NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM
Dragan KLAIĆ
RIČARD GILMAN (1923–2006)
- OŠTROUMAN KRITIČAR, STROG PREDAVAČ

 

Kada je Ričard Gilman (Richard Gilman) 1967. došao na Akademiju dramskih umetnosti na Univerzitetu Jejl, bio je poznat kao oštrouman pozorišni kritičar ali je imao oskudno predavačko iskustvo, koje je stekao tokom kratkih angažmana na Kolumbiji i Stenfordu. Njegov prijatelj Robert Brustin (Robert Brustein) godinu dana ranije postao je dekan Akademije i probudio ju je iz drevne učmalosti, stvorivši repertoarsko pozorište na Jejlu (Yale Rep), javnu platformu škole, koja će buduće diplomce navesti da se posvete tek nastalom modelu repertoarskog pozorišta umesto da traže slavu na Brodveju i, na kraju, u Holivudu.
Gilman je rano postao pobornik ovog poduhvata, koji je u to vreme, gotovo dostigavši razmere kulturne revolucije, aktivirao mnoge diplomce.
Narednih trideset pet godina Gilman je na Jejlu predavao popularnu modernu dramu i diplomcima držao radionice dramskog pisanja i pozorišne kritike, što je ostalo zapamćeno po visprenosti, erudiciji i nekonvencionalnim predavačkim stavovima.
Za Gilmana, moderna drama počela je sa Bihnerom a zrelost dostigla u komadima Ibzena, Strindberga, Čehova i Pirandela, kao i Brehta i Beketa. U njegovom delu Stvaranje moderne drame (1974) (The Making of Modern Drama) postoji i poglavlje o Handkeu, čiji Kaspar pripada plemenu prokletih i odbačenih likova, koji su Gilmanu očigledno bili bliski. Mada nije bio neposredno politički aktivan, Gilman je stao na stranu onih dramskih likova koji su uzdrmali ustaljeni red rušeći kulturne, emocionalne i seksualne vrednosti, marginalnih likova i gubitnika koje je moderna drama dovela u središte pažnje. Gilman se stalno vraćao Čehovu, dok nije objavio knjigu Čehovljevi komadi (1995) (Chekhov Plays) u kojoj je prikazao odlomke koje odlikuje nedokučivost i zajedljivost, kao najavu tragikomedije apsurda.
Dok je predavao dramsko pisanje, Gilman je prema studentima imao oštar kritički pristup, koji je istovremeno bio vrlo prisan i topao. Njegov stil je bio da iskasapi delo a zatim zagrli autora u znak podrške. Doprineo je pojavljivanju Kristofera Duranga (Christopher Durang), Alberta Inaurata (Albert Innaurato), Vendi Vaserštajn (Wendy Wasserstein), Teda Tejlija (Ted Talley) i Vilijama Hauptmana (William Hauptmann), a u nekim školskim produkcijama bio je kadar da prepozna rani talenat Meril Strip, Sigorni Viver i drugih kasnije slavnih imena. Njegova radionica kritike je četvrtak popodne pretvarala u burno i iscrpljujuće iskustvo za studente koji su predavali svoje radove. Obično bi dvoje studenata kolegama podelilo fotokopije svojih komada i pojavilo se sa pivom i perecama u seminaru koledža Devenport. Radovi su se mogli baviti bilo čime, ne samo pozorištem – mogli su da prođu i film, fikcija, ne-fikcija, televizijski program. Jednom sam se usudio da napišem recenziju dva kuvara, tek da ispitam gde je granica. Rad je obrađivan na uobičajeni način: svi bi o njemu duhovito i sarkastično prodiskutovali, uz Gilmanovu podršku, a zatim bi ga on pročitao red po red, s još urnebesnijim komentarima. Svaki student čiji je rad bio na dnevnom redu izašao bi iz Devenporta pomalo ošamućen, ali taj metod, koliko god da je bio grub i direktan, naučio nas je da čitamo sa kritičkim stavom, a kako su studenti dramaturgije išli na ove radionice tri godine, uglavnom bi naučili da razmišljaju jasnije, stičući postepeno osećaj za rečenicu, pasus i celinu. Satirična dekonstrukcija bila je otrežnjujući ali i delotvoran metod. 
Gilman je odrastao u Bruklinu, njujorškoj četvrti, u advokatskoj porodici koja je bila „psihološki jevrejska”, ali slabo religiozna, upisao se na Univerzitet u Viskonsinu uoči napada na Perl Harbor, pristupio marincima 1943. i borio se na Pacifiku. Posle rata je diplomirao na univerzitetu Medison i tavorio u boemiji Donjeg Menhetna kao „klošar-intelektualac”, sve dok ga nisu privukle „suštinske istine” katoličanstva u koje se preobratio. Crkvu je napustio nekoliko godina kasnije, s više intelektualnog samopouzdanja i ojačanom voljom, s jasnim usmerenjem, takođe i zato što je dotada već pisao za napredni katolički časopis Komonvil (The Commonweal) o književnosti i filmu, od 1961. i o pozorištu. Na njegovo iznenađenje, 1964. ga je angažovao Njuzvik (Newsweek), u kome se nadao da će moći da vrši jači pritisak na pozorište, ali je pod pritiskom uredništva morao da se usmeri na „mejnstrim” produkcije i izražava u okviru uobičajene flop-hit dijalektike, dok su ga najviše zanimali „of” i „of of” segmenti njujorške scene. „U Komonvilu sam mogao jednostavno da pomenem Kjerkegora, govorio je Džilmen, dok sam u Njuzviku morao da napišem 'danski filozof – grbavac iz devetnaestog veka, Kjerkegor...'”
Idući stopama Erika Bentlija, zajedno sa Robertom Brustinom, Gilman se u Nju Ripabliku (The New Republic) zalagao za angažovanu kritiku, zainteresovan za inovacije i eksperimente, kao i za evropsku avangardu, koja je vrlo retko stizala do Njujorka. Suprotstavljao se konvencionalnom naturalizmu američke drame i psihološkom pristupu koji je pothranjivao Method acting, odbacujući stavove Judžina O'Nila i Torntona Vajldera, neprijateljski nastrojen prema sentimentalizmu, Gilman je scenu video pre svega kao carstvo mašte, u kome ljudska svest stiče neke iznenađujuće, intenzivne oblike predstavljanja, manifestuje se u izuzetnim kretnjama, ne kao ogledalo prirode već kao neka vrsta epifanije. Veličao je rani Living Theatre, a kasnih šezdesetih prošlog veka pronašao je svog najvećeg jeretičkog heroja u Grotovskom. Pišući povremeno u Partizan rivjuu (The Partisan Review), Nejšnu (The Nation) i u drugim novinama, Gilman je podržavao preobražajnu moć scene i dramsko pisanje kao akademski izazov, napisao knjigu O dekadenciji (On Decadence) i studiozne memoare o nađenoj i izgubljenoj veri – Vera, seks, misterija (Faith, Sex, Mystery), 1986.
Njegove sabrane pozorišne kritike 1961–1991, Drama dolazi sada (2005) (Drama is Coming Now) možemo shvatiti kao hroniku iscrpljujućeg rata usamljenih jahača avangarde i eksperimentalnog pozorišta protiv ukorenjene trivijalnosti Brodveja, koju danas ponavljaju i čak iniciraju kako njujorška tako i regionalna repertoarska pozorišta.
Posle infarkta koji je doživeo 1992. i raka dijagnostikovanog 1997, Ričard se preselio u Japan, gde se njegovo zdravlje naglo pogoršalo. Tamo se o njemu s ljubavlju brinula njegova treća žena Yasuko Shiojiri, koja je prevela njegova dela na japanski. U Sjedinjenim Državama za sobom je ostavio dve ćerke, sina i četvoro unučadi.
Ričard Gilman, rođen 30. aprila 1923. u Bruklinu u Njujorku, umro 29. oktobra 2006. u Kusacuu, u Japanu.

Dragan KLAIĆ
(dr Dragan Klaić je teatrolog i analitičar kulture u Amsterdamu)

S engleskog prevela Frosina DIMOVSKA
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.