NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - POKUŠAJ REKONSTRUKCIJE
Laslo VEGEL
RIČARDOVA SLOBODA

 

Pitomi palićki krajolik se izmenio. Priroda je pokazala svoje drugo lice. Ova promena se učinila opasnijom nego što bi bila kada bi taj pejzaž oduvek nosio u sebi tmurne, mračne simbole. Na jednom od šetališta palićkog parka izvode Šekspirovu dramu Ričard III. Sred šetališta duga vatrenu pruga: osvetljava put krvi, patnje i grehova. Iz lomne konstrukcije Glob teatra povremeno, na nekoliko sekundi osvetljavaju put oštrim zrakama reflektora. Znaci koji odaju ubistvo, zločin. Nakon svetlosnih znakova pojavljuje se Ričard III. Na velikim, teškim štulama, u crnom plaštu. Početak predstave oživljava završene detalje Šekspirovog teksta: krvavim sredstvima Ričard je već prigrabio vlast, majka Elizabeta je izrekla svoje teške optužbe, a iz odgovora Ričarda III ispostavilo se da je on načisto sa sobom. Ponositu helensku zapovest „upoznaj samoga sebe” Ričard je izvršio sa užasnom doslednošću. Svakim novim zločinom bivao je bliži samom sebi. Sada ga više ne upoznajemo po njegovim postupcima, već po stanju. Tada otkrivamo istinski njegovo složeno biće. Pojavljuju se konture ričardovskog kosmosa, veliki teatar, na koji preteći gleda odozgo konstrukcija Glob teatra. Prema pravilima mirakula prošli, već protekli događaji mogu nanovo da se odigraju više puta. Predstava ponavlja u fragmentima ono što se zbilo. Najpre se, međutim, Aleksandar Cvjetković u ulozi Ričarda III nemo vuče duž dugačke staze. Čini to pateći, po cenu užasnih fizičkih naprezanja. Put greha nije lagan. Agneš Heler je govorila o Ričardovom preziru prema ljudima, ne poričući da to ima i izvesnu podlogu. Ričard je bio najdarovitiji i najodvažniji sin u porodici, krunu su ipak dobila njegova braća koja su je i proćerdala. Braća su najzad sklopila savez sa onima koji su učestvovali u ubistvu njegovog malog brata. A i nakon svega toga Helerova vidi u ovoj figuri samo preziratelja ljudi, ciničnog zlikovca, moralno čudovište. Subotička predstava ne prati nit ovog tradicionalnog interpretiranja. U predstavi koju je režirao Ljubiša Ristić nije važna karakterna slika preziratelja ljudi, demonski zlog junaka, već težina, teret, patnja ovakvog života i njegova strepnja od izbavljenja.
Naime, u Šekspirovoj drami postoji jedna zagonetna crta: kako je moguće da junak koji tako jasno sagledava sebe i svoju okolinu, toliko svesno prihvata sopstveno uništenje, pad, zbog čega juri očajnički u vlastitu propast? Ili je, pak, reč o tome da su putevi izbavljenja mnogo komplikovaniji i da često vode kroz opačinu? Ova predstava je oblikovana od polifonijskih pitanja. Iz tog razloga Ljubiša Ristić nije hteo da govori samo o strahotama bezumne borbe za vlast, niti samo o mentalnim svojstvima zlobe, nego je u Ričardu otkrio metafizičkog i tragičnog junaka. Takvog koji pati svoj život, koji zlobu prihvata kao formu slobode. To ga je osvojilo, kada je ostvario zlobu koja je sama sebi cilj. „Biti slobodan znači isto što i ukinuti cilj”, pisao je Alber Kami. Dramska snaga predstave proističe iz toga što prikazuje pakao slobode bez cilja. U tome se može prepoznati i sistem današnjih aluzija, slobodu izdajemo tako što joj pridajemo besciljnost, time je činimo udobnijom. Da se vratimo mislima koje beleži Kami: „krv je postala nevidljiva”, „najgluplji zločinac deluje osvežavajuće kraj naših vrlo pametnih dželata”. Ričard ima svoju sudbinu, ali je ipak čovek odium fatti, jer ne želi sebi makar kakav život; pustolov greha će pre postati zločinac u slobodi, nego „pametan dželat” bez slobode. „Nema nijedne druge Šekspirove drame koja bi me toliko podsećala na grčke tragedije”, piše Geteu Fridrih Šiler. A da bi se duh grčke tragedije mogao osetiti ponovo, trebalo je pokazati krv, vatru, elementarnu dvosmislenost ljudskog života, žudnje, ljudske slobode.
Ristićev dramaturško-rediteljski problem vidimo u težnji da šekspirovska priča zadobije što čistiju tragičnu svetlost. Da bi to ostvario, on je istorijsku dimenziju strukture radnje u drami okrenuo prema mitu. On, dakle, dijahronično obeležje reinterpretira sinhrono. Zbog toga je predstava mogla početi poslednjim frazama teksta, kada je Ričard III već bio tragično osvojio svoju slobodu. Olabavljena je unutrašnja nužnost radnje, motivacija, demoničko se istrglo iz logičkih povezanosti i svaki detalj Šekspirovog teksta stavljen je u službu zgusnutog izražavanja tragičnosti ričardovskog puta. Umesto detalja, brižljivo izloženih objašnjenja, u prvi plan je dospela metafora puta.
U ovoj interpretaciji, kao što smo već naznačili, Ričard ne može da bude samo politički intrigant, koji u borbi za vlast dopušta sebi sva sredstva. Ne može da bude ni otelovljenje ljudske zlobe. Ne može biti ni čovek, čiji se karakter sastoji iz jedinstvene građe, njegovi su demoni protivrečni i on ima dve duše, kao Faust. On pati zlobu sveta, dovodi je do apsurda, ako se već svet ne može izbaviti ni opakošću, niti dobrotom. U njegovom životu su zloćudnost i strepnja od zloćudnosti spojeni. Dubinu ove ljudske situacije, često upućujući upravo na Šekspira naznačio je Seren Kjerkegor, kada je govorio o grehu kao očaju, ali se ovaj očaj ne zaustavlja na niskom stepenu, već stremi maksimalizmu. Jer pravi greh nije ukupnost učinjenih zlodela, već rezultat „opstajanja u grehu”. Očaj koji izaziva to mnogo je plodniji od običnog, svakodnevnog, koji ima samo prolazan karakter i ostaje u hrišćanskoj kosmologiji. „Opstajanje u grehu je gore od izolovanih grehova, jer je to sâm greh”, pisao je čuveni danski filozof. U hrišćanskoj kosmologiji greh gubi magijsko i demoničko obeležje,  budući da uvek može računati na opasnost. Pravu opasnost od opstajanja u grehu strastveno je ocrtao sveti Avgustin, pišući da je traljava duša koja „i ne teži tome, da gnusobom postigne nešto, već čezne za samom gnusobom”. Ni u svetu Ričarda III – u interpretaciji Ristića – nije zaprepašćujuće to da je nešto postigao sramno, već to da je imao snagu da čezne za sâmom sramnošću. Ali istovremeno, zahvaljujući svom zastrašujućem samopoznavanju, zna da nema oprosta. Zna da svaki čin ima težinu i da se nijedan čin ne može izbrisati iz čovekovog života. Zbog toga se u njegovom životu susreće konflikt slobode i vere. Ovaj (danas vrlo aktuelan) konflikt precizno je razotkrio Kjerkegor, kada je pravu suprotnost vere sagledao u grehu. Ko ne veruje, krenuo je putem greha. Vernik može da počini greh, ali nije na putu greha.
Duh Ristićeve predstave smešta mogućnosti moderne tragedije, misaone osnove interpretacije Šekspira, u ovu protivrečnost vere i greha. Ovako koncipiran šekspirovski svet okrenut je našem vremenu. Predstava inače ne sadrži nikakvo nasilno osavremenjavanje, kostimi alegorijskog značenja ne upućuju neposredno ni na jedno vreme. Oni pre upućuju, blago stilizovano, a ne vremenski autentično, na Šekspirovu epohu. Scenski prostor, palićko šetalište, još više neutrališe upućivanje na konkretnu epohu. Pa ipak, rediteljska koncepcija otkriva izričito današnja značenja. Razlog tome vidimo u okolnosti da je ovaj Ričard suviše ambivalentan da bi bio samo zao. On pati svoju sudbinu, a strahuje i od vere. Oko njega su ruševine, dokazi vlastite destrukcije, ali sve to nije dovoljan dokaz da je otkrio u sebi čvrstu tačku. Tragedija Ričarda je da nikada ne može biti savršeno zao, u protivstavu prema veri nikada ne pronalazi apsolut. Put greha je beskonačan. Zbog toga se subotički Ričard III okončava neobičnim simbolom. Velika bitka sa Ričmondom je izostavljena. Kada bi doživeo poraz na bojnom polju, Ričard ove predstave oslobodio bi se samo dela svoje kazne. Umesto njega iz zaslepljujuće svetlosti Glob teatra istupi Ričmond i vodi konja, za koga je Ričard preklinjao. U beli kostim odevenog Ričmonda vidimo kao viteza iz bajki, on simboliše mističnog osloboditelja. Kazuje samo nekoliko reči. Iz grla Ričarda ponovo šikne čuvena rečenica: „Konja! Konja! Moje kraljevstvo za konja”. Ričmond mu nudi tog konja. Ko je pobedio, ko je izgubio? Ko kreće na kakav put? Ristić je u predstavi prikazao borbu Dobra i Zla. Samo što se Dobro i Zlo, kao u mitovima, susreću vrlo komplikovano. Zapravo Ričard je doživeo poraz, jer ga je Dobrota lišila slobode. Pitanje je jedino, ko zna hoće li imati snage za slobodu? Jer u ovoj epohi je svaka sila prisvajala slobodu suviše za sebe, zato je nije umela ostvariti. Ričmond iz ove predstave je daleko snoviđenje, onakvo kakvo je utopijsko obećanje. Ričmond ne može reći ništa više.

(Iz publikacije Šekspir fest, komentari)
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.