NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Modeli pozorišnog organizovanja - stara i nova iskustva
Ivan M. LALIĆ
NOVI POZORIŠNI MODELI

 

Koliko god bio robustan, nepripremljen, opterećen lokalnim prilikama i neprilikama, slučaj zatvaranja, a zatim ponovnog otvaranja zaječarskog pozorišta krajem leta 2008, bez sumnje je reaktuelizovao pitanje promocije novih pozorišnih modela u nas, odnosno famozne pozorišne reforme, koja ni osam godina nakon nulte godine novog srpskog početka, dakle 5. oktobra 2000, nikako da nam se dogodi.
Što je najinteresantnije, radikalnost i zaokruženost zaječarskog slučaja ukazala je na deo reforme koji nikada, u ozbiljnoj meri, nije predvideo jasan akcioni plan inplementacije budućeg pozorišnog zakona. Naime, nijedna od predloženih verzija novog pozorišnog zakona, pa i ona u kojoj sam učestvovao 2000, nije predvidela realan spisak mera i mehanizama primene Zakona, već je ostajala mrtvo slovo na papiru i energiju svojih autora iscrpljivala u debatama o broju i vrsti pozorišnih modela, bez jasne ideje kako predloženu podelu na nacionalna, matična (regionalna) ili gradska pozorišta – što čini osnovni zajednički imenitelj svih verzija – privesti novom ustrojstvu u praksi. Svakako da je ovaj podatak u dodatnoj, a ja bih rekao i u suštinskoj meri, onemogućavao početak istinske pozorišne reforme. Zašto?
Odgovor je sasvim jednostavan. Jasna, politička volja da se i u ovom sektoru javnog delovanja započnu istinske, korenite reforme koje su u drugim sektorima već odavno zaokružene (bankarski, finansijski itd.) nije postojala iz dva suštinska razloga. Prvi je da je kultura, s minimalnim učešćem u republičkom budžetu, shvaćena kao verovatno poslednji od prioriteta svih reformističkih, postoktobarskih vlada, a drugi, krucijalni je – strah od negativnog PR-a, generisanog od umetničkih sindikata, zatim velikog broja javnih ličnosti, pripadnika pozorišnog esnafa, koji prirodom svog posla mogu veoma uticati na javno mnenje, na koje su postoktobarski političari postali veoma osetljivi.
U tom smislu, uveren sam da opravdanja za kašnjenje reforme koja često čujemo, a koja se odnose na neophodne, legislativne, sistemske preduslove za primenu novog, pozorišnog zakona, jesu samo izgovori koji sakrivaju suštinu problema. Naime, kao što znamo, novi zakon o radu već je odavno usvojen i njegova primena je u svim sektorima već odavno u toku, a sistemski zakon o kulturi može biti, ali i ne mora, krucijalni razlog neusvajanja pozorišnog zakona. Jer, da ima ozbiljne političke volje da se reforma sprovede, zakon o kulturi danas ne bi bio stoti ili hiljaditi normativ koji godinama čeka na usvajanje u Skupštini, već bi bio usvojen preko noći. Da se iskreno želi, naravno.
U prilog ovoj tvrdnji ide i svojevremena izjava Vesne Čopčić, slovenačke advokatice koja je radila tamošnju pozorišnu reformu, da je „Zakon 10 % priče, a inplementacija 9O%”. U tom smislu, zaječarski slučaj, bez obzira na sve kontroverze, nesumnjivo može poslužiti kao mali pilot-projekat koji simulira sve eventualne konsekvence neminovnih, radikalnih zahvata koji nas očekuju, pogotovo na nivou lokalnih samouprava koje u opštem procesu svekolike decentralizacije dobijaju sve veće nadležnosti i novac, samim tim ugrožavajući nacionalni koncept pozorišne strategije. Koliko god opasna, ova činjenica daje nadu da pritisak na resorno Ministarstvo i Vladu, da najzad otpočnu toliko neophodnu reformu, može doći i s „terena”, jer uslovi za promene već su odavno zreli, možda čak i prezreli.
Nema sumnje da čuvena Đinđićeva krilatica „ako već moraš da gutaš žabe, onda prvo progutaj onu najveću”, u velikoj meri može biti od pomoći prilikom određivanja prioriteta naše pozorišne reforme. Opšte poznata činjenica je da dva velika nacionalna sistema: beogradsko Narodno pozorište i SNP, koja vuku gotovo polovinu republičkog budžeta za kulturu, moraju biti prva na udaru, jer se nalaze u najpoodmaklijem stanju bolesti. Bez ulaženja u nešto što mora biti prvi imperativ restrukturiranja ova dva mastodonta, a to je odvajanje opere, baleta i drame kao prevaziđenog pozorišnog modela, koji tako verno personifikuje komunističku prošlost, svakako da suštinski zahvat mora podrazumevati racionalizaciju broja zaposlenih, kao i sve druge, pre svega ekonomske mere sanacije dva velika neracionalna sistema, koji neodoljivo podsećaju na slučaj kragujevačke Zastave ili nekog sličnog Kardeljevog gubitaša.
Uspeh u rešavanju dva najteža slučaja, svakako garantuje pozitivni efekat domina i na manjim uzorcima, prema hijerarhiji pozorišta koji svaka od predloženih verzija pozorišnog Zakona svakako nudi. Međutim, ako se u ovaj posao ne krene na vreme, a to je bez sumnje odmah, moguće je da nam se ponovi još neki Zaječar, što neminovno rađa opasni provizorijum gde će nam lokalni moćnici, na osnovu sopstvenih instinkata i lokalnih peripetija, krojiti nacionalnu, pozorišnu strategiju.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.