NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - POKUŠAJ REKONSTRUKCIJE
Ljubiša RISTIĆ
TEATRUM MUNDI I NEODOLjIVA ČEŽNjA ZA ZLATNIM DOBOM

 

„Čitav svet je pozorište” – izgovoriće nesretni princ Sigismund suočen sa nepojmljivom granicom realnosti i sna, u trećem činu drame Život je san.
„Pozornica puna buke i besa”, dodaće Šekspir u Makbetu. Ove dve izjave, a naročito prva, obezbediće pozorištu u veoma strogoj Hegelovoj hijerarhiji Apsolutnog Duha vrlo visoko mesto, ono najbliže Apsolutnom Duhu samom.
Mesto sa kojega se, avaj, sa visine mogu posmatrati Umetnosti i Filosofija: samo u pozorištu Svet je istinit, dakle stvaran. Ove dve izjave a naročito druga, oduzeće pozorištu zauvek moć da tumači Smisao na način zemaljski i koristan, onako kako to čini sirotica Povest, lukava i prevrtljiva sluškinja istorije: ergo, samo u pozorištu istorija Sveta je stvarna, dakle istinita.
Šekspir i Kalderon nisu se nikada sreli. Bila je to rasprava istomišljenika, zapanjenih i zgroženih uznemirujućom vešću o veličanstvenoj epifaniji: Moderna Vremena ukazala su se 1492, na dan sv. Salvadora, krvavim i zamućenim očima nedužnog Izabelinog admirala Kristofa Kolona, od milošte nazvanog Kolumbo. Ptice su doletele s kopna koje bi moralo da bude Indija, a nije bilo Indija i od tog oktobarskog jutra Svet koji se raspao nikada se više neće sastaviti jer će svaki fanatičan napor da se uspostavi Jedna istina u Jednom svetu neslavno propasti nasukavši se na hridine sumnje u odsustvu bogova.
„Ako ne postoji Bog, trebalo bi ga izmisliti...” Tako će ovu raspravu zaključiti dva veka kasnije Volter, flegmatičnim predlogom koji samo fanaticima Slike Sveta izgleda i dan-danas ciničan.
TEATRUM MUNDI zato je ništa više i ništa manje od Kalderonove definicije barokne čežnje za zauvek izgubljenom celinom. Ta je čežnja, uostalom, uvek barokna i uvek je strepnja pred modernim. Kad god se u duh vremena nasele feniks-ptice ZLATNOG DOBA, retro-utopije i svete groze pred tobožnjim Novim, nailaze jesenje kiše baroka, kad god duh vremena tako osiromaši da neznalice, lakomisleni i nišči duhom požure da preskoče barok poslemodernom, vreme je za Špance: kod njih je svaki dan barok i tako hiljadu godina. Svako ko iznenada otkrije vrednost izgubljenog i svako ko prestravljen nepovratom celovitosti otkrije da se smisao u raskomadanom svetu više ne razaznaje, čovek je baroka i sanja ZLATNI VEK.
Potrebno je uvek ponoviti: klasici Novog Baroka uvek su znali i ponavljali da se svaka autentična ljudska delatnost iscrpljuje isključivo u sopstvenoj prošlosti. Pozorište kao i svet, svet dakle kao i pozorište, nema budućnost, njegova sadašnjost je njegova ukupna prošlost.
Avangarde su zbegovi onih koji sanjaju ZLATNI VEK, doba celine, smisla i razloga, doba koje možda nikada nije ni postojalo, ali koje, kako vreme odmiče, postaje sve stvarnije, sve istinitije i sve više postoji na mestu gde se stvarnost sunovratila u neprepoznatljivu i lažnu promenu koja se predstavlja kao novo i buduće.
Hajzenbergov princip neizvesnosti uči da nije moguće odrediti položaj bilo koje čestice u prostoru i istovremeno izmeriti brzinu njenog kretanja. Samo uz ovaj princip kvantne mehanike Specijalna teorija Marićevog zeta Alberta Anštajna može se odobriti i prihvatiti.
Samo njome može se, opet, ispuniti Volterov zahtev da se Bog postavi a na prazno mesto na kojem ga nema i  ako ga nema.
Pozorište to oduvek radi jer ono je barokna umetnost i živeti u njemu znači živeti ZLATNO DOBA.

(Iz kataloga YU '93 Fest Zlatno doba)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.