NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Vladimir ĐURĐEVIĆ
NE IGRAJ NA ENGLEZE (Iz iksa u ipsilon)

 

VLADIMIR ĐURĐEVIĆ

Od rođenja (1977) živi u Batajnici, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju pohađao u Zemunu. Maturirao 1996, kada je upisao Mašinski fakultet, koji napušta nakon šest godina studiranja i odslušanih šest semestara. Od septembra 2002. do juna 2003. bio na odsluženju vojnog roka. Po povratku iz vojske prelazi na Višu mašinsku školu u Zemunu gde apsolvira januara 2005. U julu iste godine upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek – dramaturgija. Do sada je napisao dve celovečernje drame, jednu monodramu i dve drame za decu, za potrebe jedne putujuće pozorišne trupe. Radio adaptaciju radio-drame Kapetan Džon Piplfoks, pisao tekstove songova za nekoliko amaterskih predstava kao i za potrebe svog negdašnjeg rok benda. Neoženjen i nema dece (valjda).

 

Kontakt:
(011) 848 02 85; (063) 886 80 23
E-mail: vladimir.djurdjevic@gmail.com


Dramaturška beleška

ZAGLAVLjENI U KRIVINAMA

Sudeći po tekstu Ne igraj na Engleze, Vladimir Đurđević (1977) ima sve preduslove da postane autor prepoznatljivog i specifičnog rukopisa među našim najmlađim dramatičarima. Konkretno, to znači da se, barem u ovom slučaju, pomenuti rukopis ukazuje kao originalna kombinacija realističkog (šta god to značilo) prosedea i različitih elemenata iz ironičnog i tragikomičnog spektra.
U središtu Đurđevićevog, samo prividno „lakog” zapleta, nalaze se trojica urbanih tridesetogodišnjaka, „zaglavljenih” već negde na prvim životnim krivinama – ili zbog inferiornosti prema zaposlenoj supruzi (Paun), ili zbog nemogućnosti da se dokaže kroz površne seksualne avanture (Piksi), ili pak neodoljivog nagona da, koristeći kao „masku” nevine šale, ponižava sopstvene prijatelje (Bule). Međutim, isto toliko bitan protagonista drame Ne igraj na Engleze – protagonista koji se istovremeno nalazi i u njima, ali i izvan njih – jeste jedan od suštinskih zloduha ljudske prirode: strast prema kockanju, tačnije klađenju.
Pojavni oblik ove opsesivne strasti jeste, za Đurđevićeve junake, klađenje na rezultate utakmica različitih nacionalnih fudbalskih liga: zašto je u ovom slučaju to baš engleska liga, o tome malo kasnije. Na planu formalnog razvoja zapleta, autorov izbor „sportske strasti” omogućava mu da se, paralelno, ali i isprepleteno sa rastom tenzije zbog iščekivanja fudbalskih rezultata kao i napetosti koje te promene izazivaju kod likova – realizuje analogni tok, tačnije buđenje i razvijanje nesporazuma i sukoba među trojicom prijatelja. Reč je ne samo o konfrontacijama koje proističu iz njihovog različitog formalnog položaja (različite kladioničke prognoze, a time i sudar protivrečnih očekivanja) već, kako se sve otvorenije ispostavlja, i iz određenih događaja u (bliskoj) prošlosti, koje su ugodnu mušku i kockarsku idilu trojice lakomislenih prijatelja već usmerili prema sferama zavisti, nepoverenja i obmane.
Bule je, naime, svestan ne samo toga da mu prijatelji nisu mogli pozajmiti novac da nabavi lekove za umirućeg oca jer se nisu mogli odreći sume namenjene klađenju – već u finalu drame priznaje da ni on sam, premda je novac potreban da se olakša očeva predsmrtna agonija nabavio, nije mogao da se odrekne neophodnog kladioničarskog „fiksa”! Paun, s druge strane, za kladioničarsku turu kojoj prisustvujemo upravo je založio novac koji mu je supruga ostavila za avionske karte (službeni put). Piksi, najzad... Ali ne bismo želeli da ispričamo kako će Đurđevićeva „paklena mašina” kockanja, zavisti, ljubavi i ljubomore funkcionisati do kraja – premda vrednost ovog komada nadmašuje puku napetost (inače odličnog) trilerskog zapleta. Izvrsna dinamika spoljašnjih zbivanja kao svoj naredni sloj otkriva seriju dramaturških demistifikatorskih poteza: od crnohumornih poenti koje nas uvlače u sloj priče o smrti Buletovog oca, preko trenutka ironične vulgarizacije i burlesknog preterivanja (zajednička molitva trojice kockara, u kojoj Bogu „objašnjavaju” na koji način poluvreme utakmice Hal Siti–Norič Siti treba da se završi nerešenim rezultatom – čuvenim „iks”), sve do groteskne situacije Piksijevog trenutnog kockarskog ćorsokaka: najveći zavodnik među trojicom aktera mora dobiti na kladionici, da bi vratio dugove „krimosima” (koje inače redovno „krpi” kao uzvrat za pozajmice), jer će u protivnom ostati „bez jaja”.
Ono što najubedljivije ukazuje na Đurđevićevo perspektivno dramsko umeće jeste, ipak, način na koji autor povezuje, usklađuje, pojačava i razrešava različite kompozicione, žanrovske i motivske elemente u okviru jedne nenametljive, neočekivane a ipak psihološki logičke i efektne završnice. A ona krije i objašnjenje koje se tiče Engleza – kako u naslovu, tako i u pogledu izbora njihove lige za predmet kladioničarske opsesije aktera. Naime, u komadu se, nimalo slučajno, dva puta citiraju reči Buletovog oca: „Momci, ne igrajte na Engleze. Oni su budale i ne zna se ko može da dobije...” Đurđevićeva alegorija efektna je koliko i nenametljiva: jedini „Englezi” koje vidimo jesu upravo trojica gubitnika, ljudi koji ne igraju na rezultat – ili zato što nisu sigurni koja igra je uopšte u pitanju, ili zato što su je već unapred izgubili.

Svetislav JOVANOV


NE IGRAJ NA ENGLEZE

LICA:
PAUN – 35 godina, nezaposlen, dobro udat, koeficijent inteligencije – dvocifren, strastven kladioničar
BULE – 35 godina, nezaposlen, inteligentan ali beskoristan i naizgled ravnodušan, strastven kladioničar
PIKSI – 35 godina, doktor hitne pomoći, ženskaroš, slabić i, naravno, strastven kladioničar

PAUNOV STAN (dnevna soba)

(Telefon dugo zvoni. Na scenu utrčava Paun. Javlja se zadihano. Tokom razgovora skida jaknu, pali TV, vadi listić, ljubi ga i stavlja na sto. Prati rezultate na TV-u.)
PAUN: Alo?... A ti si?... Nigde nisam bio, ljubavi, kod kuće sam... Ne, ne, ma kakva kladionica te spopala. Tu sam, kod kuće, nigde nisam bio. Dogovorili smo se da je kladža prošlost... Što se ne javljam? Ne javljam se zato što sam bio u ve-ceu... Da u ve-ceu... Kako šta sam radio? Šta čovek može da radi u ve-ceu? Ijaaaooo!!! Vičem? Kako, zašto vičem? Vičem zato što mi kipi kafa... Ne, ne, ne pratim rezultate. Suzana, molim te, nemoj da paranoišeš. Ne pratim teletekst, nisam išao u kladionicu, sam sam i niko mi ne dolazi... Znam da to više nećeš da trpiš, ali kako može bilo ko da dođe, kad ja ne pratim Engleze... Otkud znam ko igra? Ljubavi, Englezi su uvek u ovo vreme, a i reko mi Piksi... Ama, neće doći kod mene, jer radi... Da, dežura danas, a i da ne dežura ne bi došao jer ja ne gledam... Radim. Radim, radim nešto na računaru, a posle idem da uzmem ono što smo se dogovorili... Sigurno. Tebe mi, ljubavi, ništa nemoj da brineš. Znam da ti je jako važno. Sve će da bude sređeno, a kad dođeš imam jedno iznenađenjce za tebe... Znaš ti dobro kakvim povodom samo se praviš nevešta maca lažljivica... M-hm... I ja tebe, ljubavi. Cmok. Ćao!... Jebena godišnjica. Ali zato Tobdžije biju iz svih oružja. Ajmo, momci! (Zvono na vratima.) Ajde, ulazi!
(Ulazi Bule.)
BULE: Zdravo.
PAUN: Bule, brate, primi moje saučešće.
BULE: Hvala ti.
PAUN: Izvini, molim te, ali nismo mogli na sahranu ni Piksi ni ja.
BULE: Znam, vikend.
PAUN: Vikend.
BULE: Šta je tu je. Ne može čovek da bira kad će da umre. Da mi nije otac i ja bih nešto odigrao.
PAUN: Znao sam da ćeš razumeti. Kolo je bilo laganica. Dobili favoriti.
BULE: Ćuti, spasao se. Teško mi bilo da ga gledam kako se muči. E, ćale, ćale.
PAUN: Nema. Odlazi ta stara garda koja je bila navučena na sportsku prognozu.
BULE: Da, bre. On do samog kraja nije mogao da skapira fazon kladionice: „Ćale, iz iksa u keca znači da će na poluvremenu utakmice biti nerešeno, a na kraju pobeda domaćina, iz iksa u dvojku je nerešeno poluvreme, na kraju dobijaju gosti, a iz iksa u iks, nerešeno i na poluvremenu i na kraju.” Kaže: „A šta koga briga koji je rezultat na poluvremenu? Kraj je važan, sine, upamti, kraj.”
PAUN: I ono: „Momci, ne igrajte na Engleze. Oni su budale i ne zna se ko može da dobije. Žabari, sine, žabari su sise. Oni igraju na rezultat.”
BULE: To je bio u pravu.
PAUN: Da.
BULE: Jebi ga.
PAUN: Znam da je kasno ali ako mogu sad nekako da pomognem...
BULE (Pokazuje tiket): Opusti se. Ovo će da reši sve moje probleme.
PAUN: Šta si igrao?
BULE (Pruža mu tiket): Frka je jedino ako padnem. Treba da vraćam dugove za sahranu. Ako mi prođe, dobar sam soma evra. 
PAUN (Gleda tiket): A-ha. Arsenal ušao, Milvol ulazi, Crveni Đavoli ulaze, dobro... Vikinzi iz Donkastera, Terijeri iz Hadersfilda i Teniseri iz Vimbldona ušli još pre čuku vremena, Hal Siti Tigrovi – Norič Siti Kanarinci... Iz iksa u iks?
BULE: Da, još samo to. Kako stoje?
PAUN: Nula nula.
(Paun pruža Buletu svoj tiket.)
BULE: Na Hal Siti Tigrove, iz iksa u keca za dvesta evrića? Kapitalna investicija, nema šta.
PAUN: Sa fiksom na Arsenal, to je skoro sigurica. Na dvesta evrića čekam trinest i po glava i sa tim kešom završavam poso za narednih metar dana.
BULE: Šta je, opet foliraš Suzanu da si našo šljaku?
PAUN: Moram, bato. Škripi nam u poslednje vreme. Kaže neće da hrani socijalni slučaj.
BULE: Znači sankcije.
PAUN: Nikad gore. Ne smem da pratim rezultate ni iz ljubavi, a kamoli da investiram. Ostavi mi svako jutro lovu za doručak i pljuge. Ko keva, trista kinti i ni dinar više.
BULE: A je l’ smeš da zadržiš kusur?
PAUN: Koji kusur?
BULE: Paune, ne seri. Otkud ti onda dve glave da igraš? Dala ti Suzana.
PAUN: Dala mi da joj podignem iz agencije karte za London. Putuje sutra na neki seminar. I tu ja iskoristim situaciju da odigram tiket samo da obrnem lovu i rešim problem. Razumeš?
BULE: Ali ako Tigrovi i Kanarinci odigraju nerešeno na poluvremenu, teško da može da dođe kec na kraju.
PAUN: Tu grešiš. Hal Siti mora da dobije. Uostalom, je l’ znaš kad su Kanarinci zadnji put odigrali nerešeno?
BULE: Znam, sve znam, ali ako ti je frka za te avionske karte, pozajmiću ti keš kad podignem.
PAUN: E, to. Ta tvoja tvrdoglavost me izluđuje. Zato ima da prsneš. A ja neću da ti dajem lovu na ler da vraćaš dugove, nego ćeš ti, bato, morati da uzmeš kredit, pa ćeš, blago meni, da se zaposliš, da crnčiš k’o konj za dve glave mesečno da otplatiš taj kredit, da vidiš šta je život u Srbiji. Ja ću za to vreme da krckam keš koji danas podignem, pa ako budem raspoložen možda te i pozovem na piće posle radnog vremena od devet do šatro pet, na koje ti stižeš mrtav umoran oko pola osam – osam.
BULE: OK, a gde je Piksi?
PAUN: Sad ćemo da vidimo. Trebalo bi da je na stend baju. (Telefonira.) Alo, kume, gde si, jesi u kraju?... A u kraju si. Odlično. Budi spreman da primiš poziv za hitan slučaj... Ovaj put biće infarkt... Nećemo da pravimo sranja, ne brini... Nula–nula... Važi, vidimo se. (Spušta slušalicu.) Kaže, spreman je. ‘Oćeš ti da zoveš?
(Bule uzima telefon, okreće broj.)
BULE: Znači standardno... Halo, hitna pomoć! Imamo hitan slučaj, molim vas pomagajte, minuti su u pitanju! (Paunu) Znaš ko je dispečer?
PAUN: Opet onaj bolid?
BULE (Klimne glavom): Kako šta je u pitanju? Minuti su u pitanju... Infarkt, čoveče, infarkt, šta može da bude, samo požurite dok ne krene i šlog. Ljudi, frka je, evo već se hvata za srce. Brzo najbližu ekipu na terenu... Adresa je Dragice Kravice sedam A... Ne Kravice nego Travice. Dragice Travice sedam A... Ama kakve Dragice, čoveče, rekao sam Kravice. Kravice Travice sedam A... Zvezdara... Jeste, visoke prizemne zgrade, stan devet, treći sprat, interfon... Divac!... Ma nije kao Divac, nego je Divac!... Kako koji Divac?! Vlade Divac lično mi umire ovde, a ti se zajebavaš!... Šta nema šanse, budalo!? Je l’ Paspalj imo infarkt, imo je. Sad je pukao i Divca, to jest tek će da ga pukne. Evo drži se za srce! Ne može da diše!... Traži nešto! Šta traži? Traži vode. Vode mu dajte, brzo, vode! Ama ne knjaz miloš, zaboga, oćete da ga dotučete na nervnoj bazi?! Sklanjaj knjaz miloš, Večernje novosti i sve iz kuće! Trese mu se cela leva strana, on pada, pridržava se za sto, povlači stolnjak i bokal vrelog čaja mu se prosipa na lice, koje se sada grči od bolova, ali on nema daha da zaurla jer srce otkazuje, zato tiho šapuće: „Puko sam na berzi. Puko sam na berzi.” Ja sada skačem i započinjem reanimaciju, a ti brzo šalji najbližu ekipu na terenu da spašava ambasadora dobre volje da ti ja ne bih dolazio tamo! Vozdra.
(Smeh)
PAUN: Kravice Travice sedam A, kakav kreten.
BULE: Debil, debil, debil.
PAUN: Puko sam na berzi! Puko sam na berzi!
BULE: Debil, debil, debil.
PAUN: Prizemne zgrade treći sprat.
(Bule se zagleda u TV, prestane da se smeje, Paun nastavlja.)
PAUN: Ode ambasador dobre volje!
BULE: Batice.
PAUN: Srce, srce!
BULE: Jedan–nula za Kanarince.
PAUN: Molim.
BULE: Jedan–nula za Norič.
PAUN: Au, jebo te.
(Tišina)
BULE: Pukli smo.
PAUN: Načisto.
BULE: Čoveče, ovo nama ne odgovara.
PAUN: Ako ovako ostane, ja sam gotov.
BULE: Jebi ga.
PAUN: U celoj Engleskoj ni jedna utakmica ne dođe iz dvojke, osim ove i ja baš nju odigram.
BULE: Pogrešna koncepcija.
PAUN: A lepo je govorio čika Mića da su budale i ja opet igram na Engleze.
BULE: Iskuliraj, ima još petnest minuta.
PAUN: Ma nema šanse. Tačno sam imao onaj predosećaj da će ići iz dvojke i nikad se ne zajebem, al’ reko da odigram iz iksa, nije ništa došlo iz dvojke, pa neće valjda ni Tigrovi. I eto ti, sad smo pukli.
BULE: Aj po pivo da će da uđe iks.
PAUN: Zabole tebe. Mene koliko sutra pas neće imati za šta da ugrize. (Zvono na vratima.) Ajde!
PIKSI (Iz ofa): Kakav Vlade Divac vas spopao, kreteni jedni! (Ulazi u doktorskoj odeći, vidi Buleta i Pauna kao pokisle.) Brate, primi moje saučešće.
BULE: Kome kažeš, meni ili kumu?
PIKSI: Što, šta je bilo?
PAUN: Jedan–nula za Kanarince.
PIKSI: Nije valjda gotovo poluvreme?
BULE: Još petnestak minuta.
PIKSI: Uf, dobro je. A šta je on odigro? Kume, šta si odigro?
BULE: Odigro je iz iksa u keca sa Suzinim parama. Odjaviće ga ako pukne.
PAUN: Oči će mi izvaditi. Popušiću crveni karton i to na godišnjicu braka.
PIKSI: Neće, ne boj se. Izjednačiće Tigrovi. A ako dobiješ, budi šmeker, pokloni joj tiket za tu godišnjicu.
PAUN: Piksi, ne seri, znaš da mi je zabranila da igram.
PIKSI: Ej, pa i ja čekam iz iksa u dvojku za sto dvadeset soma.
PAUN: Znači i ti si se zajebo.
PIKSI: Koji je tebi, bre? Za petnest minuta može da bude dva–dva, a ne jedan–jedan. Kako kaže pokojni čika Mića: Englezi su budale, sine.
BULE: Englezi su budale, ne igraj na Engleze.
PIKSI: Bule, brate, primi moje saučešće. Nisam mogao da dođem, čekao sam keca na Čelsi za petnest hiljada.
BULE: Opušteno, brate, digao si lovu. To je važno.
PIKSI: Ma nisam, prodo me Bolton u zaustavnom vremenu, a znaš kolko sam gotivio tvog matorog: „Žabari, sine, žabari su sise. Oni igraju na rezultat.” E, čika Mićo, čika Mićo. Ako mogu nešto sad da pomognem, tu sam. Šta da ti kažem?
BULE: Ništa. Jedino ako me prodaju Kanarinci i Tigrovi.
PAUN: Normalno da će da te prodaju. Odigro je kreten iz iksa u iks, a znaš kad će to da dođe?
PIKSI: Znam, nikad. Bule, brate, kako si mogao tako da se zajebeš? Je l’ znaš kad su Kanarinci poslednji put odigrali nerešeno?
BULE: Znam i garantujem za iks na kraju.
PAUN: Jebo vas kraj! Ako ne uđe poluvreme možemo da se slikamo.
PIKSI: Ako ti prestaneš da baksuziraš i kukaš možda se izvučemo.
PAUN: Kume, ja sam znao da će da dođe iz dvojke. Osećo sam ga, ovde sam ga osećo, al kreten! Nisam imo čuku da odigram!
BULE: Zato sad moraš da veruješ da će doći iz iksa jer moraš da veruješ u ono što si igrao.
PIKSI: Tako je. Ko ima nadu ima sve, u zdravom telu zdrav duh. Ako sva trojica budemo dovoljno verovali, ući će iks garantovano.
PAUN: Oće, ali samo ako onaj odozgo bude umešo prste.
PIKSI: Misliš da neće? Ako ga lepo zamolimo, možda nam i učini.
BULE: Da se pomolimo?
PIKSI: Što da ne?
BULE: Bogu?
PIKSI: Bogu, brate, šta fali? Sve treba probati.
BULE: Da, brate, ali Bogu? Ne moli se Bogu za te stvari.
PAUN: Čekaj, što bi moglo za zdravlje, a ne može za rezultat?
PIKSI: Naročito ako ti zdravstveno stanje zavisi od rezultata. Paune, ti smisli molitvu, moli se naglas, a mi u sebi ponavljamo za tobom.
PAUN: Zašto ja?
PIKSI: Zato, kume, što si ti domaćin. Domaćin se moli, gosti ponavljaju.
PAUN: Misliš?
PIKSI: Normalno. Molimo se da uđe iks na poluvremenu. Bule je l’ tebi to OK?
BULE: Misim, OK je ako baš insistirate. Neću budem partibrejker.
PIKSI: Insistiramo. Znači za iks na poluvremenu. Smislio?
PAUN: Smislio.
(Trenutak tišine, sva trojica se prekrste.)
PAUN: Bože, molim te da uđe iks na poluvremenu... i kec na kraju,  amin.
PIKSI: Ej, čekaj, čekaj, ne može to tako!
BULE: Brate, neću kažem amin.
PIKSI: Nismo se tako dogovorili!
BULE: Neću kažem amin!
PAUN: Što, šta fali?
BULE: Ne fali ništa, nego ima viška. Neću kažem amin.
PAUN: Kakvog viška? Od viška glava ne boli.
PIKSI: Kume, ne zajebavaj, nismo se tako dogovorili.
PAUN: Nego kako smo se dogovorili? Ajde, kako?
PIKSI: Dogovorili smo se samo za iks na poluvremenu i za to se molimo sva trojica. Posle nek se moli svako za sebe.
PAUN: Jebi ga, bato, sad je gotovo.
BULE: Nije gotovo. Nisam reko amin. Neću kažem amin. Ponovo.
PAUN: Ne može ponovo.
PIKSI: Izvini, kume, al mora ponovo.
PAUN: Ne može ponovo. Misliće Bog da smo neozbiljni.
BULE: Nemoj da kenjaš, nego ponovi da se ne bismo svađali.
PAUN: Dobro šta ste navalili, ponovićemo... OK, ponovićemo.
PIKSI: I slušaj. Ne možeš tako da se obraćaš Bogu. Ne zna on taj naš kladioničarski rečnik. Bog je arhaična stvar. On ti je ko čika Mića, Bog da mu dušu prosti, još uvek u fazonu sportske prognoze. I mora da ga poštuješ, ne možeš ti sa njim kao sa ortakom. Zna se, brate, ko su njegovi ortaci. Mora to lepše, kitnjastije, razumeš.
PAUN: OK, kapiram. Spremni?
BULE: Spremni.
(Trenutak tišine, sva trojica se prekrste.)
PAUN: Bože... Bože. Bože, molimo ti se nas trojica ortaka iz detinjstva, molimo ti se Bože da na poluvremenu današnje utakmice Hal Siti–Norič Siti, bude nerešen rezultat. Tebi je to sitnica, ali nama mnogo znači. Ako imaš dobru volju, a ne znaš kako bi, mi imamo predlog. Napad obično kreće od Linča. Linč daje pas do Leona Korta, koji loptu prebacuje na polovinu Noriča. Tu je prihvata Stjuart i kombinuje sa Barmbijem. Barmbi do Parkina, Parkin dribla Fleminga i nabacuje u šesnesterac aaaa....
PIKSI: Noblu.
PAUN: Noblu, koji majstorski spušta Mekfiju na volej, a ovaj preciznim udarcem šalje loptu u gornji levi ugao Grinovog gola, jedan–jedan. Eto. Samo za toliko te molimo, Bože, Bože, Bože. Amin.
PIKSI i BULE: Amin.
PAUN: Je l’ bilo dobro?
PIKSI: Odlično. Trebalo je možda još malo kitnjastije, ali nema veze. Bolje nego prošli put.
PAUN: E sad ako ne uđe nikad neće. Ajmo Tigrovi! Hal Siti, Hal Siti, Hal-Hal-Hal!
BULE: Paune, batice, nemoj da peniš, ući će.
PAUN: Što da ne penim kad mi znači?
BULE: Peni, ali u sebi. Ovako ličiš na kretena.
PAUN: Zašto?
PIKSI: U pravu je Bule. Trulo je da gledaš u teletekst i da navijaš.
BULE: Mislim nije trulo da navijaš, velika je lova u igri, ali navijaj u sebi.
PAUN: Čekaj, što je trulo naglas, a nije u sebi?
PIKSI: Zato što stvaraš nepotrebnu tenziju.
PAUN: OK. Još kolko?
BULE: Regularno dva minuta. Sa sudijskim produžetkom – realno četiri.
PAUN: Znači ćutimo četiri minuta. Dobro.
(Tišina, sva trojica gledaju u TV.)
PAUN: Još kolko?
PIKSI: Minut i po regularno, ćuti!
PAUN: Dobro, bre, što si nervozan?
(Sva trojica u tišini gledaju u TV i ispoljavaju nervozu svako na svoj način.)
PAUN (Tiho): Bože...
PIKSI: Ćuti!
BULE: Ko da ćuti?!
PIKSI: On da ćuti!
PAUN: Ja da ćutim!?
PIKSI: Ti da ćutiš!
PAUN: Ti ćuti, ti se dereš!
PIKSI: Derem se jer ti ne ćutiš!
PAUN: Je l’ baš moraš da se dereš?!
PIKSI: Ne moram, al’ što ne ćutiš?!
BULE: Derete se obojica!
PAUN: Šta sereš, ti se dereš!
BULE: Ko se dere?! Ja se derem?!
PAUN: Ti se dereš, on se dere, ja ne ćutim!
PIKSI: Ja se derem, al’ ti ćuti!
SVA TROJICA: Gooooooooooooool!!!!!!
(Sva trojica se raduju golu, a zatim spontano počinju da pevaju.)
Kad je Zvezda bila prvak sveta,
Pod nogama cela joj planeta,
Mrtav pijan priznao sam tebi
Ono što nisam smeo ni sebi.
Volim drugu, neću da te lažem,
Njeno ime ne smem da ti kažem,
Od početka bila mi je slađa,
Mnogo lepša tvoja sestra mlađa.
Svi-đa-mi-se
Tvoja sestra mlađa,
Tvoja sestra mlađa,
Tvoja sestra mlađa!
PIKSI: Šta je reko čika Piksi?! Samo pozitivno! Samo pozitivno!
PAUN: Ne, ne, kume. Ja sam znao. Osećao sam da će biti iks, ovde sam ga osećao.
BULE: Do jaja.
PIKSI: Evo ga, ušlo poluvreme, gotovo.
PAUN: Evo ovde sam ga osećao, ovde, ovde, ovde.
PIKSI: Ljudi, da ovo nije ušlo ja bih puko.
BULE: Ti bi puko? Svi bismo pukli.
PIKSI: Svi bismo pukli, ali ja bih najebo. Meni je ded lajn za vraćanje dugova i to znaš kome?
PAUN: Kome?
PIKSI: Bolje da ne znaš. Obesiće me za testise ako mi ne uđe dvojka na kraju.
BULE: Nisi valjda opet ulazio u dug kod ovih tvojih što ih krpiš?
PIKSI: Pritislo me, a plata kasni.
PAUN: Čekaj, ti njih krpiš kad se izrokaju po gradu, a oni tebe oće da bese za jaja zbog par glava duga?
PIKSI: Promenila se ekipa na asfaltu. Nije više ko što je nekad bilo.
PAUN: Šta se tu tolko promenilo? Krimosi su krimosi.
BULE: Batice, ti njima spašavaš živote i štekuješ ih od murije, a to nema cenu.
PIKSI: Znam, sve znam. Kamo sreće da je ko nekad. Ranije bre uđem na ler kad hoću i kolko hoću, nisam moro ni da vraćam, još me i častili, štitili me. Ali ta stara garda „vitezova beogradskog asfalta”, koji su kapirali neke stvari, koji su znali šta je život, šta je rispekt, oni sad okopavaju kukuruz kod svetog Petra. Ovi novi klinci nemaju milosti. Zna se kolko košta krpljenje rupe od ce-zea, kolko od tetejca, kolko na nogama, kolko na stomaku, a kolko košta kad im kasniš dva somića.
PAUN: I kolko košta?
PIKSI: Košta testisa, eto tolko košta. A znaš ti koliko ja cenim svoje testise?
PAUN: Znam, mnogo. Ako bi ostao bez njih svet ne bi imao šansu da se ponovi za nekoliko malih Piksića i tako bi čovečanstvo izgubilo perspektivu.
BULE: Dobro bre Paune, nemoj sad da kenjaš nego skoči po ono pivo.
PAUN: Kakvo pivo, jesi normalan? Otkud mi za pivo?
BULE: Evo ja ću ti dati, samo ti skoči.
PAUN: Čekaj, a što ja? Što baš ja? Što ne ide Piksi?
PIKSI: Zato što Piksi ne sme da cirka na dežurstvu. A i čekaju me u kolima ispred zgrade vozač i sestra.
PAUN: Stvarno, batice, šta ti njima kažeš kad te nema čuku vremena?
PIKSI: Šta ima da im pričam, njima je bre do jaja. Ostavim ih malo nasamo, i onako su u šemi.
BULE: Zar nisi reko da ti trošiš sestru?
PIKSI: Trošim, al to ovaj njen majmun ne zna.
BULE: Jegermajster, a?
PIKSI: Jebi ga, sine, to je jače od mene.
PAUN: Jednom pičkopaćenik, uvek pičkopaćenik.
BULE: Paune, batice, požuri, osušilo mi se grlo.
PAUN: Dolazim za šest minuta, ako zvoni telefon, ne javljajte se.
(Paun odlazi. Piksi i Bule ostaju u tišini.)
PIKSI: E, čika Mićo. Bule, nemoj da se ljutiš, nismo mogli ni Paun ni ja...
BULE: Ne, ne, ne ljutim se. Opušteno. Eto, jutros smo dali sedam dana...
PIKSI: Zar je već toliko prošlo?
BULE: Leti vreme.
PIKSI: Da znaš da si u pravu. To si u pravu. To si u potpunosti u pravu. Evo, na primer, znaš ti da smo mi završili srednju, a još je bila stara Juga?
BULE: M-m.
PIKSI: A kad smo išli u Bari da gledamo Zvezdu? Ko da je juče bilo.
BULE: Da.
PIKSI: Kako je to bilo dobro. (Bule ćuti.) Znaš šta meni nikad nije bilo jasno? Zašto si ti na gostovanja uvek išao sa ekipom koja se šibala? Nekako mi to nije bilo u tvom fazonu. (Bule ćuti.) Je l’ ti to bio neki ventil, mislim šta je tu interesantno?
BULE: Ventil.
PIKSI: Kapiram. Ono, psihologija mase, adrenalin... I gde je bilo najzajebanije?
BULE: Drezden. Tamo je bilo najbolje.
PIKSI: Da. (Bule ćuti.)... A je l’ se sećaš šta smo pevali na trajektu kad smo se vraćali iz Barija?
BULE: „Vi ar sejling”?
PIKSI: „Vi ar sejling”, čoveče.
BULE: Nisam ja Paun da ne znam šta je bilo jutros.
PIKSI: Misliš da se on ne seća?
BULE: To se možda i seća. Da sam ja popišao sam sebe na trajektu, sećao bih se svega.
PIKSI: Zamisli budalu, hteo sa trajekta u pokretu da piša u more?
BULE: Tad sam ćaletu maznuo celu platu da odem na finale.
PIKSI: Ne seri, šta ti reko?
BULE: Ništa. Da je ponosan na mene i da nikada nije bio srećniji. Ma nije se treznio deset dana. E, ćale, ćale.
PIKSI: Znaš za onaj prijem? Za onog doktora, što si me molio da primi ćaleta?
BULE: Da?
PIKSI: Nisam uspeo da ga nađem. Nije bio u Beogradu.
BULE: Znam, reko si mi.
PIKSI: Znam da sam ti reko, nego samo da znaš...
BULE (Prekine ga): Znam. Ja sam samo hteo da ga smestim u bolnicu. Da se ne muči toliko. Možda ne bi morao da plaćam te vakcine protiv bolova.
PIKSI: Kapiram.
BULE: Em što koštaju, em što tamo ipak ima ko da mu ih da.
PIKSI: Važno je da si ih nabavio.
BULE: Da, da, nabavio sam ih.
PIKSI: Je l’ ti Paun pozajmio?
BULE: Ne. Snašao sam se na drugoj strani, a sad... Šta je tu je, idemo dalje.
PIKSI: Ovaj... Da, da, tu je... Tu je, nije da nije tu.
BULE: Ko?
PIKSI: Ih ko? On.
BULE: Vutragenjo?
PIKSI: Vutragenjooo, naš omiljeni napadač.
BULE: Nešto najbolje što je Maroko ikada ponudio Evropi.
PIKSI: Tako nekako, ali ovoga puta ne gostujemo na marokanskom terenu.
BULE: Nego?
PIKSI: Avganistan, bato, Avganistan!
BULE: Ijaoj, Avganistanac?! Osećam da trnu zubi kako radi?
PIKSI: Kakvi bre zubi, kakvi bakrači, to su priče za malu decu. Ovo je bre potpuno prirodna roba, neprskana, neđubrena, bez aditiva i konzervansa. Ko kevin ajvar, razumeš. Rastegne ti osmeh od uveta do uveta, to je Avganistan.
BULE: Nemoj pričaš?
PIKSI: Šta misliš što su Ameri još uvek tamo? Lepo im. Okupirali su ih samo da bi se pucali kvalitetom.
BULE: Mamu im jebem, oni znaju zašto žive. To je zemlja za mene, a ne ova vukojebina.
PIKSI: To je zemlja za svakoga. Ajmo na terasu.
BULE: Ajmo ovde, šta fali?
PIKSI: Jesi normalan? Provaliće ga Suzana, pa će nama da ga natovari na ispovest.
BULE: Znam, batice, ali znaš ti gde je terasa? Gotivnije ovde. Otvorićemo prozor i nema frke.
(Piksi pali džoint dok Bule otvara prozor.)
PIKSI: OK, ali ovo ide na tvoj responsabiliti.
(Duvaju.)
BULE: Je li, matori, a što ti ne probaš da odeš?
PIKSI: U Avganistan?
BULE: Da, bre. Lekari bez granica, ovo-ono i te fore. A?
PIKSI: Razmišljo sam, znaš, ali, jebi ga, tamo žensko ne možeš da vidiš ni za lek, a kamoli da pipneš.
BULE: E, Avganistane, Avganistane, zemljo obećana! Je l’ se kaže Avganistane ili Avganistanu?
PIKSI: Neam pojma.
(Zazvoni telefon.)
PIKSI: Telefon.
BULE: A-a.
BULE: Nego, možeš ti još toga da završiš?
PIKSI: Ne znam, ovo su me častili.
BULE: Pitaj ih da te časte opet, al za pare.
PIKSI: Jok, bato, ne interesuje njih da valjaju na sitno.
BULE: Nek daju meni, ja ću da valjam na sitno.
PIKSI: Uuuu, ti si baš rešio da se zaposliš?
BULE: Krajnje je vreme da se nešto šljaka.
(Na scenu utrčava Paun, unosi limenke piva, traži telefon.)
PIKSI: Paune, brate, zvoni ti fontele.
PAUN: Tišina tamo!
(Tokom razgovora pokušava da dođe do džointa, ali mu oni ne daju.)
PAUN: ...Alo. A ti si, ljubavi... Kako se ne javljam? Vidiš da sam se javio? ...A to? Bio sam u ve-ceu... Kako šta sam radio? Suzana, jebote, šta čovek može da radi u ve-ceu?... Da... Da... Nisam uzeo... Molim te nemoj da paničiš, uzeću. Agencija radi do sedam, nemaš frke... Radim... Iznenađenje? E, to ne ne mogu da ti kažem. Ako ti budem rekao to, onda se nećeš iznenaditi... Ajde, ljubavi, ćao!
BULE (Izmotava se): Ćao.
PAUN: Dve stvari!
PIKSI: Kaži.
PAUN: Prvo. Jesam rekao nema duvanja na gajbi?!
PIKSI: A drugo?
PAUN: Duvali ste bez mene.
BULE: Prvo, terasa je daleko, a drugo, normalno da smo duvali bez tebe jer ti nisi bio tu, a treće je l’ se sećaš šta smo pevali na trajektu kad smo se vraćali iz Barija?
PAUN: „Vi ar sejling” i kakve veze ima što nisam bio tu?
BULE: Nikakave. A kakve veze ima što smo duvali bez tebe?
PAUN: Nikakve.
BULE: Tačno.
PAUN: To što ste vi smradovi, to je druga priča.
BULE: Što smo smradovi? Tebi je danas godišnjica, treba ženu da vodiš u Rojal na klopu, da joj podigneš karte, pa uveče seks za srećan put i tako to. Zamisli da si pirnuo sa nama Avganistanca? Ne bi se opro kod Suzane dok si živ.
PIKSI: Vidi, Bule, ja sam razmišljao, znaš, i došao sam do zaključka da si ti u pravu. Posledica Paunovog sećanja, šta smo mi pevali na trajektu, permanentno je pomeranje karlice od strane nas dvojice zbog onog...
SVA TROJICA: Pišanja po sebi.
PAUN: Ha-ha. Dosadni ste više s tim.
PIKSI: Dobro, nemoj odma’ da se ljutiš.
BULE: Nismo mislili ništa loše.
PIKSI: Samo te s vremena na vreme podsetimo, da ti se to ponovo ne bi dogodilo.
BULE: A svi znamo da je ponavljanje keva nauke.
PAUN: Dosta. Poluvreme je već počelo. Aj živeli.
PIKSI i BULE: Živeli.
PIKSI: E pa, momci, da vas pitam nešto: Je l’ ste se spremili da puknete?
PAUN: Ne, a ti?
BULE: Jesi kupio čelične ćega sa katancem?
PAUN (Sporokapirajuće): ... A testise. Misliš da će to da mu spase testise?
PIKSI: Ne brini ti, kume, za moje testise nego lagano vežbaj mazanje govnima po glavi kad Suzi dođe kući i skapira da od karata za London nema ništa ili kako to Bule voli da kaže „mane štani”.
PAUN: Meni je vas iskreno žao. Ovaj mučenik će morati da se zaposli, a ti ćeš morati da se odrekneš osnovnog sredstva za rad.
PIKSI: Kao prvo, testisi nisu osnovno sredstvo za rad, oni samo daju neophodnu logističku podršku njegovom veličanstvu, a kao drugo neka ti sledeći put Bule bude kum, ako se ikada ponovo oženiš.
PAUN: Ne, ali ja to ne mogu da zamislim. Izvini, kume, ali stvarno ne mogu. Buleta koji ustaje svako jutro u sedam, ide na posao, šljaka, i tebe kome se više nikada neće dići ni na jednu medicinsku sestru u ovom gradu.
BULE: Ljudi koji vam je? Jedan od nas trojice će sigurno da podigne lovu. Ko god da dobije, istalićemo na tri dela da se bar donekle svi iščupamo.
PAUN: Nema šanse. Ti sad kapiraš da si se zajebo i ‘oćeš meni da uđeš u novčanik.
PIKSI: Paun je u pravu. Kako si mogo da odigraš iks?
BULE: Znači vi nećete da delimo lovu onoga ko dobije?
PIKSI: Ne, jer meni samo ful lova spašava testise. Nisam ja poslednju paru uložio da bih dobitak delio sa nekim drugim, jer je taj neko drugi loše procenio situaciju. Izvini molim te.
PAUN: Ja isto. Nisam kocko Suzine dve glave da bi delio.
BULE: OK, opušteno. Ako slučajno uđe iks podelićemo lovu. Moju lovu. I to ovako: Tebi ću da pokrijem sudske troškove brakorazvodne parnice, a tebi ću da kupim kartu za Avganistan u jednom  pravcu. Mislim, tamo te sigurno neće tražiti... Ne, ne, ne, ne morate unapred da mi zahvaljujete. Najveća satisfakcija će mi biti da sam svoje najbolje ortake ivukao iz govana. Prvoga iz kandži zveri koja juri karijeru u advertajzingu i neće da rađa, a drugoga iz pakla beogradskog asfalta koji ne prašta dugove.
PIKSI: Hvala, ali mislim da neće biti potrebe da me ti čupaš.
PAUN: Ni mene isto, i samo da znaš da Suzana nikada ne bi bila toliko ambiciozna da nema podršku supruga, to jest mene.
BULE: Dakle, ne delimo lovu?
PIKSI: Ovu, ne. Ja kad sam se ponudio za pomoć nisam mislio na ove pare.
PAUN: I ja isto. Ne mogu da delim keš od kog treba leba da jedem.
PIKSI: Meni su ipak testisi u pitanju.
PAUN: I meni. Ne na taj način, ali i kod mene su jaja potencijalno ugrožena.
BULE: Da, da, kapiram. Ne sumnjam ja, bite vi meni učinili da niste u problemima. Samo, nezgodno je što će pored mene i jedan od vas dvojice morati da pukne. E sad koji će, meni je svejedno. Vi ste kumovi, dogovorite se.
PIKSI: Važno je da ti shvataš da si puko. Tu realno ne može da dođe iks na kraju. Još samo Paun da shvati da je i on puko, pa možemo na miru da ispratimo rezultate.
PAUN: Ja puko?
PIKSI: Kume, nemoj da si baš uvek toliko tvrdoglav. Što se pre suočiš sa činjenicama biće ti lakše.
PAUN: Kakvim činjenicama?
PIKSI: Činjenica je da su Kanarinci tim kome očajnički treba pobeda u gostima, a Tigrovi i nisu baš neprikosnoveni na svom terenu...
PAUN: Evo suočavam se! Suočavam se, kume! Gledaj! Šta piše na ekranu Filipsa? Šta piše, šta piše, šta piše? (Piksi ćuti) ...Piše činjenica! Činjenica, kume! Piše dva jedan! Dva jedan, majstoriii!!! ...Hvala ti ,kume ,što si mi ukazao na činjenice. Ma šta bi ja bez tebe?
PIKSI (Pali cigaretu): Jebem li im mater da im jebem.
PAUN: Kume, od kad ti pušiš?
PIKSI: Od danas!
PAUN: Opa, je l’ to neko nervozan?
BULE: Paune, batice, do poslednjeg sudijskog zvižduka ćemo još malo da pričekamo. Znaš da nije dobro da se raduješ pre kraja?
PAUN: Znam. Možda i na kraju ne treba da se radujem da vi ne biste bili ljubomorni?
BULE: Ljubomorni?
PAUN: Ljubomorni, ljubomorni.
PIKSI: Na koga? ...Na tebe?
PAUN: Normalno na mene.
BULE: Čekaj, a zašto bi mi trebalo da budemo ljubomorni na tebe?
PAUN: Nemoj da se foliramo.
BULE: Paune, ja sam glup i stvarno mi nije jasno?
PIKSI: Ja ne znam da li sam dobro čuo, ili ti stvarno tripuješ da ima šanse da ja budem ljubomoran na...
PAUN: Na mene.
PIKSI: Da, na tebe. Na nekoga kao ti.
PAUN: A šta to meni fali?
(Piksi i Bule prasnu u smeh.)
PIKSI: Šta ti fali?! Ti još pitaš šta ti fali?!
PAUN: Ljubomorni ste zato što sam ja uspešan, za razliku od vas.
PIKSI: U čemu si ti to uspešan?
PAUN: U životu.
BULE: U životu?
PAUN: Da, u životu.
BULE: E dobro si nas obavestio.
PIKSI: Hvala ti, kume, sad smo obavešteni.
PAUN: Molim? Je l’ ima neko od vas dvojice ovakvu gajbu? Nema. Je l nečija žena bolja riba od moje Suzane? Nije. A, da, vi ste neoženjeni.
BULE: Paune. Udaraš ispod pojasa.
PAUN: Ne, samo konstatujem ko je ovde uspešan.
PIKSI: Ti, i to jeste tvoj uspeh! Jedini tvoj uspeh.
PAUN: Šta?
PIKSI: To što si se uvalio kod Suzane.
PAUN: Možda jeste, ali meni je to dovoljno. Nisam neskroman. A nisam ni ljubomoran na tuđe uspehe kao što su krpljenje krimosa, jurenje za suknjama u trideset petoj ili pak svakodnevno duvanje zato što u ovoj zemlji nema posla za večite apsolvente agroekonomije.
BULE: Puši ga.
PIKSI: Ne znam samo šta ćeš kad ona skapira da se nećeš promeniti i da ćeš ceo život biti parazit.
PAUN: A ti verovatno misliš da ona zaslužuje više?
PIKSI: Zaslužuje.
PAUN: Na primer nekoga kao ti?
PIKSI: Ja to nisam rekao.
PAUN: Ali si mislio.
PIKSI: Šta tebe briga šta sam ja mislio.
PAUN: Briga me jer se radi o mojoj ženi.
PIKSI: Nisam to mislio.
PAUN: Ne mogu da verujem da ti je još uvek krivo što je odabrala mene?
PIKSI: Odabrala te je zato što si kvaran.
PAUN: Što sam ja kvaran?
PIKSI: Ja sam joj se sviđao. Je l’ tako bilo?
PAUN: U početku da.
PIKSI: I šta si joj ti rekao?
PAUN: Šta sam joj rekao?
PIKSI: Rekao si joj da slušam Lepu Lukić, a to je kvarno.
PAUN: Dobro, to je bila zajebancija.
PIKSI: Nije zajebancija. Ako su prve dve stvari koje joj kažeš te, da navodno slušam Lepu Lukić i da mi je pravo ime Milivoje, onda ja u startu ispadam smešan.
PAUN: I sad sam ja kriv što je tebi pravo ime Milivoje?
PIKSI: Nisi kriv, ali nisi morao to da spominješ.
BULE: Tako je, brate. Zamisli samo koji si ispao bilde kad si krenuo sa onom tvojom čuvenom žvakom „Ti zanaš da ja znam”, a riba tripuje da se ložiš na Lepu. (Pevuši) „Srce je moje violina, što ga diraš kad ne znaš da sviraš...”
PIKSI: Ti ćuti. Da imaš bolju žvaku našao bi ribu umesto što skidaš porniće sa neta i triput dnevno trčiš u klonju.
BULE: Ja bi se pre ubio nego da muvam ribe na te tvoje jadne fazone: „Ti znaš da ja znam, da ti znaš, da ne treba u besmislu mojih reči tražiti smisao, jer de fakto muškarac ne ume smisleno komunicirati kada mu donji pritisak raste i raste, on raste, raste, raste... Gospođice, to nije smešno, jer on i dalje raste, raste, raste i ja ću umreti ako mi ne pomognete .”
PIKSI: Ali ti fazoni rade, za razliku od tvojih visokointelektualnih proseravanja.
BULE: Možda rade kod medicinskih sestara, ali kod riba Suzaninog kalibra ti nemaš šta da tražiš.
PIKSI: Normalno kad krećem sa pozicije da otkidam na gerijatriju.
PAUN: Tripuješ, nije ona zbog toga odabrala mene.
PIKSI: Nego zbog čega?
PAUN: Ja sam se pomirio sa tim da neću prevrnuti pola kliničkog centra, ali pomiri se i ti sa činjenicom da sam ja uspeo nešto što ti nisi.
PIKSI: Da, ali na kvarnjaka.
(Piksiju zazvoni mobilni.)
PAUN: Ako baš hoćeš da znaš, mene je odabrala jer nisam pičkopaćenik, kume...
PIKSI (Gleda na displej): Ajde sad malo tišina! Puko sam... Alo... Da, ja sam... Znam... Imam... Večeras?... Ne, nema problema, doneću večeras... Ne, ne, ovaj put sigurno... Tako je, večeras... Kamata?... A kolika je kamata?... Dobro, dobro... Obećavam da se neće ponoviti. Doviđenja.
PAUN: ...Ona zna šta hoće i njoj muškarac kao ti nije potreban...
PIKSI: Baš me briga šta ona hoće i ko joj je potreban! OK?!
BULE: OK, šta vičeš.
PIKSI: Vičem jer će mi jebati kevu.
BULE: Poziv iz predgrađa?
PIKSI: Jebaće mi kevu ako ne uđe dvojka. Ajde bre kreteni jedni, nabijte im dva komada!
PAUN: Piksi, brate, navijaj u sebi. Trulo je da gledaš teletekst i da navijaš. Dižeš tenziju nama koji dobijamo, to jest samo meni.
PIKSI: Ej, kume, lakše malo. Sranje je.
PAUN: Ma nemoj.
PIKSI: U pičku materinu. Ako puknem... Ako puknem...
BULE: Nije smak sveta.
PIKSI: Ako puknem, moraš da mi pozajmiš.
PAUN: Ja?
PIKSI: Da, kume, ti.
PAUN: Kako da ti pozajmim?
PIKSI: Kako znaš i umeš, ali moraš.
PAUN: Kume, ne mogu da ti pozajmim, šta ti je? Šutnuće me žena ako ti pozajmim.
PIKSI: Kume, to sa Suzanom je dečja igra u odnosu na ovo. Znaš šta će meni ovi da urade, ako ne donesem lovu večeras?
PAUN: Ali...
PIKSI: Izrokaće me. Otkinuće mi testise. Otkinuće mi muda! Otkinuće me od života! Neće više da čekaju ni dan. Ako ne donesem večeras ja sam gotov. Kapiraš?!
BULE: Čekaj malo, smiri se...
PIKSI: Ja sam mrtav čovek. Isećiće me, jebo te. Izbaciće me Dunav u nekim pizdincima, ako ne rodim tu lovu do večeras!!!
BULE: Čekaj, stani. Smiri se.
PIKSI: Ali...
BULE: Smiri se! Polako... Koliko im duguješ?
PIKSI: Sa kamatom dva i po soma. Možda mogu da nađem soma i po, ali fali mi soma, jebi ga...
BULE (Prekine ga): Čekaj. Je l’ znaš nekoga ko je izgubio glavu zbog te love? ...Naravno da ne znaš.
PIKSI: Nije još...
BULE: To definitivno nije lova zbog koje se gubi glava. Ako pukneš, sešćemo, naći ćemo rešenje. Ne boj se, neće grom u koprive. Paune, šta ti misliš?
PAUN: Malopre sam bio parazit koji ne zaslužuje svoju ženu, a sad kume pomaži.
PIKSI: Zezao sam se, eto, zezao sam se.
PAUN: A je l’ se i sad zezaš?
PIKSI: Nisam mislio ništa loše, koji ti je?
PAUN: Ne znam ja ništa.
PIKSI: Evo sad najozbiljnije. Oćeš da mi pomogneš ili nećeš? Lično ću sve objasniti Suzani ako treba.
PAUN: Ne.
PIKSI: Šta ne?
PAUN: Ne mogu da ti dam. Izvini.
PIKSI: Pičko!... Pičko papučarska.
PAUN: Ko bre papučar?
PIKSI: Mislio sam da si mi prijatelj. Do malopre sam bio spreman da gurnem ruku u vatru, da poginem za tebe!
PAUN: To ti niko nije tražio. Neka svako gine za sebe.
PIKSI (Počne da cmizdri.): Jebaće mi maaaajkuuuu.... Ubiće meeee...
BULE: Ne cmizdri, pičko! Šta, nije ti jasno?! Usro si se! Od koga? Balavaca?! Imaš više godina škole nego oni života, alo! Šta im se izvinjavaš, bre?! Ko im jebe mater nepismenu! Njima treba jebati mamu.
PIKSI: Šta pričaš ti? Jesi normalan?
PAUN: U pravu je Bule. Pošto nema šanse da dobiješ, bolje da ti njima jebeš kevu nego oni tebi. Niko neće posumnjati da ih je skenjao neki doktor.
PIKSI: Je l’ vas dvojica čujete sebe?! Vi nemate pojma o kome pričate. Ti klinci nisu normalni. Ko od njih preživi još koju godinu držaće ceo grad, državu, Balkan! Sa takvim likovima se ne zajebava! Kapirate?!... E zato ovi kreteni ima da daju bar još dva komada ako im je život mio!
PAUN: Neće oni da daju nijedan. Ovo je gotovo. Ovde ga osećam, ovde.
BULE: Paune, ćuti!
PAUN: Nema šanse. Bog je čuo prvu molitvu i zapalio. Nije on imo vremena da se zeza sa nama pola sata.
PIKSI: Koji si ti smrad.
PAUN: Malopre sam bio pička, a sad sam još i smrad. Zašto? Zato što dobijam?
BULE: Ne dobijaš.
PIKSI: Šta?
PAUN: Ne seri...
BULE: Iks, batice.
PIKSI: Dva–dva? Dva–dva!
PAUN: Kolko do kraja?
PIKSI: Ovde ga osećam, ovde ga osećam! Ha-ha! E tu ćeš i da ga osetiš kad Suzi dođe s posla!
PAUN: Ne seri, kume, kolko do kraja?!
PIKSI: Dovoljno da Kanarinci zavale još jedan, iščupaju čika Piksija iz govana i pokrenu tvoju brakorazvodnu parnicu. Ajmo, ptičiceee!!!
PAUN: E za ovo ću tek da te jebem. Daće ga Tigrovi ponovo.
PIKSI (Peva): „Okreće se kolo sreće, pođe napred pa se vrati, kad ja budem srećan čovek, ti ćeš onda tugovati!”
PAUN: A kad ga daju, molićeš ti mene: „Kume, pomaži kako znaš i umeš!”
(Piksi cvrkuće kao Kanarinac.)
PAUN: Cvrkući, cvrkući. Već te gledam kako cmizdriš: „Jebaće mi maaaajkuuuu!!!”
BULE: Pusti sad kuma. Bolje počni lagano da razmišljaš o alternativnim rešenjima. Brak sa drugom osobom, na primer?
PAUN: Ti ne seri! Možda ova doktorska plačipička i dobije, ali nema šanse da ostane nerešeno.
BULE: Zašto?
PAUN: Zato što si ti smrad nad smradovima.
BULE: Ljudi, koji je vama danas?! Na čemu ste?!
PAUN: Nije to od danas.
BULE: Šta?! Ajde da čujem šta? Šta nije od danas?!
PAUN: To da si ti smrad.
BULE: Tebi izgleda baš teško pada to što ja dobijam, pa imaš potrebu da me vređaš.
PAUN: Nema to veze sa kladionicom. Reko bih ti pre ili kasnije.
BULE: Nego sa čim ima veze?
PAUN: Sa protezom. Čika Mićinom protezom... Znam zašto ste mi se smejali svaki put kad smo pili vodu kod tebe posle fudbala.
BULE (Piksiju): Pa ti si stvarno pička.
PAUN: Uvek me je zanimalo šta vam je toliko smešno dok ja pijem vodu, a onda mi je Piksi priznao da sam ja uvek pio iz čaše u kojoj je tvoj ćale čuvao protezu. Smešno, nema šta. I ja bi se smejao nekom drugom, ali to nikada ne bih  uradio svom najboljem ortaku.
PIKSI (Buletu): Šta me gledaš, nije to bila moja ideja nego tvoja.
BULE: Mislio sam da mogu da imam minimum poverenja u tebe.
PIKSI: Šta da ti kažem?! Naduvali smo se i meni izletelo. Nije valjda sad smak sveta zbog toga?
BULE: Nije.
(Bule počne nekontrolisano da se smeje.)
PAUN: Meni nije smešno. Majke mi.
BULE: Ajde da to zaboravimo. Šta je bilo, bilo je.
PAUN: E pa nećemo da zaboravimo. Neke stvari ne mogu da se zaborave!
BULE (Ponovo prasne u smeh.): Da znaš da ne mogu. Nikada neću zaboraviti Piksijev bezbrižni izraz lica dok pije vodu iz čaše u kojoj je pokojni ćale čuvao protezu.
PAUN: Kolko je meni poznato, ja sam pio vodu iz te čaše.
BULE: To je i Piksi mislio. Ti si bio smešan njemu, a meni je bio smešan on.
PAUN: Zašto on?
BULE: Au, Paune, al’ si glup. On je pio vodu iz te čaše misleći da ti piješ. Kapiraš? To je bila moja mala dvostruka igra. (Piksiju) Trebalo je samo da vidiš sebe, kako umireš od smeha njemu, zbog nečega što se u stvari događa tebi. Ništa zabavnije nisam video.
PIKSI: E pa hvala ti. Na iskrenosti, ako ništa drugo. Mada je i to u pitanju. Zašto bi ti bilo ko sad poverovao?
BULE (Paunu): Veruj mi, batice, on je pio iz te čaše.
PAUN: Svejedno si ispo pizda.
BULE: Nije valjda smak sveta zbog toga?
PIKSI: Je l’ imaš još nešto da nam saopštiš? Još neku istinu?
BULE: Imam. Ako će vam biti lakše, najveća pizda sam ispao prema rođenom ocu.
PIKSI: Patetično, nema šta.
BULE: Nije patetično.
PAUN: Kakve ima veze čika Mića sa našim prijateljstvom?
BULE: Ima, ima. Znate one lekove protiv bolova koje sam jurio za njega?
PIKSI: Da?
BULE (Paunu): Onda kada sam tebe molio za lovu na ler, pa Suzana nije htela da ti da?
PAUN: Nećemo sad o tome.
BULE (Piksiju): Kada nismo uspeli da mu sredimo prijem kod tvog kolege, jer je tip bio van Beograda?
PIKSI: Bio je van Beograda.
BULE: Da, znam da je bio. Sećate se toga?... Našao sam ih. Našao sam lekove ali ih nisam kupio... A imao sam pare. Nabavio sam lovu, krenuo po lek i usput svratio u kladionicu da odigram singl, da odma’ povratim i... Prodo me Fulam. Umro je u najgorim bolovima jer je mene prodo Fulam, a ja ni taj jedan jedini put nisam hteo da se setim šta mi je govorio ceo život: „Ne igraj na Engleze, oni su budale.” Eto.
PAUN: OK. Ispao si govno. Je l’ ti sada lakše?
PIKSI: Ili možda nama treba da bude lakše? Što smo saznali šta možemo danas-sutra da očekujemo od tebe? Od čoveka koji je zajebo rođenog ćaleta? Koji ceo život nije uradio ništa, a kada je neko prvi put polagao nadu u njega on je zajebao stvar.
PAUN: Ne. Bolje da te lažemo kako nisi mogao ništa da učiniš, kako bi on svejedno umro, kako to i nije toliko strašno?
BULE: Hteo sam samo da budem iskren.
PAUN: Iskren? Nemam ja ništa od tvoje iskrenosti.
BULE: Muči me to danima...
PIKSI: Pa si hteo da podeliš sa nama.
BULE: Da.
PIKSI: Iako ti nijedan od nas dvojice ne liči na popa?
BULE: Za to valjda služe prijatelji.
PAUN: Brate, ti si zao. Godinama sam pokušavao da shvatim šta je to što čoveka iz čista mira natera da ti podmetne ćaletovu čašu za protezu i sad sam uspeo da shvatim. Zlo.
BULE: Tri–dva. Za Kanarince. (Tišina)... Čestitam, Piksi. Izgleda da ćeš uspeti da sačuvaš testise.
PIKSI: Izgleda.
PAUN: Gotovo.
BULE: Nije još.
PAUN: Ali ja nemam šanse.
BULE: Nemaš.
PAUN: Šutnuće me kao kantu. Kao najgore đubre.
PIKSI: Jebi ga, matori.
PAUN: I taj jedini uspeh se pretvara u neuspeh. Jeste sad srećni?
BULE: Možda i neće.
PAUN: Hoće, hoće.
BULE: Možda i neće.
PAUN: Šta je? Da nisi odlučio da se iskupiš? Da mi pozajmiš lovu iz nekog šteka za crne dane?
BULE: Ne ja. Ona.
(Bule pruža Paunu telefon.)
PAUN: Suzana? Ti ne samo što si zao, nego si i bezobrazan.
BULE: Ne zezam se.
PAUN: Jedi govna.
BULE: Doduše, postoji jedan mali uslov koji ćeš morati da ispuniš i ona će ti dati lovu.
PAUN: Nema šanse, shvati. Ja sam sve adute potrošio.
BULE: Nisi.
PAUN: E, baš bih voleo da čujem. Spasonosni savet čoveka koji je zajebo rođenog ćaleta.
BULE: Oprost.
PAUN: Brate, ne zajebavaj me. Je l’ ti misliš da je Suzana jedna od onih riba koje padaju na priču kako je ljudski grešiti, a božanski praštati?
BULE: Ne ona tebi. Ti njoj.
PAUN: Molim?
PIKSI (Buletu): Sad bi ti malo da se pospeš pepelom po glavi. Perfidno, nema šta.
BULE: Oprosti ti njoj.
PAUN: Ne razumem. Bule, pričaš sa mnom. Sa glupim Paunom, kapiraš? Njemu sve mora da se nacrta da bi shvatio. Šta ja to imam njoj da oprostim, keve ti?
BULE: Tuca se sa Piksijem. To joj oprosti i možda te neće šutnuti ko kantu.
PIKSI: Ja ću tebi da jebem mater.
PAUN: Molim?
PIKSI: Sere, bre! (Buletu) Jesi ti normalan? Šta pričaš? 
PAUN: Piksi šta on to govori?
PIKSI: Ne znam šta govori, ali znam da ću da mu jebem mater.
PAUN: Bule, odgovori mi na jebeno pitanje?!
BULE: Tuca se sa Piksijem. Šta tu ima nejasno?
PIKSI: Povuci reč.
BULE: Izvini, batice, naduvao sam se pa mi izletelo.
PIKSI: Povuci reč.
PAUN: Kume, je l’ to istina?
PIKSI: Povuci reč!
PAUN: Pitam je l’ istina?!
PIKSI: Nije istina! Povuci reč!
PAUN: Ljudi, ne zajebavajte se samnom!
PIKSI: Koji mi? Koji bre mi?! On! Ispao je pizda prema najboljim ortacima, ubio je rođenog ćaleta, puko je na kladži, a sad je smislio kako bi bilo lepo da malo i nas dvojica budemo sjebani! Povlači reč da ti ne bi’ jebo mater!
BULE: OK. Povlačim reč.
PAUN: Šta?!
BULE: Kažem: Povlačim reč!
PAUN: Kako bre povlačiš reč?! Čekaj malo, ne može to tako, čas ga vidiš, čas ga ne vidiš! Kako povlačiš reč?!
BULE: Lepo! Povlačim reč!
PAUN: Znači, lagao si?
PIKSI: Naravno da je lagao.
PAUN: Jebo te, lagao je.
PIKSI: Da, lagao je!
PAUN: Opušteno je lagao.
PIKSI: Ma nije opušteno! Sa tim stvarima se ne zajebava!... Ne mogu da verujem. Posle trideset godina prijateljstva.
BULE: Dvajes osam.
PAUN: Na koju foru ti smišljaš sve te gadosti? Proteza, Suzana i Piksi...
PIKSI: Da mi je neko rekao da ću se osećati jadno kada neko ispadne nečovek prema meni, nikad mu ne bih poverovao. Posle svega.  ...Uostalom, šta se ja nerviram? Ja dobijam, ja rešavam svoje probleme. Sto davdeset soma, i ne dam, bre, ne dam da me iko sjebe.
PAUN: I dalje mi nije jasno.
PIKSI: Nikad ti neće ni biti. Idem u ve-ce.
(Piksi odlazi do toaleta, Paun i Bule ostaju da ćute i gledaju u jednu tačku.)
PAUN: Da li bih mogao da te zamolim da opušteno izađeš iz moga stana.
BULE: Opušteno.
(Bule krene, zavibrira Piksijev mobilni.)
BULE: Javi se.
PAUN: Neću.
BULE: Nećeš valjda da ga pustiš da zvoni?
PAUN: Neka zvoni.
BULE: Javi se, možda ga zovu ovi odozdo. A i skače po tom stolu. Uvek si govorio da te to nervira.
(Paun uzme telefon i zagleda se u displej.)
BULE: Šta je bilo?
PAUN: Suzanina slika.
BULE (Prilazi Paunu): Da, stvarno. Baš je lepo ispala. Ovi novi telefoni mogu svašta. Ja sam čuo da je to napravljeno zbog nepismenih. Ko ne ume da pročita, može da vidi ko ga zove. Samo što Piksi nije nepismen.
(Zvono se prekine.)
PAUN: Ne seri. Šta ona ima da zove Piksija?
BULE: Otkud znam. Kumovi ste.
PAUN: Znam, ali...
BULE: Možda joj je pozlilo pa joj treba doktor.
PAUN: Je l’ ti mene zajebavaš?
BULE: Šta mene briga zašto tvoja žena zove tvog kuma. Zovi je pa je pitaj.
(Paun uzima telefon, Bule kreće ka vratima.)
PAUN: Bule, čekaj. Sedi još malo... Halo. Ja sam, ljubavi. Šta radiš?... A radiš?... Kako si?... Mislim, kako se osećaš?... Sigurno?... Onako. Pitam. Bezveze. Došlo mi... Nisam još, sad ću. Krećem za petnaest minuta, a ti?... Mislim, kad ćeš kući?... A-ha... I šta kažeš, dobro si?  Ništa mi nije, samo pitam.  OK, ćao.  
BULE: Šta kaže?
PAUN: Kaže da ne zna kad će da stigne. Čim joj se javi stranka da zakažu sastanak, javiće mi.
(Iz kupatila se začuje puštanje vode, a zatim i pranje ruku. Paun i Bule ćute. Piksi izlazi iz kupatila.)
PIKSI: Au, al’ sam se iskenjao. Ne znam zašto, ali kad god dođem kod tebe mene pritera.
PAUN: Šta te pritera?
PIKSI: Pa digestivni. Je l’ vam se dešava da vas nečija gajba inspiriše na kenjanje? Ja kad god provedem kod tebe jače od čuku vremena, moram da kenjam.
PAUN: Zvonio ti fontele.
PIKSI: Ko me zvao?
PAUN: Nemamo pojma.
(Piksi pogleda propušten poziv, a zatim pozove.)
PIKSI: Da vidimo šta hoće... Halo, ja sam... Dežuram danas... Ne, ne nisam u ordinaciji, na terenu sam... Završavam oko pola šest... Što se mene tiče, može već u šest... Zdravo.
BULE: Ko je bio?
PIKSI: Šta tebe briga ko je bio?
PAUN: I šta kažeš? Kenja ti se kod mene?
PIKSI: Neverovatno. Ja sam mislio da si ti to primetio.
PAUN: Ništa ja nisam primetio.
(Zazvoni fiksni.)
PAUN: Tišina sad. Alo... Da... Da... M-hm... I kad si kući?... M-hm. Važi. Ćao.
(Tajac, sva trojica gledaju u TV.)
BULE: I tako.
(Paun iznenada odlazi do kuhinje, začuje se lupanje fiokama.)
PIKSI: Šta mu je?
BULE: Šta tebe briga šta mu je?
(Paun se vraća sa nožem od tridesetak santimetara.)
PAUN: E sad ću da te ubijem!
PIKSI: Kume, šta ti je?
PAUN: Ništa, rešio sam da te ubijem.
PIKSI: Kako da me ubiješ, bre, jesi normalan?
PAUN: Lepo, k’o kum kuma.
PIKSI: Zašto, kume?
PAUN: Je l’ znaš sa koliko sam žena bio u životu?
PIKSI: Ne znam.
PAUN: Sa jednom. Da, sa jednom, i nije mi malo. A ti?
PIKSI: Šta ja?
PAUN: Sa koliko si ih ti bio? Koliko si ih karao? Overio? Odradio? Potrošio? Koliko?!
PIKSI: Ne znam.
PAUN: E zato. Zato što ti je malo ceo Klinički centar Srbije, pola šeste gimnazije i svaka druga na sudentskom protestu! Zato! Zato što ne možeš ni da ih izbrojiš! Zato! Jebene recke koje ti ne znače ništa! Korpus žena si propustio kroz krevet i opet ti je malo! Zato!!!
(Paun krene na Piksija, ali se saplete i padne. Bule prilazi i razoružava ga.)
BULE: Kreteni. Poubijaće se zbog pičke.
PAUN: Zar i nju, majku ti jebem!? Nju?! Jedinu koju sam hteo! (Plače) E zato. Zato što je ja volim, majku joj jebem!
PIKSI: Nisi mogao da je zadržiš. Pomiri se s tim.
BULE: Piksi, ćuti.
PIKSI: Ništa nisi završio, nikada ništa nisi radio, nisi ni pokušao, a dobio si sve. Stan, novac i najlepšu ženu koju si sreo, a koju si skinuo meni. Meni, koji sam ih imao na stotine, koji sam se ceo život školovao i mučio, koji sam zaslužio da budem sa nekim ko stvarno vredi. Ti nikada nisi zaslužio život koji živiš.
BULE: Umukni više!
PIKSI: I to je samo cena koju si morao da platiš.
(Bule mu zvekne šamar, Piksi krene na njega ali primeti da ovaj drži nož.)
PAUN: Zašto ti?
PIKSI: Bolje ja nego neko drugi. A sad me izvinite, moram da idem po pare.
BULE: Koje pare?
PIKSI: Moje pare.
BULE: Tri–tri.
PIKSI: Nemoguće.
BULE: Regularno vreme je isteklo pre minut.
PIKSI: Još se igra. Još mogu da ga daju. Daće ga u los-tajmu.
BULE: Nije los-tajm nego luz-tajm. Vreme za gubitnike. Kraj.
PIKSI: Jebo te, puko sam.
BULE: Opušteno.
PIKSI: Nemoguće! Nisu odigrali iz iksa u iks godinama!
BULE: Englezi su budale, ne igraj na Engleze.
PIKSI: Znači mi smo igrali na njih da bi se oni poigrali sa nama? Sa našim životima.
BULE: To je izgleda cena koja mora da se plati.
PIKSI: Zašto ja? Zašto uvek ja?!
BULE: Ne ti. Svako. Samo što je danas tvoj red. Tvoj i Paunov. Ja sam već platio. Kako me je samo pogledao dok sam stajao na vratima njegove sobe praznih ruku. I kako je okrenuo glavu, kada je shvatio da je bespomoćan... Nije strašno što te mrzi da juriš kolegu da primi nečijeg ćaleta, dok čekaš keca na Blekburn. Ni kada prokockaš lovu koju ti je dala žena da pozajmiš najboljem ortaku za lek. Strašno je kada upamtiš pogled izneverenog čoveka. I to ne bilo kog. Oca.
PAUN: Bato, kako si znao?
BULE: Reko mi mali Đile. Znam sve. Znam i šta ste igrali i na čemu ste pukli. Uostalom i ja sam igrao i ja sam puko. Nas su prodali Englezi, a mi smo prodali njega. Samo što je on bio moj ćale. Kao da je znao zašto ceo život govori: „Ne igraj na Engleze, Englezi su budale.”
(Bule cepa svoj dobitni tiket.)
PIKSI: Jesi lud? Kako ćeš sada da vratiš dugove?
BULE: Počeću nešto da šljakam. Zbogom.
(Bule odlazi.)
PIKSI: Molim te prebaci. Pusti nešto drugo.
PAUN: Šta?
PIKSI: Ne znam. Bilo šta.
(Paun uzima daljinski i prebacuje. Sa TV-a dopiru početni taktovi pesme „Sejling” Roda Stjuarta.)

MRAK
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.