NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

INTERVJU: Sa Majom Pelević, dramskom spisateljicom
Maja PELEVIĆ / Ksenija KRNAJSKI
NE PLAĆAM DžIGERICOM, JA SE IGRAM

 

Zvuči impresivno kad vaše drame, sa vaših dvadeset pet, igraju u tri pozorišta u glavnom gradu, a istovremeno i na severu i na zapadu bivše zemlje. Onda za samo nekoliko nedelja dobijete dva vrlo značajna i laskava priznanja – Nagradu „Borislav Mihajlović Mihiz” za najboljeg dramskog pisca u zemlji u 2006. i Nagradu „Slobodan Selenić” za najbolju diplomsku dramu (Beograd–Berlin) Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Razvoj priče još je značajniji zato što svedočite časnoj i retkoj pojavi da neko biva blagovremeno primećen i ohrabrujuće nagrađen isključivo zbog ličnog talenta i pameti.

Spisateljica našeg doba ne podrazumeva baš zarozanu umetnicu koja provodi dane i noći u pidžami i šlafroku, nad pisaćom mašinom, u oblaku dima. Tebe ima u raznim novinama, aktivista si projekta NADA posvećenog razvijanju dramskog pisanja i afirmaciji mladih autora, letos si bila selektor jednog pozorišnog festivala, planirala si da se slikaš za Plejboj... Šta je, po tebi, danas, dramska spisateljica? Šta te od svih tih pop-kulturnih aktivnosti najviše zabavlja?
– Ha, ha, ha... Ona treba mnogo da galami da bi je svi čuli. U suprotnom, ništa od toga. Vremenom sam shvatila da bezobrazni ljudi najbolje prolaze u životu i da definitivno „Bog čuva budale”.  Prema tome, idemo...

Kakvo te pozorište zanima?
– Ono koje nije dosadno, koje me uzbudi, zabrine ili nasmeje. Sve dolazi u obzir, od teških drama do mjuzikala i bulevara. Najbolji pokazatelj da mi se predstava dopada jeste kad ne kuckam poruke na mobilnom telefonu. Ali, pozorište je postalo lukava institucija, pa su uveli ometače signala koji onemogućavaju nama, poštenim građanima koji isključuju zvuk, da se na miru dopisujemo ako je predstava smrtno dosadna, a takvih je, kao što znamo, kod nas mnogo. Volim eksperiment bilo kakve vrste. Dobar eksperiment me oduševi, a lošem se smejem i posle ga besomučno ogovaram i imitiram u kafiću.
Ako misliš na pozorište kojim bih ja volela da se bavim, to već ne znam da ti odgovorim. U poslednje vreme jako volim muzički teatar i kabare.

Da li si u stanju da sagledaš i uporediš devedesete sa ovim, dvehiljaditim? Mislim na tokove i trendove u dramskom pisanju (u Evropi i kod nas), na način na koji umetnici uopšte tumače svet u kom žive... Još niko od nas nema naučnu distancu od epohe, ali sigurno osećaš neke promene...?

„VUKAN: ...Kapiram da će dvehiljadite da budu još dosadnije. Slatki kokteli i loša matematika.” M. Pelević, Ler
– Jedna moja drugarica, psihološkinja, po mom mišljenju najtačnije je uočila tu promenu u savremenoj dramaturgiji. Koliko god se mi otvarali ka svetu, ulazimo u jednu prilično egocentričnu eru. Nekada su ljudi pisali o događajima oko sebe, a sada se sve više okreću ka sebi. Od velikih drama sa hiljadu lica, idemo ka malim subjektivnim pričama, od raspisanih dijaloga ka monolozima, od petočinki – ka razbijenim strukturama toka svesti. Savremene drame mnogo više liče na snove, premišljanja, preispitivanja, nego na komentar sveta. Oseća se jaka otuđenost pojedinca u svetu koji je navodno oslobođen.

Omiljena drama?
– Definitivno Attempts On Her Life Martina Krimpa.

A omiljeno parče iz tuđe drame?
– „Jedina stvar koja je postojana jeste uništenje. Svi ćemo nestati pokušavajući da ostavimo trag trajniji od nas.” Sara Kejn, Psihoza u 4.48
Velika istina, zar ne?

Ti spadaš u one pisce koji „džigericom plate” svaki redak koji napišu. Ne mislim, naravno, na dokumentarističko beleženje života, ali činjenica je da jako dobro poznaješ ljude o kojima pišeš, da oni pričaju sočno i autentično i da je lako sa njima se identifikovati. Glavna tema tvoje drame „Deca u formalinu” upravo je sukob proživljenog i formalnog „mraka”. Šta misliš, kako se traži i prepoznaje granica između zaranjanja u iskustvo radi autentičnosti pisanja i distanciranja umetnika radi objektivnijeg sagledavanja događaja ili načina života, kao fenomena?
– Ne plaćam ja ništa džigericom, ja se igram, ali stvarno. Jedino što me jako nervira kod pisanja jeste sedenje. Kao i svaka prava vodolija radovaću se napravi koja će moći da beleži misli u hodu. Mada ima nešto i u tom groznom, mučnom sedenju. Možda mi se misli nikad ne bi slegle u dramu da se ne dovedem u taj, za kičmu, neprijatan položaj. Kad počnem da pišem, nikad ne znam ko su mi likovi, a radnja je misaona imenica. Ta prva ruka uvek nastane po principu „daj šta daš”. A onda – kuku lele rediteljima. Volim da koristim emocije i događaje iz vlastite biografije, ali često vidim sebe kako ih veštački pojačavam pre nego što treba da počnem da pišem. Tada sam u stanju da uradim sve da bi me neko povredio, jer u mom slučaju mazohizam je preduslov za dramu. Koliko god to bolesno zvučalo...

„Dopadati
Ne dopadati
Dopadati
Ne dopadati
Dopadati
Ne dopadati
Dopadati
Ne dopadati
se sebi
jedini je preduslov
ili ne
jer pravila nema
ona su tako davno izbrisana.
Autoportret
Preispitivannje
Autocenzura
Samopovređ ivanje
Da ili ne?

M. Pelević, Pomorandžina kora

Koliko si svesna trenutaka kad se desi baš onako kao što si nekad napisala? Da li te ti trenuci plaše ili ponekad dnevni život namerno izmanipulišeš da bi bilo kao u nekoj literaturi?
– Često manipulišem, a da toga nisam ni svesna. Srećom, drugi jesu, pa me nekad opomenu. Najlepši trenutak je kad neko shvati nešto o tebi pre nego što to tebi dopre do svesti. Jedna moja velika inspiracija nazvala me je „dramskim manijakom” koji živi da bi to stavio na papir. Pa, naravno, i to je istina. Ali i obrnuto. Nekada je papir vidovit...
Inače, zabavno je kad inkubaciju doživljavaš kao ozbiljan proces. Onda ti je sve dozvoljeno i oprošteno. „Pa, morala sam to da uradim da bih mogla posle o tome da pišem! Kako ću drugačije?!” Naravno da postoji način, ali to je za neke druge ljude. Anais Nin je jednom rekla u svojim dnevnicima da bi ona sebe vrlo rado videla kao vernu ženu, ali da to prosto ne može da postigne, jer njen temperament ne pripada ženi, nego piscu. Ja i dalje živim u tim romantičarskim ubeđenjima. Budem i usamljena ponekad, ali nikakav malograđanski komformizam ne može da zameni onaj neočekivano-očekivani trenutak zatišja pred buru. Za to ipak moraš biti prilično otvoren i slobodan, šta god to značilo.

„X: ...Ljudi koji lutaju se ne kaju, uvek nešto nađu na kraju.”
M. Pelević, Escape

Kokan Mladenović i SNP naručili su ti novu dramu; šta je tema?
– Zaista želite da me oterate u zatvor! Pre nekoliko meseci dala sam izjavu o naručenoj drami za SNP i uspela sam da se izlajem da pišem dramu o Nataši Kampuš, austrijskoj devojčici koja je kidnapovana i držana u podrumu deset godina, a zatim uspela da pobegne ove godine, pošto se njen kidnaper ubio. Dva dana pošto je to izašlo u našim dnevnim novinama, na raznim stranim internet sajtovima osvanula je ta vest sa komentarom tipa: „Mlada spisateljica iz Beograda zaradiće milione na Natašinoj priči.” Bitna je i činjenica da se Holivud trenutno bori za autorska prava za tu priču i u igri su milioni dolara. Poučena svojom mladalačkom greškom i prekorena od strane svog vremešnog reditelja, odlučila sam da ubuduće ne spominjem biografski detalj koji je poslužio kao inspiracija za moj novi komad. Ali pošto sam član redakcije Scene, ekskluzivno ću se još jednom izlajati, anegdote radi. Dakle, pišem dramu inspirisanu događajima slučaja Kampuš, ali napominjem „inspirisanu”. Trenutno sam u procesu bekstva od svoje i tuđe biografije. Želim da se bavim kombinacijom Venere u krznu Lepolda Fon Zaher-Mazoha i savremenom medijskom manipulacijom. Videćemo šta će na kraju biti od toga.

O čemu sanjaš, a šta ti se događa?
– Obično sanjam suprotno od onoga što mi se događa. Zato ne volim da sanjam lepe snove. Želim ovom prilikom da napomenem da verujem u paranormalne stvari, telepatiju itd. Jako mi se često dešava da prizovem događaje. A kad sam bila mala, neko mi je rekao da sam bela veštica. I u to verujem.

Draga bela veštice, američki filmovi su izgleda ostavili traga na tvoje sazrevanje, zar ne?
– Ah, pa, da... Naročito Veštica tinejdžerka1, film koji je udario temelj tinejdžerskoj komediji.

A koje bi filmove volela da si ti napisala?
– Pa, ovako... za početak, Eternal Sunshine Of The Spotless Mind (režija: Michel Gondry; scenario: Charlie Kaufman). Zatim Paklenu pomorandžu (scenario i režija: Stanley Kubrick)i Pre sumraka (režija: Richard Linklater; scenario: R.Linklater, Ethan Hawke, Julie Delphy).

Da ne zaboravim da te pitam za omiljenu pesmu. Uvek me zanima šta pisci, koji i sami pišu poeziju, bilo nezavisne zbirke, bilo songove inkorporirane u drame, čitaju i vole.
- Bilo bi i to lako da mi neko nije ukrao omiljenu knjigu pesama Fernanda Pesoe. Pesma se zove Trafika,pa ako neko nađe to Paideino izdanje, nek mi obavezno javi da fotokopiram. A do tada...

„Ne, nemoj mi prići
hoću iz daleka da volim i želim
tvoja oka dva.
Jer ljubav je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.”

Izvinjavam se Desanki Maksimović ako sam pogrešno parafrazirala njene stihove. Nemam pri ruci zbirku, pa recitujem po sećanju...2

Maja Pelević pita Maju Pelević, ali u njeno ime odgovara Ksenija Krnajski, u specijalnoj rubrici

KOLIKO REDITELj POZNAJE SVOG PISCA?

S obzirom da priznaješ da pišeš autobiografske drame, da li misliš da je fikcija u pisanju samo način da se zabašuri biografija?
K. K. alias M. P: Ona mi pomaže da dam smisao ovome što mi se u životu čini prilično besmislenim... Predivno je kad na probama ili na sceni čujete kako glumci i reditelj imaju razumevanja i pravdaju neke „pacijente” kojima sam posvetila neke likove u svojim dramama.

Kako doživljavaš izvođenja svojih drama? Da li te potresu, razočaraju, zbune?
K. K. alias M. P: Uglavnom ne skidam kez sa lica dok gledam predstavu. On je tu i zbog uzbuđenja, a i da me sačuva od treme zbog razmene između mene i publike, u kojoj ne učestvujem...

Kako funkcionišeš na probama? Da li dozvoljavaš da ti štrihuju, dopisuju tekst i kako se osećaš po tom pitanju?
K. K. alias M.P: Volim da učestvujem dok se ta nova stvar kreira od mojih starih stvari. Onda sve nekako dobija na univerzalnom značaju i postaje svima u ekipi (pa posle, u srećnim okolnostima, i publici), a ne samo meni, intimno važno.

Kako vidiš svoju spisateljsku budućnost? Da li misliš da će tvoje drame s godinama prestati da imaju u sebi drčnost i mladalačko buntovništvo?
K. K. alias M.P: Hm... Nije to mladalačko buntovništvo, nego nesklad krhkosti i poricanja iste, rat onog što nam treba i onoga što nam okolina nameće ili od nas očekuje... A drčna sam kad mi je do nečega ili do nekog stalo, ne verujem da će to s godinama nestati...

Razgovarala Ksenija KRNAJSKI

1 režija: Dorian Walker; scenario: V. Zimmerman, R. Menken
2 Dragu spisateljicu interno zovemo Desanka u klabingu, baš zbog ovih stihova, koji kao melodramski lajtmotiv prate Majine dramske junake. (prim. autora intervjua)

Maja Pelević

Rođena 13. februara 1981. u Beogradu. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2005.
Student magistarskih studija „Teorija umetnosti i medija” na interdisciplinarnim studijama pri Univerzitetu umetnosti. 2000/01. pohađala kurseve „Performans i ritual” kod Ričarda Šeknera, kao i kurseve „Teorije avangarde” i „Savremeni američki teatar” na Tisch School of Arts u Njujorku (SAD). Jula/avgusta 2005. učestvovala u Royal Court International Residency u Royal Court Theatre u Londonu. Saradnik platforme Teorija koja Hoda (TkH) i TkH-centra za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti u Beogradu, u okviru koga je učestvovala u nekoliko teorijskih performansa i predstava. Kodirektor projekta NADA (NOVA DRAMA) za razvoj dramskog teksta u Narodnom pozorištu u Beogradu; Jedan od osnivača SFW / sajta za promovisanje savremene srpske drame www.sfw.co.sr
Izvedene drame:
ESCape – Bitef teatar, 2004, režija Jelena Bogavac;
Ler – Narodno pozorište Subotica, 2005, režija Slađana Kilibarda;
Operation emotional verbalization – West Yorkshire Playhouse (Engleska, Lids), maja 2004. u okviru festivala Northern Exposure (SUMMER SHORTS), režija Svetlana Dimčović;
Fake Porno (zajedno sa M. Bogavac, J. Bogavac i F. Vujoševićem), BITEF 39, Bitef Art Cafe 2005, režija Jelena Bogavac;
Budite Lejdi na jedan dan – drama inspirisana životom Billie Holiday, BITEF 39, Bitef  teatar, 2005, režija Ksenija Krnajski;
Beograd–Berlin, Zvezdara teatar, 2005, režija Ksenija Krnajski;
Ler – Mostar 2006, režija Miloš Lazin;
Pomorandžina kora, Atelje 212, 2006, režija Goran Marković

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.