NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... kroz Kritiku koja hoda
Tamara ĐORĐEVIĆ
DVA VIĐENJA NEKOG KOGA NEMA

 

Jaunais Rigas teatris (Riga, Letonija)
Po priči Tatjane Tolstoj: SONJA
Režija: Alvis Hermanis

Prvo viđenje: Za modernu, obrazovanu i društveno aktivnu publiku

Alvis Hermanis je glumac, scenograf, dramski pisac i reditelj. Od 1997. on je i upravnik Novog riškog pozorišta (JRT-a). Imperativi ovog pozorišta su etičnost, estetski kvalitet i visoki profesionalizam, kao i jednostavnost, povratak skladu i emocijama. Takođe ga opisuju i kao mesto koje neguje „privlačan visokokvalitetan repertoar usredsređen na modernu, obrazovanu i društveno aktivnu publiku”. (http://www.jrt.lv/english.php)
Predstavu Sonja (po kratkoj pripoveci Tatjane Tolstoj) Hermanis struktuira po ovim načelima, uz digresije sadržane u ironiji, grotesci i humoru. Ove alatke u predstavi su korišćene da bi se, s jedne strane, poigrale osećajnošću, a s druge da bi je proklamovale.
U realno-rustičnom ambijentu, prepunom starih, oronulih i dotrajalih stvari, odvija se Sonjin život. Ona je izgledom gruba, pomalo trapava, vrlo usamljena i osećajna žena. Da bi dočarao njen karakter, autor za ovu ulogu uzima muškarca. Ona provodi vreme u pravljenju kolača, kuvanju, šivenju i druženju s lutkama. Predstava prati svakodnevnu kolotečinu sve dok junakinja ne dobije pismo anonimnog udvarača, koje je zapravo samo neumesna šala zle prijateljice sa željom da povredi tanano Sonjino biće. Nesreća i zabluda koja je zadesila Sonju budi saosećanje kod publike. Gledamo je kako, rastrzana bolom i setom, izgladnela, od starih tapeta i cipela kuva supu, zamišljeno gleda pisma voljenog i postepeno se opet transformiše u muškarca. Ova strategija autora vratila nas je u realnost, poštedela ali i duboko uzdrmala, navodeći nas da saosetimo s dušom ove žene.
Hermanis u savremeno pozorište, opterećeno dramatičnim, šokantnim i skandaloznim, kroz ovu minijaturu – spomenik emocijama i etici – unosi toplinu i ljudskost.

Drugo viđenje: Za ostale...

Alivis Hermanis – glumac, scenograf, dramski pisac, reditelj i upravnik Novog riškog pozorišta (JRT) – realizući težnju da „vrati humanost u pozorište”, žrtvuje ženu. Takav pristup ukorenjen je u viševekovnom odnošenju prema ženama, te se danas pojavljuje kao indikator te tradicijske zaostavštine. Kako sam autor kaže, njegov cilj je razumevanje žene, stvaranje njene slike i karaktera, govor o njenoj duši. Da li je to moguće na način koji Hermanis nudi?
U realno-rustičnom ambijentu pojavljuju se dve figure – provalnici. Jedan od njih je Sonja u nastajanju. Transformišući se u ženu, provalnik postepeno zadobija tup, izgubljen i groteskan izraz lica. Drugi provalnik postaje eksplikator, čovek koji je u vreme pre zvučnih filmova bio posrednik između publike i radnje filma, onaj koji interpretira, ugrađuje i kreira značenje (ali i smiruje publiku ukoliko se uplaši, jer je tada film bio novi medij). U predstavi, on se pojavljuje kao neophodnost, jer je Sonjin lik bez teksta, bez prava na govor. Suočeni smo s mogućim shvatanjem lakanovske tvrdnje da „žena ne postoji”. U ovom slučaju, to znači da je ona kreacija i instrument težnji koje – paradoksalno – apeluju za povratak čovečnosti. Ovo potiranje, stapanje i pretvaranje žene u muškarca nije toliko benigno kao što izgleda, jer dovodi do situacije da nju razumevamo opet/samo kroz njega. Eksplikator ironično i podrugljivo tumači njena osećanja, opisuje njen ‘budalast’ karakter i naivnost. Putem površnog, lakog humora i gegova (očekivanje od publike da se smeje kada narator zagnjuri lice u tortu), kao i emocija koje pokušava da pokrene nesrećom koja je zadesila glavnu junakinju, autor koketira s publikom. Ovakav spoj igra na sigurno: ako ne saosetite – niste dovoljno humani, ako se ne smejete – suviše ste rigidni da biste prihvatili humoresknu jednostavnost. Pri tom, napomenuću, Hermanisovo pozorište računa na „modernu, obrazovanu i društveno aktivnu publiku”. Samo takav profil gledalaca će razumeti intencije autora.
Kakva publika je potrebna da preispita poziciju i prikazivanje žene koje nema i koja nikada nije ni postojala, a moguća je samo kroz parodiju koju nudi muškarac?

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.