NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 4 godina XLII oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

SAVREMENICI I SAPUTNICI O LjUBIŠI RISTIĆU
Lazar STOJANOVIĆ
REČ-DVE O (MOM) DRUGU LjUBIŠI RISTIĆU

 

Pre oko četvrt veka u nekoliko navrata pisao sam o Ljubišinom radu i nemam tome ništa da dodam ili oduzmem. Da podsetim: režirao je više od pedeset predstava od kojih su barem polovina izuzetno dobre, svetski značajne; njegove predstave najveći su doprinos pozorištu na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, dok je trajala, a i pre i posle toga. Protok vremena samo je učvrstio njihovu vrednost, otklonivši senku mode i novotarije.
Netačno je i nedovoljno reći samo da je Ljubiša Ristić napravio brojne odlične predstave. To je kao kad se kaže da je Ford uspešno pravio automobile, da je Akio Morita napravio odličan posao lansiranjem prvog tranzistorskog radija, da je Napoloeon vešto ratovao i na kraju sve izgubio, da je Kant pisao i predavao filozofiju. Ti ljudi ostavili su dublji trag u kulturi i istoriji, trag koji se ne svodi na njihovo delo. To važi i za Ljubišu.
Radoznalce danas više od njegovog rada zanimaju njegov privatni život i stranački poslovi. O tome poslednjih četrnaest godina znam samo posredno i ne mnogo. Nisam se ni trudio da znam više. No, nema ničega što o njemu znam, a želeo bih da ne znam ili bih da prikrijem. Evo šta znam.

Bez zezanja

Odavno želim da dobijem priliku da govorim o Ljubiši kao čoveku s kojim sam podelio mnogo dobra i zla, koga mislim da poznajem a svakako izuzetno cenim, poštujem i volim. Možda je ovo ta prilika. Kažem možda, jer otkako se svojedobno jedna dobra mogućnost te vrste izmakla, ni u šta više nisam čvrsto uveren.
Tada je tu mogućnost uskratio upravo Ljubiša. Naime, osamdeset četvrte ili pete bili su mi ponudili da napravim knjigu o njemu, što mi se dopalo, pogotovo što tada nisam imao mnogo posla, a volim da radim. Imao sam temeljan uvid u Ljubišino stvaralaštvo, uverenja i sklonosti. Bili smo bliski, te sam verovao da možemo da napravimo dobar materijal. Hteo sam da ti razgovori budu poput klasičnih intervjua u Kaje d sinema, a da ton bude kao u knjizi Endija Vorhola A, neobavezan i asocijativan. Zamislio sam da to bude štampano bez ikakvog redigovanja. Računao sam na to da je Ljubiša odličan sagovornik, vedar i osećajan, zanimljiv, pametan.
U to vreme pravio sam publikacije za subotičko Narodno pozorište koje je on vodio. Sarađivali smo dobro i bili smo odlični prijatelji, verovali smo jedan drugome. Mislim da su mu se sviđale neke od mojih ideja. Meni njegove jesu. Razgovarali smo neusiljeno i često smo se šalili.
Kad sam mu izneo predlog knjige o njemu samom, pogledao me je pravo u oči i dramski ozbiljno, nimalo nalik na ton naših svakodnevnih razgovora, rekao:  „Neću!” „Zašto?” – iskreno sam se iznenadio. „Ti ćeš da se zezaš.” „Valjda ti sam odlučuješ šta ćeš i kako da kažeš?” „Ne, neću.”
Toliko, ni reč više o tome, nikad. Obojica izbegavamo da se vraćamo na zaključene priče. Tako je ta prilika propala. Prva sledeća je ova, više od dvadeset godina kasnije.
Naša generacija je, valja podsetiti, odrasla s humorom, gorkim, socijalističkim, ali delotvorno lekovitim protiv birokratske gluposti, arogancije vlasti, policijskog rovarenja i duhovne bede poretka. Neretko je to bio jedini raspoloživi lek, ostali su bili puko zavaravanje i maštanje. Humor je činio mogućim privremeni zaborav materijalne oskudice i dobro je štitio od zaglupljujuće i ponižavajuće poplave praznih reči u medijima. U tom svetu je i Ljubiša živeo i borio se pomoću humora, dosetljivošću, stvaranjem... A onda će on meni: „Ti ćeš da se zezaš.” Ne, nego ću da pričam s tobom kao da ti držim posmrtno slovo. I tu bih potražio neko zgodno mesto za malo humora, koliko znam sebe. Žao mi je i danas što je ta prilika propala. A on je ostao kraći za knjigu o sebi.

Netrpeljivost

Kao svi, znam, da se on do grla upetljao u provereno zločinačku igru beogradskog magbetovskog para Milošević–Marković. Tvrdoglavo se toga drži i dalje. Naravno, to mu šteti, jer politika za koju se opredelio poražena je i omražena, ali to samo po sebi nije zločin. Ljubiša je postao predmetom neprirodno jake političke netrpeljivosti, u mnogim slučajevima jače od one prema Miloševiću, Šešelju, Mladiću i Karadžiću, a redovno jače od one prema Stanišiću, Simatoviću i Markoviću. Da bude još čudnije, tu netrpeljivost ponekad pokazuju i oni koji su se strasno angažovali na strani tog istog poraženog režima, u borbenom nacionalističkom pokretu koji se razvio u krilu i uz pomoć tog režima, ili čak u jednopartijskom autoritarnom poretku koji mu je prethodio.
Nisam mu ni islednik ni sudija. Oni koji bi hteli to da budu još nisu dokazali ili pokazali neko njegovo ozbiljno zlodelo. Dok neko to ne uradi jasno i odgovorno, smatram zločinom blatiti ga i paušalno osuđivati. Politička opredeljenja i mišljenja mogu da budu razlog za ograničavanje uključivanja u demokratsku vlast, ali ne smeju da budu povod za progon bilo koje vrste.
S obzirom da je on poznati umetnik, a njih je mnogo manje opasno napadati nego političare, poslovne ljude, specijalce i kriminalce, uvek će da se nađu oni koji svoju ništavnost i zavist hoće da sakriju iza, po njih bezopasnih, poziva na spaljivanje veštica.
Ispitivanje ima li u Ljubišinom delovanju političkog i moralnog prestupa može da se izvrši samo u kontekstu glavnog toka lokalnih političkih zbivanja i preovlađujućih društvenih okolnosti u to doba, te odmeravanja njegovog udela u tim zbivanjima u odnosu na doprinos glavnih aktera. Naravno, uvek uz poštovanje njegovog prava na reč i odbranu. To je, međutim, puko zamišljanje. U Srbiji ta priča nema nikakvog izgleda da se razvije. Vlast i njaveći deo javnosti u Srbiji ne zanima ničija odgovornost, ali bez obzira na to mržnja prema Ristiću ne pokazuje znake slabljenja. Šteta je što ga niko ne proziva da se brani, jer on bi to umeo. Po njega bi to moglo da bude samo korisno, ali bi po neke od onih koji ga napadaju možda moglo da bude štetno. Inače, kako objasniti to što u Srbiji i vlast i radikalska opozicija sve guraju pod tepih i niko ni za šta nije kriv.

Razmere odgovornosti

JUL je izazvao negativne reakcije koje su uveliko prevazišle politički i društveni uticaj te stranke. Veliki deo netrpeljivosti prema Ljubiši u vezi je sa neprihvatanjem JUL-a. Neki argumenti u sklopu tog osporavanja JUL-a besmisleni su, čak zli.
U modi je desnica, te mnogi osnovnom manom JUL-a smatraju što je to partija levice. Već površan pogled na tekovine socijaldemokratije u Srbiji i na Zapadu, danas i oduvek, pokazuje da je paušalno odbacivanje levice obična glupost nevredna rasprava.
Stvarni vođa te stranke je gospođa Mirjana Marković, udovica Slobodana Miloševića. U duhu lokalne patrijarhalne tradicije koju bi na Zapadu nesumnjivo označili kao muški šovinizam, partiju gospođe Marković i nju lično mnogi ne podnose samo zato što je žena. Sretao sam čak odane pristalice Miloševića koji su optuživali njegovu ženu za štetan uticaj na njegovo vođstvo, opet samo zato što je žena, ne pokušavajući da bilo čime obrazlože a kamo li da dokažu tu optužbu. Tom umovanju nije potreban komentar nego psihijatrijski tretman.
To što je JUL bio deo vladajuće koalicije niko nije ni pokušao da osudi. Vođe dveju velikih partija te koalicije, socijalističke i radikalne, s dobrim razlogom izvedene su pred Međunarodni krivični tribunal u Hagu. Niko iz JUL-a nije predmet međunarodnog krivičnog gonjenja, što ukazuje na prirodu i razmere odgovornosti te partije za zločine na teritoriji bivše Jugoslavije. To ne znači da JUL nema druge krivice, primerenije lokalnom krivičnom gonjenju ili barem primeni lustracije. No, u Srbiji čitavoj toj politici nije suđeno i ne izgleda da će biti. Radikali su i dalje najjača stranka, socijalisti su u Skupštini, kao da nikakvo zlo svom i drugim narodima nisu učinili, a sud u Hagu omražen je taman koliko i JUL.
Ljubiša je predsednik upravo te najomraženije stranke na političkoj sceni, te ne može da ne bude dobro upoznat sa delovanjem te organizacije i da uopšte nije odgovoran za to. Ponešto od paraprivrednih radnji te partije mirisalo je na sumnjivo poslovanje, poneko je od poslovnih ljudi iz te stranke i ubijen pod neobičnim okolnostima koje ukazuju na obračun. Sudelovanje u planiranju represije protiv građana koji su demonstrirali svoje neprihvatanje režima delovalo je ne samo ružno nego i kao krivično delo protiv ljudskih prava. Ako neko želi da se bavi time, bilo bi dobrodošlo. No, Ljubiša očigledno ne kotira visoko na spisku mogućih zločinaca dok gradom slobodno šetaju generali vojske i policije Slobodana Miloševića i ubice koje su, u nižim činovima, izvršavale njegova (a da čija?) ubilačka naređenja. Za te zločine nije bio nadležan JUL i svakako ih nije počinio Ljubiša Ristić. Sasvim je drugo pitanje ima li možda u tim delima Miloševićeva žena neku ulogu značajniju od partijske.
JUL bi trebalo zabraniti zbog samog sudelovanja u zločinačkoj vladavini Miloševića, ali ne pre nego što budu zabranjene socijalistička i radikalna stranka iz istog razloga. To nije na vidiku i protokom vremena sve manje je verovatno. Time Srbija prerasta u carstvo postkomunističkog kriminala u kom se batrgaju i oni koji za to stanje nisu nimalo krivi.
Ukratko, ne vidim i ne znam, a ne verujem ni da je Ljubiša počinio neki zločin u smislu krivičnog prava i većeg dela božjih zapovesti. Kršio je, zapravo, samo jednu, onu koju smo manje-više svi ponekad prekršili. No, to spada u privatni život na koji poznate ličnosti imaju pravo kao svi drugi.

Strpljivo i vedro

Nikad kod njega nisam uočio rđavu nameru prema bilo kome. Pomagao je kad i kome god je mogao, ne samo prijateljima. Mnogima je pružio priliku da rade, neretko rizikujući da od toga ima ozbiljne štete. Meni je pomogao mnogo i često. Naročito kad se čaršija prema meni odnosila kao prema gubavcu, nakon što sam izašao iz zatvora, gde sam se našao jer se jedan moj film nije slagao s umetničkim ukusom tadašnje vlasti, ili bar sa njenom slikom o sebi. U sklopu tadašnjeg raščišćavanja sa „unutrašnjim neprijateljem u kulturi” Ljubiša jedva da je prošao bolje od mene. Morao je da traži posao podalje od Beograda i da trpi ponižavajuće nasrtaje zvanične pozorišne kritike i dežurnih ideoloških policajaca u kulturi, što naročito teško pada kad dolazi od proverenih mediokriteta. Podnosio je to strpljivo i vedro.
Sklon da pomogne bio je, čujem, i dok je u prethodnom režimu zauzimao položaj predsednika stranke JUL gospođe Mirjane Marković. I dalje je predsednik, samo ta stranka više ne sudeluje u vlasti i on je time manje u prilici do pomaže. Ta dobrodušnost i briga za ljude ne umanjuju odijum prema njemu. Mržnja je slepa, kao i ljubav. Naročito kad je bez pokrića.

Pravila igre

Voli svima da se meša u posao, ali ne prihvata da se bilo ko meša u njegov. Sklon je da odluke donosi bez savetovanja, i voli da se to zna i vidi. Voleo je da svoje odluke ne objavljuje do poslednjeg trenutka. To se naročito odnosilo na njegove političke angažmane. Takav je bio još u mladosti i u svim segmentima života. Ima u tome nečega što se ne svodi na taštinu, ima preuzimanja sve odgovornosti na sebe. Voli da se igra i da rizikuje. Možda je preuzimanje odgovornosti u vezi s tom sklonošću.
Jednom smo zajedno radili scenario za jedan njegov film. Budžet je bio sasvim solidan, najveći koji je on imao do tada, tako da je bilo moguće da se napravi ozbiljan celovečernji igrani film. Kad smo se dogovorili šta pišemo, uočio sam značajnu strukturnu sličnost naše priče sa Renoarovim filmom Pravila igre. (Da ne bude zabune, to je isti onaj čuveni film koji se kod nas zove Pravilo igre, verovatno u onom smislu u kom se na jeziku vojske pravila upotrebe oružja i oruđa zovu „pravilo”, npr. „pravilo puške”. Valjda je to nastalo doslovnim prevođenjem francuskog naslova La Regle de Jeu.)
Pojačavao sam tu analogiju što bi danas postmodernisti smatrali poželjnim, a u ono vreme još se nije razmišljalo na taj način. To se Ristiću dopadalo i dobro smo sarađivali, kao uvek, uostalom. Tokom rada nekoliko puta obrazlagao sam mu da postupak koji primenjujemo zahteva da taj film bude i režiran po ugledu na Renoarov. Da bismo istakli jedinstvo prostora, a i klaustrofobičnost zemlje u ratu, predložio sam da se film zove Kad se nije moglo van (radili smo ga u Hrvatskoj). Uz to, u našoj priči nije moglo da se izlazi iz kuće zbog neke istrage, tako da je naslov imao uporište u radnji i tačno je izražavao temu. Podsetio sam ga, takođe, na njegovu režiju Fejdoovog komada Buba u uhu, koji u osnovi ima istu strukturu kao Pravila igre i situiran je u jedinstven prostor. Naime, radnja filma za koji smo pisali scenario događa se u više stanova jedne jedine zgrade i bilo je vrlo značajno da bude uspostavljena jasna prostorna situacija u kojoj bi se gledalac snalazio trenutno i bez razmišljanja, kao kod Renoara. Zatim, trebalo je da bude primenjeno Renoarovo načelo uravnotežavanja radnje protivradnjom u istoj sceni i još nekoliko sitnijih postupaka u vezi sa tretmanom karaktera i sukoba. Uz te male intervencije bio bi to, smatram, vrlo dobar film. Još sam predložio, s obzirom da se Renoar pojavljuje u svom filmu kao epizodni glumac, da Ljubiša poveri ulogu jednog lica, koje bi se stalno pojavljivalo u zadnjem planu, Makavejevu koji je u ono vreme dosta podsećao na Renoara iz mlađih dana.
Onda sam otišao u Indiju na duže vreme, a on je režirao taj film sasvim dukčije od onoga što smo zajednički utvrdili kao valjan i potencijalno uspešan postupak, i nazvao ga je Luda kuća. Film nije rđav, ali je ispod kvaliteta koji Ljubiša inače potpisuje. Bilo mi je žao, ne zato što sam i ja radio na tom projektu, to je sitnica, nego zato što je to moglo da bude stvarno dobro, a dobrih filmova kod nas nema mnogo, jedva desetak-petnaestak otkako je filma.

Adrenalin

Ljubiša ima sve osobine koje uspešan rukovodilac treba da ima, bilo da je reditelj, direktor, političar ili vojnik. Vrlo dobro usredsređuje pažnju i vešto je deli. Odlučuje brzo, delotvorno raspoređuje vreme. Ume svojim rečima i postupcima da obezbedi uverljivost, ponešto valjanim argumentovanjem i efikasnom retorikom, a delom i teatralizovanjem svog nastupa. Ponekad to deluje iluzionistički, ali postiže cilj.
Ko god se druži sa njim ne može da ne bude impresioniran njegovom energijom. Osim kafe i cigareta on ne koristi nikakve stimulanse. Vrlo važan izvor te njegove izuzetne energije je adrenalin, jedina droga kojoj se prepušta. Sklon je da sve odlaže do poslednjeg trenutka, da rizikuje i da se poigrava odlukama. To neizbežno podiže nivo adrenalina i omogućuje mobilisanje velike dodatne energije. Naravno, on to i voli, kao sportisti. Izgled mu je sasvim drukčiji. Onako spuštenih spoljašnjih uglova očiju, razbarušene kose i brkova, kao da pije, duva ili uzima neke tablete. Zbog toga ga je ponekad u vožnji zaustavljala policija i zahtevala da duva u balončić, što je, naravno, redovno ishodovalo negativnim rezultatom i frustriralo je policajce.
Ume, i nastoji, iz saradnika da izvuče najbolje što je u njima i gotovo psihoterapeutski pomaže im da u sebi nađu i razviju i ono čega nisu svesni. Pošto uz rediteljsko ima i nešto glumačkog iskustva, do majstorstva razvio je rad sa glumcem, uspevajući da se ne nameće i da očuva osobenost svakog glumaca s kojim je radio.
Van pozorišta, u susretima sa raznim sagovornicima, a bio je vrlo društven sve dok se nije povukao iz javnosti nakon pada Miloševića, Ljubiša je uvek uvažavao razlike u veri, mišljenju, političkim opredeljenjima, navikama i sklonostima. Nije uopšte bio netolerantan. Cenio je slobodu svake vrste i strasno se borio i zalagao za nju. Posle se to promenilo. Podredio je neke svoje stavove zahtevima dnevne politike. Da li je u to stvarno verovao – ne znam, ali imao je običaj, na primer, da Havela naziva piscem od dve knjige, a Suzan Zontag izlapelom babom, samo zato što su oni bili otvoreno kritični prema režimu za koji se on opredelio. Takođe, počeo je da hvali neke ljude, međunarodne i lokalne hohštaplere, za koje su svi znali da su rđavi i bezvredni. To je znatno umanjilo kredibilitet njegovih sudova i izjava.

Poslednji susreti

Godinama smo se viđali često, ponekad svakodnevno, družili smo se i odlično smo se slagali. Radili smo dosta poslova zajedno, prijatelji su nam bili zajednički, poveravali smo se jedan drugom, razgovarali smo o svemu. Onda se to, sticajem prilika, bez ičije namere, proredilo, tako da smo se tokom poslednjih dvanaest godina sreli samo tri puta.

Neodoljivi BBC

Želeo sam da ga vidim uoči mog preseljenja u SAD. Bilo je to u avgustu 1994. godine. Rat je bio uveliko počeo. Ljubiša i ja krenuli smo potpuno različitim putevima i oni se nisu ukrštali, te smo se retko sretali.
Na moj poziv, našli smo se u bašti kafea SKC-a, na trotoaru ispred zgrade. Nije podržavao moj odlazak, ali nisam to ni očekivao. On je taj naš susret tretirao vrlo prijateljski, što je uključivalo i neizbežnu, mada sasvim površnu, prepirku o politici. To smo mi, inače, radili i kad smo bili na istoj strani barikade, kad su nam stavovi bili bliski ili bar mnogo bliži.
Posle pola sata, našem stolu priđe moja poznanica, engleska novinarka poreklom iz Beograda, kojoj sam dva dana pre toga dao opširan intervju. Inače, vrlo lepa žena. Upoznam ih, šta ću, i ona sedne s nama. Ljubiša odmah krene da joj drži strasno političko slovo o prilikama u Srbiji, samo zato što ona radi za BBC, a ta kuća Miloševića ne ljubi dovoljno. Ona se zbuni, nije ni tražila ni očekivala takav izliv njegove retorike, nije ničim izazvala raspravu. Meni neprijatno, ali razgovor mi ne ostavlja nikakav prostor da nešto uradim. Ljubiša se zapričao, žena zgodna, prođe čitav sat dok ona ne reče da mora da ide.
Kad smo ostali sami, Ljubišina polemička strast je splasnula, zaboravio je na politiku i srdačno smo se rastali.

U istom kadru

Dve godine nakon toga došao sam poslom u Beograd i svratio do Ljubišinog pozorišta u Šećerani na Čukarici. Trebalo je da snimim glumce koji bi mogli da budu zanimljivi za igrani film koji smo pripremali Pol Pavlikovski, poznati britanski reditelj i ja, s namerom da ga snimimo u Crnoj Gori, do čega, uostalom, nikad nije došlo. Inače, dobro poznajem glumce tog pozorišta jer polovina njih igrala je u par mojih predstava i bili smo prijatelji. Susret s Ljubišom bio je srdačan, kao uvek. Igrala je njegova nova predstava Šekspirovog komada  San letnje noći.
Pol, snimatelj i ja seli smo u prvi red i pripremili kameru za snimanje. Onda se, pred sam početak predstave, pojavila gospođa Marković s dva telohranitelja. Seli su i oni u prvi red, tik do nas. Snimak nas kao publike, njih troje i nas troje zajedno, u istom kadru, pojavio se te večeri u dnevniku državne televizije. Posle sam morao mnogima da objašnjavam da nisam otišao u pozorište sa gospođom Marković, nego da je to obična koincidencija. No, neki su više voleli da veruju svojim očima, odnosno onome što su mislili da su videli, nego mojim rečima.
S glumcima sam uspeo da se pozdravim posle predstave, a Ljubiša je morao da prati protokol, to jest, da se bavi gospođom Marković.

Prvi masakr

Poslednji put sreli smo se na aerodromu u Londonu, na JAT-ovom letu za Beograd, 28. februara 1997. On je u Londonu imao sastanke s nekim bankarima, nisam ga propitivao o pojedinostima. Ja sam snimao svog, sada već pokojnog, prijatelja Vaneta Ivanovića, velikog jugoslovenskog demokratu, možda najvećeg. Putovao sam u Beograd da to montiram.
Ljubiša me je pozvao kod sebe, u prvu klasu, što je na tom letu uglavnom značilo da smo zavesicom odvojeni od ostalih putnika. Bili smo sami. Razgovarali smo kao da smo se juče razišli i pomalo smo se prepirali oko spornih političkih pitanja kojih je bilo previše za jedan razgovor. Nije bilo nikakvih očekivanja ni s njegove ni s moje strane. Činilo se da neslaganja nisu velika smetnja razgovoru.
Tog jutra izvršen je masakr u selima Prekazi i Ćirez na Dreničkoj visoravni na Kosovu. Policija i vojska Slobodana Miloševića surovo su likvidirali pedesetak civila u tim selima kao odmazdu za napad na policijska kola u tom kraju dva-tri dana ranije. Dan tog masakra, 28. februar, istorijski je datum jer je tim potezom Milošević sukob sa građanima koji su dotle mirno bojkotovali njegove institucije i protestovali protiv ukidanja njihove skupštine i svakog oblika njihove autonomije – promovisao u rat obeležen masakrima i progonima civila. To je godinu dana kasnije izazvalo međunarodnu intervenciju koja je slomila kičmu tom režimu, tako da ga je kasnije biračko telo koje ga je svojedobno dovelo na vlast, uklonilo s vlasti bez mnogo napora i bez imalo prolivene krvi.
Dok smo razgovarali leteći prema Beogradu, ja sam za taj događaj znao, a on još nije. Nisam hteo da mu ja govorim o tome, jer bi nas taj razgovor odveo u još veća neslaganja. Samo sam mu pomenuo da se sukob na Kosovu ubrzano zaoštrava i da bi bilo dobro da se on lično drži podalje od te priče. „To rade drugi” – rekao je i pomenuo jedno ime. Taj čovek je trenutno u Hagu i sude mu upravo zbog zločina počinjenih na Kosovu, a njegovo angažovanje i nadležnost nisu ni tada bili nikakva tajna. Za mene je bilo olakšanje kad sam čuo da Ljubiša s tim nema veze, što verujem da je tačno.

Epilog

Posle sam radio za OEBS, za Kosovsku verifikacionu misiju. Tokom intervencije iz Skoplja sam pratio i analizirao medije Srbije. Tada sam jednom video Ljubišu u dnevniku RTS.
Te večeri bombardovani su Ambasada NR Kine i hotel „Jugoslavija”. Ljubiša se nekako našao tu negde i zasulo ga je razbijeno staklo. Imao je krvi na licu i rukama. Dramatičan snimak: noć, donji rakurs, on krvav, mlatara rukama i nerazgovetno proklinje NATO. Ličilo je na loše pozorište. Video sam da nije ozbiljno povređen, čemu sam se obradovao. Šta je tamo tražio ne znam, možda se stvarno slučajno našao tu.
Onda sam se upitao šta je on tu tražio svih tih godina. Odavno se videlo da je ta politika gubitna. On je imao pozive, odlične ponude sa Zapada, od kojih sam neke video svojim očima, da režira u odličnim pozorištima Evrope za dobre honorare.
Ne verujem da te ponude još važe. Tržište je neumoljivo, kao prirodna nepogoda. Najveći gubitak od Ljubišinog izleta u politiku biće ako on više ne bude pravio predstave nekadašnjeg formata i značaja. Želeo bih da se to ne dogodi i žalim što moje mogućnosti da pomognem da on pravi pozorište prema svojim sposobnostima i vrednosti nisu veće od toga da napišem poneki red.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.