NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

VESTI

 

ATELjE

Celodnevnim programom, pod sloganima: „Ceo dan – rođendan” i „Premladi za pedesete”, Atelje 212 obeležio je 12. novembra pedeseti rođendan.
Atelje 212 počeo je život upravo na taj dan 1956, premijerom (koncertnim izvođenjem) komada Faust, u režiji Mire Trailović, a u sali sa 212 stolica u staroj zgradi „Borbe”. Pozorište je osnovala grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, definišući svoje vjeruju u manifestu u kojem se, pored ostalog, kaže da to pozorište nikada neće postati klasična institucija, sa stalnim ansamblom, što je, kako to uglavnom i biva sa manifestima, već u prvim godinama – iznevereno. Osnivanje Ateljea 212 koincidiralo je, s jedne strane, s pojavom nove, prekretničke, avangardne drame u Evropi tog vremena i, s druge, s potrebom ovdašnjih intelektualaca za većom slobodom govora i mišljenja i teatrom u kom će tu potrebu moći da zadovolje. Tako su se na njegovoj sceni, i prvi put pred jugoslovenskim gledaocem, našla dela Sartra, Joneska, Kamija, Pintera, Adamova, Foknera, Ruževiča, Džojsa, Žarija, Vitraka, Šizgala, Ženea. U vreme kada je na čelo kuće, posle Radoša Novakovića i Bojana Stupice, došla Mira Trailović i osnovala dramaturško odeljenje (Mihiz, Ćirilov, Borka Pavićević), Atelje, zahvaljujući pre svega Mihizu i njegovom uverenju da pozorište ima smisla samo ako odražava, suštinski, mentalitet i duh svoje sredine, kreće u potragu za domaćim dramskim piscem, „otkriva” Aleksandra Popovića, Duška Kovačevića, igra prve drame Milice Novković, Deane Leskovar, Zorice Jevremović… Igraju se i drame Bore Ćosića, Đorđa Lebovića, Brane Crnčevića, Danila Kiša, Borislava Pekića, Ljubomira Simovića, Dušana Jovanovića, Slobodana Selenića, Vide Ognjenović, Nenada Prokića…
Atelje 212 bilo je prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela Beketa, 1956, u režiji Vasilija Popovića. Ova činjenica, po Slobodanu Seleniću, jeste možda najznačajniji trenutak u istoriji Ateljea 212 i u istoriji savremenog srpskog pozorišta.
Apsolutno najmarkantnija ličnost u pet decenija dugoj istoriji Ateljea 212, njegov najvatreniji animator, kako to kaže Jovan Ćirilov, i osoba s čijim je imenom, likom i delom ovaj teatar decenijama poistovećivan, jeste Mira Trailović. Posle nje, na čelo kuće dolazi Ljubomir Muci Draškić, nakratko potom Nebojša Bradić, a već nekoliko godina kuću vodi Svetozar Cvetković. Priča o Ateljeu ispričana je tog dana iz ugla učesnika, kroz anegdote i sećanja (sa mnogobrojnih gostovanja, proba, predstava) i u neposrednom kontaktu putem „otvorenog mikrofona” (inspiracija „londonskim modelom najdinamičnijeg i najdemokratskijeg mikrofona na svetu, gde su govorima svet menjali Marks, Engels, Lenjin, Kromvel, Orvel...”) za građane, publiku, komšije, prijatelje i neprijatelje Ateljea 212 kojima je pružena mogućnost da javno kritikuju, predlažu i iznose utiske ne samo o Ateljeu 212 već i o društvu u kome ono živi i čije je ono ogledalo. Otvorena je i izložba Pedeset godina Ateljea 212 (postavka izložbe Marija Jevtić), a predstavljena je i knjiga Put na Aljasku Bore Ćosića u izdanju Prosvete (Beograd). A u publici, ili na sceni, našli su se te večeri gotovo svi koji su, bar u jednom trenutku, svoje ime, rad, život vezali za Atelje 212. Čak iz Irske, tek da se pokloni publici, stigao je dramski pisac Martin Mekdona, iz Berlina je stigao Bora Ćosić, iz Zagreba Relja Bašić, iz Prištine Enver Petrovci, iz Pariza Biljana Srbljanović i Miloš Lazin, iz Ljubljane Dušan Jovanović... Bio je i Paolo Mađeli, došli su iz Podgorice Radmila Vojvodić, Branislav Mićunović, Branimir Popović... Glumci, pisci, kompozitori, reditelji, kostimografi, scenografi i, na kraju, svi koji iza scene ili u takozvanom stafu, čine da pozorišna mašinerija funkcioniše na najbolji mogući način.
U gledalištu su sedeli oni čije bi pojavljivanje na sceni podrazumevalo dozu rizika: Ljubiša Ristić, Dobrica Ćosić, Brana Crnčević... Dostojan omaž dobili su oni koji više nisu među živima, a koji su zadužili ne samo ovu kuću već i pozorišnu umetnost uopšte: od Mire Trailović, Bojana Stupice, Zorana Radmilovića, Slobodana Cice Perovića, Mihiza, do Ljube Tadića, Bate Stojkovića, Ljiljane Krstić, Aleksandra Popovića, Mucija Draškića, Gordane Kosanović, Nede Spasojević...
Osećaj za stil i dobar ukus, kao i specifičan „ateljeovski” humor, obeležili su ovo rođendansko slavlje.


NEOBIČNO O NEOBIČNOM
O monografiji posvećenoj pedesetogodišnjici Atelje 212

Odavno je poznato da je Mira Trailović volela da za „svoje” pozorište – Atelje 212, sama bira ne samo glumce i umetničke saradnike već i sve ostale zaposlene. Kažu da je imala običaj da bira one najneobičnije, nimalo standardne... Na istom tragu je očigledno nastala i monografija posvećena pedesetogodišnjoj istoriji ovog po svemu nestandardnog teatra, knjiga objavljena na dan svečanog obeležavanja Ateljeovog jubileja i velikodušno podeljena gostima na proslavi.
Velikog formata, obimnu po broju strana, luksuzno opremljenu a jednostavno dizajniranu, bogatu podacima kao i tekstovima relevantnih autora te fotografijama (crno-belim, kako i dolikuje adekvatnom vizuelnom svedočanstvu o pozorišnim predstavama), ovu ogromnu i tešku knjigu ne možete da čitate ležeći u krevetu, vozeći se gradskim prevozom ili u vozu, niti je na nju moguće baciti tek usputni pogled. Kroz njen sadržaj je nemoguće jednostavno proći listanjem, a njenim stranicama nije moguće neobavezno tumarati vođen običnom čitalačkom znatiželjom.
Ne, monografija 50 godina Ateljea 212 je temeljno pripremana, uz evidentno odavno formiranu svest da Pozorište treba da se ozbiljno pripremi za obeležavanje poluvekovnog jubileja. Uostalom, u impresumu monografije piše da je ona nastala po ideji Ljubomira Draškića, reditelja i višegodišnjeg upravnika ovog teatra, između ostalog poznatog i po priznanju da je, mnogo godina pre no što je zvanično postao prvi čovek Ateljea, život svesno posvetio baš ovom pozorištu.
Otuda je, najverovatnije, ovo monografsko izdanje i koncipirano na način koji osvetljava dosadašnju povest Atelje 212 „iznutra”, tako da, osim „suvih” podataka, sva svedočanstva o predstavama, upravnicima, piscima, glumcima, saradnicima, gostovanjima... ispisuju ljudi iz pozorišta, ili oni koji su na razne načine vezani za Atelje.
Izostanak teatroloških zaključaka i kritika ne čini, međutim, ovo izdanje autističnim. Naprotiv, 50 godina Ateljea 212, specifičnim pogledom s pozornice, iz garderobe, šminkernice, pozorišnih radionica, iz autobusa i aviona kojima su predstave Ateljea putovale na legendarne svetske turneje i međunarodna i domaća gostovanja, pa i iz slavnog Ateljeovog Bifea, konstatuje elementarnu faktografiju, nudi svedočanstvo o pogledu aktera na ono što je svojevremeno bila stvarnost Ateljea, da bi danas postalo njegova povest. U isti mah, ova knjiga otvara prostor za naknadne analize, osvrte, zaključke, pa i eventualne polemike, no sve to pripada sferi drugačijeg, objektivnog uvida u istoriju.
Danas, obeležavajući svoj rođendan i konstatujući da se ponose pedesetim rođendanom, ali i ne pristajući na status kakav podrazumevaju zrele godine, Atelje nije zainteresovan za objektivnost. Ona, uostalom, i ne pripada pozorištu, posebno onom koje je svesno svog ogromnog značaja u kontekstu domaćeg teatarskog života.
Aleksandar MILOSAVLjEVIĆ


NOVI KONCEPT STERIJINOG POZORJA

U protekla tri meseca Direkcija Sterijinog pozorja obavila je široke konsultacije sa stručnom pozorišnom javnošću u vezi s koncepcijom Festivala Sterijino pozorje, u sklopu kojih su održana dva sastanka (9. novembar, Novi Sad; 12. decembar, Beograd).

Učesnici: Ognjenka Milićević, Vida Ognjenović, Anja Suša, Ksenija Radulović, Mirjana Markovinović, Dejan Mijač, Jovan Ćirilov, Feliks Pašić,  Branko Cvejić, Svetozar Cvetković, Boško Milin, Svetislav Jovanov, Aleksandar Milosavljević, Milivoje Mlađenović, Igor Bojović, Egon Savin, Zoran Stamatović, Nemanja Ranković, Ivan Medenica, Miroslav Radonjić.
U pisanoj formi mišljenja su dostavili: Biljana Srbljanović, Maša Stokić, Nebojša Romčević.
Na sastanke su bili pozvani i Darinka Nikolić, Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, Stevan Koprivica, Nikita Milivojević, Nebojša Bradić i Mileta Radovanović, ali zbog ranije preuzetih obaveza nisu bili u mogućnosti da im prisustvuju.

Na osnovu svih iznetih predloga, mišljenja većine i u skladu s dogovorom sa Gradskom upravom za kulturu Novog Sada (osnivač Pozorja je Grad Novi Sad), Direkcija i Upravni odbor Sterijinog pozorja, na sednici Upravnog odbora održanoj 14. decembra 2006, doneli su sledeće ODLUKE

I
Festival domaćeg dramskog teksta prerasta u Festival domaćeg dramskog teksta i domaćeg pozorišta.

Selekcija predstava za Sterijine nagrade sastoji se od dva segmenta:
1) Najbolje predstave domaćih i stranih teatara rađene po tekstovima naših pisaca (3–5 predstava)
2) Najbolje predstave domaćih pozorišta rađene po tekstovima stranih pisaca (3–5 predstava)

Selekcija Krugovi i dalje se definiše tematski i/ili kulturološki, kao internacionalna (regionalna, evropska, svetska) kontekstualizacija najzanimljivijih i najprovokativnijih društvenih, kulturnih i teatarskih fenomena koje nudi naša sredina.
U ovom programu (3–5 predstava) mogu učestvovati samo inostrane predstave.
Krugovi imaju nagradu za najbolju predstavu –  Počasni krug.
Domaće predstave iz Selekcije za Sterijine nagrade koje zadovoljavaju tematski i/ili kulturološki kriterijum Krugova, što bi bilo naglašeno u izveštaju selektora, konkurišu i za nagradu Počasni krug.

II
Za Festival 2007. godine predstave će birati tročlani selektorski tim, sa umetničkim direktorom Sterijinog pozorja na čelu.

III
Direkcija Sterijinog pozorja insistiraće da se aktuelizuje novčana nagrada Ministarstva kulture Republike Srbije, koja pripada ansamblu čija je predstava proglašena najboljom u Selekciji predstava za Sterijine nagrade.
Ova nagrada može se dodeliti samo domaćem pozorištu za produkciju novog teksta našeg autora.

IV
Sterijino pozorje uvodi konkurs za domaći dramski tekst.
Propozicije, novčani iznos nagrade i sastav žirija utvrdiće Upravni odbor Pozorja.
Ostavlja se mogućnost da nagrađeni tekst bude postavljen kao koprodukcija Pozorja i pozorišta koje pokaže interesovanje za ovakvu vrstu saradnje.

V
Sterijino pozorje intenziviraće transformaciju današnjeg Dokumentaciono-istraživačkog centra Pozorja u pozorišni institut koji će se baviti strateškim teatrološkim istraživanjima.

***
Tokom konsultacija predloženo je direkciji Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu da preraste u regionalni festival, na kome bi učestvovala pozorišta iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.


BILjANA

Dramska spisateljica Biljana Srbljanović i letonski reditelj Alvis Hermanis dobitnici su Evropske nagrade Nova pozorišna realnost za 2007. godinu. Ove nagrade biće dodeljene 20. aprila sledeće godine u Solunu. Jugoslovensko dramsko pozorište će tom prilikom u Solunu izvesti predstavu   Skakavci Biljane Srbljanović u režiji Dejana Mijača i tako predstaviti stvaralaštvo autorke. Biće to jedan od pratećih događaja ove manifestacije koji obuhvataju mini-simpozijum i druge vidove prezentacije rada nagrađenih umetnika. Reč je o najznačajnijem međunarodnom priznanju koje se od 1990. dodeljuje aktivnim pozorišnim stvaraocima i koje su – uz Evropsku pozorišnu nagradu za životno delo – Evropska komisija, Savet Evrope i najvažnije međunarodne teatarske organizacije (Evropska teatarska unija, Evropska teatarska konvencija, Međunarodna asocijacija kritičara, Mediteranski pozorišni institut i Međunarodni pozorišni institut UNESCO) osnovali kako bi nagrađivali i promovisali značajne pozorišne umetnike Evrope. Odluku o nagradi donosi žiri koji čine predstavnici istaknutih evropskih pozorišnih kuća, ugledne kulturne i javne ličnosti, kritičari i pozorišni praktičari iz raznih krajeva Evrope. Među dosadašnjim laureatima ovog priznanja su i reditelji Tomas Ostermajer, Kristof Martaler, Hajner Gebels, Ejmuntas Nekrošijus, pozorišta Royal Court Theatre i Theatre de la Complicite. Prošle godine nagradu su dobili pozorišni umetnik Jožef Nađ i reditelj Oskaras Koršunovas. Evropska pozorišna nagrada za životno delo ove godine biće dodeljena nemačkom reditelju Peteru Cadeku i kanadskom piscu, reditelju i glumcu Roberu Lepažu.

NAĐ

Sredinom decembra, u Kanjiži će zvanično – stavljanjem u funkciju sale za probe – biti otvoren Regionalni kreativni atelje Jožefa Nađa, koji bi, po zamisli ovog umetnika, trebalo da bude njegova umetnička baza, onako kako je to nekoliko prethodnih godina bio Nacionalni koreografski centar u Orleanu. Prvi projekat u ovom objektu u Kanjiži biće premijerno izveden za godinu dana, odnosno 15. decembra 2007. Tada će Jožef Nađ postaviti na scenu predstavu Dupli kvartet, zapravo sopstvene snove i vizije inspirisane Knjigom promena Jia Kinga. Koproducenti u realizaciji ovog projekta biće pozorišta i kompanije iz nekoliko evropskihg gradova – od Zagreba i Beograda, do Barselone, Orleana, Bolonje i Modene, a u njemu će učestvovati umetnici iz Francuske, Mađarske, Rumunije i Srbije.
Prvi kvartet čine: Peter Gemza, Naser Martin Guse, Sesil Luaje i Jožef Nađ, a drugi – muzičari Albert Markuš, Žoel Leandr, Žildas Etevenar i Akoš Selevenji, koji komponuje muziku za ovu predstavu.
Posle Kanjiže, predstava će se igrati u Debrecinu, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Orleanu, Barseloni, Modeni i Tuluzu.

MAKSA

U znak sećanja na tragičnu i apsurdnu smrt glumca Dragana Maksimovića, koga je krajem 2000, dok je čekao autobus na Zelenom vencu u Beogradu, pretukla grupa skinhedsa, 18. novembra, pored nekadašnjeg restorana „Beli grad” a u blizini mesta tragičnog događaja, otkrivena je spomen ploča.
Postavljena je na inicijativu reditelja Gorana Markovića koji je 9. oktobra uputio otvoreno pismo Skupštini grada Beograda:
„Uskoro će se navršiti šest godina od smrti istaknutog dramskog umetnika Dragana Maksimovića. Krajem 2000, čekajući autobus na Zelenom vencu, pretučen je od jedne grupe skinhedsa i u teškom stanju prevezen u bolnicu. Dva meseca lavirao je između života i smrti i 4. februara 2001. umro u 52. godini. Razlog zašto je napadnut bila je procena napadača da se radi o Romu. Jedan deo kulturne javnosti zaprepašćen je ne samo zato što njegove ubice nikada nisu privedene pravdi nego i činjenicom da njegov odlazak u medijima praktično nije zabeležen. Podsećam vas da je reč o čoveku koji je odigrao niz značajnih filmskih i televizijskih uloga, bio omiljeni glumac Pitera Bruka i član Narodnog pozorišta. Iz nekog razloga, on je zaboravljen a njegov strašni kraj zataškan. Taj isti deo kulturne javnosti traži tri stvari:
1. Da se do kraja ispitaju okolnosti pod kojima je Dragan Maksimović umro i da nadležni organi o tome obaveste javnost.
2. Da se učesnici napada na glumca pronađu i privedu pravdi.
3. Da se na mestu na kome je Dragan Maksimović napadnut i, praktično, ubijen postavi spomen ploča. Ona bi bila ne samo skromnu posveta ovom sjajnom glumcu nego i upozorenje o tome šta nas sve čeka ako se ne suprotstavimo rastućem fašizmu.”

BORA

Ugledna glumačka godišnja nagrada Saveza dramskih umetnika Srbije za životno delo – Nagrada Dobričin prsten – pripala je ove godine Borivoju Bori Todoroviću, kao dvadeset drugom laureatu ovog priznanja.
Žiri je odluku doneo većinom glasova, a radio je u sastavu (po azbučnom redu prezimena): Nada Blam, Svetlana Bojković, Stevan Gardinovački, predsednik, Petar Kralj, Nebojša Ljubišić, Milena Marković, Slavenko Saletović i dr Ivana Simeonović-Ćelić kao počasni član.
Sve manifestacije u vezi sa Nagradom Dobričin prsten (dodela, izdavanje i promocija monografije o dobitniku) već su sedmu godinu pod generalnim pokroviteljstvom Fonda Filip i Madlena Zepter. Podršku dodeli Nagrade dao je i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.
Svečanost uručenja zlatne kopije prstena Dobrice Milutinovića (izrada Zlatare Majdanpek) Bori Todoroviću održana je u decembru.

GORAN

Goranu Jevtiću pripala je ugledna glumačka nagrada Saveza dramskih umetnika Srbije – Nagrada Miloš Žutić za 2006. Jevtić je dvanaesti laureat ovog priznanja.
Goran Jevtić nagrađen je za najbolje glumačko ostvarenje izvedeno u našim profesionalnim pozorištima u periodu od 30. juna 2005. do 30. juna 2006, za više uloga u predstavi Okamenjeni princ po tekstu Heninga Mankela, u režiji Marca Van der Veldena, postavljenoj u koprodukciji Malog pozorišta „Duško Radović”, danskih teatara Corana La Balance i Lampe i beogradskog Pozorišta lutaka „Pinokio”. Predstava je na redovnom repertoaru Večernje scene Malog pozorišta „Duško Radović”.
Žiri je odluku doneo većinom glasova, a radio je u sastavu: Maša Stokić, predsednik, Ljiljana Đurić, Biljana Maksić, Milan Puzić, zamenik predsednika i Jug Radivojević.
Goran Jevtić diplomirao je na FDU. Ostvario je više od trideset pozorišnih uloga u predstavama: Srpska drama S. Kovačevića, Hajduci B. Nušića, Kiki i Bozo A. Valeana, Šargor I. Bojovića, Princ Rastko, monah Sava M. Vitezovića, Shopping & Fucking M. Rejvenhila (JDP), Mletački trgovac V. Šekspira (JDP), V. Šekspira (SNP)...
Dobitnik je nagrade za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu pozorišnih ostvarenja za decu u Kotoru 2002. za ulogu u predstavi Čardak ni na nebu ni na zemlji i nagrade za najbolju mušku ulogu na Festiću 2004. i Zvezdarištu 2005. Igrao je u više koprodukcijskih filmova, filmu Ona voli zvezdu, a ostvario je i zapaženu ulogu u filmu Mi nismo anđeli 2.

OSMESI

Glumci Pozorišta mladih, pri kraju trećeg meseca štrajka, slikali su se za razglednicu ART klinike, na dan Srećne Nove 2007. Štrajk je u toku, Srećna Nova takođe.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.