NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

KNJIGE
D. N.
AMAZONKA I GNOM
Milena Marković, Puisse Dieu poser sur nous son regard - Rails, Le vaste monde blanc,
Un bateau pour les poupees
, L’espace d’un instant, Paris 2006.

 

Pariska izdavačka kuća „L’espace d’un instant” objavila je knjigu odabranih drama Milene Marković, u prevodu Mirej Roben. U pitanju su tri komada naše dramatičarke: Bog nas pogledao - Šine, Beli, beli svet i Brod za lutke.
U predgovoru, s podnaslovom „Amazonka i gnom”, Žan-Mari Boeglen s podjednakom fascinacijom govori o delu Milene Marković, kao i o njoj samoj. „Prepoznali smo se. Smejući se istim stvarima. Govoreći svako svojim jezikom”, piše Boeglen o prvom susretu s Milenom Marković, na Festivalu „Ukršteni pogledi” u Grenoblu, nazivajući je „amazonkom” od nekih tridesetak godina, jedinstvenom mešavinom čvrstine i svežine.
„Poslednje festivalske večeri, kad sam napuštao Rio, osetio sam da neko želi da razgovara sa mnom. Bila je to amazonka. Govorila je, nešto vrlo intenzivno, na srpskom i na engleskom. Budući da ne govorim nijedan od ta dva jezika, odgovarao sam na francuskom. I tako jedno četvrt sata. Imali smo utisak da se razumemo. Na nekom zajedničkom jeziku, razumljivom koliko i nejasnom, u svakom slučaju daleko od nekog podesnog jezika koji život čini lakšim. I, istovremeno, prsnuli smo u smeh, onaj ludi, koji čini dobro, koji dolazi odnekud iz daljina. Pre no što smo se rastali, ona je načinila neočekivani gest. Zagrlila me je, kao devojčica koja je, posle dugo vremena, pronašla svog izgubljenog dedu. Devojčica-amazonka i deda-gnom su se prepoznali.
Videli smo se ponovo u maju 2006, na novom izdanju „Ukrštenih pogleda” - „Energija beznađa”. Pre čitanja/inauguracije njenog poslednjeg komada Brod za lutke, pokazala mi je sliku svoje majke; ja sam njoj pokazao sliku svoje bake u mladosti. Bilo je nekih sličnosti. Dao sam joj malog bronzanog kineskog zmaja. Od svoje marame, ona je istog trena načinila mali krevet i, ljubeći ga, stavila ga u tašnu”.
I na kraju:
„Ah, zaboravio sam! Pre no što nestanem s ovog sveta koji ja, i koji mene, sve manje podnosi, preostalo mi je da uradim dve stvari: da nagovorim neku malu grupu mladih pobunjenika da smolom premažu onaj skandal u Avinjonu, plačljivu skulpturu Jana Fabra u vrtu Urbana V i da se namerim na neku banku koja bi finansijski pomogla da Francuska na sceni vidi poslednji komad Milene Marković, Brod za lutke”.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.