NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM
D. N.
VLADISLAV KAĆANSKI (1950–2006) - MOLIJEROVSKI ODLAZAK

 

Kad se te večeri pojavio na sceni, onako vidno iscrpljen bolešću, smršao, brzinom kojom mi je prostrujala kroz glavu odagnala sam zloslutnu misao. Slušala sam taj glas koji više i nije bio njegov, a onda je samo, usred monologa, polako spustio mikrofon na pod i izašao sa scene. Poslednji put.
Bilo je to 22. septembra, na predstavi Nahod Simeon, u kojoj je Vlada Kaćanski tumačio ulogu Muža. Te večeri na sopstveni, izričiti zahtev i – rizik. Sasvim molijerovski, glumački.
Umro je 15. oktobra, onako potpuno bez veze, apsurdno, neoprostivo, kad su iz bolnice, danima pre toga, stizale vesti: bolje je, stanje stabilno... Zaličilo je na odustajanje. Mada, u prividnoj mekoći njegovog karaktera, bilo je dovoljno i inata i čvrstine i želje za životom... I za igrom. A imao je samo 56 godina i tako mnogo neodigranih uloga pred sobom.
Jednu svakako: Čehovljevog Ujka Vanju, ulogu mišljenu, pisanu za njega i neka me niko ne ubeđuje da je to nemoguće, da se on i Čehov nikada nisu sreli; ne priznajem te (racionalne) „puke tlapnje”. Ko je, kao Vlada, imao tu sposobnost da se, sa svojstvenom mu mekoćom i nekom samoironijom, tako suvereno kreće ivicom žanrova, da iz komičnog priziva tragično, i obrnuto, lirizam iz oporosti, i obrnuto? Možda Cica Perović, a to je poređenje koje obojici čini čast.
Kao mlad novinar, dobila sam zadatak da za list „Pozorište” Srpskog narodnog pozorišta, napravim intervju i tako predstavim tek pristiglog, mladog glumca Vladislava Kaćanskog. Među šturim podacima kojima sam u tom trenutku raspolagala, bio je i taj da u SNP dolazi već ovenčan nagradom „Bojan Stupica”, kao najbolji student četvrte godine glume na FDU, da SNP-u „duguje” stipendiju koju je došao da „odradi”, a iz tog susreta pamtim njegovu rečenicu (koja je dobro poslužila za naslov intervjua i koje smo se oboje, tokom godina sporadičnog ali uvek srdačnog druženja, sećali, u prigodnim okolnostima): – Ja nemam vremena (da godinama iznosim tacne, da statiram...), želim da igram sad, a ne kao četrdesetogodišnjak, uloge koje su pisane za glumce mojih godina... Bio je nestrpljiv, željan scene, uloga, došao je kao mlada zvezda da osvoji svet, da pokaže šta i koliko može... Ali...
Sreli smo se, opet je u pitanju bio intervju, šest godina kasnije. Vlada je, tako iznenada, već bio glumac mlađe srednje generacije, bez nekih značajnijih uloga za sobom, ako izuzmemo povod tog intervjua: ulogu Zganarela u Don Žuanu Ljubiše Georgijevskog.
„Strah me hvata kad pomislim koliko je vremena prošlo i šta sam sve mogao da u tom vremenu uradim”, rekao je tada, „pravdajući” na neki način to sticajem okolnosti, čestim smenjivanjem upravnika, odlaskom stalnih reditelja iz SNP-a... „Sedeo sam i čekao, igrao uloge koje me se nisu mnogo ticale i počeo da strahujem od ponavljanja, od klišea (...) Meni niko u ovih šest godina u pozorištu nije rekao: ovo si dobro uradio, ovo ti je bilo koješta, marš iz pozorišta (...) Ipak, čekam, stalno čekam i mislim – nešto će se desiti. Što je bilo, bilo je, šta smo uradili, uradili smo, a sad će da krene. U međuvremenu, godine prolaze...”
Čekanje o kom govori odnosilo se na matičnu kuću, jer u to vreme, sredinom osamdesetih, neki novi klinci na novosadskoj Akademiji umetnosti, kao što su Haris Pašović i, nešto kasnije, Nikita Milivojević, prepoznaju u Vladi Kaćanskom onu apartnost glumačkog izraza, onu modernost, ma šta to značilo... U Akademskom pozorištu „Promena” igra u predstavama: Ludak i opatica Vitkjeviča (1982) i Jelka kod Ivanovih Aleksandra Vvedenskog (1983) u režiji Harisa Pašovića, Viktor ili deca na vlasti Rožea Vitraka u režiji Nikite Milivojevića (1984). I priča kako bi voleo da ima ključ od nekog podruma ili tavana, kako priziva neko ljubopitljivo, aktuelno, živo pozorište s istomišljenicima, drugarima...
Doduše, ni na tavanu, ni u podrumu, ali ipak na prilično nezamislivim mestima za pozorište, njega je čekao Ljubiša Ristić, tada u Subotici. No, pre susreta s Ristićevim teatrom, pre no što će kod njega odigrati Grofa od Kenta u Kralju Liru, pre no što će zaigrati u Jegoru Buličovu i Areteju kod Dušana Jovanovića, pre no što će biti najzačudniji, poaroovski Porfirije Petrovič u Zločinu i kazni i Ivan Karamazov u Braći Karamazovi Saše Milenkovskog (sve u KPGT-u), Vlada je, ipak, odigrao neke važne, značajne uloge u Srpskom narodnom pozorištu. Bio je On u Krecovom Gnezdu u režiji Radmile Vojvodić, Rajko Pevac u Kovačevićevom komadu Sveti Georgije ubiva aždahu u režiji Egona Savina, Šerbulić u Rodoljupcima u režiji Slobodana Unkovskog... A onda je, 1993, došao taj Kir Janja (Ljuboslava Majere), njegova životna uloga, uloga kojom je verovatno i poslednje skeptike – sem žirija Sterijinog pozorja – uverio da je – veliki glumac. Sterijinu nagradu dobio je četiri godine kasnije, za ulogu Kuma Svete u Mrešćenju šarana Aleksandra Popovića, u režiji Egona Savina. No, ta naknadna pravda nije zalečila dubok rez prethodne nepravde. Patio je, često bio gorak... S razlogom, jer bio je „skrojen”, imao moć, talenat, snagu da bude među najvećima. I bio je, ali mu to nisu (dovoljno često) govorili (oni od kojih je to priželjkivao).
Tek kada je, s onim nekadašnjim, gotovo mladalačkim, ludističkim žarom prvi put zaigrao u predstavi (Gombrovičevo Venčanje) svoga sina, izrazito talentovanog Marka Kaćanskog, pre tri godine, bio je uočljivo izmenjen: miran, opušten, svestan sebe, ostvaren. Samo neko ko ne zna prirodu glumca pomislio bi da je glad (za ulogama, igrom, aplauzom, priznanjima) zadovoljena. Nije. Ali bilo je tu nešto preče... Novi, snažan motiv...

D. N.

Vladislav Kaćanski rođen je u Novom Sadu, 3. juna 1950. Osnovnu školu, Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj” i Višu ekonomsko-komercijalnu školu, po očevoj želji, završio je u rodnom gradu, a Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 1977. U Srpskom narodnom pozorištu bio je od 1. septembra 1977.
NAGRADE
– Nagrada „Bojan Stupica” kao najbolji student četvrte godine glume Fakulteta dramskih umetnosti
– Nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije 1980. za ulogu Pumpalovskog u predstavi Peskvelija Živka ČingaNagrade na Susretu vojvođanskih pozorišta:– za ulogu Rajka Pevca, u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića, Novi Sad, 1987.
– za ulogu Kir Janje u predstavi Kir Janja Jovana Sterije Popovića, 1993 – Sremska Mitrovica; Statueta slobode za najbolju mušku ulogu na Pozorišnim svečanostima u Mladenovcu; Glumačka nagrada na Zemun festu; Nagrada publike na Sterijinom pozorju; Nagrada na Vršačkoj pozorišnoj jeseni (Festival klasike);
– Sterijina nagrada za ulogu Svete Milosavljevića u predstavi Mrešćenje šarana A. Popovića, 1997.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.