tragedija za mene je aktuelna u Istočnoj i Srednoj Evropi, u najmanju ruku upravo kroz svoje konceptualne slabosti. Stare generacije uzmiču pred mladima koje revoluciju još nisu ni preživele ali nisu imale ni zajedničke srećne trenutke. U Jugoslaviji je preživela generacija partizana kod koje je, kao i u zemljama sovjetske interesne sfere – izuzetak su, moguće, samo Poljaci – razvijen jak osećaj fatalne prilagodljivosti. Duštvene i geopolitičke činjenice pritiskaju čovekov društveni i privatni život. Zablistaju tek usamljeni sanjari i to svojim konkretnim potragama za smislom, baš kao što je to učinio Madač i njegov junak Adam sa svojim apstraktnim nadanjima i očekivanjima. Naš egzistencijalno ugroženi, i na blokove rasparčani svet, vapi da preživi, to mu je velika, davnašnja želja, ali svaki objektivni savremenik od Černobila je svestan da i u slobodi propast vreba. Ni jedno od danas postojećih društava ne može da ponudi ni jednu drugu matricu i uprkos velikim vidljivim razlikama sve se svodi na laž, na grubo i surovo povređivanje bližnjih, na glasno uzvikivanje ideala (hrišćanskih, liberalnih, komunističkih...) Pa ipak... Tako je to i kod Madača.

Madač Hegel Ristić: o (be)smislu istorije

Kao što u trojezičnom (na srpskom, mađarskom i engleskom) pratećem programu piše, Ristić je u beogradskom Ateljeu 212 još 1973. nameravao da postavi Madačevu Čovekovu tragediju, devet od petnaest slika, koliko ih ima u Madačevom delu. Trebalo je da se izvede na nekoliko mesta u pozorištu kako bi publika mogla da razume svo bogatstvo komada. Ovaj plan navodi na to da su Ristić i njegov dramaturg Dragan Klaić još tada hteli da dovedu u pitanje prvobitni razvoj istorije. U komadu Adam stari iz slike u sliku: dok on korača kroz istoriju čoveka, ona – istorija – prolazi pored njega. Ako bismo te slike mogli da vidimo poređane u nama omiljenom nizu, tada bi istorija, kao specifičan proces, izgubila smisao. Mislim da je Ristić imao pravo kad je to zaključio. Ako su sve istorijske scene sazdane od ideala koji se ruše na isti način, onda je istorijski materijal zapravo slučajan i daje pravo da se u inscenaciji po potrebi obogati.
Ta koncepcija, samo 12 godina kasnije, razvila se znatno radikalnije. Madačeva drama sada je samo odskočna daska. Niko više ne traga za smislom i svrhom kao Adam. To više nikoga ne interesuje a priča bez cilja ne može (prema Hegelu) da prouzrokuje tragediju. Kako se istorijski procesi razbijaju u paramparčad, tako se urušavaju i tragedije. Umesto Čovekove tragedije gledamo tragedije ljudi oko nas. Krhotine se poput mozaika daju zalepiti a rezutat je tragedija sa pretežno srednjoevropskim i istočnoevropskim motivima, koja se može panoramski razgledati.

Ceo grad je teatar

Jovan Ćirilov je svoju kritiku objavio u jugoslovenskom listu „Politika”. Naslov joj je „Ceo grad je teatar”. Ristić je svojom predstavom zaista okupirao celu Suboticu. Pozorište koje stvara zajedništvo je dobro svih naroda a oni su zahvalni što među njima nastaje takav višeznačni pozorišni čin. Na sve predstave publika hrli čak iz drugih gradova, dolaze kolima, autobusima, vozom.
Sve počinje u samom teatru. Gledaoci na scenu stižu kroz sporedni ulaz. S obe strane, na parketu stoje anđeli u belom, Bog i Lucifer. Tu se odigrava (uvod je pozajmljen iz Geteovog Fausta) scena na nebesima, onako kako je Madač ispisuje u obaveznoj lektiri u mađarskim školama. Izvode je, zapravo ispevavaju (pevaju), mahom mađarski glumci i to u duhu melodija iz Kneginje čardaša.
Taj „nebeski kič” i „anđeoska glupost” najbliži su opereti, koja je neodvojivi deo mađarske pozorišne tradicije. Ova ironija dobija duboko značenje na sledećem mestu izvedbe – u dvorištu pozorišta.
Na zanimljivo postavljenoj ploči odigrava se venčanje koje izgleda kao da je iz Kanana, vrta božjih čuda. Madač i njegova žena sede na zečelju stola i tu iz svog ličnog iskustva ređaju gorke istine, dok drugi glumci u narodnim nošnjama sede za stolom i u pratnji Cigana pevaju čudesne mađarske narodne pesme. Posle operete, na sceni je prikazana i druga strana mađarskog nasleđa – narodna muzika. Adam spava u svojoj husarskoj uniformi da bi odsanjao priču o ljudskom rodu. Madač svojim delom nije opomenuo samo Mađare, njegova Čovekova tragedija prema Jovanu Ćirilovu je, uprkos tome što je delo mađarske romantike, univerzalna. Za mene, takođe, to podilaženje strastima naroda insistiranjem na opereti čini priču potpuno univerzalnom. Uzvišenom nebu pridružuje se „svetski provincijalizam” a to nikog ne navodi na sumnju da nije zavladala božanska snaga, već da Lucifer kolo vodi.
Treći deo dešava se na gradskom trgu. Tu se naguralo naročito mnogo sveta, svi oni koji nisu mogli da nabave kartu. O redosledu događaja koji su se tu desili nisam mogao da steknem pravi utisak. Jedan guslar pevao je uz gusle i to je, verovatno, bilo viđenje pete scene tragedije. Jedna žena stajala je skamenjena, bez teksta. U tom trenutku odnekud se pojavila kamila. Adam i Eva sa visokog pulta vikali su u mikrofon a preko puta njih, prkoseći im, isto je činio Lucifer. Sledi „pariška scena”, iz doba Francuske revolucije, ali njena izvedba nekako više asocira na Dantonovu smrt. Raskošno giljotiniranje na visokoj skeli. Potom se pojavljuje i Aldo Moro i drži upečatljiv govor. Iznenada, na trg uleću četiri automobila i to tako brzo da je pravo čudo da niko nije povređen, što ukazuje na bravuroznost onih koji su je izveli. Moro biva otet, jedan od terorista kaže da je u toku proces protiv njega i da narodni sud treba da preduhitri „talentovane stratege koji narod zlostavljaju imperijalizmom”. To je bio italijanski deo, jedna aktuelna politička scena i ništa od gozbe sa rujnim vinom i golišavim ženskinjama iz doba rimskog carstva (kao u originalu).

Strašna utopija o industrijskom dobu

Četvrto mesto na kojem su glumci nastavili da igraju predstavu bila je velelepna gradska kuća u jugendstilu, koja prema Vesni Kesić, sa svojom kitnjastim keramičkim reljefima kojima su oslikani kupola i svodovi izgleda kao velika torta. Pozorište i svet koji je bio gladan da vidi, najzad je mogao da zauzme svoja sedišta. Hodnici, sobe, stepenice, dvorište, sale, pa čak i toaleti, dobili su novu namenu koju su im učitali Ristić i njegov asistent Dragan Živadinov, učinivši ih poprištem najkrvavijih i najkobnijih epizoda iz istorije našeg vremena, a sve je izgledalo kao da zavirujemo u neki muzej.
Madačeva scena falangstera, jeziva slika negativne utopije, negacija svih međuljudskih veza i osećanja u kojoj je ubijena svaka vrsta umetnosti i filosofije, u kojoj je sve izjednačeno u tom industrijskom socijalizmu, ovde se pojavljuje kao predgovor tom strašnom snu.
Sa izvanrednom osećajem za vizuelnost komponovane su simultane scene i okolne slike. Publika je tumarala hodnicima, išla od sobe do sobe ne bi li stekla pravi utisak. Kontraadmiral Mikloš Horti, deo zajedničke istorije Jugoslovena i Mađara, koji je prvo u krvi ugušio pobunu mornara kod Kotora a potom uništio mađarsko republičko veće, na samom početku veka, uči engleski kod Džejmsa Džojsa, čitajući Joneskovu Ćelavu pevačicu. U susednoj sobi, on kao kakvo dete spušta u umivaonik brodove napravljene od papira umrljanog krvlju. Kagebeovci duž stepenica mlate jednog oskudno odevenog jugoslovenskog komunistu. Bračni par Kiri otkriva radijum. Čuje se graja španskog građanskog rata. Aljende biva ubijen. Potpisivanje pakta Hitler–Staljin i jedna njujorška epizoda: dok bludnice i svakojako sumnjiv narod lunjaju okolo, Ernst Toler oduzima sebi život, za to vreme jedan veoma osvetljen lift ide gore-dole.
Zastao sam kod jedne grupe ljudi gde je emitovan porno film: Ali Agdža, koji je pokušao da ubije Papu, viđen je s nepoznatim licima u nekom hamburškom porno bioskopu. U jednoj od ponuda hodnika bila je i scena borbe: doživljavamo oslobođenje Subotice, junaci umiru junačkom smrću, tu je i jedna bolnica, na drugom mestu srećemo urednike književnog časopisa „Hid”, na samrti su. U poluotvorenom toaletu zviždi jedna dama. U svom tom, metežom ispunjenom ulazu u halu, za klavirom sedi Madačeva žena i svira uvek istih nekoliko tonova, dok u nju, nalakćen na klavir, nepomično pilji njen muž. Na jednom od dvorišta čuju se uzavreli zvuci himne, tamo su, u fudbalskim dresovima, juniorska mađarska i jugoslovenska ekipa iz 1952, u finišu Olimpijskih igara u Helsinkiju, „kada je fudbal još bio prava igra”. Odjednom mnogo mulja i otpada, koji su blesnuli kao slika Vrlog novog sveta – vrhunska utopijska strahota. Istorijske scene su bez dijaloga, trojezični letak to objašnjava. Zapravo, tamo nisu objašnjene scene koje su se mogle videti, već ono što se zbivalo iza kulisa.

Velika gozba u sumrak

Peto mesto na kom se predstava zbiva je čarobna subotička sinagoga koja će biti tragično poprište. Nakon trgova i kancelarija, pozorište je osvojilo božju kuću, ali i tu su zaprepašćujuće istorijske okolnosti umešale svoje prste. Nekad brojna jevrejska zajednica svela se na malobrojne preživele a njihovi naslednici stopili su se sa sredinom. Sinagoga više ne služi svojoj prvobitnoj nameni. Tu Ristić, iznoseći činjenice iz istorije, objašnjava zašto je to tako. Scena počinje dijalogom Ane Frank i starijeg rabina a potom postajemo svedoci jedne neobične ceremonije – pashe, koja asocira na tajnu večeru. Za stolom je dvanaest apostola, Madačevi mađarski savremenici ali i Bakunjin, Garibaldi, Marks, Viktor Igo, Verdi te zamenici nedužnog, tu prisutnog Danijela Kon Bendita, koji je u mornarskom odelu. Svi oni citiraju ponešto iz Madačevog dela. Tako je Madačevo nebesko carstvo propalo u crkvi a nebesko ohrabrenje stiže kao nadoknada za to.
„Cilj života je borba”, kaže Adam kod Madača a različita mišljenja koja se mogu čuti o životnim svetonazorima dopuštaju da ta rečenica varira. Vizuelni efekat je zavodljiv, ali misaono, to ovakav završetak čini još nerazrešivijim nego što je u samom komadu. Istina o različitim životnim putevima ne da se pokriti citatima. „Čoveče, zapovedam ti da se boriš i veruješ!”, to je utkano u čovekovu prirodu još uvek više od citata iz Kapitala,  Bakunjina i mađarskih pesnika. Zaključak sugeriše da vera i energija za dalju borbu nisu na nebesima, već da oni na zemlji moraju biti nađeni. Dramaturgija tu malo šepa, očigledno s namerom.

O utisku koji ostaje posle predstave

Kad sam iz sinagoge izašao u subotičku noć bilo mi je jasno da se završilo nešto nezaboravno. Očekivao sam ušminkanog, negledljivog Madača, ali Ristićevi Komentari ne zasnivaju se, srećom, na literaturi nego na životu. Oni se obrušavaju na nas i primoravaju nas na razračunavanje, teraju da zastanemo. To predstavu oslobađa slabosti. Ristićevo novo multinacionalno pozorište ima mnogo članova i pristalica ali tako posvećeni glumci, s takvom samodisciplinom, zaista se retko mogu videti. Neki detalji koji su se mogli videti na trgu i u sinagogi gledaocima nisu mogli da promaknu. Raskoš, vizuelna i vizionarska snaga inscenacije, svedoče o talentu koji podseća na Roberta Vilsona. Kao i kod njega, i ovde se s tekstom izlazilo na kraj na sličan način, a katkada sam upravo želeo da i ne razumem. Pa ipak! Umetnici ne nalaze ništa dobro u postojećem stanju stvari, njihov elan da eksperimentišu u pozorištu privlači me jače od ikakvog smeha i nejasne rezigniranosti.

(„Theater heute”, 6/87)
Prevela S. M.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.