NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM
Marija KOVAČ
KSENIJA ZEČEVIĆ (1956–2006) - NA POGREŠNOJ STANICI

 

Jedna snažna ženska noga prekrštena preko druge, u mrežastim crnim čarapama, nehajno cupka u nekom zamišljenom ritmu, dok cipela s debelom potplatom samo što nije spala. Autobus naglo koči, a razigrana devojka, nazuvajući cipelu istrčava, ostavljajući nemi hor otvorenih usta i očiju. Trideset tri godine kasnije čujem je kako uzvikuje: „Kakav skandaal! Zar ja moram hiljaditi put dokazivati da sam žensko, a ne muško. Nekakav ženski spol!? ŽENSKI a ne MUŠKI. Križićem u kvadratić. A što se to koga tiče? I, uopće, što ako netko nije ni jedan ni drugi spol a ima toga na ovom svijetu. Pa sad još i datumi... Vi uopće ne znate ko sam ali morate znati od kada sam. Je li tako? Ma, ja ću poludjet od tih gluposti, ja se time ne mogu bavit...  „   
...I praska tako Ksenija Zečević nad formularima za penziono i socijalno osiguranje, kojima u ranu jesen 2006. mora da dokaže svoje umetničko bitisanje sa malim godišnjim prihodom, dok mlada sekretarica Udruženja kompozitora Srbije zuri u svoje šake na poleđini crvene fascikle. Ovo danas treba odneti u Ministarstvo, kaže mi očima. Ma, ne brini, sve je ok. „Sad ćemo mi devojke da popijemo kaficu. Je l’ može, Ksenija, kafa? Turska ili nes?”
Zatečena nežnom drskošću kojom je prekinuta usred dramskog nastupa, zavaljuje se unazad i baca mi otvoren, krupnooki pogled pravo u lice. Jesam li ja uopšte dostojna publike u njenom ličnom teatru ili sam dosada pred kojom se ne vredi trošiti? Hm. Zabacuje plavo obojenu kosu vezanu crnom mašnicom navrh glave, odlučujući da nastavi, ali u nešto blažem tonu: „Vidite li ovaj ljepak ovdje?” (Sekretarica i ja gledamo u njene tamno obojene nokte koji proviruju iz crnih čipkastih rukavica jer ne znamo na kakav lepak misli.) „To mi je mama kupila, ja ne bih umjela, uopće. Majke su mučenice, naše žrtve cijelog života. Ja ne bih mogla živjeti da se netko ne brine o takvim, običnim stvarima. To robovanje glupostima, kupovini, kuhanju, računima... Sve to moja sirota majka... A je l’ vi imate majku?” (Iznenada se okreće devojci koja skrušeno odmahuje glavom.) „Ne?! Ah, oprostite.”   
I tu je kraj. Uzima olovku i kao uzorna učenica hitro popunjava list pred sobom. „Evo!” I smeje se zvonkim, devojačkim smehom, kao da ništa nije bilo. I nije. Takva je bila ONA. Žestoka, ali bezazlena u svom večitom preispitivanju rutine i gluposti ovog sveta čiju je svakodnevicu mogla da toleriše samo sa scenske distance; u odabranom liku i kostimu, sa vlasuljom i šminkom, iza debelog sloja ekstravagancije kojim je čuvala pravo na skriveni život svoje nežne umetničke duše. A uvek je na kraju ispunjavala svoje zadatke, pazeći da ne povredi druge.       
Ksenija nije bila moja drugarica, tek generacijski saputnik i povremeni partner u muzičkom poslu kojim smo se bavile, svaka na svoj način, više od trideset godina. I ne bih o njoj mogla da kažem ništa lično da nije bilo tog, sad mi se čini, sudbinski  kontinuiranog urezivanja slika koje su u mom sećanju beležile tok njene životne i stvaralačke priče.
Prva scena, dakle, potiče iz pomenutog gradskog autobusa, daleke 1973, kada su svi putnici gledali u jednom pravcu, pa sam i ja, ponesena njihovim interesovanjem, uprla pogled do nesporne noge u crnim čarapama. Kad je autobus cimnuo, izbacio je i mene  pred manješki park koji me je, zajedno s vlasnicom tih spektakularnih nogu i plamene kose, odveo pravo pred ulaz Muzičke akademije. Većina studenata tada je nosila farmerke i patike, a ona!!! Ultrakratku suknju i crnu tesnu bluzu utegnutu ljubičastim kaišem. Ušla je kao pobednica crnih očiju, bledog lica i čudno pokretljivih, jarko crvenih usana, oivičenih tamnim kreonom. I taman kad sam htela da se diskretno raspitam ko je ona, među sudentima se proneo šapat: „Ksenija Zečević”. I uvek je bilo tako: malo s poštovanjem, a malo s ironijom, za svaki slučaj, jer bila je... pa, drugačija.
To je dakle bilo vreme njene prve i verovatno najslađe doživljene slave, u našem malom, studentskom krugu. SVI su je znali kao izvanrednu pijanistkinju, najbolju u generaciji, ali i kao gordu, neobičnu devojku koja deluje kao da živi neki drugi, od nas udaljeni, bolji život. Možda je bilo tako, a možda i nije. Ksenija je bila vredna koliko i talentovana i bilo je lako zaključiti da se iza napadne spoljašnjosti krije ozbiljna i verovatno usamljena osoba. Jer potrebne su mnoge godine i sati u samoći da bi se savladao instrument kakav je klavir. Ali drugi je tako nisu videli. Kad je postala asistent, zavist i čamotinja urotili su se protiv njenog prava da bude svoja, a njena mladalačka naivnost bila je iskorišćena za „slučaj” u kojem su profitirali moćniji. 
Ne znam zašto je, posle završenog Klavirskog odseka, Ksenija odustala od karijere koncertnog pijaniste koja joj se tako velikodušno otvarala i odabrala tada sasvim neizvestan poziv kompozitora, ali sećam se njenog prvog ispita iz kompozicije koji sam pazila da ne propustim, uvek verujući da se u njoj krije mnogo više nego što pokazuje.  Za dugačkim stolom u dnu Velike sale Muzičke akademije, u komisiji su sedeli najveći autoriteti našeg muzičkog života: Vasilije Mokranjac, Vlastimir Peričić, ostalih se začudo ne sećam. Njih dvojica izuzetnih, ali vrlo stidljivih ljudi, crveni u licu, gledali su ustranu i preznojavali se, dok se Ksenija u dubokom dekolteu naginjala prema njima, sva usredsređena na muziku. Sa zvučnika je odjekivao začudan, erotičan glas koji se, iz nebeskih visina, izlomljene, atonalne linije, obrušavao među tamne, guste akorde klavira. To je  naravno bio Ksenijin glas, njen tekst, pratnja, snimak. Ne znam da li je završila studije kompozicije ili je odustala od tog petogodišnjeg polaganja žrtve na oltar raznih stilova, žanrova i oblika, ali dobro pamtim njen prvi rad kao krik duše koja vapi za spasenjem, pomirenjem, izazovom, odgovorom...
Šta je Ksenija želela u tim svojim mladim godinama? Sudeći po onome što je bilo dostupno javnosti, želela je mnogo: da bude kompozitor i izvođač, pesnik i muzički kritičar, pokretač i glavni akter zbivanja čiju je  težinu ponekad nosila, a ponekad puštala da joj se surva u lice. Skandali na Akademiji tek su iza nje, a već sledi odjek objavljene kritike na otkazan koncert. Da li je to Ksenija postala neozbiljna? Ne bih rekla. Pre, nezadovoljna: poretkom ovog sveta, umetnošću, a možda i nečim svojim, ona baca rukavicu izazova establišmentu, zatvarajući vrata na koja više neće ući. „Baš dobro. Želite koju reč o koncertu na Kolarcu? Ja ću vam unapred reći kako će to izgledati: predvidivo i dosadno.”
Tražeći put ne samo kroz muziku nego kroz fluid sveprisutne umetnosti u sebi, sve je privrženija sceni, sve je dublje u kontaktu sa nestvarnim svetom pozorišta i filma, vezana za ljude koji donose više slobode, a možda i radosti, od precizno naštimovanih muzičara, tako strogih prema sebi i drugima. I postaje direktor jednog pozorišta, takođe. 
Od momenta kada je shvatila da je muzika za scenu njena sudbina, Ksenija je maštala o stvaranju „velikog dela”. Želela je da napiše operu, ali na svoj način i na sopstveni libreto. Ranih kasnih osamdesetih njen stvaralački credo jasan je dok u emisiji Fuzija Radio-Beograda razvija tezu o muzici Novog doba. Onim svojim dečjim glasom, naizgled odsutna a zapravo usredsređena, objašnjava složene umetničke pojmove, a  izgleda kao devojčica prerasla iz haljine za lutke sašivene od stare čipke i satena kombinovanih sa hard-rock nitnama. Tonac se smeška a ja samo mislim: pa ona je zapravo siromašna. Originalna, željna nečeg velikog i posebnog, ali kao i svi mi,   siromašna. I možda sam bila u pravu, a možda i nisam. Možda su te lude kreacije koje su toliko dezinformisale svet o suštini njenog bića punog skromnosti i želje za poretkom lepog, dobrog i istinitog, bile samo izraz nemogućnosti da se suoči s trivijalnim svetom jedne obične ženske kupovine? A možda, ipak, čista ekstravagancija? Ko bi to znao?
I opet na neobičan način zabeležila sam u sećanju  stan u kojem je živela. Ličio je na nju i njenu želju da se od starih, skromnih i običnih stvari načini nešto neobično i luksuzno. Snimajući emisiju Trag tona na temu „Muzika i pozorište”, sasvim na kraju devedesetih, povela sam ekipu Televizije Beograd u Ksenijino potkrovlje. Padala je jaka kiša i bilo je hladno, ali Ksenija nas je dočekala odevena u bluzu od lakog crvenog tila. Ljubazno nas je uvela u sobu mladalačkog imidža, s krevetom na podu, svilenim jastučićima, pletenim foteljama i prigušenim svetlima, nudeći nam da izaberemo najlepši ugao. Ćaskale smo o njenim i mojim macama, ali! Šta ću sad? Pa bluza joj je providna! Oraspoložena našim dolaskom, bila je prirodna, ljupka i prijatna, a ja sam se pekla na mukama da li da joj nešto kažem? I, naravno, ne! Jer to je ONA. Žena obdarena talentom za kreiranje trenutka koji ispunjava prazninu, boji sivilo, i nadilazi opšta mesta malograđanske uskogrudosti.  Već u montaži bilo mi je drago što sam dopustila da, tako srećna i crveno tilasta, zavede kameru lepotom svojih dobro pripremljenih, odmerenih i originalnih reči.
I na kraju, eto. Poslednja slika. Bila sam u bolnici nekoliko dana pre nego što se to njoj desilo. Duboko strepeći u bolu i neizvesnosti, čudila sam se kako je taj život tako brzo prošao i kako sam, tako odjednom, dospela s one strane gde se zavidi udaljenim svetlima grada i zvucima zakasnelog gradskog prevoza. Ako mi se samo pruži prilika, mislila sam, putovaću u budućnost mnogo drugačije. S više dobrote, nežnosti i oproštaja...  
Posle nekoliko dana čujem: moja saputnica iz onog autobusa mladosti kojim smo zajedno krenule u sladak i uzbudljiv hodnik nikad do kraja odsanjanih snova ljubavi prema svetu, nije dobila tu kartu za još jednu stanicu. Pa, ništa, Ksenija, pre ili kasnije... svi ćemo sići. Važno je samo kako smo putovali.
Da. Umalo da izostavim najlepšu sliku, onu iz Dubrovnika naše mladosti, sa skalina na kojima Ksenija sedi okružena mladim hipicima koji uz gitaru pevaju nešto nežno iz onog vremena (Sajmon i Garfankel, song iz filma O jagodama i krvi, Bitlsi... sve po redu). Bosonoga, u cicanoj haljini, s polumokrom kosom do struka i bez trunčice šminke na prelepom licu, smešila se pružajući ruke kao da dodiruje muziku koja je čini blaženom.

S poštovanjem, Marija Kovač (Pisac je muzikolog, predsednik Udruženja kompozitora i muzičkih pisaca Srbije)

Ksenija Zečević je rođena u Zadru, detinjstvo provela u Istri, u Puli započela muzičko obrazovanje, a u Beogradu na FMU diplomirala i magistrirala. Usavršavala se u Parizu i u Antverpenu.
Prvu kompoziciju napisala u petoj godini. Autor je stotinak muzičkih dela različitih formi i žanrova, koja su izvođena širom sveta: u Njujorku, Tel Avivu, na britanskoj televiziji, na Dubrovačkim ljetnim igrama, Zagrebačkom bijenalu...
Najvažnija dela: simfonijska poema Molitva žudnje, Rekvijem za kraj 20. veka, Koncert za hor, klavir i orkestar, Molitva za žrtve Banjičkog logora, Kantata za streljane u Kragujevcu, triptih Prah, Trag, Tebi, ciklus Lilit...
Kao pijanistkinja nastupala je solistički i sa raznim simfonijskim orkestrima, izvodeći poznata dela klasične literature, s posebnom ljubavlju Treći koncert u d-molu Rahmanjinova.
Komponovala muziku za pozorište i film.
Objavila knjigu poezije Knjiga poraženih.
Od 1998. nalazi se u Svetskoj enciklopediji Who is who in Music, Internacionalnog enciklopedijskog centra, Kembridž.
Samo tri sedmice pre njene smrti, Belef centar dobio je poslednje delo Ksenije Zečević Rekvijem Nikoli Tesli, čije je premijerno izvođenje predviđeno za januar 2007.

 

KSENIJA ZEČEVIĆ

O MUZICI

Kad bi konačno, jednog trena, ova pomračena gromada od mog uma, sve to prejako, sve to što svom svojom silničkom snagom ruši i melje moje emotivne temelje, što razara i tkivo i okolinu i prirodu i dušu, prepoznalo već jednom samo sebe, i osvjestilo se, i prozvalo se pravim, jednim jedinim imenom, postalo bi konačno i savladljivo.
I moguć život bio bi moguć.
Ja, međutim, ratujem sa nedokučivim. Muzika koju živim nije ljudskog porijekla. Stanje također.
I licem u lice nađoh se ja i ljuštura od mog tijela pred njenim neuhvatljivim nevidljivim pravilima i zakonima, čarima i dverima.
Ova ljepota, ljepota osjećajnog urlika, koja mi je razorila i pod sobom potčinila svo čuvstvo, biće i postojanje, ljepota je Božanskog. Nepobjediva je to ljepota. Krajnja. Očajnički krajnja.
A moj zarobljeni ukotvljeni duh samo je naslućuje. Savršenstvo njeno meni je dato samo u predosjećajnom.
A vidljivo tek za predsmrtnog časa.
I duh pati.
Za života samo ponizni rob, nemoćni stanovnik zamaljskog pakla, glista nepotrebna.
Predavanje potpuno. Dok zemaljski prostor ispunjen i prepunjen, samo huji čarolikom opsjednutošću. Posjednutost nespoznajstljivošću bivstvovanja.
Samo tužno otužni bolni jauk malog, premalog bića. To je moja muzika. To je to stanje.
A ja poznajem kraj gdje se ona rađa.
Ja ga poznajem. Porađa se ona pod grebenima onih nedodirljivih vilinskih ludih planina. Negdje tamo. Pod nebeskim plaštom koji natkriva i život i čudo u njemu.
Izranja ona iz čudestvenog sklada utihnute nebeske mase. Njeno jezgro nastaje u ludilima izronulog i podivljalog svesvjetlećeg kosmičkog vriska, utopljenog u savijeno gnijezdo koncetrisane božanske magme. Božanske magme i svjetlucave joj esencije.
I tamo je moć.
Ali čudan je put njenog otjelotvorenja.
Negdje sasvim drugdje, po pustolikim prostorima, gdje sjećanje na onaj izvor,  izvor svjetlucavog, još samo u sumrak bridi po puti i zamućuje i svijest i podsvijest i bezsvijest. Tamo, prozirna i eterna, započinje svoj čarobni ovozemaljski ples.
Daleko. Daleko, po ubogim sobama isušenih velegrada. U čamotinji gradskih ulica i tužnih uličnih svjetiljki. Pod pomračenim spuštenim nebima.
Pod naslagama blata.
Pod naletima i jurišima sveljudskog otrova.
Tamo curi. Tamo iscuri u muzičko tkivo uhvaćena koncentrisana onostranost. I njena divinska moć.
U ovoj noći nabreklog usijanog uznesenog mjeseca i vrletnog mjesečevog horizonta, kroz ova brda, ja gledam i ćutim i prepoznajem i izvor i ključ. Izvor onostranog. Ključ snage. Jače od sveljudskog.
Ali za mene već je kasno. Spasa nema. Odavno već, poklonik njen sam i rob.
Ja ne znam za muzički ton.
Ja poznajem samo nikad ozvučen krik svoj tijela i zemlje.
Vrisak taj il muk, nekad davno, nazvaše Muzika.
Krik neba. Krik i neba i tijela i zemlje.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.