NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI: 40 godina Bitefa
Jovan ĆIRILOV
BUDUĆNOST KAO SADAŠNjOST

 

Jubileji su i u terminološkom i u stvarnosnom smislu nešto što se troši do neukusa i umora. Da li ste, kao najvažniji čovek Bitefa, već umorni od svega ili ste već, na neki nčin, u Četrdeset prvom Bitefu?
– Uveliko sam već u 41. Bitefu 2007. Anja Suša i ja već smo gotovo pola selektorskog posla završili, ne zato što se nama žuri, već se svetu žuri. Selektori svih zemalja kao da su se ujedinili, te se takmiče ko će prvi potpisati ugovor sa nekom značajnom predstavom ili ansamblom, jer inače mogu ostati bez nje. Zato žurimo i mi. U zemlji sa razumljivo skromnijim sredstvima nego u nekim bogatim državama imamo kao adut reputaciju, koncept, šarm bizarne zemlje i bogatu prošlost, pa i sadašnjost. Dešavalo nam se da neka trupa, u dilemi da li da prihvati poziv Bitefa ili neke velike svetske metropole koja može više da plati, izabere nas. A jubileje lično ne volim, krijem koliko mogu i sopstveni rođendan (dan i mesec rođenja, a godinu iz principa ne krijem), pa ipak na račun jubileja može da se dobije, za nijansu, bolja dotacija i donacija iz inostranstva. I  dođu bolji gosti. To je dovoljan razlog da se iz realpolitičkog razloga igra na kartu jubileja i da se on obeležava. A neki i vole jubileje. Volite jubileje, evo ga! Uzgred, ovo je četrdeseti Bitef, a četrdeset godina Bitefa pada tek za godinu dana – 2007. Taj jubilej ćemo takođe obeležiti iz svih mogućih pomenutih i nepomenutih razloga.

Za otvaranje ste odabrali kanadsku predstavu „bODY_ rEMIX gOLBEG – vARIATION” čija spektakularnost ima uznemiriujući podtekst; reč je o umetnosti koja polazi od pretpostvake da je ljudsko telo lišeno uobičajenih mogućnosti. Znači li to da je  nemir dominantno osećanje pozorišnih tendencija?
– Nemir je dominantno obeležje pravih novih tendencija, daleko pre Bitefa, otkako postoji teatar kao fenomen. Nisu slučajno sačuvane drame evropske civilizacije stavljale pod znak pitanja tekuću društvenu praksu. Eshil u Persijancima neprijatelja tretira drugačije nego tadašnje vojskovođe i političari, a da ne govorimo kako prvi evropski satiričar grmi o ratu i miru, o skupštini, o političkim utopijama i o zvaničnim filozofima. Za jedan festival novih tendencija važno je da se prepozna neki novi nemir o stvarima koje do tada nisu uznemiravale umetnike ili bar ne u toj meri, i ne na tako darovit način. Ove godine, više nego ikada ranije, umetnike uznemirava terorizam, zagađivanje sredine, globalizacija. Po pozorištima sveta sve vrvi od pokušaja tretiranja tih tema. Ali za Bitef je važno da se izaberu one predstave koje te grozničavo aktuelne teme tretiraju ne na način  novinskih kolumni, već na  način pravih zapitanih umetnika. Takve su, po Anjinom i mom mišljenju, gotovo sve predstave u ovogodišnjem izboru. Tako, na visokom nivou, na 40. Bitefu tematiku globalizacije tretira jedan Rodrigo Garsija, zagađenja – Lote van den Berg u holandskoj predstavi po južnoafričkom nobelovcu Džonu Kuciju Jalova zemlja, a terorizam – Konstanca Makras u predstavi Big in Bombay.

Brojne su predstave bez teksta, pa i bez literarnog polazišta, što takođe sluti da je sve manje strpljenja i koncentracije u svetu pozorišnih ideja?
Nije uopšte reč o manjku strpljenja nego o duboko proživljenom pristupu pozorišnoj materiji. Pozorište oduvek teži nekoj vrsti apstrakcije, osim sa stanovišta trajanja svetske civilizacije u kratkom periodu realizma i naturalizma. Meru svođenja na osnovno teatar je već imao i u doba misterija, komedije del arte, ekspresionizma, pa ga sada pronalazi jednim svojim sve značajnijim tokom u neverbalnom ili pretežno neverbalnom teatru od Grotovskog, preko Fure dels Baus, do Vilsona, Pine Bauš i Saše Valc, pa čak i do prošlogodišnjeg ljubimaca Bitefove publike Hajnera Gebelsa.

Postoji li opasnost da multimedijalnost pređe u svoju suprotnost i postane „alibi”  za nedovoljno utemeljene pozorišne ideje?
 Ta opasnost postoji u svakoj novini koja gotovo uvek brzo postaje moda ili „alibi”. Trend otkriven u rukama darovitih i genijalnih, uvek stiče pratnju mnogobrojnih  mediokriteta koji se trude da budu ono što ne mogu da budu. Toga moramo biti svesni  ali ne znači da treba da se mirimo sa tim. Iz dana u dan kritika bi morala bi da pravi razliku šta u okviru nove tendencije vredi, šta je pleva dnevnih pomodnosti, a šta umetnost. Ali problem je što jedan deo naše i svetske kritike svaku novinu, nemajući za nju teorijski instrumentarij dosadašnje prakse, teško prihvata kao umetnost našeg vremena.

Ako bismo pokušali da četiri decenije Bitefa sagledamo kao polje integralne slobode, videli bismo kako se dogodio obrt upravo u upotrebi slobode u novim tendencijama. Livingovci su, na početku, inspiraciju nalazili upravo u nesputanom, telesnom, dok koreografkinja Mari Šujinar, danas, telo svodi na hendikep, muči ga, da bi izazvala ekspresiju.
– Livingovci su imali dosledan tretman tela u svim svojim predstavama, koji se,  gledajući spolja, svodi na protest otkrivenog tela, čime osvaja novu slobodu protiv građanskih i malograđanskih tabua nagote. Mari Šujinar samo se u predstavi Goldberg varijacije bavi „hendikepiranim” telom (zapravo svojim igračima zadaje teškoću kao da su hendikepirani), u slavu njegovih neograničenih mogućnosti u graničnom slučaju. Samo je jedan ogroman dar kakav ima Mari Šujinar u stanju da ovu klizavu temu ostvari tako da ona ne bude ni sentimentalna, ni pedagoška, ni „politički korektna” prema jednoj manjini što su hendikepirani. Ona kao da kaže svojom predstavom: „Evo kakvo je ljudsko telo puno mogućnosti i kad je lišeno nekih svojih organa i funkcija! A osim toga inspirišu me i ortopedska sredstva svojim neobičnim izgledom i mogućnošću scenske upotrebe.”

Međutim, legende, Bruk i Bežar, mirno, poput istinskih veličina, ostaju kod „prave čovekove prirode” kao izvora svih pozorišnih svetlosti. Samo zatvaranje Bitefa ima optimističan naslov – „Balet za život”  mada je posvećen ljudima kojih nema?
– Ja bih bio kritičniji. Nije dobro da Bitef ceni imena samo zato što su slavna. Možda su neke predstave na Bitefu bolje od režija ovih veterana. Ali kako sam i ja veteran, nije loše imati tu malu privilegiju – viška poštovanja. Dobro dođe. Kod Bruka treba svakako poštovati što se nikad ne ponavlja i što ima hrabrosti da se bavi Afrikom, kao velikom temom našeg vremena. Bežar je dokaz da veliki i inovativni umetnik može i mora da poseduje izvesnu meru emotivnosti. On je posvetio svoju predstavu Ballet for Life dvojici umetnika koje je odnela „kuga XX veka”. Uprkos velikoj emociji koju ima za svog igrača Horhea Dona i Fredija Merkjurija, pevača  grupe „Queen”, on smatra da život teče dalje. I kao i Mari Šujinar, uspeva da izbegne sentimentalnost u koju bi svaki manji umetnik sigurno upao.

I sama geografija vašeg selektorskog putovanja svojevrsna je priča. Gde ste sve bili i ima li predela odakle niste doneli predstavu, alibi, boravak bitefove publike tamo bio bi teatar sam po sebi?
– Sva moja putovanja u funkciji su Bitefa. Uopšte nemam smisla za turističku stranu putovanja, pa ma kako ta zemlja bila lepa i neobična. Jeste da su ulice Rio de Žaneira pozorište za sebe. Tamo je sve pozorište, čak i opasnosti koje prete iza svakog ugla. Pa i to ne doživljavam kao nešto što je samo po sebi vredno da se vidi. Uopšte ne umem više da uživam u putovanju kao takvom, iako mi nijedno još ne pada teško. Nisam ja slučajno ispisao u jednoj svojoj zbirci pesama ovaj moto: „Uživanje koje nalazimo putujući po svojoj sobi zaštićeno je od brižne zavisti ljudi” (Ksavije de Metr, 1794).

U prilici ste da svaki put upoznajete nove pozorišne generacije – kako danas, sa toliko života i iskustva, komunicirate sa početnicima novih tendencija i koja su vaša najsvežija otkrića po svetu i kod nas?
– Prilikom upoznavanja ne osećam ni teret ni prednosti iskustva. Pokušavam da ih doživljavam kao što sam doživljavao mlade kad sam i sam bio mlad. Uostalom, ja sam prilikom osnivanja Bitefa, te velike avanture, već imao 36 godina, a to nije baš neka rana mladost. Istini za volju, ono novo što se otkriva ne stvaraju izrazito mladi. Martaler više nije bio mlad kad smo ga mi otkrivali, pa ni Gebels, nešto su mlađi Alvis Hermanis,  Oskaras Koršunovas i ove godine Štefan Kegi; ali oni su ozbiljnošću svoga dela starmali, u najboljem smislu. Njihova umetnost je i stara koliko i pozorišna umetnost sveta, a istovremeno mlada, kao što je umetnost uvek mlada i sveža, kad je umetnost.

Imate li potrebu da na otvaranju ovog Bitefa  kažete nešto što ne biste ni u jednoj drugoj situaciji?
– Ovo je do sada možda najteže pitanje. Prilično sam iskren, pa manje-više uvek govorim ono što mislim, i to odavno. Nemam ja šta da kažem radikalno, gnevno, razorno. Ako dublje razmislim, možda bih pozorištu kao fenomenu prebacio, a trebalo bi sebi, što se nisam više posvetio pisanju svoje poezije i romana. Osećam da me je moja, možda jednostrana ljubav prema pozorištu, lišila ličnijeg i intimnijeg stvaralaštva.

Borka Pavićević  je nedavno fenomenalno rekla: „Kad bi Jovan Ćirilov izgubio  imenik, pitam se kako bi oni našli Bitef?” Budite malo narcisoidni i neskromni pa recite  da li je ono što vi, i kako vi značite Bitefu, neuhvatljivo i neshvatljivo za bilo koga drugog?
– Čini mi se da je formula mog „značenja” i „značaja” za Bitef u našoj sredini, upornost da ne dozvolim da Bitef ode ispod određenog umetničkog i tragalačkog nivoa, da ne bude prakticistički proizvođač nekakvih trenutnih uspeha, da se ne libi smelih poteza, da nikome ne laska, da nikome iz nekih vanpozorišnih razloga ne popušta. Sve to dešava se uprkos mojoj ne baš isključivoj prirodi u privatnom životu. Voleo bih da svi ti principi ostanu da traju na Bitefu dugo posle mene i Mire. Da ostanu u svesti, iskustvu i refleksima onih koji dolaze.

Da li ste zato u „igru izbora” pozvali rediteljku Anju Sušu? Lepu, jaku, mladu ženu, za koju je Bitef „ostrvo normalnosti i lepote u svetu koji tone”?
– Da, apsolutno sam na to mislio. Strateški, mi mislimo isto, i to je najvažnije. Ali ne sviđa se meni Anja Suša kao koselektor onim što misli slično meni, već onim što misli drugačije. Više je reč o razmišljanju u istom smeru, nego o punom identitetu. Da mislimo identično, onda dva selektora ne bi ni bila potrebna. Selekcija narednih Bitefa biće bolja za meru njene mladosti, njenog specifičnog ukusa i njene hrabrosti. Anja je naravno sličnija onom Jovanu pre dvadeset godina nego meni danas. Iako izbegavam da mlađima dajem neke velike, a naročito ne patetične savete, ipak sam joj dao jedan sasvim kratak savet – da prilikom selekcije ima hrabrosti da kaže – ne. A to znači pravilo da, ako se nama, selektorima, neka predstava nedovoljno sviđa, kolebamo se, moramo trupi, a pre svega sebi, znati da kažemo jedno veliko NE. Najgore je opravdavati svoj put time što predstavu uzmemo, iako nam se čini da baš nije izvanredna. Skuplji je dolazak u Beograd loše predstave, nego jedno propalo putovanje.

Da je sad Mira Trailović tu, a verujem da i dalje ima više uticaja na vas od nekih sasvim prisutnih, šta biste joj ovih dana rekli?
– Ako bih se poveo za  emocijama, rekao bih: „Pa gde si, Miro? Što si nas tako rano ostavila”. Kad bih sledećeg trenutka razmislio zašto je dobro što se vratila, rekao bih: „Potrebna si nam. Dobro je što si se vratila. Potrebna nam je tvoja skepsa da li je repertoar dovoljno dobar. Potreban nam je tvoj ženski princip velike majke koja sve oko sebe voli. Svakog gosta, svakog glumca, svakog reditelja. I sve ih okružuje izuzetnom pažnjom koja se ni na jednom drugom festivalu na svetu ne može osetiti. Lepo je što si bila malo odsutna da vidimo šta možemo sami, kakve sile i maštu moramo da pokrenemo da sve ne bi otišlo dođavola što smo zajedno stvorili, a sad si nam opet, posle osamnaest godina kako si odsustvovala, ponovo potrebna... Naravno, ovo je bilo tipično retorično pitanje koje mi je pružilo priliku da kažem nešto suštinsko o Mirinoj ulozi u ovoj avanturi koja traje već četrdeset puta.

Za šta bi, recimo, iz ovogodišnje selekcije, ona na neviđeno rekla – ne može!!! Je li bilo takvih okršaja?
– Bilo je. Čak i kad bi neku predstavu prvi put videla na premijeri na Bitefu, kad bi se uplašila da bi ona mogla naškoditi egzistenciji Bitefa, kao što je bio slučaj sa Lindzijem Kempom i njegovim Snom letnje noći, prebacila bi šta sam to pozvao. Za njen ukus, u toj predstavi bilo je previše erotike, ili, preciznije rečeno, homoerotike. Kad bi osetila, pola sata posle spuštanja zavese, jasni zamamni ukus velikog uspeha, bila je srećna. Kod nje bi katkada probio otpor prema naglašeno erotskom one nekadašnje odlikašice i pristojno vaspitane devojčice iz bolje kuće. Ali istovremeno je u njoj prebivao neki đavolak koji je uživao u rušenju erotskih tabua njene (uostalom i moje) klase iz koje je potekla. Sa tim impulsima prva je, 1969. godine, svukla glumce usred Kose u Ateleju 212, ne u polumraku, kao na Brodveju, već veoma jasno osvetljena lepa tela oba pola. Dakle, i ona sama kao stvaralac, vukla je smele poteze, protiv svog kućnog vaspitanja. U ovogodišnjoj selekciji, pitala bi dvadeset puta, do pred sam početak Bitefa, da li su predstave koje sam izabrao baš tako dobre kao što kažem. Samo što me nije stavljala na fizičke „muke” da priznam da možda baš nisu tako dobre i nove. Onda bi pažljivo merila upornost mojih tvrdnji i sa koliko sam ubeđenja ponavljao da je reč o izvanrednoj predstavi. A to nije lako, jer kad je reč o istinski velikoj inovaciji, svaki selektor, kad je iskren prema sebi, mora da se bar malo koleba da li je to pravi izbor. U osnovi je imala poverenje u mene, inače me ne bi pozvala na igru selekcije „četvororučno”.

U podeli odgovornosti ona je ipak više uživala da podnosi – uspeh?
Pitanje je, i pored vašeg osvedočenog poštovanja prema pokojnoj Miri Trailović, na neki način ironično, mada u osnovi istinito. Mira je znala da uživa u životu, a uspeh je veće uživanje nego neuspeh. Ja u sebi verovatno imam nečeg mazohističkog, pa uživam i u neuspehu, na neki poseban način. Katkada i stvaralački, ja se čak pomalo stidim opštepriznatog uspeha. (Bože, zašto sam prema vama tako iskren!). Daleko više u sebi imam nečeg mazohističkog nego ona. Zapravo, Mira nije imala ni traga od mazohizma, valjda zato što je imala elemenata sadizma kad bi tražila od ljudi njihov maksimum – od glumaca, reditelja, svih saradnika, pa i mene, i kao prijatelja, i kao bliskog saradnika. Ja sam, svojevremeno, kao dramatizator Andrićeve Proklete avlije, dočekao da je kritičar posle premijere krupnim naslovom napisao – Prokleta dramatizacija. Ne kažem da sam uživao, ali sam otada pazio da se u teatru u kom radim bavim samo osvedočeno dobrim  dramatizacijama. Takva je bila, ne moja, već dramatizacija Vere Crvenčanin Krležinog romana Na rubi pameti. Poraz je bio dobar nauk za naredni uspeh. Ne, nije ni uspeh tako loša stvar!

Od koje predstave na 40. Bitefu očekujete „uživanje” u neuspehu?
– Dosta me muči što je iz materijalnih razloga izostala sa repertoara 40. Bitefa predstava Ćalonarang sa Balija, koju je Arto video kad je 1931. godine stigla u Pariz iz gradića Ubuda. Tad se Antonen Arto učvrstio u uverenju da je budućnost u pozorištu simbola i „hijeroglifa”, ono što danas, u toj budućnosti koja uveliko teče kao sadašnjost, zovemo neverbalno pozorište. Ali, nadam se da će predstava doći na Bitef naredne godine. Uticaj te drevne balineške umetnosti je trajan, koliko i njen odjek kod Artoa, pa šta je tih kratkih četiri godišnjih doba do narednog, 41. Bitefa! „Samo da ne bude rata!”, kako bi rekla moja pokojna baka.

Razgovarala Branka KRILOVIĆ
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.