NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

KNJIGE
Miloš LAZIN
Mirijam Blede: MEĐAŠI JOŽEFA NAĐA*,
L’oil d’or, Pariz, 2006, 189 str.

 

Mirijam Blede prihvatila se nemogućeg zadatka: izvući reči iz stvaraoca, umetnika, zanatlije (a Jožef Nađ sve je to istovremeno) kod koga važi da se „ideja nikad ne prevodi u govor”1. Čoveka koji veruje da izraz može da dotakne istinu samo kad pripada kratkotrajnom i kad se nadahnjuje i hrani kratkotrajnim, odnosno, životom.
Čini mi se da je Mirijam kao polazišnu tačku uzela sledeću konstataciju: Preživljeni događaji, čak i kad su deo svakodnevice, imaju onaj smisao, vrednost i značaj koji im pripisujemo u trenutku kad ih preživljavamo i kasnije, kad ih sećanje rekonstruiše, što znači – da im sećanje svaki put kad ih rekonstruiše ponovo daje smisao, vrednost i značaj.2Mirijam se, uz pomoć Nađa, dala u potragu za tim situacijama prvoupisanim u vaše iskustvo i koje samo iz tog razloga izmiču poretku stvari.3
Mirijam Blede, dakle, ne baca naknadno pogled na delo, ona pokušava da ga „uhvati” u momentu kad ono nastaje, da opiše taj put između doživljenog, onog što je od njega ostalo u sećanju, i njegovog ponovnog pojavljivanja. Pošto je taj put neizvestan, a meandri nevidljivi i neuhvatljivi, zapis tog unutrašnjeg procesa u suštini je opipavanje, vrlo čestopotraga za pitanjima na koja su odgovori neizvesni.
Pristup je opravdan samim Nađovim delom, koje oscilira između nataloženih slika doživljenog, obogaćenih rečima nekih pesnika koji im daju formu i značenje iznad efemernosti jednog života, i efemerne radnje koju zovemo pozorište.
Mirijamina knjiga, dakle, jeste putovanje koje nas vodi, naravno, u Nađovu rodnu Kanjižu, zatim kroz dela velikih vojvođanskih autora kao što su Danilo Kiš, Aleksandar Tišma i Oto Tolnai, ali takođe u suret piscima ljudskog ponora kao što su Kafka, Arto, Beket, Bihner, Gombrovič, Mišo, Borhes, sve do Jožefove scenske imaginacije koja je ništa drugo do jedno novo putovanje, unutarnje, na koje je pozvan svaki gledalac.
Ne koristeći nijedanput reč „ja”, Mirijam piše, s prefinjenošću kornejevskih dadilja i pouzdanica, jednu sasvim ličnu knjigu, jer svoje „ja”, možemo da dotaknemo samo onda kad se prepoznamo u drugom.
Knjiga nam omogućava ne samo da se približimo Nađovom delu nego i da ga sagledamo i van njegovog postojanja na sceni; knjiga je bogata nađovskom ikonografijom, što je izraženo, naravno, kroz Mirijamino pisanje, ali, takođe, zahvaljujući brojnim fotografijama (Čestitke izdavaču koji je uspeo da napravi lepu, a jeftinu knjigu, bez uobičajenog luksuza karakterističnog za monografije posvećene velikim vizionarima scene!). To nisu fotografije gotovih predstava, nego mesta i ličnosti koje je Nađ pokušao da oživi u maglovitosti pozornice. Tu se mogu naći i Nađova teatrografija (str. 176–183), biografija (str. 175), bibliografija, filmografija, kao i kompletan spisak njegovih izložbi (184–185) i veoma poučna lista nađovskih „simbola i motiva” (10–11).
Ta prva studija pozorišta Jožefa Nađa predstavlja ga nenametljivo, ali ubedljivo, ne kao „koreografa”, već kao pozorišnog čoveka, autora autentičnog i otvorenog scenskog dela, po ugledu na Roberta Vilsona i Tadeuša Kantora. Čak se i reč „ples” skoro i ne pominje u knjizi, i to s razlogom; Nađ ne koristi jednu tehniku, ne uvrštava se u jedan scenski žanr, nego pokušava da oživi izmišljeno koje, kako kaže Mišel Fuko, a citira ga Mirijam Blede u knjizi, nije nikad u stvarima i rečima, nego u nemogućoj verovatnosti onog što je između njih. Fikcija se, nastavlja Fuko, zasniva ne na tome da se nevidljivo učini vidljivim, nego da se pokaže koliko je nevidljiva nevidljivost vidljivog.4
Tako je knjiga Mirijam Blede deo napora da se uspostavi pragmatična estetika5 koja ne sudi o delu, nego pokušava da predstavi život iz koga je ono nastalo, i život koji bi iz njega mogao da proiziđe.

* Naslov knjige u originalu je Les tombeaux de Josef Nadj. Reč „tombeau”, kako Mirijam Blede sama ističe na početku knjige, na francuskom može značiti „spomenik”, „grobnica”, ali i „književnu i muzičku kompoziciju u čast nekog značajnog pokojnika”, kako stoji u Savremenom francusko-srpskom rečniku Slobodana A. Jovanovića (Prosveta, 1991). Pošto Blede koristi u naslovu množinu, proizlazi da ona ne piše u „slavu Jožefa Nađa”, već o međašima urezanim u njegovu fantaziju proteklim životnim iskustvom.
1 Str. 97
2 Str. 29
3 Ibid.
4 Str. 97
5 V. John Dewey, Umetnost kao iskustvo, Izdato na Univerzitetu u Pou/ Edicija Farago, 2005.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.