NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

LjUBIŠA RISTIĆ - DELETED FROM MEMORY?
ANTRFILEI

 

Nevlasnik još jednog teatarskog prostora pa, valjda zato još nezgodniji građanin, Ristić se, tako, odlazeći zapravo uvek približava i teško je predvideti gde će se sutra probuditi on i ideja mu. Uostalom, mnogi su diverzanti njegovih poduhvata na kraju žurili da se ukrcaju na tu blagorodnu utopiju. Nema on kad da se bavi kratkim pamćenjima ili time ko je isekao struju njegovom Godo-festu u Knez-Mihailovoj, ko išao u Komitet da zarađuje značke na odbrani beogradskog kulturnog morala od avangardnih nasilnika. Malo, malo pa u Subotici osvane neko opamećeno lice željno uloge, Ristić, a šta bi drugo, malko usukne brk i podseti dotičnog da je sloboda, bolest... sve to, čoveku u glavi, i da sam mora odlučivati o njihovom ukidanju ili eskalaciji.
Paradoksalan dozlaboga, neodoljiv i neomiljen istovremeno, Ristić na muke stavlja i glumce, i partiju, i žene, i miliciju... sve što misli da je stvar gotova, obavljena, da je poredak uspostavljen, makar se radilo o poretku razlaza. Sa njim je tako da ga zvanični komunisti neće jer misle da je „onaj” komunista, a antikomunistima ide na nerve jer sumnjaju da je pravi komunista, mada nije isključeno da su i jedni i drugi svesni potrebe takvog moralnog lika.
(...) A njegovim idejama, valjda je to jasno, ne treba ni krov, ni bilo kakva stambena sigurnost. Ni idejama, ni telu. Godinama stanar čizama, sada je prešao u patike i palićki plein air, meridijansku razuđenost i avalske povetarce. Da ne dođe pretprošlog leta YU Fest u Beograd, bila bi to neviđena duhovna čamotinja. Ubeđenima da teatra neće biti (te spokojno mogu bludeti u prazno) Ristić je podmetnuo nemir i novu produkciju.
Branka Krilović, NON, Beograd, 1989.

KPGT nije projekat koji je bio već je to projekat koji jeste. Mi KPGT jesmo formirali u Zagrebu 1977. kao upozorenje i kao jasan znak o onome što se iza brda valja. Mi smo tada sa raznih krajeva zemlje osećali da se pripremaju nacionalne ekonomije, države, kulture. To je ono što nas je temeljno ugrozilo kao ljudska bića i umetnike. Ta da smo demonstrirali našu volju da radimo i živimo zajedno, uprkos svemu uvežbavamo taj život i rad. Ne vidim da se danas nešto izmenilo. Ono što je pre 15 godina bilo upozorenje danas je realnost. Ono na šta smo upozoravali niko nije hteo da sluša. Mi sada uvežbavamo kako ćemo živeti u različitim državama za nekoliko godina. To se zove KPGT.
Ljubiša Ristić, Borba, avgust 1993.

Vivere non est necesse, navigare necesse est. Živeti nije važno, važno je ploviti. Ništa nije strašnije za Admirala od izmaglice iz koje izranja Novo Kopno: Kraj je plovidbe. Ništa nije gore za Revolucionara od časa u kojem mu se ostvare ideali: Gotovo je s revolucijom. Kolumbo i galijoti, Krleža i idijoti, Lenjin i mase, zvjezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama: tisućučetiristodevedesetdruge Las Americas, hiljadudevetstosedamneste roždajet Rosija, o, ima li puta do Novog Kopna 1993? Stojim kraj druma. Šofer menja točak. Nije mi se dopadalo tamo odakle dolazim. Ne dopada mi se tamo kuda idem. Zašto s nestrpljenjem posmatram promenu točka?
Ljubiša Ristić (YU '93 Fest Zlatno doba, povodom predstave Kristofor Kolumbo)

Mi smo generacija koja je direktno i bezuslovno poverovala u ono što su joj govorili ljudi koji to nisu ozbiljno mislili. Lom je nastao u trenutku ka da smo sazreli i uočili protivrečnosti u svom svakodnevnom životu, razliku između onoga što se govori i onoga što se čini, disproporciju između onoga što je zvanična ideologija i onoga što je zvanična praksa.
Ljubiša Ristić (Duga, april 1995)

Reč pozorište na četiri jugoslovenska jezika. Jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor. Jugoslavija. Utopija? KPGT.
Lj. R. Katalog YU Festa '90 – Balkanske tragedije

Jugoslavija je kulturna ideja, starija od države, i s njom nije uvek nužno povezana. Možda države neće biti, ali to ne znači da neće postojati potreba da se kulturno živi jugoslovenski, da ne postoje Jugosloveni. Ima ljudi, i to ne beznačajnih, koji su se rodili u Jugoslaviji i koji nameravaju da u njoj žive i kada nje ne bude.
Unutar svega toga levica sa stvarnim socijalnim programom jedini je spas u ovoj situaciji. Levica i desnica treba da raspravljaju oko 4% nacionalnog dohotka – hoćemo li ih usmeriti u povećanje standarda ljudi ili u svet kapitala i podsticanje proizvodnje. U tome je razlika između kapitalizma i socijalizma, ta 4% su razlika između Žiskara i Miterana, Kola i Branta.
Ljubiša Ristić (Duga, april 1995)

Ja sam i danas tamo gde sam uvek bio. I dalje mislim da je smisao našeg angažovanja jugoslovenska orijentacija, a za mene to znači povezivanje sa levom orijentacijom.
Ljubiša Ristić (Duga, april 1995)

Predstava Misa u a-molu je liturgija, misa, opelo, ritual. To možda i nije pozorišna predstava već događaj u kojem se slavi krvavo srce revolucionara Borisa Davidoviča Novskog, ateiste koji je bio sveštenik tri religije: Mojsijeve vere, anarhizma i komunizma. To nije nikakav pregled istorije komunističke misli, nikakva ideološka teza, predavanje, mada ljudi mogu i tako to da razumeju. Ona je živa materija koja računa sa ljudskim znanjem i mogućnostima razumevanja, ali podjednako, ako ne i više, sa sposobnošću ljudi da saosećaju. Zato se predstava opire i neće, i odbija, da se bavi etnologijom, etnografijom, istoriografijom, zato predstava namerno čini razne „greške”, preskoke, pušta himne kad im nije vreme, spaja različite rituale u jedan, muziku Bitlsa, Klaru Cetkin dok priča Lenjinu priču o tome kako će negde, kroz 20 godina, umreti Boris Davidovič. Dakle, to su sve stvari koje ne može da proveri suvi razum čoveka koga sem istoriografije ništa drugo ne zanima. Postoji čuveno pismo Kraljevskog geografskog društva iz Londona koje traži da se zabrani prikazivanje Šekspirove Zimske bajke. To se desilo davno, ali je veoma poučno. Zabrana se traži jer u tom Šekspirovom delu postoji jedna ozbiljna greška protiv geografije. Tamo se govori o Češkoj, o Bohemiji, i govori se na takav način da se može razumeti da je Češka zemlja koja ima more što, naravno, svi mi znamo, nije tačno. Sa Šekspirovog stanovišta Češka ima more i nijedno Kraljevsko geografsko društvo zaista nije u stanju da unutar Zimske bajke bilo šta suprotno tome dokaže. To je sve.
Ljubiša Ristić, Intervju, jul 1981.

Moderni teatarski izazovi udaraju baš u kružne izglede i pouzdavajuće podudarnosti teatarskog čina. Ljubiša Ristić je u tom smislu najradikalniji i sigurno jedan od najobdarenijih redatelja. Za njega je pravljenje smisla odustajanje od izlaska na pozivno mjesto egzistencije u tjesnacu povijesnog roka. I zato ovaj hrabri kazališni čovjek uvijek radi kao da je upravo zatečen ili iznenada ubačen. On ne pokazuje službena opravdanja ni uvjerenja političarske priprave. Radi odmah, u žurnom dahu životna snalaženja i golim rukama. Kako dokazi umaraju istinu, njega ne zanima dokazni postupak, nego svježina životnog osvita koji svjetluca iz mogućeg. U tom smislu on je čovjek naglog snalaska u iznenadnom nahođenju, pa radi s onim što najprije dograbi. Što god je u takvom trenutku oko njega, može mu poslužiti. Kao u nadi onih putnika koji vjerovahu da im je od pomoći sve što na putu susretnu. U Ristićevu teatru stoga ćete naći stvari koje je on našao tamo gdje se zatekao. I ne pitajte ništa o kazališnoj poetici. Ima i nje, ali ovdje je nevažna. Započinje najosobniji događaj u našem kazalištu, ne pojava jedne ideje, nego pomol svih mogućnosti, dok se rulet okreće.
Petar Brečić, u programu predstave Kamov, smrtopis Slobodana Šnajdera, u režiji Ljubiše Ristića (Drama HNK, Zagreb, sezona 1978/79)

U režiji Ljubiše Ristića Skoplje nije samo opomena za ratom uništene generacije, nego i posebno svetilište jugoslovenske kulture. Komad je u Denveru izveden na otvorenom, u malom parku, a publika je pogledima izbliza „proganjala” glumce, od njihove početne do završne scene.
A one – scene – napravljene kao kratki treptaji, naročito su na početku međusobno razbijene i povremeno praćene svirkom rok benda. Predstava je bogato začinjena muzičkim deonicama (rok i na rodnim) a ulogu u predstavi imaju i konji, golubovi, pas ovčar, osmoro do desetero dece, jednonogi čistač cipela i najslavniji jugoslovenski glumci.
Igra je energična – preskače jezičku barijeru i kulturne razlike i osvaja kompleksnošću i treperavošću. Ceo komad je čas topao, čas brutalan, često zabavan i posve autentičan.
Vilidž vojs”, Njujork

Ristićevo korišćenje svetla, same igre, glume i prostora može biti od velike koristi studentima koji se obrazuju za film i pozorište. Njegovo kinematografsko oko i razbijanje prostornih konvencija zajedno sa razbijanjem ovovremenih konvencija učitanih u ovaj fragmentarni tekst, ujedinjuje sve to na vrlo inovativan način.
„Vašington post”, Vašington DC

Na delu je filmska tehnika pripovedanja. Veliki broj scena u komadu reditelj štrihuje u potrazi za vizuelnim ekvivalentom svojih snova nalik sećanjima koja ga opsedaju od detinjstva. Periodična ponavljanja data su kroz slow motion. Povremeno se – istovremeno – odigravaju dve scene koje onda izgledaju kao dve međusobno kompatibilne slike. Mesto inscenacije je funkcionalno dvorište jed e katedrale.
„Njujork tajms”, Njujork

Kao predstava i kao sadržaj Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića je delo koje opominje. To je uzbudljiva epska priča o bugarskoj i nemačkoj okupaciji Skoplja. Inscenacija je eksplozivna, puna elektriciteta zahvaljući reditelju Ristiću koji ju je učinio snažnom, lepom i vrlo različitom u otvorenom prostoru naše katedrale. Program sadrži i rezime, i tekst komada, pa ipak epski stil trupe garantuje još mnogo više ludosti.
„Njujork post”, Njujork

Emocionalnu kompleksnost američka publika doživela je ne samo kroz tekst već i kroz osebujnu igru glumaca.
Emocionalna ustreptalost izvanredno je odigrana, nema trenutka u kojem se ne osećaju ili ne primećuju emocionalna suptilnost i eruptivnost. Reditelj Ljubiša Ristić čini mogućim da se u tekstu nađe jasnoća, da čudesna igra dece i odraslih bude fleksibilna. Ja sam to našla tek posle drugog gledanja predstave. Videli smo, pri tom, različite a svejedno zna ajne interpretacije. Piscu, reditelju i glumcima, pre svega pošlo je za rukom da ovu snažnu temu protresu na čudesan i precizan način, fokusiraju i pažnju na ljudske osobine. Valjda u tome i leži istina a verovatno i oslobođenje.
„Vilidž vojs”, Njujork

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.