NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

KNJIGE
Branka KRILOVIĆ
KAŽITE DOSADI „NE”!
Piter Bruk, Otvorena vrata, Clio, Beograd 2006.

 

„Što mašti daješ manje, ona je srećnija – jer to je mišić koji voli da se igra” – iz tog  reanimiranog  principa Pitera Bruka nastala je nova, jaka struja pozorišnih istraživača. Knjiga Otvorena vrata u izdanju Clia, za njih je samo formulacija onoga što žive u oazama pozorišog tržišta.       
U trezoru vrednosti Četrdesetog Bitefa ostaće i knjiga Otvorena vrata Pitera Bruka, promovisana u dane beogradskog pozorišnog maratona. Izbor Brukovih predavanja po svetskim univerzitetima objavio je beogradski Clio. Ko je imao vremena da uz gust Bitefov program iščita i iskustvo rediteljskog maga dvadesetog veka, shvatiće da je minuli Bitef, i mnogo šta okolo, upravo po Piteru Bruku.
Iskusni tvrorac odloženog uspeha (jer i njegove nehvaljene režije vremenom su dobijale na vrednosti) i u devetoj deceniji života ima kontrolu nad vlastitom biografijom. Nije došao na Bitef; nije po festivalima pratio ni prethodna, značajnija ostvarenja od ovog  koje je poslao u Beograd. Neočekivano za njegove ovdašnje prijatelje i sledbenike –  stavio je veto na razgovor o predstavi Sizve Banzi je mrtav izvedenoj u Ateljeu 212. Ni reči, dakle, koja bi, bez mogućnosti replike, mogla zalutati u „prazan prostor” rediteljske veličine. Čovek-udžbenik (jer pozorišni fanatici pod glavom drže Brukove knjige) upravo u Otvorenim vratima objašnjava zašto ih ne otvara kad drugi hoće, zašto zabranuje pristup probama. Jedan od razloga jeste taj što prisustvo makar i jedne osobe u mraku, iza njega, unosi napetost i desakralizuje radni čin. U trenutno najdragocenijem udžbeniku istraživačkog pozorišta koji se pojavljuje kod nas, sadržan je, u dobrom, ali i  diskutabilnom smislu, sav Četrdeseti Bitef. „Sveti” i „grubi” teatar, iskrena i – nazovi avantura, istinski društveni angažman i – namenska, performerska akcija iz humanitarnih fondova; duboko smislena klasika i – šekspirovski alibi za neostvaren sklad spoljnog i unutarnjeg izvođačkog bića. U spojnom dejstvu, glumac je upućen na dva plana – partnera i gledalište. Najveća opasnost preti iz preranog pokazivanja emocija, zbog čega ponekad izgleda da je glumac iznenada banuo u pola predstave. S druge strane, upravo Bruk, na primeru Šekspira, dopušta neizmerne mogućnosti na nivou čitanja teksta.
„Niko ne zna kakav je scenski oblik Šekspir imao na umu. Sve što znamo jeste da je napisao lanac reči koje u sebi nose mogućnost stalnog rađanja novih oblika. Virtuelni oblici koje u sebi nose veliki tekstovi, nemaju granica. Iz osrednjeg teksta može da se rodi tek nekoliko oblika, dok veliki tekst, velika kompozicija ili opera, predstavljaju  prave čvorove energije. Slično električnoj ili svim izvorima energije, energija nema oblik, već pravac i snagu.”
Poetska dramatika asketskih predstava viđenih na minulom Bitefu (Jalova, zemlja, Galeb, Poslednji pejzaž) njihove naslove prevela je u stvarno stanje, ulila se u meki enterijer gledaočevog bića.
„Praznina u pozorištu dozvoljava mašti da ispuni ono što nedostaje. Paradoksalno jeste, ali što mašti daješ manje, ona je srećnija, jer to je mišić koji voli da se igra.”
Bez obzira na to što je promocija Brukove knjige bila događaj retke važnosti, odsutni   pozorišni interesenti imali su potrebu da baš tog dana rade svoja posla. Pre završnih fanfara Bitefa, kulturne redakcije zasute su obaveštenjima o novoj sezoni. U njima, iznad umetničkih, stajala su imena sponzora. Da li je to Njegova Visost Sponzor izgubio strpljenje? Bruk misli da se na kulturu danas gleda kao na najmoderniji automobil, ili najbolji sto u dobrom restoranu, što su spoljni znaci društvenog uspeha.
„Jedina, osnovna sponzorova motivacija da pomogne pozorišni događaj jeste da privuče klijente. To ima svoju logiku, i prema tome, predstava mora da odgovara ideji koju sponzori imaju o kulturi; mora da bude prestižna i pomirljivo dosadna.”
Sve to govori pravi srećković u nalaženju sponzora, fantast sa čijih se predstava i te kako odlazilo. Što on podržava. I savetuje:
„Kada se u pozorištu dosađujete, nemojte to prikrivati, ne verujte da je greška u vama, da ste vi krivi. Ne dopustite da vas na to prisiljava lepa ideja o „kulturi”. Upitajte se: Da li nešto nedostaje meni ili predstavi? Vi mate pravo da se suprotstavite toj nametljivoj, društveno prihvaćenoj ideji da je, sve što je kultura, automatski superiorno.”
Tu se čitaocu ostavlja mogućnost za pitanje: Da li je reditelj Piter Bruk pravio sve same dobre, jasne, gledaocu prijemčive predstave? To ipak pripada onom procentu nepredvidivosti kojoj ni on, tako veliki i mudar, nije u stanju da doskoči. Svestan toga, u „pomoć” priziva decu. Svako svoje ostvarenje, pre premijere, prikaže deci, proverava da li im je sve jasno.
Čitalac Brukovih ranijih knjiga, koji je anticipirao podelu na „Sveti” i „Grubi” teatar, sada nalazi dodatak razmišljanja o toj temi.
„Čovek već hiljadama godina zna da ništa nije strašnije od pothranjivanja idolatrije, jer idol je samo parče drveta. Sveto je ili zanavek prisutno, ili ne postoji. Smešno je misliti da je sveto prisutno na vrhu planine, a ne u dolini, nedeljom ili Šabatom, a ne i drugim danima sedmice.”
Način Brukovog saopštavanja najvećih tajni pozorišnog zanata, njegovo slavljenje  jednostavnosti, prostorne praznine, ne-imanja da bi se otvorile dveri stvaralačkog bogatstva, rezultat su višedecenijskog praktikovanja i usvajanja znanja najšireg kulturnog spektra. On, koji je u potrazi za prirodom pozorišta istraživao u Sahari, Nigeriji, Maliju, Iranu, Americi... ima potrebu za jednostavnošću. Pravi veliko spremanje, svodi se na najneophodnije. U njegovim tekstovima caruju čistine, obične a vrlo dejstvene misli i rečenice. U tom duhu je i pogovor profesorke Ognjenke Milićević. Uz iscrpnu, a opet svedenu biografiju Pitera Bruka, ona, kao legendarni poštovalac svojih studenata, skreće pažnju na suštinu Brukovog praktičnog i teorijskog opusa. Za meru „pameti” u umetnosti (a valjda i inače) preporučuje Brukovu mudrost. „Što više pokažemo – manje kazujemo.”

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.