NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

FESTIVALI: 40. Bitef
Branka KRILOVIĆ
AVANTURIST I PREVRATNIK

 

„Verujem da su jedino njegovi smeli osnivači Mira Trailović i Jovan Ćirilov verovali da započinju jednu možda suludu pozorišnu avanturu koja se neće lako zaustaviti. Treba da smo im zahvalni za to plemenito ludilo. Kaže se da svako društvo ima pozorište kakvo zaslužuje. Festivali treba da su iznad obe strane te jednačine. Bitef jeste takav festival. Festival avanturist i prevratnik koji opstaje na sopstvenoj ljudskoj pozornici. Izdržao godine pozorišne potrage za novim. Doživeo da nekadašnja avangarda postaje klasika. Iscrpeo političke štetočine, prevrate i potrese, društvene reforme i reformatore, glad i nemaštinu. Promenio dva veka, dva milenijuma i tri države a sve u istom gradu i sa istim umetničkim direktorom”, rekla je na otvaranju, u Centru „Sava”, predsednica Upravnog odbora Bitefa Vida Ognjenović.
Prva predstava u konkurenciji, bODY_rEMIX!gOLDBERG_ vARIATION, Compagnie Marie Chouinard iz Montreala, demonstrira umetnost ortopedije. Inspiraciju i energiju crpi iz gotovo mazohističkog osećaja fizičke neslobode. Estetika tog izvora, slike „sklada” telesne nemoći i moći, komplikuju gledalački osećaj neminovne zadivljenosti. Bizarnost bez emocija. Atrakcija koja brzo pada u zaborav. Nekoliko anketiranih, posle predstave, na pitanje: koje pomagalo bi želeli u životu, odgovorilo je: dobru ženu, ljubav, poštapalicu za mozak, obrazovanje.
Višeminutnim ovacijama pozdravljena je predstava Big in Bombay Dorkiparka iz Berlina. Argentinska rediteljka Konstanca Makras, na privremenom radu u Nemačkoj, može se smatrati novom atrakcijom beogradskog festivala.
Pitanjem „Zašto svi misle da treba da budu srećni?”, scenska priča Big in Bombaj, umesto razuma nudi instinkt, sistemu se opire anarhijom. Jer svet i onako sve opasnije napušta civlizacijsko ustrojstvo u kojem se i problemima znao prioritet i red. Rešava ih kako ko stigne, i regularnim i nedopustivim sredstvima. Zato ova katarzična igra koja ima potrebu za tekstom, ide do same ivice kiča. Zatečeni u staničnom azilu, kao u kakvom oglednom stakleniku bezakonja, nosioci najrazlilčitijih sudbina proizvode neverovatnu energiju getoiziranog tipa. U estetici Konstance Makras prisutna je klupska, revijalna atraktivnost i izvođački perfekcionizam. Članovi trupe su akrobate, plesači, instrumentalisti i pevači, mogli bi uzeti novac u više profesija. Zaista, imalo se šta naučiti.

Tužni voajerizam

Da li je intima, najsvetija zona emocionalnog integriteta, zauvek nestala i ima li još ičeg što nije pod nazdorom velikog brata? Double Inconstancy (Dvostruka nepostojanost) novosibirskog Teatra Globus, nudi savršen, ali obeshrabrujući odgovor. Svi su pod kontrolom i sve je pod nadzorom, istinska osećanja i ljudi od krvi i mesa samo su materijal za virtuelne manipulacije i oglede. Između čoveka i čoveka je mehanika, sintetički zvuk... hladan i zloslutan, možda baš onakav kao što je elektronska polifonija kojom je trupa Hotel Pro Forma iz Kopenhagena, predstavom I Only Appear to be Dead, ozvučila tamnu podsvest Andersena. I pored vrhunskog pevačko-glumačkog tima, između ideje i režije Kirsten Dehlholm zjapila je nepodnošljiva praznina. Avanturizam 40. Bitefa još jednom je gledaoce odveo van udobnosti pozoršta, na Adu Huju, gde je Kompanija Dakar iz Amsterdama pokazala Braakland (Jalova zemlja). Upravo tako, pokazala, jer Jalova zemlja nije pozorište već ekspedicija, akcija, pokušaj da se sve manjem ljudskom mozgu kaže da je njegov pristanak na poniženje i neživot – nedopustiv. Odveden iz velegradske iluzije, u peščaru okruženu ambrozijom, odsečen od vlastite biografije, gledalac postaje niko i ništa, go kao i aktivisti pred njim, i shvata da je takozvana sreća samo drugo lice tužnog voajerizma.
Da je sve ponuda za pozorište pokazao je švjacarski reditelj Stefan Kaegi projektom Cargo Sofia-Beograde. Kaegi, uz pomoć autentičnih bugarskih kamiondžija, proverava kako se oseća gospodin gledalac nove umetnosti ako je samo tovar koji voze. Teretni deo kamiona pretvoren je u putnički, ima 47 mesta, gledaoci su nevidljivi za ostale učesnike u saobraćaju, ali sami mogu da vide kuda ih vode „drajveri” sa dubokim belosvetskim iskustvom. Carina, Kalemegdan, Kvantaška pijaca, gradski parking... sve te tačke „glume” granične prelaze ili – same sebe dok vozači-dugoprugaši ispovedaju svoje biografije, zgode sa putovanja, podatke o tome koliko se goriva može dobiti za jedan „Plejboj”, šta im rade žene, deca. Izvolite, uživajte u poetici parkinga ili svežih paprika na Kvantašu – poigravaju se Kaegi i njegovi poslušni navigatori Vencislav i Svetoslav.
Šok je stigao iz Madrida – The Story of Ronald, The Clouwn of McDonald’s Rodriga Garsije nišani pohlepu na svim nivoima, do želuca iritira megakorporante, bljuje na svet koji pada na svako đubre. „Impresioniran sam prejakim mirisima sa scene. Deterdžent miriše, mleko pomešano sa vinom smrdi, krastavci lepo mirišu.” „Ističu svoj stav koji je antiamerički, antiglobalistički.” „Posle ove predstave postavljaš pitanja, recimo, da li će tvoje dete jesti u McDonaldsu.” „Uzbudilo me je kad sam videla da pojedinci napuštaju predstavu, što je znak da je izvrsna.” To su utisci gledalaca. Ostalo je do kraja neizvesno da li je pile koje je palo između Vlade Stamenkovića i Ivana Medenice imalo spontanu ili dirigovanu putanju.
Najveća figura istraživačkog pozorišta Piter Bruk, u jednom danu se, u Beogradu, mogao i gledati i čitati. Igrana je predstava Sizve Banzi is Dead, a Clio je objavio knjigu Brukovih predavanja Otvorena vrata. Bruk nije došao, priprema novu predstavu u Parizu. Ono što je poslao Bitefu, predstavica Sizve Banzi je mrtav, ostavlja slobodu da se shvati i kao umetnost i kao najobičniji isečak života. Ritualno, multietničko, pozorište bez stila i žanra, srećan glumac i gledalac, to je suština Brukovog traganja. Bruk pa Bog, rekli bi pozorišni vernici. U bogatoj biografiji stoji i to da je sa šesnaest napustio školu, zatim za pet tromesečja završio Oksford. Od mnoštva glumačkih imena navedenih u knjizi, zaustavlja se kod Olivijea, Gilguda i našeg Dragana Maksimovića. Piter Bruk, to je nauk kako svega što je previše da se svede na čist prostor i malu radost.

Tišine, tišine

Najmarkantniji učesnik Bitefa sa „naših” prostora (uključujući i one koji se sad vode kao druge države... Makedonija i Slovenija) svakako je Sonja Vukićević sa Cirkusom istorije. Predstava je izvedena u paviljonu „Posejdon” na Starom sajmištu. Publika je pre ulaska obavezno morala da obuče beli mantil (kostimi Dragana Ognjenović) što je simbolično upozorenje: „biće krvi”. Zločin kroz istoriju, kroz Šekspira. Što je fenomenalan materijal za teatralizaciju, za spektakl, za ples tame. Za upotrebu najboljih glumaca u koreodramske svrhe. Za ekspertiment na temu kako jaku glumačku individualnost podrediti vizuelnoj ekspresiji i cirkuskoj egzibiciji.
U biografiji Jožefa Nađa je nekoliko država, Francuska gde je postao slavan, Jugoslavija, Srbija... U njegovom intimnom portretu glavna je zemlja Kanjiža... odakle je krenuo i kojoj se polako vraća. Poslednji pejzaž je posveta tom nepresušnom tlu inspiracije. Tu je on kraljevski sam, čulniji nego igde... uronjen u slike detijstva i – plodnu tišinu. Nađ je umetnik tišine, njom crta, svira, pleše... Poslednji pejzaž je remek delo minimalizma, oblikovano od zen praznine. Tihi princ koreodrame, Jožef Nađ, u beloj košulji i odelu, sa perkusionistom Vladimirom Tarasovom, gledaoca uvodi u začudnu laboratoriju zvuka. Pokušavaju da uhvate tonove ravničarske, barske simfonije. Nađ živi u dobro čuvanoj tišini... izvan magnetne komunikacije. Ne nosi telefon, ne komunicira virtuelno. Na sceni, njegovo telo postaje skulptura, a on crtač čiji crtež svira.
Nakon godina žudnje, Bitef je dobio Bežara. „Bratski” je sa Bemusom podeljen Ballet for Life posvećen igraču Jorgeu Donnu i pevaču FredijuMerkjuriju. Osećaj prisustva odsutnog Bežara, kao i harizme kvinovca Fredija, nadoknadili su sve što se ne vidi i (više) ne oseća u Balletu nastalom pre deset godina. Kasno je stiglo otrežnjenje od velikih očekivanja; naime tek dan pred predstavu, prvi Bežarov igrač, na pitanje kako uspevaju da celu deceniju održavaju motivaciju, odgovorio je potpuno hladno – nema tu inspiracije, mora se vežbati.
Više od prethodnih, ovaj Bitef bio je odraz višenacionalnog bića umetnosti. Pozorišni stvaraoci ne mare za teritorije, granice, državljanstvo. Njihova sloboda je u snazi njihovih ideja. U to ime, sve češće napuštaju konformizam i svetlosti pozornice, na neočekivanom terenu traže i nalaze „rodno mesto” za svoje koncepte.
Jubilarna sezona dala je presek tendenecija kroz prethodne četiri decenije. Što znači – u opticaju su svi žanrovi, stilovi, pozorišna i nepozorišna sredstva. Dominacija pokreta, bilo da je to zamašni ples ili minimalna statika, znak je umora velikih reči i barokne dramaturgije. U obilju jeftinoće svih vrsta, pozorišni istraživači traže spas u praznom prostoru i odbacivanju pozorišnih iluzija. Tako je Galeb mađarskog reditelja Arpada Šilinga, po mnogima, vrh Bitefa, igran kao stvarnost, bez dekora i muzičkog stimulansa. Ključ za Čehova Šiling je našao tako što je ansambl udaljio od svega (poveo ga izvan Budimpešte) i – oslobodio se Čehova. Mita o Čehovu. A to je moguće samo kad se Čehov potpuno posvoji. Suština predstave je – od dekorativnog i perifernog svesti se na – suštinu. Znači – na sebe. Možda je upravo zato Bitef „proradio” tek kad su njegovi učesnici otišli iz Beograda. Kad je osvešćeni gledalac vraćen redovnom repertoaru i stvarnom stanju svesti.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.