NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

KNJIGE
Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ
O AUTENTIČNOM POZORIŠNOM TRAGALAŠTVU
Ježi Grotovski, Ka siromašnom pozorištu, u prevodu Dragoslava Ilića, Studio Lirica, Beograd 2006.

 

Bilo je potrebno da prođe tačno trideset godina od kada je kod nas objavljeno prvo izdanje knjige Ježija Grotovskog Ka siromašnom pozorištu (Izdavački centar studenata, Beograd), i da se taj tiraž od 2000 primeraka odavno preseli u police privatnih kolekcija, rafove javnih biblioteka i na kartonske kutije improvizovanih uličnih tezgi na kojima ovdašnji bukinisti nude polovne knjige, pa da našoj čitalačkoj i pozorišnoj javnosti bude ponuđeno novo izdanje ovog epohalnog teatrološkog dela, autora čiji je rad (čak i kada je bio sklonjen od očiju šire publike) preobrazio shvatanje pozorišne umetnosti druge polovine dvadesetog veka, knjigu koja i danas intenzivno zrači.
Ka siromašnom pozorištu sada se pojavljuje u privatnom izdanju prevodioca Dragoslava Ilića (uz njegovu belešku o problemima s prevodom), ponovo sa predgovorom koji je napisao Piter Bruk, opet uz komentar Ognjenke Milićević, sada međutim dopunjen novim zapažanjima. Ona se odnose i na detalje vezane za najneposrednija svedočenja Ognjenke Milićević o susretu s Grotovskim (detalje koji iz opravdanih razloga nisu ranije mogli da budu publikovani), ali i na ono što se u međuvremenu, od publikovanja prvog izdanja, događalo u stvaralaštvu jednog od najznačajnijih evropskih i svetskih reditelja.
A događalo se mnogo toga.
Grotovski je početkom sedamdesetih godina prošlog stoleća praktično odustao od pozorišnog stvaralaštva, usmerivši svoj angažman na laboratorijska teatarska istraživanja i predavanja koja je, naročito nakon što je emigrirao iz Poljske, držao širom sveta. Umro je 14. januara 1999. godine u Italiji, kao jedan od nesumnjivo najvećih autoriteta u savremenom teatru, za sobom ostavivši oporuku po kojoj želi da bude kremiran, a da njegov pepeo bude razvejan iznad Indije.
Za neke su stavovi Grotovskog, uz potonji odnos prema teatarskom stvaralaštvu, predstavljali rečiti dokaz u prilog tezi o načinima na koje on sam mistifikuje vlastiti rad. Međutim, ne i za Ognjenku Milićević koja u pogovoru danas dopisuje detalje koje, zbog molbe samog Grotovskog, nije svojevremeno mogla da iznese u javnost. Ti detalji se odnose upravo na trenutak kada je slavni reditelj obznanio odluku o odustajanju od pozorišta, ali i na uzbudljive noćne rasprave o teatru kako ga Grotovski vidi.
Suštinski, kaže Ognjenka Milićević, rešenost Grotovskog da se povuče iz pozorišne prakse nije bila iznenađujuća. Pažljivi čitalac njegovih malobrojnih tekstova i znatno brojnijih intervjua, kao i brižljivi analitičar njegovog rada, jasno je mogao da nasluti kojim pravcem će se kretati teatarska avantura ovog stvaraoca. Morao je zaključiti da će, nakon temeljnih preispitivanja autentičnih moći i potencijala glumca, posle ispitivanja odnosa glumca i gledalaca, realizovanog u predstavama namenjenim malobrojnoj publici, logično uslediti ukidanje Teatra i povlačenje u Laboratorijum, a potom i Institut. Jer Grotovski prirodno zaključuje da pozorišni čin, koji je dobio obrise svojevrsne mise, uzdigao se do liturgijskog čina čiji su akteri monaški posvećeni, postaje suvišan.
Uostalom, profetske reči gurua, kako su Grotovskog zvali sledbenici, ni svojevremeno nisu imale smisao rezigniranog upozorenja, već puke konstatacije do koje je prorok logično došao sledeći stazu kojom je išao. No, one i danas odveć glasno odzvanjaju: „Da li pozorište umire zato što je nešto drugo zauzelo njegovo mesto? Ili zato što danas takvo više nije potrebno?”
Mnogo toga se u međuvremenu dogodilo i u teatru.
Ka siromašnom pozorištu, međutim, do danas ostaje međaš u savremenoj teatrologiji, uprkos tačnoj konstataciji Ognjenke Milićević koja je još 1976. zapisala: „Ova knjiga je danas za Grotovskog istorija – ono što je bilo – za nas je ona svedočanstvo njegove evolucije i provokativni trebnik ako razmišljate o položaju i funkciji teatra”, i bez obzira na opravdano zapažanje Pitera Bruka da „Dok čitate ovu knjigu ona već postaje nesavremena”, a koje se odnosi na njegovu studiju Prazan prostor.
Iako je od 1968. i prvog izdanja ovog dela pozorište prošlo kroz mnoge mene, katkad veoma dramatične – jednim svojim tokom još se više komercijalizovalo, mnogim od svojih preostalih tokova intenzivno je koketovalo s pomodnim emanacijama takozvanog „duha vremena” – Ka siromošnom pozorištu Grotovskog još ima smisao svojevrsnog putokaza onima koji teatru pristupaju posvećenički, ali i svedočanstva koje promišljeno i nadahnuto ukazuje na put kojim je hodio jedan od možda najvećih pozorišnih posvećenika u povesti svetskog pozorišta. U isti mah, ovo delo je i priručnik za sasvim mlade pozorištarce koji imaju puno pravo da sami otkrivaju svet, pa i ono što je već otkriveno, razume se iz vlastite vizure i shodno senzibilitetu svog vremena.
I u tom kontekstu Grotovski i njegova knjiga su i te kako inspirativni.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.