NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

DRAME
Simon STEPHENS
MOTORTOWN

 

Sajmon Stivens (Simon Stephens)

Rođen je 1971. u Stokportu. Jedan je od najznačajnijih engleskih pisaca mlađe generacije. Debitovao je dramom San pravednika (Sleep of the Just, 1994), a nakon toga slede komadi Plava ptica (Blue Bird, 1998), Čaplje (Herons, 2001), Jedan minut (One Minute, 2003), Seoska muzika (Country Music, 2004), Božić (Christmas, 2004) i On the Shore of the Wide World (Na obali velikog sveta, 2005). Za poslednje navedeno delo Stivens je 2006. dobio nagradu „Lorens Olivije” za najbolju novu dramu.


Dramaturška beleška

SRCE SUMRAKA

Najviše što se može reći o „neposrednoj angažovanosti” najnovije drame Sajmona Stivensa Motortown jeste da je ona „inspirisana ratom u Iraku”. Ali, na podjednako istininit način, to je istovremeno i najmanje što se može reći o toj temi, kada je Stivensovo ostvarenje u pitanju. Rat koji obično ostaje – izuzev asocijativno i psihološki – negde iza glavnog protagoniste, čak i kada figurira kao avet prošlosti, Sajmon Stivens prenosi, metaforično i doslovno, na samo tlo (kao bi rekao Kristofer Houp) „najmračnije Engleske”. Otuda Motortown (doslovni prevod „grad motora” – koji upućuje na činjenicu da u rodnom mestu glavnog junaka Denija, Dagenamu postoji Fordova fabrika – nikako ne iscrpljuje značenja originalne fraze) nije ni „antiratna”, niti jednostavna „ratna” drama. Reč je, naime, o nesvakidašnjem postratnom dramskom iskazu.
„Mislim da je linija manjeg otpora, kaže Sajmon Stivens u jednom važnom intervjuu, zamišljati da je militarizam nešto hermetično zatvoreno i izdvojeno iz naše kulture; ako su ti momci nasilni, zbrkani ili moralno dezorijentisani, to je zbog toga što su i sami proizvod nasilne, zbrkane i moralno dezorijentisane kulture.” Stivensov protagonist Deni vraća se u svoju provincijsku zabit i donosi sa bojišta jednog rata – po ciljevima nejasnog, po tipu neokolonijalnog, po ratničkom kodeksu „kuplerajski” sado-mazohističkog – sve psihološke, etičke i, najzad, telesne „bombe” koje „tamo” nisu još u njemu eksplodirale. Stivensova dramaturgija ubedljivo, ekonomično i lukavo oslikava čudovišnu transformaciju glavnog junaka – od zbunjenog povratnika u zavičaj lišenog devojke, profesionalne budućnosti i prijatelja, preko očajnika koji od potrošačko-medijskih otpadaka uzalud pokušava da rekonstruiše sopstvenu sadašnjost i budućnost (umesto stvarne biografije, iščezle u „crnoj rupi” ratnog besmisla), sve do hladnokrvnog i istovremeno nevinog čudovišta koje kao mrtvac posmatra svet i, kroz sopstveni košmar, nehotice ruši sve njegove proklamovane vrednosti.
Asketska jednostavnost i prividna tehnika nagomilavanja tema u Motortownu pokazuju se kao izuzetno efikasan mehanizam za stvaranje one suštinske strepnje, mraka duše koji prevazilazi jezivost i rastuću apsurdnost pojedinačnih motiva/scena: takmičarsko ljubavno razdiranje Denija i njegovog starijeg brata Lija (koji umire, očigledno, od AIDS-a) na početku i na kraju, hladnu opsesivnost sa kojom se i Deni i maloletna Džejd upuštaju u stravičnu igru „dželata i žrtve bez razloga”, paradoksalni preplet hedonizma i frustrirane moralnosti koji se rađa iz Denijevog susreta sa „svingerskim” parom Helen–Džastin, negde u motelskoj bestragiji Eseksa. Denijevo ubijanje Džejd poseduje maestralnu alegorijsku hladnoću, a događaji koji tom činu – kao nekoj vrsti naopake kulminacije – prethode i slede, pokazuju da je reč „samo” o junakovom simboličnom ubistvu osećanja po sebi, o ubistvu Sveta i Smisla – koje je, u krajnjoj liniji, uvek ( i pre svega) samoubistvo. U pogledu obrade motiva i zapleta, čvršće ukorenjen u kontinuitete koji potiču od Ozborna i Pintera nego u one koji bi ga povezali sa matricom „in-yer-face” komada – a, istovremeno, po daru za karakterizaciju i fantastičnu ironiju talentovan sledbenik Keril Čerčil – Sajmon Stivens nam ovim komadom dokazuje da demistifikacijom „vijetnamskih sindroma” svih boja mogućnost tragičnog iskaza inspirisanog ratom nije ugašena u zapadnom teatru. Naime, njegov protagonist Deni je mračniji i očajniji od vijetnamskih (anti)junaka ne zato što je „srce tame” iz kojeg on iskrsava pred nama mračnije i beznadežnije – nego upravo zato što  tama iz koje on dolazi (i u koju se vraća) uopšte nema srce.

Svetislav JOVANOV


For sometimes to begin something has to end
The first sign of hope is despair
The first sign of the new is terror
Heiner Müller, Mauser

Prevele Bojana LAZIĆ i Smiljka GAVRANOV

 

MOTORTOWN

Lica

Li
Deni
Marli
Tom
Pol
Džejd
Džastin
Helen

Komad treba igrati sa što manje dekora.

 

Scena prva

LI: Ona ne želi da te vidi. Rekla mi je da ti to kažem.
Kratka pauza.
Rekla mi je da ti kažem da si je prestravio. Tvoja pisma su je prestravila.
Kratka pauza.
Stvarno, stvarno, stvarno, stvarno mi je žao.
Vrlo, vrlo duga pauza. Dva brata se gledaju.
Onda Deni skloni pogled. Pomeri se od Lija.
LI: Dobro si spavao?
DENI: Jesam. Hvala na pitanju.
LI: OK.
DENI: Imao sam neobične snove.
LI: Stvarno?
DENI: Da.
LI: O čemu?
DENI: Iskren da budem, ne mogu da se setim. To kažem, ali nisam sasvim siguran da je  istina. Nisam siguran da li zato što ne mogu da se setim ili zato što ne mogu da poverujem u njih, kapiraš? Moji snovi! Kažem ti! Koliko je sati?
LI: Devet. Budan sam već neko vreme. Čekao sam tebe.
DENI: Zaista?
LI: Ustajem u 5:30.
DENI: Stvarno?
LI: Skoro svaki dan.
DENI: To je vrlo rano, Li.
LI: Jeste.
DENI: Čoveče, trebalo bi da se priključiš jebenoj vojsci.
LI: Ne psuj.
DENI: Šta si rekao?
LI: Glupo je.
Udarac.
DENI: Da sam je prestravio? Da li si siguran da je tako rekla?
LI: Tvojim pismima.
DENI: Moram da priznam da sam malo iznenađen.
Pauza.
LI: Ti spavaš namršten. Da li ti je to neko ikada rekao?
DENI: Ne.
LI: E pa, istina je. Obišao sam te dok si spavao. Mrštio si se.
DENI: Šta si radio od pola šest?
LI: Čistio sam stan.
DENI: Dobra ideja.
LI: Hoćeš da ti spremim doručak?
DENI: Bilo bi lepo, Li. Hvala ti.
LI: Imam čokoladne pahuljice. Da li želiš čokoladne ili više voliš šećerne pahuljice?
DENI: Čokoladne.
LI: I šolju čaja.
DENI: Divno.
LI: Sa mlekom i dve kocke šećera i prvo kesica čaja pa vrela voda?
DENI: Tako je.
LI: Želiš li i tost?
DENI: Da, hvala.
LI: Imam puter, margarin, džem, marmeladu, kikiriki puter, med i nutelu.
DENI: Puter i malo marmelade.
LI: Važi. Brzo se vraćam!
Ne pomera se.
DENI: Kako si, Li?
LI: Dobro. Dobro sam. Živ i zdrav. Morao sam malo da počistim dok si spavao. Nema problema.
DENI: Dobro.
LI: A kako si ti?
DENI: Ja sam OK. OK. Lepo je vratiti se.
LI: Trebalo je da pitam da li želiš da spavaš u mom krevetu.
DENI: Ne, nije trebalo.
LI: Trebalo je, ali ja sam odabrao da ne pitam. Položio sam vožnju.
DENI: Lepo. Bravo! Kada?
LI: U januaru. Bilo je lako. Prošao sam iz prve.
DENI: Naravno. I ja sam.
LI: Jesi?
DENI: U  Pirbrajtu.
LI: Nisi mi rekao.
DENI: Trebalo bi da nabavimo kola, zar ne?
LI: Da.
DENI: Parkiramo ih ispred kuće. Operemo i prikažemo. Ti bi mogao da nosiš odelo. Piješ čaj ujutru. Ideš na posao. Nosiš kravatu. Ti bi to voleo, zar ne?
LI: Ha!
DENI: Kako su mama i tata?
LI: Vrlo dobro, hvala na pitanju. Mislim da im je drago što si kod kuće.
DENI: Sjajno.
LI: Neprestano pričaju o tebi. Smaraju sve koji uđu u kuću.
DENI: Mogu da zamislim.
LI: Misliš li da odeš do njih?
DENI: Ne, ne mislim.
LI: Dobro. Zašto?
DENI: Stvarno ne želim, Li, to je sve.
LI: Ispeglao sam ti košulju dok si spavao. I malo pospremio.
DENI: Hvala.
LI: Nema na čemu. Volim da peglam. Stvarno mi ide.
Ode.
Deni  stoji sam. Duga pauza.
Li se vraća sa dve šolje čaja.
LI: Videli smo te na TV-u. Na vestima. Otišao sam kod mame i tate. Snimili su te na video kasetu. (Pije čaj) Ne ličiš na sebe.
DENI: Nisam gledao.
LI: Onda idi do njih i pitaj mamu i tatu da ti puste. Bićeš zapanjen. Kao da si potpuno druga osoba.
Opet odlazi. Vraća se odmah.
Otići ću. Izgledaju mi sve stariji. Smanjuju se. Leđa im se povijaju. Koža im postaje naborana.
Opet odlazi. Vraća se sa tostom, bez tanjira. Pruža ga Deniju.
DENI: Hvala, Li. Ovo je izvanredno.
Jede, zatim pogleda Lija, koji ga posmatra.
DENI: London?
LI (Odmah): 7,465.209.
DENI: Pariz?
LI (Odmah):2,144.703.
DENI: Meksiko Siti?
LI (Odmah):8,605.239.
DENI se osmehne. Li uzvrati, ponosno i stidljivo.
LI: Deni, da li ti je bilo dobro tamo?
DENI: Jeste, bilo je dobro.
LI: Iz onoga što sam ja video proveo si većinu svog vremena deleći čokolade. Oni deluju prijateljski.
DENI: I jesu. Gledaš njihova razdragana lica. Svi ti veliki osmesi. Napuniš im usta „mars” čokoladicama i jedu ti iz ruke.
LI: Poznavajući te uskoro ćeš biti kod kod Triše?
DENI: Jebi se.
LI: „Navučen sam na psovke kao kočijaš!”
DENI: Kad je bila ovde?
LI: Prošle nedelje.
DENI: Gde je odsela?
LI: U Gorsbruku, iza polja.
DENI: U njenoj staroj kući?
LI: Mislim da jeste. Ali rekla mi je da ti to ne kažem.
DENI: Dobro.
LI: Bila je odlučna što se toga tiče.
DENI: Da.
LI: Video si Denis van Auten?
DENI: Da. Šta s njom?
LI: Voleo bih da budem ona.
DENI: Šta bi ti?
LI: Glasno razmišljam. Kakav ti je doručak?
DENI: Dobar, hvala ti. Super je.
LI: Šta ćeš da radiš danas?
DENI: Ne znam.
LI: Trebalo bi da operemo sudove zajedno. Da se podsetimo dobrih starih vremena.
DENI: Mogli bismo. Šta čitaš?
LI: Šta?
DENI: Sada.
LI: Čitam istinitu priču o duhovima i ukletoj kući.
DENI: Ti si moj idol, Li.
Li ode. Vrati se sa knjigom o duhovima u ruci. Pokazuje Deniju sliku.
LI: Vidiš ovo? Zadnji deo kola. Mrtvačka kola. Idu na groblje. A ta žena, to je njena sahrana. Prevara ili istina? Šta misliš?
DENI: Ne znam.
LI: Tresu ti se ruke.
DENI: Da.
LI: Uvek su se tresle. Zbog čega, šta misliš?
DENI: Ne znam.
LI: Vest Hem je prešao iz druge u prvu ligu.
DENI: Čuo sam.
LI: Propustio si to. I propustio si moju žurku povodom tridesetog rođendana.
DENI: Bio sam u kasarni.
LI: Bio je vikend. Bio si na odsustvu. Gledao sportski pregled. I nikada me nisi ni pozvao, nikada. Da li je Digzi izašao s tobom?
DENI: Digzi?
LI: Sa zakletve.
DENI: Ne poznajem nikoga ko se zove Digzi.
LI: Razgovarao sam s njim na vašoj zakletvi.
DENI: Ne sećam se.
LI: On je iz Gule, u Jorkširu. Otac mu je menaničar.
DENI: Ne sećam se nijednog Digzija.
LI: Ili Fransis Stiford. Ili Čarli Strt? Da li su oni izlazili s tobom?
DENI: Sa koliko ljudi si razgovarao na mojoj zakletvi?
LI: Ja...
DENI: Dobro si se proveo tog dana, zar ne?
LI: Da. Bilo je sjajno. Žao mi je zbog čokoladnih pahuljica. Osećam se kao da sam te ispalio. Nema nikakve hrane u kući. Trebalo je da je ima, ali nema.
DENI: Da li još dobijaš svoj ručak?
LI: Da.
DENI: I dalje ti ga donose?
LI: Da. Donose. Da.
DENI: Da li će meni doneti?
LI: Neće. Hoćeš li izlaziti danas napolje?
DENI: Mislim da hoću, da.
LI: I ja ću. Kad mi stigne ručak.
DENI: Jebote, mogli bismo da izađemo zajedno.
LI: Uzeću ti peni za svaku psovku. Na kraju ću moći da kupim mašinu za pranje sudova.
DENI: Koliko si stavio dezodoransa?
LI: Malo.
DENI: Ne ideš valjda na plivanje, a?
LI: Zašto?
DENI: Smrdiš kao kurvino dupe!
LI: Kao šta?
DENI: Ozbiljno. Pokaži mi zube.
LI: Moje zube?
DENI: Treba da ih središ, Li, jebeno su odvratni. Evo. Uzmi pepermint. Uzmi dva. Uzmi još jedan, sačuvaj za posle.
LI: Rekao sam joj da treba da ti kaže sama.
DENI: Jesi?
LI: Jesam, ali onda sam obećao.
DENI: Hvala.
LI: Nisam uopšte znao šta da uradim.
DENI: Nemoj da brineš.
LI: Nikada mi se nije sviđala.
DENI: Nije.
LI: Kako je samo razgovarala sa mnom. Bila je stvarno gruba.
Pauza. Deni  se osmehuje.
DENI: Treba da odemo na izlet. Nas dvojica.
LI: Na izlet?
DENI: Da odemo do Sautenda. Da odemo na more. Popijemo par pića u Nortvjuu. Gledamo u more. Vozimo se u luna parku. Ja ću te čuvati. Paziću na tebe. Bilo bi dobro. Šta ti misliš, Li, da li bi voleo?
LI: Možda. Posle ručka.
DENI: Ne znam da li mogu da čekam do ručka.
LI: Ja moram, oni dolaze ovde. Pauza. Da li si mnogo ljut na mene zbog Marli?
DENI: Ne, Li, nisam.
LI: To nije moja greška, zar ne?
DENI: Nije.
LI: Kaže se ne ubijaj kurira, zar ne?
DENI: Da, kaže se.
LI: Srećan sam što si vojnik.
DENI: Hvala.
LI: I što si hrabar.
DENI: Hvala.
LI: Ali si neverovatno neuredan.
DENI (Sa pritajenim smeškom): Izvini?
LI: Zašto mi se smeješ?
DENI: Uživam u tvom društvu. I nisam te dugo video.
LI: Mrzim leto. Znojim se.
DENI: Znaš šta je zanimljivo kod tebe?
LI: Šta?
DENI: Umeš da zadržiš stvari za sebe. Ja to jako cenim.
LI: To nije istina.
DENI: Jeste.
LI: Ne umem ništa da zadržim za sebe. Čak ni sopstveni prdež.
DENI: Ne pričam o tome.
LI: Ne.
DENI: Neću da čekam da prođe ručak.
LI: Dobro.
DENI: Izaći ću sam. Da tumaram.
LI: Da li ćeš doći kući na čaj?
DENI: Mislim da hoću.
LI: Pozovi me ako želiš.
DENI: Dobro.
LI: Da li ćeš ići da vidiš Marli?
DENI: Ne. Neću ako ona to ne želi.
LI: Tako je rekla.
DENI: Da.
LI: Mi nemamo istu kosu. Ni crte lica. Ni iste oči. Niti bilo šta drugo. Nekada smo imali. Ali sada nemamo.
Deni gleda Lija  vrlo dugo.
DENI: Da li ćeš biti ovde kada se vratim?

 

Scena druga

DENI: Li mi je rekao da si bila kod njega. Rekao mi je da ne želiš više nikad da me vidiš, da si mu rekla da sam te prestravio. Je l’ to istina? (Nema reakcije.)Da li sam te prestravio? (Nema reakcije.)Marli, da li sam te prestravio? Da li su te moja pisma prestravila?
MARLI: Smiri se.
DENI: Pisao sam ti pisma. To su bila samo pisma, to je sve.
MARLI: Smiri se, Deni, ljudi su počeli da bulje u tebe.
DENI: Ko? Ko bulji u mene?
MARLI: Nema potrebe da se dereš. Sedim pored tebe.
DENI: Ako sam te preplašio, onda je trebalo sama da mi kažeš. Mogla si da mi napišeš. Mogla si da dođeš da me vidiš. Nisi morala da mi ostavljaš jebenu poruku, nemam više šesnaest godina.
MARLI: –
DENI: Nikada nisam želeo da te uplašim. Nikada mi to nije bila namera.
MARLI: U redu.
DENI: Nisam imao nikog drugog kome sam mogao da pišem.
MARLI: Dobro.
DENI: Ne govori to.
MARLI: Šta?
DENI: Nemoj samo da sediš s tim sjebanim izrazom lica. Izgledaš kao da krijumčariš puškice kroz razred.
MARLI: Vidi, Deni, drago mi je da si se vratio. Drago mi je da si čitav. Drago mi je što ti nisu prosvirali glavu. Nadam se da ćeš biti OK.
DENI: Ja jesam OK.
MARLI: Ali ja ti ništa ne dugujem. Ako te zamolim da me ostaviš na miru, preko tvog brata, ili putem pisma, ili SMS-om  ili ceduljicom, onda očekujem da me ostaviš na miru.
DENI: Biću više nego dobro. Biću sjajno.
MARLI: Jer ako me ne ostaviš...
DENI: Šta?
MARLI: Pozvaću policiju. Ići ću na sud. Tražiću zabranu prilaska.
DENI: Šta ćeš uraditi?
MARLI: Ozbiljna  sam, Deni. (Duga pauza. On zuri u nju. Ona mora da prekine njegovo zurenje.)Gde spavaš?
DENI: Gde...?
MARLI: Čuo si, gde spavaš?
DENI: Zašto te to zanima?
MARLI: Da li spavaš kod mame i tate?
DENI: Ne. Spavam kod Lija. Zašto te to interesuje?
MARLI: Pa da mogu da kažem policajcima ako me ikada opet budeš kontaktirao.
DENI: Lažeš.
MARLI: Probaj pa ćeš videti.
DENI: Lažeš.
Pauza. Marli se smeje.
MARLI: Videla sam davno tvog Lija. Imao je čas vožnje. Vozio je duž Hitvejva dvadeset kilometara na sat. Iza njega se napravila duga kolona.
DENI: Nemoj!
MARLI: Zašto si došao da me vidiš kada sam zahtevala da ne dolaziš?
DENI: Šta ti misliš, zašto?
MARLI: Nemam pojma. (Vrlo duga pauza.)Popiću svoj čaj.
DENI: Dobro.
MARLI: I onda idem kući.
Vrlo duga pauza. Ona pije čaj.
DENI: Kakav je?
MARLI: Šta?
DENI: Tvoj čaj?
MARLI: Božanstven.
DENI: Dobro je. Moj je mlak. Trebalo je da probaš čaj koji smo tamo imali. Bio je užasan.
MARLI: Kladim se da jeste.
DENI: U prahu.
MARLI: Sjajno!
DENI: Imao je ukus betona.
MARLI: Lepo.
DENI: Stvarno mi nedostaješ.
MARLI: Pričam ti priču.
DENI: Da li je ovo poslednji put da te vidim? Ako jeste, ne shvatam zašto.
MARLI: Ono što si rekao...
DENI: Ne sećam se.
MARLI: Bila sam ti devojka samo tri meseca.
DENI: Više od tri.
MARLI: I onda si napisao to.
DENI: Da li si svesna kako ti razgovaraš s muškarcima? Poželim da im razbijem glavu.
(Pauza. On se kezi.)Je l’ imaš dečka sada?
MARLI: Prekini.
DENI: Imaš li, Marli? Da li se viđaš s nekim?
MARLI: Ne mogu da verujem.
DENI: To znači da imaš, je l’ tako? Ko je to, Marli? Ko je on?
MARLI: Ja idem.
DENI: Marli, ko je on? Da li ga poznajem?
MARLI: Vidimo se, Deni.
DENI: Da li je išao sa nama u srednju školu?
MARLI: Odjebi.
DENI: Nemoj. Nemoj. Marli. Nemoj, molim te.
Pođe za njom. Zgrabi je za ruku.
MARLI: Pusti mi ruku.
On je pusti.
DENI: Nemoj da ideš.
MARLI: Odjebi.
DENI: Molim te, Marli, nemoj. Izvini. Nedostaješ mi, to je sve. Ako je to van pameti onda povlačim reč.
MARLI: Nisam tvoja devojka već godinama.
DENI: Ne baš godinama.
MARLI: Mislila sam da si mi prijatelj.
DENI: Da.
MARLI: Nema ništa loše u tome. Išla sam na fakultet. Ti si bio u Pirbrajtu. Mislila sam da smo drugari.
DENI: Da, znam.
MARLI: Tvoja pisma su bila stvarno čudna i stvarno zastrašujuća. Stvarno si mi povredio ruku.
DENI: Izvini. (Vrlo duga pauza.)Želeo sam da dođeš u Pirbrajt. Da me vidiš. Bilo je to neverovatno mesto. Bolje od bilo kog drugog ovde u blizini. Žao mi je što nisi bila na zakletvi. Li je bio. Izblamirao me je. Izgledao je kao frik sa ogromnim starim cvikerima.
MARLI: Koliko dugo ostaješ kod njega?
DENI: Ne dugo.
MARLI: Gde ćeš da se preseliš?
DENI: Nemam pojma.
MARLI: Zar ti nisu dali stan?
DENI: Ne, izbačen sam.
MARLI: Znači samo su te šutnuli?
DENI: Jesu.
MARLI: Da se sam snalaziš?
DENI: Da.
MARLI: Pa, trebalo bi da si dobar u tome, zar ne? Ti si treniran za to, zar ne, Deni? Mogao bi da odeš do močvare i iskopaš rupu.
DENI: Da, mogao bih.
MARLI: Kladim se da bi ti to voleo.
DENI: Mogu da ležim budan noću i da zamišljam kakav je osećaj ljubiti tvoje lice.
MARLI: Nemoj.
DENI: Kladim se da i ti to možeš.
MARLI: Ovo je smešno. Uglavnom nije mogao da ti se digne. Zar ne? Kad bolje razmisliš. A i kad ti se digne svršiš za dve sekunde.

 

Scena treća

TOM: Ljudi liče na cveće više nego što mi mislimo.
DENI: Šta?
TOM: Pogledaj mene. Ja sam cvetić. Malo sunca kao sad i ja procvetam. Izađi napolje. Obuci šorc. Ti to želiš.
DENI: Misliš?
TOM: Mislio sam da te neće još pustiti.
DENI: Stvarno?
TOM: Mislio sam da ćeš još biti tamo.
DENI: Vratio sam se ranije.
TOM: Bilo ti je dosta, zar ne?
DENI: Da, bilo je.
TOM: Kako je bilo?
DENI: Lako.
TOM: Presipanje iz šupljeg u prazno.
DENI: Uglavnom je podrazumevalo čekićanje celog jebenog dana i nekoliko patrola.
TOM: Daj neku bombonu.
DENI: Ostali smo na aerodromu. Pretvorili su međunarodni aerodrom u Basri u našu bazu, sa tim velikim starim statuama, fontanama, mermernim podovima i ostalim...
TOM: Pa, lepo.
DENI: Imali smo plejstejšn. Gledali neke dividijeve. Pili po jedno pivo od đumbira dnevno. Dosadilo mi je. Došao sam kući.
Udarac.
Osmehuju se.
TOM: Drago mi je da si se vratio.
DENI: I meni.
TOM: Drago mi je što te vidim.
DENI: Da. I meni je drago što tebe vidim.
TOM: Deni, hoćeš li čips sa sirćetom?
DENI: Sjajno. Hvala.
Tom dugo posmatra Denija.
TOM: Spavaš kod Lija?
DENI: Da.
TOM: Kako je Li? Kako je on?
DENI: On je u haosu. Ali nije tako loš. Volim ga. Spavam na njegovom kauču.
TOM: Lepo. Nećeš ići da vidiš svoje matorce?
DENI: Mislim da neću.
TOM: Oni su još u Bekontriju, zar ne?
DENI: Da.
TOM: Kako to da ne ideš da ih vidiš?
DENI: Zato što me izluđuju.
TOM: Izluđuju te?
DENI: Da, izluđuju me.
TOM: Dobro. Dobro. Dobro. Dobro. U redu. A da li si se video sa Marli?
DENI: Ne, Tome, nisam.
TOM: Pretpostavljam da je tako najbolje.
DENI: Da, i ja isto.
TOM: Mislim da je ona bila skroz luda.
DENI: U pravu si.
TOM: Video sam te na TV-u. Sa Paksom. Po mom mišljenu, izgledao si dobro.
DENI: Hvala.
TOM: Drugi ljudi su rekli da si im izgledao pomalo neobično.
DENI: Jesu li?
TOM: Rekli su da ne ličiš na sebe. Da li si se očeličio?
DENI: Molim?
TOM: Da li si?
DENI: Ne znam. Mislim da nisam.
TOM: Da znaš da izgledaš kao da jesi.
DENI: Hvala, Tome.
TOM: Kako vreme prolazi sve si zgodniji.
DENI: Lepo od tebe.
TOM: Kao Džejms Kegni.
DENI: Džejms Kegni?
TOM: Više u fazonu Džejmsa Kegnija nego Leonarda di Kaprija. Od čega ćeš da živiš?
DENI: Za neko vreme sam OK.
TOM: Možeš da dođeš ovde da radiš, ako želiš.
DENI: Hvala ti, Tome. Biću OK.
TOM: Da radiš na kasi, brojiš pare, dostavljaš narudžbine. Bilo šta od toga.
DENI: Lepo od tebe. Vrlo si ljubazan.
TOM: Pa zar nemaš neke dugoročne planove?
DENI: Ne sasvim.
TOM: Mogao bi da napraviš karijeru na filmu kao dubler.
DENI: Misliš?
TOM: Kapiram da bi bio dobar u tome.
DENI: Stvarno?
TOM: Da.
DENI: Tome, koliko ovaj košta?
TOM: 35 funti. Mogu da ti ga dam za 27.
DENI: Hvala ti.
TOM: Nije problem. Ti si moj prijatelj. Drago mi je da mogu da ti pomognem. To je replika valtera P99. Poluautomatik. Nema udarnu iglu, vidiš? Mislim da je obarač prelep. Mada vrlo neobičan. Prvi pucanj ima veoma dugo dvostruko delovanje, ali ostatak šaržera ide vrlo lako. Nema potrebe da ulažeš bilo kakav napor. Kalibar 6 mm. Koristi zrna od 0,2 gr. Mogu da ti dam sto komada džabe uz pištolj. Ovaj je autentičan model. Verovatno najautentičniji koji trenutno imam.
DENI: Dobro.
TOM: Imam dobru cenu za „smit i vestona”. Običan pištolj. Za 20 funti. Imam veoma elegantan hromiran „taurus” PT92. Za tebe 30 funti. Imam KWC „beretu” za 15 funti, zrno 0.12 grama, skoro 100 m/s. Ako želiš možemo ih isprobati.
DENI: Super.
TOM: Blizu kuće. Ili bismo mogli da odemo do Čejsa i pucamo u patke.
DENI: Mogli bismo.
TOM: Slušaj, možda bi mogao da nas uvedeš na Faulnes, zar ne? Da odemo na ostrvo.
DENI: Mogao bih da probam.
TOM: Da li si ikada bio tamo?
DENI: Ne, nisam.
TOM: Ja bih jebeno voleo da odem.
DENI: Da. Uzeću ovaj.
TOM: Dobar izbor.
DENI: Dobra je i težina, eh?
TOM: Pandurski pištolj. Specijalne jedinice. Na tajnom zadatku. U fazonu Džejmsa Bonda.
DENI: Sjajno.
TOM: Imaš keš?
DENI: Imam.
TOM: Fino.
DENI: Nisam bio u Čejsu od kada sam se vratio.
TOM: Druže, ja nisam bio jebeno godinama.
DENI: Promenio se, zar ne? Ceo grad.
TOM: Ni sam ne znam.
DENI: Jeste, mislim da je postao gori.
TOM: Skoro sve fabrike su zatvorene.
DENI: Čuo sam. Bio sam tamo da sačekam voz dovde.
TOM: Cela Čekers je kompletno spaljena. Cela. Cela jebena ulica.
DENI: Da.
TOM: Postoji čitava lepeza novih droga koje možeš da kupiš tamo. Droge za koje nikada nisam ni čuo. To je kao supermarket za droge.
DENI: Padam u iskušenje da idem u Istbruk.
TOM: Stvarno?
DENI: Ponesem ovo sa sobom. „Razumem, gospodine.” Bang!
TOM: Ha! Nemoj.
DENI: Ne, neću, ne brini.
TOM: Znam šta treba da uradimo!
DENI: Šta?
TOM: Treba da odemo u Šuberines i da jedemo krofne. Nisam to radio otkako si otišao. Ili u Sautend da vadimo školjke.
DENI: Da.
TOM: Da li imaš novi album „Fifty Cent”?
DENI: Ne, Tome, nemam.
TOM: Do jaja je.
DENI: Je l’?
TOM: A novi „Outcast”?
DENI: Ne.
TOM: „Snoop Dog”?
DENI: Nemam.
TOM: „Black Eyed Peas”?
DENI: Ne.
TOM: Ja ih imam sve. „Jay-Z”, „Featuring Beyonce”?
DENI: Ne.
TOM: Taj baš ima sreće, zar ne?
DENI: Ima.
TOM: Narezaću ti! Da li imaš ajpod?
DENI: Ne.
TOM: Mislim da bi trebalo da nabaviš jedan.
DENI: Hoću.
TOM: Ja na mom imam 6324 pesme. Uglavnom hip hop. Imam i Roda Stjuarta, za moju mamu.
DENI: Ako želim da ga prepravim, da li znaš gde treba da odem?
TOM: Molim?
DENI: P99, ako želim da se prepravi, za pravu municiju, da li znaš ikoga ko bi to uradio?

 

Scena četvrta

POL: Tražiti smisao života je filozofski interesantno koliko i tražiti smisao drveta ili trave. Nema smisla. Život je, kako je nauka dokazala u poslednje dve godine, genetski sistem. Raspored molekularne strukture. Nema forme. Samo percepcija forme. Nema  suštine. Nema prostora. Samo percepcija prostora. To saznanje oslobađa na mnogo načina. To znači da mogu biti svugde. U bilo koje vreme. Mogu da uradim sve, samo treba da pokušam. Ovo je Džejd. Džejd, reci zdravo.
DŽEJD: Zdravo.
DENI: Zdravo.
POL: Kako je Tom?
DENI: Mislim da je dobro.
POL: Dobar čovek. Dobar čovek. Dobar čovek. On je stara uvrnuta pička, zar ne misliš tako?
DENI: Ponekad, da.
POL: Jeste. On priča najlepše o tebi, ali je još uvek pička.
DENI (Džejd, laže):Moja žena se zvala Džejd.
POL: Da li si ti oženjen?
DENI: Bio sam.
POL: Koliko imaš godina?
DENI: Dvadeset sedam.
POL: Šta se desilo tvojoj ženi?
DENI: Ubijena je.
POL: Ne.
DENI: Bili smo opljačkani. Dobila je metak u grudi.
POL: Dragi bože, to je strašno.
DENI: Da.
POL: Kad se to desilo?
DENI: Pre nekoliko godina.
POL: Da li su uhvatili manijaka?
DENI: Da. Bio je vojnik. Neki gušter.
POL: Za ime boga, jako mi je žao što to čujem. A tebi, Džejd? Zar tebi nije žao što to čuješ?
DŽEJD: Da, žao mi je.
DENI: Deni, oboma nam je zaista žao što to čujemo. (Duga pauza.)Da. Deni ili Danijel?
DENI: Deni.
POL: Dobro. Baš dečački! Deni, šta ti radiš?
DENI: Šta ja radim?
POL: Posao, koji je tvoj posao?
DENI: Film. Radim kao dubler.
POL: Stvarno? To je baš neobično. Kakav neobičan posao. Koje filmove si radio?
DENI: Nijedan koji ti znaš.
POL: ’Ajde. Pitaj me. Ja stalno idem u bioskop, zar ne, Džejd?
DŽEJD: Da, ide.
DENI: Radio sam nekoliko Bondovih filmova. Uglavnom scene pucnjave.
POL: Kojih?
DENI: Umri drugi put.
POL: Nikada ga nisam gledao. Zar ne?
DŽEJD: Ne.
POL: Mrzim Džejmsa Bonda. Mislim da su njegovi filmovi užasni. Da li si došao ovde vozom?
DENI: Da, jesam.
POL: Sviđa mi se vožnja vozom iz Dagenama.
DENI: Da.
POL: Volim Dagenam.
DENI: Stvarno?
POL: Prepun je debele dece u fudbalskim dresovima, zar ne? Krasno. Više mi se sviđa ovde, ipak. Sviđa mi se priroda, razumeš?
DENI: Da.
POL: Kening Taun. London. E16. Deni, da li voliš London?
DENI: Nisam siguran.
POL: Nisi siguran?
DENI: Malo je prevelik za mene.
POL: Malo prevelik? (Smeje se.)Vidiš, to je problem sa onima rođenim u Eseksu, zar ne, Deni? Oni nikada ne napuštaju kuću.
DENI: Nije baš tako.
POL: Šta je najdalje gde si otišao?
DENI: Kako to misliš?
POL: Na svetu?
DENI: Francuska.
POL: Je l’?
DENI: Da.
POL: Ha!
Džejd se takođe  ironično nasmeje.
DENI: Nemoj da se smeješ.
POL: Neću. U pravu si. Nepristojan sam. Izvini. Ja puno putujem, znaš. Putujem skoro konstantno. Ja znam više o avionima nego o autobusima. Zaista. Da li želiš da znaš nešto o avionima?
DENI: Nastavi.
POL: Da li znaš pravi razlog zašto ti kažu da se sagneš i obuhvatiš noge rukama u vanrednim situacijama u avionu? Zato što je silina udara prilikom pada toliko snažna, da ti se kičma zabode u lobanju i mozak i ubija te na mestu. Bolje nego da ti dozvole da umireš lagano u mukama. To je pravi razlog, zaista.
DENI: Ovo je moj pištolj.
Izvadi pištolj iz džepa i pokaže ga.
POL: Da. Skloni ga. Sredićemo to za čas. Hoćeš čaj?
DENI: Ne, hvala.
POL: Ili kafu? Ili pivo? Viski? Nešto slično?
DENI: Vodu.
POL: Vodu? Hoćeš čašu vode? Iz slavine ili mineralnu?
DENI: Iz slavine.
POL: Vodu iz slavine. Vrlo dobro. Led? Limun?
DENI: Ne, hvala.
POL: Bez ičega. Sjajno, Džejd, dušo, donesi Deniju čašu vode, hoćeš li? Dobra devojčica.
Džejd odlazi. Oni gledaju za njom.
POL: Ona ima četrnaest. Kad je pogledaš ne bi pretpostavio, zar ne?
DENI: Ne znam.
POL: Ne bi. Stvarno nemoralno, ali...
Duga pauza. Pol bulji u Denija.
POL: Mogu li da te pitam nešto? Kada si, kada si, recimo u baru, restoranu  ili na ulici i spaziš tinejdžerku u školskoj uniformi sa drugaricama, sve sa vezanim repićima, i vidiš joj potiljak, poželiš li da je dodirneš? Dešava li ti se to?
DENI: Ne bih rekao.
POL: Vidiš, mislim da je to zastrašujuće kad ne možeš više da napraviš razliku između onog što je realno i onoga što je fantazija. Više ti ne dozvoljavaju da bilo šta uneseš u avion. Jesi li to znao? Baš ništa od jedanaestog septembra, osim olovaka. Čudno. Mislim da bi trebalo oduzimati i olovke. Pa, one mogu biti smrtonosno oružje, možeš olovkom nekog da ubodeš u oko, da je gurneš skroz do mozga. U najmanju ruku da ubogaljiš nekog. To bi bilo lako izvesti. Ja bih ostavio kraj olovke da viri napolju, a ti?
DENI: Ne znam.
POL: Ti bi. Ja bih. Baš bi bilo veselo. Treba da se obrijem. Deni, znaš li šta ja mislim o jedanaestom septembru?
DENI: Ne. Ja sam, u stvari, malo u...
POL: Sačekaj svoje jebeno piće!
DENI: –
Pol bulji u njega.
POL: Još nismo videli dobru pljačku u holivudskom filmu. Ni jedan nije imao takav nivo planiranja, drskosti, bezobrazne hrabrosti i nije bio savršeno seksi. Zaboga! Trebalo bi da kažeš svojim prijateljima da angažuju zvezde! Brusa Vilisa. Malo ga pocrneti i to bi bio jebeni blokbaster.
DANI: Da.
POL: Trebalo bi da snimaju filmove o svemu. Filmove i mjuzikle. Zamisli to! Mjuzikl o slučaju Baldžer! Platio bih 40 funti samo da vidim to.
Džejd se vraća. Daje Daniju čašu vode.
DENI: Baš ti hvala.
POL: Nema na čemu.
Pol čeka da Deni popije vodu. Gleda ga.
POL: Kakva ti je voda?
DENI: Dobra je, hvala.
POL: Pogledaj napolje. Imaš li uopšte ideju koliko andergraund linija prolazi ispod površine kvadratnog kilometra koji možeš da vidiš sa tog prozora, Deni? Imaš li ideju? Sve je jebeno šuplje. Ispod površine zemlje sve je puno metala i štetočina. Pacova. Miševa. Veverica. Lisica. Uskoro će se psi kresati svugde. Lutalice. Mali pit-bulovi. Vršljaće okolo, dolazeći niz reku. U Londonu će ljudi nalaziti lisice u svojim dnevnim sobama i teraće ih metlama napolje. Ili će im pucati u glavu. Svejedno, oba metoda odrađuju posao. Šugave životinje! Pojele bi mačku istog momenta. Vratiću lovačke pse ponovo u modu. Ali ne u jebenom Sariju, ne u Viltširu, već duž Oksford ulice. Ogroman čopor nas. (On pravi buku kao lovačka truba.)Pokaži mi.
Deni mu pokazuje svoj pištolj.
POL: P99. Lepo. Daj da pogledam. (Otvara malu kutiju sa alatom i vadi minijaturni šrafciger i metar, a potom rasklapa pištolj.)Ideja o „Ratu protiv terora” je potpuno besmislena. Nemoguće je objaviti rat apstraktnom pojmu. Emotivnom stanju. (Nastavlja da radi.)Bog. Zakon. Novac. Levo. Desno. Crkva. Država. Sve u paramparčad. Zar ne bi bio prestravljen? (Nastavlja da radi.)Jedino što nam preostaje jeste da se prežderavamo pored televizora. Sport nikada nije bio važniji. Porodica se čini kao prostor zaraćenih strana. Duge veze su ili osuđene na propast ili ironične. Iz tog razloga seksualnost mora biti odvojena od osećanja. Ali zbog jebene SIDE, takva seksualnost je samoubilačka. Zato svi vise na internetu.
Hardkor, jebeni MPEG pornići... džanki lezbejske torture sisa... sado-mazo fantazije, sodomija, dijete, seks s konjima, žrtve ZOO torture...
Fenomenalne stvari!
Za sve možeš da dobiješ besplatne trejlere. I to mi je dovoljno. Ne bih trošio pare na to. To je bacanje para. To rade jedino oni koji su navučeni.
Nastavlja da radi.
Video sam pedesetogodišnjaka sa šesnaestogodišnjom devojčicom u krilu. Držao je za sise dok ju je terao da se smeši u kameru. Pitao ju je šta ona misli da rade oni koji gledaju dok ona masturbira? Rekla je da misli da i oni masturbiraju. Ta slika je bila toliko stvarna da mi se urezala u svest.
On pogleda u Denija s uperenim šrafcigerom.
POL: Želiš li da znaš istinu o siromašnima u ovoj zemlji? Oni nisu kul, nisu pošteni, nemaju duha. Jednostavno su bezvredni. Glupi su, nasilni, kratkovidi i većinu vremena pijani. Slušaju sranje muziku. Pričaju sranje viceve. Sranje se oblače. Većina njih su rasisti i homofobi. Male su šanse da ih popravimo. Za njih je najbolje da ostanu u svojim rupama međusobno se  karajući i ubijajući.
Oni su već tamo, naravno. Tip koji živi ispod se upetljao u sve to. Došla su dva momka i baštenskim makazama mu isekli biceps. Apsolutno neverovatno.
Svake nedelje kompletni gradovi su rastrzani od strane pijandura koje povraćaju i engleskih pizda francuskih frizura odvaljenih od antidepresiva, testosteronskih injekcija i ćurećih grisina. Oni povraćaju u predvorjima banaka. Koriste svoje kartice da bi ušli unutra i na miru se ispovraćali.To ostave tako. Dobrodošli u Berklis banku!
I ribe su tako ravne. Znaš taj tip riba? Taman ten, debela guzica u jadnim farmerkama i pončo.
Nastavlja da radi.
Kada Džejn ode krenuću da obilazim barove po Borou pijaci ili Ulici Slun ili, pak, po Blumsberiju. Naći ću sebi bogatu, poslovnu ženu. Viđaš takve. Ispod kostima, ispod aktovki, ispod njihove sveže, sveže kože i čiste kose, znaš, jebote, znaš.
Kraljevske porodice su naravno najgore. Slušaj, da sam ja slučajno kralj, ja bih svako jutro, uz svoju kafu, jogurt i voće, zahtevao od batlera da mi popuši. To je najcivilizovaniji način koji mogu da zamislim. Apsolutno legendaran.
Sačekaj ovde.
On ode. Dani pije svoju vodu. Džejd promeni pozu. Dani je gleda.
DENI: Hoće li dugo?
DŽEJD: Ne znam.
Pauza.
DENI: Zar te on ne sluđuje posle nekog vremena?
DŽEJD: Kako to misliš?
DENI: Malo je dosadan, zar ne?
DŽEJD: Sviđa mi se.
DENI: Da li je on tvoj dečko?
DŽEJD: Ha!
DENI: Šta je smešno?
DŽEJD: ’Da li je on tvoj dečko?’
DENI: Šta je u tome smešno?
DŽEJD: Ništa. Nije bitno.
DENI: Nemoj da se smeješ ljudima. Meni, definitivno, ne bi smela da se smeješ. Zar ne treba da si u školi?
DŽEJD: Ja više ne idem školu.
DENI: Zašto?
DŽEJD: Dosadno je. Ionako nema potrebe. Pol me podučava raznim stvarima.
DENI: Mogu da zamislim. Odlazio sam u Istbruk, u Dagenam. Da li si ikada čula za taj grad?
DŽEJD: Ne.
DENI: To je jebeno fenomenalno mesto. Iz hiljadu razloga. Ali ja se nikada tamo nisam osećao sasvim udobno. Da li me slušaš?
DŽEJD: –
DENI: Uvek sam želeo da izađem napolje po ovakvom danu. Da se spustim na dokove, odjebem sve ostalo, odem do Čejsa i gledam reku. Šta kažeš?
DŽEJD: –
DENI: ’Ajmo na izlet. Trebalo bi da odemo na izlet. Nas dvoje. Ja i ti. Šta misliš?
DŽEJD: Mislim da se Polu to neće dopasti.
DENI: Neće imati ništa protiv. Zar ne?
Pol se vraća sa gotovim pištoljem.
Je li, Pol? Hoćeš li imati nešto protiv ako ja odvedem Džejd na izlet? Uskočimo u kola  i odemo na more.
Pol ga gleda vrlo dugo. Pruža mu pištolj.
POL: Da li ti treba municija?
DENI: Treba mi.
POL: Evo. 125 grama, devetomilimetarski metak, standardnog pritiska i šupljeg vrha. 50 komada 10 funti. Ukupno 60 funti. To je jeftino.
DENI: Hvala ti.
Pol mu pruža malu crvenu kutiju. Deni mu daje 60 funti. Pregleda pištolj sa takvom sigurnošću i znanjem da ne možeš da pomisliš da je bilo šta drugo osim vojnik.
POL: Ovo vreme.
DENI: Da.
POL: Da li znaš da je cela planeta u očajnom stanju? Ekološke posledice odluka koje si ti danas doneo, ti, Deni, lično, danas, ti, niko drugi, ekološke posledice tih odluka su katastrofalne. I to važi za sve nas. Puta 60 miliona. Puta 6 milijardi. I niko ništa ne govori o tome. Ima previše ljudi. Nema dovoljno vode. Nema dovoljno kiseonika. I niko to ne priznaje. Zato  ćemo da prožderemo Kinu. Potom ćemo da prožderemo Indiju, a potom Afriku. I nastavićemo da žderemo sve dok poslednja stvar koja ostane za jebeno ždranje, Deni, poslednja stvar ne budemo mi sami.

 

Scena peta

DENI: Treba da nabavimo kola. Neka dobra. Sa CD plejerom. Pojasevima. Vazdušnim jastucima. Neka tiha kola. Napravimo dvoje dece. Vozimo ih u školu. Skoknemo u odelima do posla. Vidimo se kasnije, Deni! Vidimo se kasnije, Li! Uživajte, deco. Uradimo sve to.
MARLI: Deni.
DENI: Je l’ ti hladno?
MARLI: Šta ti radiš ovde?
DENI: Imam nešto za tebe.
MARLI: Ne možeš više da dolaziš ovde.
DENI: Mogla bi da nam kuvaš čaj ujutru. Mogli bismo da kupimo Tizmejd! Ti bi bila kod kuće kad se Deni i Li vrate iz škole. Ja bih bio na poslu, ali došao bih kasnije i gledao vesti!
MARLI: Ovo je glupo.
DENI: Da li se sećaš mog stana?
MARLI: –
DENI: Bilo je dobro tamo, zar ne? Voleo bih da ga nikada nisam prodao. Imao bih sada gde da odem.
MARLI: Deni, ti se treseš. Pozvaću tvog brata.
DENI: Reći ću ti nešto. Kinta koju ću zaraditi kidnapovanjem će biti neverovatna.
MARLI: Molim?
DENI: Već sam sreo nekoga. Zakazali smo sastanak. Džejd, tako se zove. Crnkinja. Jebena crnčuga. Kako ti se to sviđa?
MARLI: Deni, nemoj.
DENI: Šta nemoj?
MARLI: Dosadno je.
DENI: Da li znaš koliko ima godina?
MARLI: –
DENI: Pogodi.
MARLI: Neću.
DENI: Četrdeset tri.
MARLI: Sjajno.
DENI: Sad pucam na matorke.
MARLI: Lepo.
DENI: Uzgred, da li si me videla na TV-u?
MARLI: Ne, nisam.
DENI: Bio sam jebeno briljantan. Pored mene je Pakso izgledao kao...
MARLI: Nisam tako čula.
DENI: A šta si ti čula?
MARLI: Čula sam da si jedva govorio. Nisi ličio na sebe. Deni, izgledaš užasno. Šta se dešava?
DENI: Bio sam kod mojih, ceo dan, stvarno.
MARLI: Kako su oni?
DENI: Dobro. Dobro su. Mislim, toliko ih mrzim da mi je teško da izgovorim.
MARLI: Ti ih mrziš?
DENI: Da, malo. Uglavnom oca. Jebeni pijani kontradiktorni drkadžija. Za mene je on kompletna budala. Nadam se da ću ja njega sahraniti.
Ona ga dugo gleda.
O čemu razmišljaš?
MARLI: Hoćeš li uskoro ići do Londona? Da gledaš?
DENI: Kako to misliš?
MARLI: Da gledaš turističke atrakcije. To si radio, sećaš se? Stajao napolju. Gledao unutra.
Pauza. On zuri u nju. Onda se osmehne.
DENI: Kad završim sa tobom ima da odem i nađem svakog tvog dečka i svakog tvog druga, da ih zgrabim i upucam u glavu.
MARLI: Šta ćeš da uradiš?
DENI: I celu tvoju familiju.
MARLI: To je baš lepo.
DENI: Misliš da neću, Marli, misliš da ne smem? Za to sam obučen.
MARLI: Mislim da treba da ideš u bolnicu.
DENI: Imam nešto za tebe. Bio sam u gradu popodne, u Londonu, i kupio sam ti poklon. Nisam još odlučio da li da ti ga dam.
MARLI: Poklon?
DENI: Ne znam da li će ti se dopasti ili ne. Verovatno neće.
MARLI: Deni, na šta ličiš? Isuse!
DENI: Ti baš izgledaš seksi kad se ljutiš.
MARLI: Idem sada.
DENI: A tvoj poklon?
MARLI: Ne želim tvoj jebeni poklon. Šta je to? Bombonjera, zar ne? Blek medžik?
Treba da znaš. Htela sam da ti kažem. Imam dečka. Viđam se s njim godinama. Venčaćemo se. Imaćemo decu. Biću majka njegovoj deci.
On ne može da je gleda.
Sve što si ikada uradio je priča, priča i priča.
Ne mogu više ovako. Nije dobro za mene.
DENI: –
MARLI: Drhtiš.
DENI: Izvini.
MARLI: Zašto se izvinjavaš?
DENI: To nisam ja. Nisam ja.
MARLI: Šta nisi ti? U pičku materinu!
DENI: Stvarno mi je žao.
MARLI: Htela sam da budem tvoj drugar. Htela sam da svratim na čaj, cigaretu i biskvite.
DENI: Nisam siguran. Više ne. Ne. Marli.
MARLI: Šta je?
MARLI: Marli.
MARLI: Ti plačeš?
DENI: Marli.
MARLI: Šta je, Deni? Isuse!
DENI: Vrati se. Treba da se vratiš unutra. Mislim da više ne bi trebalo da te viđam.

 

Scena šesta

DENI: Ovde je baš lepo, zar ne?
DŽEJD: –
DENI: Većina ljudi ne zna uopšte da ovo mesto postoji. Neke mape čak ne pokazuju ni put dovde.
Je l’ si videla njegovu facu kada sam mu pokazao propusnicu na ulazu? Mislim da je to bilo malo iznenađenje za njega. Šta ti misliš?
DŽEJD: Ne znam.
DENI: Molim?
DŽEJD: Rekla sam da ne znam.
DENI: Mislim da je bilo. Mislim da je bilo veliko iznenađenje. Uštogljena pička, propali oficir.
DŽEJD: Šta nameravaš?
DŽEJD: Vidi se kilometrima daleko, zar ne? Vidi se Francuska, pretpostavljam, kad je lep dan.
DŽEJD: Da li ćeš da me povrediš?
DENI: Ili Holandija. Džejd, šta ti misliš? Može li da se vidi Holandija odavde?
DŽEJD: Ne znam.
DENI: Misliš da će on primetiti da te nema – Pol?
DŽEJD: Da.
DENI: Misliš?
DŽEJD: Da, mislim.
DENI: Da li misliš da si mu bitna?
DŽEJD: Da.
DENI: Da li misliš da je malo zaljubljen u tebe?
DŽEJD: Ne znam.
DENI: Izgledala si jako smešno kad sam se pojavio. Da li si se ikada tako uplašila?
DŽEJD: Nisam.
DENI: Nisi?
DŽEJD: Ne.
DENI (Kao slatkom kučencetu):Aaahhh.
Pauza. On se pomeri od nje. Gleda u more.
Da li si bila dobar đak?
DŽEJD: Šta?
DENI: Kada si išla u školu, Džejd, da li si bila dobar đak?
DŽEJD: Da.
DENI: Kladim se da jesi. Izgledaš kao da jesi. Prilično si samouverena, zar ne? Da li si volela da ideš u školu?
DŽEJD: Da.
DENI: Kada?
DŽEJD: U osnovnoj školi. U petom razredu je bilo super.
DENI: I onda je kod tebe sve pošlo naopako?
DŽEJD: –
DENI: Šta misliš, da li ćeš se ikada upisati u srednju školu?
DŽEJD: Mislim da hoću, da.
DENI: ’Jer si vrlo pametna, zar ne? Za svoje godine?’
DŽEJD: Ne znam.
DENI: Šta bi uradila da jesi?
DŽEJD: Nisam sigurna.
DENI: Koju temu bi odabrala za maturski?
DŽEJD: Ja...
Ona počne da plače, malo.
DENI: Jako pametno. Upisaćeš srednju školu a nemaš pojma šta te zanima?
DŽEJD: Nisam odlučila.
DENI: Vidiš, u tome i jeste problem. Danas. Mladi ljudi danas! Oni nemaju pojma šta bi uradili sa svojim životima. Nije im najjasnije. Nemaju viziju. Nemaju perspektivu. Moram da kažem da su bez duha.
Prestani da plačeš.
Mrzim učenike.
DŽEJD: Je l’?
DENI : Ja mrzim srednjoškolce. Sve jebene ajpode i usrane majice sa imenima bendova. Džejd, da li voliš more, voliš li?
DŽEJD: Da.
DENI: Da li si ikada otišla dalje od Sautenda?
DŽEJD: Ne.
DENI: Ostrvo Faulnes. Kako smešno ime! Džejd, koliko imaš godina?
DŽEJD: Šesnaest.
DENI: Pol mi nije tako rekao. On mi je rekao da imaš četrnaest. Da li imaš četrnaest ili šesnaest?
DŽEJD: Šesnaest.
DENI: Lažeš li da bi me impresionirala?
DŽEJD: Ne.
DENI: Da li si još nevina?
DŽEJD: Šta?
DENI: Ti bi mogla a izgledaš dobro, znaš? Kada bi se malo dovela u red, mislim da bi mogla. Sredi svoju kosu. Kosa ti je sranje. Ima nešto od Britni Spirs u tebi. Da li ti se ona sviđa? Britni? Sviđa ti se? Prestani da plačeš. Džejd, da li ti se sviđa Britni Spirs?
Da li bi otpevala jednu njenu pesmu za mene? Džejd? Da li dobro pevaš? ’Ajde, Džejd. Pevaj onu, onu kad je u školskoj uniformi, onu ’Baby One More Time’?
Džejd, da li znaš tu stvar?
’Ajde. Znaš. Britni Spirs, Džejd.
On otpeva prvi stih pesme, ohrabrujući nju da peva zajedno sa njim.
On malo i pleše dok peva.
Zaboravi reči, pa pevuši. Ne može da prestane da se smeje dok peva.
Seti se refrena. Peva. U njegovom maničnom ubeđivanju, ona mu se pridruži.
On prestane da peva pred poslednji stih refrena. Čeka nju da dovrši stih. Nagne se nad nju. Na njegovom licu je veliki kez. Ona  sama otpeva finalni stih refrena.
Zamalo da je udari. Jako. U glavu. Zaustavio je svoju pesnicu tačno na vreme. Pukne od smeha.
DENI: Da li ti se putuje?
DŽEJD: Molim te, reci mi šta ćeš da mi uradiš?
DENI: Gde bi volela da putuješ? Reci bilo gde. Reci mi gde bi želela da ideš. Reci neko mesto.
DŽEJD: –
DENI: Hoćeš da igramo zanimljive geografije?
DŽEJD: –
DENI: Glavni gradovi! Džejd, pitaj me glavne gradove. ’Ajde. Pitaj ’’Koji je glavni grad...?’’ Džejd, ti pitaš mene. ’’Koji je glavni grad...?’’ ’Ajde, Džejd.
DŽEJD: Ne znam.
DENI: Reci ’’Koji je glavni grad...?’’Reci, Džejd! Reci! Molim te!
DŽEJD: Koji je glavni grad...?
DENI: A sad smisli zemlju. Džejd, reci ponovo i smisli zemlju.
DŽEJD: Koji je glavni grad...?
DENI: Nastavi.
DŽEJD: Bugarske?
DENI: Sofija! Vidiš! Sofija! Baš sam car! Koliko muškaraca može to, Džejd? Ne mnogo, eto toliko! Ne jebeno mnogo!
Da li znaš koliko reči mogu da spelujem? Znaš li? Džejd? Hiljade reči. Džejd, mogu da spelujem hiljade reči. Više od bilo kog drugog koga poznajem.
Da li znaš koliko sklekova ja mogu da uradim? Džejd, pogledaj me. Ja mogu da uradim sto sklekova.
Evo. Pipni mi mišiće, Džejd. Pipni ih.
On pokazuje svoj biceps. Ona odbija da pomeri svoju ruku i dodirne ga.
PIPNI MI MIŠIĆE, DŽEJD!
Ona pipne.
Tvrdi su, zar ne? Je l’ da da su mi mišići tvrdi, Džejd?
DŽEJD: Jesu.
DENI: Znam. Evo. Gledaj ovo!
Baci se na pod i uradi deset sklekova na jednoj ruci. Broji dok radi.
Zar to nije sjajno? To ne može da uradi mnogo ljudi, Džejd. Ne može mnogo ljudi.
Ona se jedva usuđuje da ga pogleda.
Sviđa mi se tvoja jakna.
DŽEJD: Hvala.
DENI: Da li je nova?
DŽEJD: Nije.
DENI: Izgleda kao da jeste.
DŽEJD: Ne izgleda.
DENI: Cela se sija. Odeća je smešna kada izgleda kao nova, zar ne? Kad miriše kao nova. Baš je to super.
Skida je.
DŽEJD: Šta radiš?
DENI: Hoću da imam tvoju sliku na mom telefonu. Da li bi imala nešto protiv ako bih te slikao? Evo. Skini svoju, svoju, skini svoju jaknu, Džejd, hoćeš li? Tako je bolje. Tako. Fino. Ptičica. Lepo.
Izvuče mobilni iz džepa i slika je.
Da li hoćeš koka-kolu? Hoćeš? Hoćeš kokišku? Imam koka-kolu u kolima. Ili gusti sok? Hoćeš gusti sok? Obožavam guste sokove. Spusti ruku dole. Na zemlju.
DŽEJD: –
DENI: Spusti je.
DŽEJD: Nemoj.
DENI: Džejd. Odmah.
Ona spusti jednu ruku na zemlju. On je opet slika.
Sad je zadrži dole.
DŽEJD: –
DENI: Idem da uzmem koka-kolu i gusti sok iz kola. Neću ti reći kada ću se vratiti. Ali, kada se vratim želim da ti ruka bude tu.
DŽEJD: Nemoj, molim te.
Nakratko joj se osmehne, zatim ode. Ona nastavi da drži ruku na zemlji.
On se vraća sa flašom koka-kole, gustim sokom, kanisterom benzina, vrećom za leševe, jastukom i cigaretom u ustima.
Pali cigaretu. Neko vreme puši, gledajući je. Prisloni cigaru na njenu ruku. Ona vrišti. Počinje da plače.
DENI: Da li sam ti dozvolio da pomeriš ruku?
DŽEJD: Nisi.
DENI: Ne, nisam. Nisam ti dozvolio da pomeriš ruku. Onda zašto – Džejd, Džejd, pogledaj me – zašto si pomerila ruku?
DŽEJD: Zato što si me opekao.
Deni pukne od smeha. Zatim stane. Pribere se. Napravi još jednu fotografiju na svom telefonu. Posmatra je neko vreme.
DENI: Ponekad naiđu dani kad mi je srce ispunjeno.
Evo. Izuj cipele. Skini čarape.
Tamo smo imali poručnika. Bio je smešan tip. Svideo mi se. Čula si sve te priče, zar ne? Miiirno! Ali on je bio OK. Napio bi se i uradio ti ovo.
Udari je po đonu drškom pištolja.
Čekićem. Nikada mi to nije uradio. Boli, zar ne? A kada se dere na tebe. Ne mrdaj, Džejd! Osetiš pljuvačku na svom licu. Evo. Obrisaću te.
On joj obriše lice.
A ne možeš da kažeš nikome. Nemaš kome da se žališ. Ne smeš. Onda uzmeš kantu govana i pišaćke iz slivnika, nađeš nekog smotanka i proliješ mu po glavi. To je baš bilo smešno. Tamo svi pričaju kako su Britanci fini. Ja sam voleo Amere. Ako ništa drugo, ne prave se fini i imaju smisla za humor, kapiraš?
Imitira poznatu Lindi Ingland sa američkim akcentom.
Palac gore, Mek!
Neke stvari koje smo radili u Basri bile su smešne. Ispričaću ti. Evo, Ali Baba. Spusti to ispod vrata, odrpana pičketino.
Nikad ne znaš. Jebena četrnaestogodišnja devojčica? Nema veze. Mogla je da se uveže dinamitom ispod jebene burke. Skidaj se!
DŽEJD: Šta?
DENI: Skidaj se! Skidaj svoju burku, ovo je pretres. Video sam dečake sa raznetim licima. Koža skroz zagnojena i istopljena. Očne jabučice koje vise na hrskavici.
Tvoj šlem drži sve to spojeno. Deliće tvoje lobanje.
Hoćeš li da se pretvaraš da si moja sestra? Džejd?
DŽEJD: –
DENI: Džejd, hoćeš li?
DŽEJD: Ako želiš.
DENI: Hvala.
Napravi još jednu fotografiju.
DŽEJD: Mišić.
DENI: Šta?
DŽEJD: Mišić je, nije hrskavica – to što drži očne jabučice u glavi.
On je pogleda nakratko.
DENI: Da.
Pogleda je opet, malo duže.
Naravno, vratiš se. Odeš u London. Na svakom koraku jebene burke.
Podiže kanister sa benzinom.
A sada pitanje za tebe. Da li je ovo pravi benzin ili je ovo voda?
Otvara kanister. Drži ga otvorenog, ispred njenog nosa, da bi pomirisala.
Šta ti misliš? Džejd? Šta misliš? Odgovori.
DŽEJD: Ne znam.
DENI: Ali ja znam. Pogađaj. Šta pretpostavljaš?
DŽEJD: Mislim da je benzin.
DENI: Misliš?
DŽEJD: Smrdi na benzin.
DENI: Da li si sigurna da to nije samo tvoja mašta?
DŽEJD: Nisam. Ne znam.
DENI: Tvoja mašta može svašta u situacijama kao što je ova.
Sipa malo po njenoj glavi.
Baš si smešna. Kosa ti je skroz mokra.
Napravi još jednu fotografiju na svom telefonu.
Hoćeš cigaretu?
Vadi cigarete iz svog džepa. Ponudi joj. Ona ne uzima. On jednu stavi u usta. Čučne. Izvadi kutiju šibica.
DŽEJD: Ne.
DENI: Misliš da ne?
DŽEJD: Ne, molim te, ne, nemoj, nemoj, nemoj, nemoj. Molim te.
DENI: Kukavice. Pičko.
Stavi pištolj na jastuk koji je prislonjen na njene grudi. Upuca je četiri puta u grudi. Nema vriska. Isprva nema ni puno krvi. Samo tupi zvuci. Ona naglo padne. On napravi još jednu fotografiju na svom telefonu.
Vuče njeno telo prema vreći, ostavljajući veliki trag krvi iza nje. Pucnji su joj razneli leđa. Stavlja je u  vreću, zakopčava. Priča s njom dok radi.
Vidiš ih, zar ne?
Napuste fakultet, iznajme zajedno kuće i provode dane na svojim, usranim, ništavnim poslovima nadajući se da će jednog dana postati velike face. Ali neće. Neće nikada. Oni su suvonjavi klinci iz dobrih kuća koji protestuju protiv rata i misle da su radikalni. Oni su lažovi. Oni su majmuni. To su francuski studenti na razmeni. To su Australijanci u Londonu odvaljeni od jeftinog vina i užasnog piva. To su Jevreji u svojim bazenima. Osakaćene lezbejke. Crnci, sa ustima punim mamine piletine na karipski način, koji pucaju jedan drugom u leđa duž glavne ulice u Brikstonu dok se svi međusobno ne istrebe. Mali Pakistanci bez kurca koji studiraju da bi postali doktori ili vlasnici prodavnica i koji švercuju eksploziv u rančevima na vrhu autobusa. Nije smešno, Džejd. Ja se ne šalim. Ja sam ratovao za njih.
Želim da uradim pravu stvar. To nije prava reč. Koja je prava reč? Treba mi prava reč. Nemoj da mi kažeš.
Nemoj da mi kažeš. Nemoj da mi kažeš. Želim da uradim pravu stvar.
Treba mi masaža.
Ne vidim kako treba.
Mucam li? Jesi li primetila?

 

Scena sedma

DENI: Da li znate nekog dobrog zubara?
DŽASTIN: Molim?
DENI: Pitao sam da li znate nekog dobrog zubara? Imam najgoru moguću zubobolju.
DŽASTIN: Ne u blizini.
HELEN: Mi, u stvari, nismo odavde.
DŽASTIN: Imam zubara u Čok Farmu, ali ne vredi.
DENI: Ne.
DŽASTIN: Žao mi je.
DENI: U redu je.
HELEN: Zubobolja je grozna stvar
DENI: Da. Ja jebeno mrzim zubare. Zvuk bušilice je zastrašujući.
Tamo živite? U Čok Farmu?
HELEN: Da.
DENI: Gde otprilike?
HELEN: Poznaješ Čok Farm?
DENI: Onako.
HELEN: Avenija Ficdžons. Zapadno od Roslin Hila. Poznaješ taj kraj?
DENI: Ne, ni najmanje.
HELEN: Sladak je.
DENI: Da li je jako skupo?
HELEN: Jeste.
DENI: Sjajno!
HELEN: Ja sam Helen.
DENI: Ćao, Helen. Ja sam Deni.
HELEN: Zdravo, Deni. Drago mi je što smo se upoznali.
DENI: I meni.
DŽASTIN: Ja sam Džastin.
DENI: E, super.
DŽASTIN: Zdravo.
DENI: Šta vas dovodi ovde?
DŽASTIN: Mi često dolazimo u Nortvju.
DENI: Stvarno?
DŽASTIN: To je naš omiljeni hotel.
DENI: Dobro.
HELEN: Na jedan dan. Na jednu noć.
DENI: Sjajno.
HELEN: Dođemo kolima. Rezervišemo sobu. Prenoćimo.
DENI: Lepo.
HELEN: Ja volim more.
DENI: I ja.
HELEN: Mol i luna park.
DENI: Stvarno?
HELEN: Super su.
DENI: To mi je čudno.
HELEN: Zašto?
DENI: Jednostavno ne izgledaš kao neko ko voli luna parkove.
HELEN: Ne izgledam?
DENI: Ne.
DŽASTIN: Ne izgleda?
DENI: Ne.
HELEN: E pa, jesam.
DŽASTIN: Jeste.
HELEN: A kako ti ja izgledam, Deni?
DENI: Nemam pojma.
DŽASTIN: Deni, odakle si ti?
DENI: Ja sam iz Dagenama.
DŽASTIN: Fenomenalno.
DENI: U Eseksu.
DŽASTIN: Da, znam. Na putu A13.
DENI: Tačno.
DŽASTIN: Fordova fabrika.
DENI: Uh-huh.
DŽASTIN: Svet kože.
DENI: Šta?
DŽASTIN: U Dagenhamu postoji veliki Svet kože. Tamo možeš da nabaviš kožne sofe.
DENI: Nisam to znao.
DŽASTIN: To je izuzetno mesto. Želiš piće?
DENI: Ja sam – ne znam.
DŽASTIN: Mi smo naručili.
HELEN: Pridruži nam se.
DŽASTIN: ’Ajde, druže, pridruži nam se na piću.
DENI: Ne znam da li bi trebalo. Vozim. Imam isporuku u gepeku. Nisam jeo – udariće me pravo u glavu.
DŽASTIN: Baš se spremamo da klopamo.
HELEN: Da. Hoćeš da pojedeš nešto?
DENI: Ja nemam...
HELEN: Možda mi možemo da ti kupimo nešto za jelo?
DENI: Hvala vam. Ja... popio bih pivo s vama.
HELEN: Razmislićemo još o hrani.
DENI: Da.
HELEN: Dobro. Super.
DŽASTIN: Šta isporučuješ?
DENI: Molim?
DŽASTIN: Šta je to u tvom gepeku što isporučuješ?
DENI: Vatromet.
DŽASTIN: Vatromet?!
HELEN: Uzbudljivo!
DENI: Je l’?
DŽASTIN: Zašto bi zaboga imao vatromet u gepeku svog automobila?
DENI: Ja postavljam vatromete.
DŽASTIN: Stvarno?
DENI: Pa znaš, za fudbalske utakmice. Time se bavim.
HELEN: Neverovatno.
DENI: Kad je Vest Hem prešao iz druge u prvu ligu. Ja sam to radio.
HELEN: Zar to nije fenomenalno?
DŽASTIN: Trevor Bruking!
DENI: Da.
DŽASTIN: Koje pivo želiš?
DENI: Hm...
DŽASTIN: Imaju fantastičan izbor stranih piva.
DENI: Može pivo. Čaša piva je super. Hvala.
Džastin ode. Helen prekrsti noge. Bulji u Denija. Deni  oseti svoj zub. Vreme.
HELEN: Ti si baš sladak, zar ne?
DENI: Izvini?
HELEN: Ne izvinjavaj se. (Udarac.) Da li vežbaš?
DENI: Da li ja? Ne. Ne. Ne. Ne vežbam.
HELEN: Imaš široka ramena.
DENI: Bio sam vojnik.
HELEN: Stvarno?
DENI: Do pre godinu dana, tako nešto.
HELEN: Shvatam.
DENI: Bio sam u Basri kada je sve počelo.
HELEN: Blagi bože.
DENI: Da.
HELEN: Mora da je bilo užasno.
DENI: Ne. Ne. Ne. Ne. Bilo je dobro.
HELEN: Oženjen si?
DENI: Da, jesam.
HELEN: Kako se zove tvoja žena?
DENI: Marli.
HELEN: Baš lepo ime! Deni, koliko si već dugo oženjen sa Marli?
DENI: Deset godina. Bili smo zajedno u školi. Venčali smo se čim smo završili srednju školu.
HELEN: Baš slatko.
DENI: Da.
HELEN: Gde je Marli sada?
DENI: Kod kuće.
HELEN: Čeka te?
DENI: Da, čeka me.
HELEN: A ha.
Džastin se vraća sa čašom piva.
DENI: Hvala ti.
DŽASTIN: Bilo mi je zadovoljstvo.
DENI: Vi niste uzeli pivo?
DŽASTIN: Ne, ne. Mi imamo.
HELEN: Sve je OK.
Pauza. Deni popije veliki gutljaj.
HELEN: Naporan dan?
DENI: Da. Prilično. Ukusno je. Džastine, šta ti radiš?
DŽASTIN: Ja sam nastavnik.
DENI: Stvarno?
DŽASTIN: Da, stvarno. Ja sam razredni starešina u osnovnoj školi u Totenemu.
DENI: Uvek sam mrzeo nastavnike.
DŽASTIN: Stvarno?
DENI: U stvari, lažem. Oni su mene uvek mrzeli. Želeo sam njihovu pažnju. Nikada je nisam dobio. To je bilo veliko razočarenje za mene.
DŽASTIN: Mogu da zamislim.
DENI: Da li ti radiš?
HELEN: Da, radim.
DENI: Šta radiš?
HELEN: Vodim jednu televizijsku produkcijsku kuću.
DENI: To zvuči prilično iscrpljujuće.
HELEN: I jeste.
DENI: Da li to utiče na tebe?
HELEN: Kako to misliš?
DENI: Moj tata je bio menadžer. To mu je dalo izvesno držanje. Mislim da je uticalo na njegov stav tela. Navikao je da stoji neverovatno pravo.
HELEN: Nisam sigurna. Nikada nisam razmišljala o tome. Pogledaj. Reci mi.
Ona ustaje da bi krenula. Priča sa Džastinom.
HELEN: Mislim da da, a ti?
Džastin se osmehne. Dvojica muškaraca je posmatraju kako odlazi. Deni pije. Prođe neko vreme.
DENI: Hvala ti za pivo. Dobro je. Baš ono što mi je trebalo.
DŽASTIN: Zadovoljstvo mi je. Iskreno.
Pauza.
DENI: Da.
Pauza.
DŽASTIN: Dakle, vatromet.
DENI: Tako je.
Prođe neko vreme. Džastin gleda pravo u njega.
DŽASTIN: Helen je moja žena.
DENI: Pretpostavio sam.
DŽASTIN: Imamo dvoje dece.
DENI: Stvarno?
DŽASTIN: Dejvid ima četiri, a Filipa dve godine.
DENI: Divno.
DŽASTIN: Večeras su ostali kod njene majke.
DENI: Lepo.
DŽASTIN: Je l’ si bio u ovom hotelu ranije?
DENI: Ne, nisam.
DŽASTIN: Tako sam i mislio.
DENI: Dobar je, zar ne? Pogled i ostalo.
DŽASTIN: Jeste. Da. Mi smo odseli u sobi 21.
DENI: Molim?
DŽASTIN: Soba 21.
Prođe neko vreme.
Deni pukne od smeha. Džastin se smeje s njim.
DENI: U, jebote!
DŽASTIN: Ništa ne govori.
Neko vreme.
Helen se vrati. Kratko vreme sede zajedno. Džastin i Helen razmene poglede, male osmehe, dok Deni  ispija svoje pivo.
DENI: Džastin mi je upravo pričao o vašoj deci.
HELEN: Šta ti je rekao?
DENI: Rekao mi je koliko imaju godina.
HELEN: Je l’ jeste? Jesi li?
DŽASTIN: Jesam.
DENI: Četiri i dve, zar ne? Dejvid i Filipa?
HELEN: Tako je.
DŽASTIN: Ja je zovem Pip.
HELEN: On joj je potpuno posvećen. Zar ne?
DŽASTIN: Bojim se da jesam.
HELEN: Drži ga u šaci.Vrti ga oko malog prsta.
DENI: Pozvao me je u vašu sobu.
HELEN: Stvarno?
DENI: Malo sam zbunjen.
HELEN: I mislila sam da ćeš biti. Nema razloga. Džastine, dok si bio za šankom, Deni mi je rekao da je bio u vojsci.
DŽASTIN: To se vidi.
HELEN: Tako sam i mislila. Navodno je bio u Basri.
DŽASTIN: Da li si stvarno bio?
Deni se pritajeno smeje.
DŽASTIN: Hoćeš još jedno pivo?
DENI: Ne, hvala. Dosta mi je.
DŽASTIN: Nije to ništa, znaš. To je samo poziv. Mislim da se dopadaš Helen. Ali nemoj da uradiš ništa što ne želiš.
DENI: Ne. Ne. Ne. Nije to. Samo sam iznenađen.
HELEN: To je samo seks.
DENI: Da. Mislim da je to dobro. Moja mama se nikada nije trudila da pita tatu. Mislim da je to veoma slobodoumno. Da li je to posledica rada u medijima, šta misliš?
HELEN: Ne bih rekla.
DENI: A ti voliš da gledaš, a?
DŽASTIN: Samo ako nije problem.
DENI: Ili da se pridružiš?
DŽASTIN: Mislim da to...
HELEN: To zavisi od tebe.
DENI: Dobro.
Helen ustane.
HELEN: Mislim da vas dvojica treba da odlučite. Vratiću se.
Ona ode.
DENI: Čini mi se da je ovo jedna od onih stvari o kojima samo čitaš.
DŽASTIN: Ne znam. Da li je?
DENI: Kladim se da se to stalno dešava.
Džastin klimne glavom.
DENI: Ti voliš to? Da gledaš?
DŽASTIN: Da, volim.
DENI: Zašto?
DŽASTIN: Mislim da je lepo. Volim da je gledam srećnu.
DENI: Dobro. To je baš slatko.
Džastin se smeje.
DENI: Znaš, ovo nije prvi put da mi se dešava ovakva stvar.
DŽASTIN: Nije?
DENI: U našem vodu si mogao ponekad da ideš u stari deo Basre.
DŽASTIN: Stvarno?
DENI: Čak nisi ni morao. Mogao si da ostaneš u barakama i da se krešeš sa ostalima. To se dešavalo. Ne treba da osuđuješ ljude, zar ne?
DŽASTIN: Nikada i ne bih.
DENI: Posle nekog vremena ti dosadi.
DŽASTIN: Mogu da zamislim.
DENI: Prijatan miris losiona za posle brijanja. Dvodnevna brada. Nema puno razlike kada zatvoriš oči. Mislim da postoji određena privlačnost.
DŽASTIN: I ja.
DENI: Nisam ni sumnjao. Lagao sam. Pederčino.
DŽASTIN: Ne verujem ti.
DENI: Šta?
DŽASTIN: Ne verujem da si lagao.
Helen se vraća. Prolazi vreme. Ona uporno gleda u njega. Nasmeje se.
HELEN: Još si ovde. Drago mi je. (Džastinu) Hvala ti.
Džastin se osmehne Deniju.
DENI: Da li ste išli u šetnju?
DŽASTIN: U...
DENI: U antiratnu šetnju Hajd parkom? Da li ste vas dvoje učestvovali?
DŽASTIN: Da, jesmo.
Deni se smeje.
DENI: Jeste?
HELEN: Zašto je to smešno?
DENI: Voleo bih da sam bio tamo.
DŽASTIN: Stvarno?
DENI: Sa svojom automatskom puškom SA80. Izrešetao bih vas sve. Zabio bih ti je u dupe i opalio. Dejmone Albarne, ti jebena pizdo.
Helen i Džastin se osmehuju jedno drugom.
HELEN: Da.
DENI: Vratio sam se kući. U sasvim stranu zemlju.
Nagne se ka Helen. Miluje je po vratu.
Da li vežbaš? O čemu, koji kurac, pričaš? Dva sata drila i 40 puta po dužini bazena. Za maksimum 25 minuta. Različiti stilovi. Prsno, kraul, leđno, leptir.
On joj stavi svoj palac u usta. Ona ga sisa.
Evo, je l’ voliš ovo? Jednom sam u Pirbrajtu video grupu dečaka koja je dohvatila drugog dečaka, mlađeg – ne, slušaj, ovo će ti se svideti. Uhvatili su ga, oborili na zemlju i nabili mu dršku od metle u dupe. Pravo u dupe. (Izvuče svoj palac.) I svi smo gledali. Pridružili smo se. Da budem iskren, bilo je zabavno. Pretpostavljam da je to isti osećaj, zar ne?
HELEN: Pokušavaš da nas unervoziš?
DENI: Slušaj, vaše igre bi tamo bile još zabavnije. Oni ne vole ništa što ima i najmanju seksualnu konotaciju. Vas dvoje tamo. U, jebote!
DŽASTIN: Mislim da pokušava.
HELEN: Misliš?
DENI: Ubacio sam u telefon. Da li želiš da vidiš šta imam na telefonu? Hoćeš da vidiš Kena Biglija? Imam ovde Kena Biglija. Nika Berga. Sve njih! Hoćeš da gledaš?
DŽASTIN: Mislim da pokušavaš.
DENI: Džastine, da li hoćeš da gledaš?
DŽASTIN: Ne, neću.
Deni pilji u njega.
DENI: Je l’ znaš šta mi se radi?
HELEN: Šta?
DENI: ’Ajde da obaramo ruke. Sada. Ja obožavam da obaram ruke. Hoćeš li, Džastine?
HELEN: Ti si neki duhovit tip, a?
DŽASTIN (Kikoće se): On je kao malo dete.
DENI: Džastine, dođi ovamo. Hajde da obaramo ruke.
On postavlja svoju ruku. Bulji u Džastina.
’Ajde, druže.
Džastin obuhvata Denijevu ruku. Deni postavlja njegovu ruku tačno kako želi.
DENI: Ubacivao sam u kola hitne pomoći decu koja nisu imala ruke.
To je moglo da se desi i ovde, sve to. Pretpostavljam da hoće. Ima previše ljudi. Čekaj dok nestane vode. Dok nestane kiseonika.
DŽASTIN: Daješ li sve od sebe?
DENI: Preći ću u islam. Sačuvaću sebe od idiota kao što ste vas dvoje.
Ni za šta se ne izvinjavam. Pogledaj me. Nevin sam kao beba. Ja sam jebeni heroj! Ja sam jebeni akcioni heroj. Ja sam Džon Vejn! Ja sam Silvester Stalone! Ja sam jebeni Džejms Bond! Ja!
On pobedi u obaranju ruku.
Pičkin dim.

 

Scena osma

LI: Razgovarao sam sa mamom.
DENI: Dobro.
LI: Rekao sam joj da kažu svakom ko ih pita da si proveo s njima ceo dan.
DENI: Dobro.
LI: Rekla je da hoće. Rekla je i da tata hoće. Rekla je da to nije nikakav problem. Nisu izlazili napolje. Nisu razgovarali ni sa kim.
DENI: Što je dobro.
LI: Da, Da. Da. Da. Jeste. Oni neće pitati.
DENI: Šta?
LI: Mama i tata. Neće pitati zašto moraju da lažu za tebe.
DENI: Neće.
LI: Samo će to uraditi. Oni uvek urade ono što tražim.
DENI: Tako je. Da. Naravno da će uraditi. Šta si im rekao?
LI: Ja, Ja, Ja, Ja, Ja, Ja, Ja, Ja...
Gledaju se dugo.
DENI: Imao sam grozan dan.
Gledaju se dugo.
Ovde je odvratno. Trebalo bi sve spaliti.
Gledaju se dugo.
Nemoj nikome da kažeš, Li. Da se nisi usudio. Razumeš?
LI: Naravno da razumem.
DENI: Bolje bi ti bilo.
LI: Šta ćeš da radiš?
DENI: Kada?
LI: Ako policija provali.
DENI: Pucaću im u glavu a zatim ću sebi da pucam u glavu.
LI: Ozbiljan sam.
DENI: Pa i ja sam, Li.
Pauza.
LI: Mogu li da vidim?
DENI: Šta da vidiš?
LI: Tvoj pištolj.
Deni izvadi pištolj iz džepa i pokaže ga Liju. Li ga drži sa mešavinom užasa i apsolutne fascinacije.
DENI: Vruće je, zar ne? Treba da izađemo. Napolje. Izujemo cipele i osetimo travu između prstiju. Dakle. Blekbern sledeće nedelje, Li.
LI (Potpuno paralisan pištoljem): Tako je. Mark Hjuz je bio dobar igrač. Zvali su ga Sparki.
DENI: Misliš da ćeš otići?
LI: Ne verujem.
DENI: Da li si ikada bio na utakmici?
LI: Nisam.
DENI: Zašto?
LI: Ne znam. Nisam.
DENI: Voleo bih da imam sestru. Bilo bi neuporedivo bolje.
LI: Koliko tačno imaš para?
DENI: 3200 funti.
LI: Dobro. To je lepa vest. (Udarac.) Deni, gde je ona?
DENI: U gepeku.
LI: Šta ćeš da uradiš sa njom?
DENI: Nemam pojma.
Li vrati pištolj.
LI: Sada su moji otisci svuda. Misliće da sam ja to uradio.
DENI: Niko neće primetiti da je nema. Razumeš?
LI: Hoće. Imala je četrnaest.
DENI: Nisi je poznavao. Nije bila kao većina četrnaestogodišnjakinja.
LI: Ovo je glupo. Ti si glup. Ti si glup glup glup glup glup...
DENI: Šta? Voleo bih da se to nije dogodilo, Li.
LI: Voleo bi?
DENI: Ako je za utehu.
LI: Nije.
DENI: Bila je kao lutka. Bila je slatka mala crna stvarčica.
Kakav ti je bio ručak?
LI: Vrlo dobar, hvala.
DENI: Šta si jeo?
LI: Jeo sam pečenu kremenadlu sa sosom od jabuka i pečene krompire i moču i šargarepe i grašak i karfiol.
DENI: Ti to ne bi dobijao džabe kad bi živeo sa mamom i tatom, zar ne? Doktori ne bi dolazili, zar ne?
LI: Mislim da ne bi.
DENI: Da li je to glavni razlog zašto si otišao, Li? Zbog večere? Da li stvarno misliš da zaslužuješ da budeš ovde?
LI: Ne znam.
DENI: Da li zato sve održavaš tako jebeno čisto?
LI: Deni.
DENI: Da li ti misliš da su mama i tata krivi za to što ti se dešava? Misliš da je genetika?
LI: Nemoj opet da psuješ kao kočijaš!
DENI: Je l’ si imao stotine plombi ili šta?
LI: Deni.
DENI: Nemaš pojma kroz šta prolazim.
LI: Provodim noći gledajući na televiziji reprize Simpsona. Imam video kasete Mork end Mindi koje povremeno gledam. I danima lutam internetom tražeći jebačinu. I nemoj da mi pričaš da ne znam kroz šta prolaziš. Ja živim to kroz šta ti prolaziš, a nikada nisam uradio tako nešto!
DENI: Ha!
LI: Da li si išao da vidiš Marli?
DENI: Jesam.
LI: Rekao sam ti da ne ideš.
DENI: Znam.
LI: Ona ti se sviđa, zar ne?
DENI: Da, sviđa mi se.
LI: Mislim da ti se previše sviđa. Kladim se da bi hteo da je oženiš.
DENI: Li.
LI: Ona se nikada ne bi udala za tebe. Zavaravao si se.
Sramotno je koliko sam u stvarnom životu pametniji od tebe.
Bio sam u neverici kad si bio na televiziji. Nisi čak mogao ni da dovršiš rečenicu.
’Bitno je da mislimo kako menjamo svet. Ljudi nemaju pojma kako se ovde živelo pod Sadamom.’
A činjenica je da su mama i tata bili vrlo ponosni na tebe. Svađali su se oko toga koji od nas dvojice na koga liči.
Otac me se stidi što je ironično. Ljudi su govorili da sam pedofil. Uglavnom zbog mojih naočara. Mislim da im je verovao. I da nije bilo tebe, bilo bi mi mnogo gore. Ljudi su te se bojali jer su mislili da si psihopata. Znam to. Ali, ja ne bih mogao da uradim ovo.
DENI: Šta da uradiš?
LI: Tvoje oči.
DENI: Li, šta ne bi mogao da uradiš?
LI: Nisam iznenađen što te devojke vole. Imaš lepe oči. Čuo sam da one vole lepe oči na muškarcu.
DENI: Li, postavio sam ti pitanje.
LI: Mislim da ne mogu da ne kažem. Mislim da ću reći policiji.
DENI: Li.
LI: Ne mogu da držim to u sebi.
DENI: Možeš, možeš, možeš, možeš, Li.
LI: Da li ćeš me sada mlatnuti po glavi?
DENI: Ti možeš. Ti možeš.
LI: A zašto bih?
DENI: Ti si mi brat.
Gledaju se dugo. Najduže koliko mogu da izdrže.
Ah, zajebi to! Eh? Eh, Li? Zajebi! Shvataš?
To nije važno.
Šta je važno?
Dođi, brate. Dođi. Izvini što sam bio zao prema tebi! Mislim da si najbolji. Mislim da si ti božanstven. Dođi.
Li mu priđe.
DENI: Pipni mi grudi.
Li položi ruku na njegove grudi.
DENI: Tu. Koliko je tvrdo? Sviđa ti se? Ovde. Dođi.
Daje mu neme znake.
DENI: ’Ajde. Samo poljubac. Tu.
Poljubi Lija u usta.
DENI: Eto. Ne moraš da kažeš nikome. Zar ne?
Je l’ ti se digao? Jeste, digao ti se. Sve je u redu. Sve je u redu, Li. Ispravi se. U redu je. Nema veze.
Sve naše godine. Sve.
Brate moj!
On zna o čemu ja pričam.
Kad smo bili deca.
Svi su ga smatrali nekom vrstom stare uvrnute pizde. Ali on nije, razumeš.
On nije.
Nije.
Dobar je on.
Neće reći nikome.
I tvoj miris! Isti je kao moj. Podseća na mene. Pozli mi od njega.
On poljubi Lija u obraz. I skloni se. Zapali cigaretu. Ruka mu drhi.
LI: Pušiš iste cigarete koje tata krišom puši.
DENI: Da.
LI: Mora da je genetika.
Pauza.
DENI: Hoćeš li da me ošišaš?
LI: Šta?
DENI: Treba mi šišanje.
LI: U redu.
DENI: Imam makaze.
LI: Ne trebaju mi tvoje makaze. Imam svoje makaze. Šišaću te svojim makazama. Ošišaću te fenomenalno.
Privuče stolicu. Deni sedne. Li obmota peškir oko Denijevog vrata. Ode po makaze.
Deni bulji napolje.
Li se vraća.
DENI: Šangaj.
LI: 12,762.953.
DENI: Moskva.
LI: 10,381.288.
Stane iza Denija, gleda ga u potiljak. Ima makaze u ruci.
DENI: Kada je počela frka sa zatvorenicima u Basri, ja nisam učestvovao u tome. Nikada nekog nisam pipnuo. Imao sam pravila okačena iznad glave. Vodič kroz Ženevsku konvenciju okačen iznad mog kreveta. Zvali su me pičkica. Nikada me to nije pogađalo. Voleo bih da sam nekome rekao. Još uvek mogu. Voleo bih da sam učestvovao u tome. Uživao bih.
Ne krivim rat.
Rat je bio dobar. Nedostaje mi.
Problem je što se vratiš ovome.
LI: Nikada nikog nisam pipnuo.
DENI: Molim?
LI: Ne kaže se ’nikada nekog nisam pipnuo’, već ’nikada nikog nisam pipnuo’. Ne paziš.
Li okrene svoje makaze. Čeka nekoliko trenutaka pre nego li počne da šiša.

Zatamnjenje
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.