NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

IN MEMORIAM
Branka KRILOVIĆ
NEVENKA URBANOVA - TEATAR NA KUĆNOJ ADRESI

 

Rođena u Starom Bečeju pre devedest osam godina. Knjiga će možda reći i drukčije, ali njoj je bilo dopušteno da apsolutno raspolaže svojim godinama, datumima, da vremenu određuje ličnu meru. Na kraju, brojke su jedno, a na Nevenkinoj puti pisalo je zaista nešto drugo.
Kad je pre nekoliko godina s prelomom stigla u bolnicu, lekar vođen kartonom, nije predviđao oporavak: „Ozdraviću, znam da hoću, jer činim samo dobro” – kontrirala je medicini. I bilo je tako. Da bi dokumentovali čudo prirode napravili su snimak – kažu da je njen skelet ličio na fini vez. To je samo jedna od zabuna biologije nad Nevenkinom doživotnom voljom da se ponaša i živi po vlastitom osećanju (ne)prolaznosti.
Nekako je bilo logično i to što njen životni saputnik Diško ima trideset godina manje od nje. On je bio samo jedan od najlepših beogradskih mladića koji su pre četrdeset godina sanjali da ih, po izlasku iz Narodnog, primeti čuvena minijaturna diva, Nevenka Urbanova. Diško Marić i dalje ostaje na mestu Nevenkinog izaslanika – sa „obavezom” da prijateljima odnese poklon, cveće na premijeru ili Jovanu slatkiše. I da možda priredi još koju gozbu za omiljeni Nevenkin kružok jer ona je kreirala prave intelektualne svečanosti. „Slikala” je vrtove po kanapeima, mutila puslice, oko malog baštenskog stočića u garsonjeri organizovala je večeri za pamćenje. Hranljivije od obroka bile su njene besede sa ukusom neobjašnjive ženstvenosti i mađijom zavođenja. Iza sati kod Nevenke, život je menjao mesta važnostima, svetlost u Pionirskom parku bivala je drugačija, želelo se manje a uživalo više.
Kada je 1925. došla na audiciju u Narodno, u komisiji su bili Grol, Sima Pandurović, Rakitin... koji je posle oduševljeno pričao kako je bila jedna mala, kako se bacila na pod, raščupala kose, plakala... I primio je. Prva uloga – sobarica u predstavi Kod belog konja.
U četrdeset godina glume na sceni Narodnog pozorišta dala je 150 likova. Lola Montez (Opčinjeni kralj), Vaska (Koštana), Rina (Pokojnik) za koju je 1948. dobila nagradu Vlade Narodne Republike Srbije, Keti Zajdl (Matura), Barunica Kasteli (Gospoda Glembajevi), Gospođa Erlin (Lepeza ledi Vindermir), Ester Kolijer (Duboko plavo more), Julija (Obožavana Julija), Serafina (Tetovirana ruža).
Kada je 1959. prevremeno penzionisana, prestala je da odlazi u Narodno. Do smrti ga je zaobilazila, samo je 1994. pristala da, u Galeriji SANU, otvori izložbu povodom 125 godina Narodnog pozorišta.
Njena poslednja uloga je Eleonora u Tangu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Muzej pozorišne umetnosti i Savez dramskih umetnika Srbije dodelili su joj 1984. Nagradu za životno delo – Dobričin prsten. Ne samo gluma, i misao Urbanove bila je za pamćenje. Nešto od  toga objavila je 2001. u knjizi eseja „Svici koji slovima svetle”.
Ovoga novembra, na Dan Narodnog pozorišta, štampano je dopunjeno izdanje Nevenkinih eseja. U dokumentaciji ostaju izvodi iz kritika čuvenih pera. Velibor Gligorić   je u Urbanovoj video ženski kapris i bizarnu čulnost, Vladimir Velmar Janković o njoj piše: „Ona je simpatična kad daje smele, prirodne i sirove devojke. Sva je kao bulka u žitu.”
Po silasku sa scene teatar je donela kući, tu je foršpilovala ili uistinu dramila svojim mlađim koleginicama kad ne bi znale kud da krenu u novoj ulozi, širila je oko sebe ukus zagubljene dekadencije, intelektualni optimizam i životnu, naivnu poeziju. Igrala je, tačnije – igrala se. Do kraja. Na radost svih koji su je znali.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.