NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... kroz Kritiku koja hoda
Dušan MILOJEVIĆ
AKO VAM SE APLAUDIRA, APLAUDIRAJTE! /
GENERALE, KUDA?!

 

Rote Fabrik Zürich & dieproduktion GmbH
Zürich, Switzerland
Kristof Martaler, Platzmangel (Manjak prostora)

AKO VAM SE APLAUDIRA, APLAUDIRAJTE!

Bye, bye friends / We’ve gotta go / It’s the end of our show... Ali, KUDA odlazimo? Požuri, žičara do Visinskonizinske klinike Dr dr Blezija polazi svakog časa! Ne želiš valjda da je propustimo? Čula sam da tamo možeš da aplaudiraš ako ti se aplaudira! Nije li to divno?

I tako su se našli na klinici... Ili u spa centru? Ili je to neki sportski centar, s planinarskim zidom? Svakako su na nekoj planini; stigli su žičarom, zar ne? Mada, neki religiozni možda bi potegli pitanje Čistilišta – predvorja u kom se odlučuje kuda se ide dalje: raj ili pakao, gore ili dole. A, opet, platili su Arhangelu parcelu sa zanosnim pogledom, pa valjda svi odande odlaze u Raj?! Ili je to možda predvorje Pakla?

Meni je sve to nekako sumnjivo. Mada, kad razmislim, trebala bi mi liposukcija. Hmm... Vidi, tu su i Štarkovi i Krašovi! Kad se samo setim kako su se borili za tržište. Usledio je manjak prostora... A zatim ratovi i strada nja... Sećaš se taktike generala Mladića? Bila je krajnje jednostavna, ali tako suštinska: „Prvo napadni, pa onda pregovaraj!” Da, i Štark i Kraš tada su postali nenadmašni, svako na svojoj strani. A vidi ih sad, nasmejani nazdravljaju jedan drugom!

Znaš, you can win if you want! Sve je na tebi. U tvojim je rukama kontrola nad tvojim životom. Zato treba da brineš za svoju budućnost. Eto, na primer, možeš da sačuvaš neki od organa, dok su još zdravi. Nikad se ne zna, možda ti zatreba. Hajde da se pomolimo. Cherry, cherry lady / like there’s no tomorrow / take my heart don’t lose it / listen to your heart... Pa da, ostaviću srce na klinici!

A šta nas čeka u Raju? Čula sam da Sveta Marta odlično kuva. A i vino toče džaba! Jedva čekam da vidim kako Irod kolje jagnje, mora da prave nešto mnogo ukusno. Hajde, idemo! Svi su već u žičari, vreme je da se krene. Ali KUDA? Kako kuda? Požuri, neće biti mesta! You can win if you want!
Ništa ne razumem.
A vi?


GENERALE, KUDA?!

Bye, bye friends / We’ve gotta go / It’s the end of our show... Najava kraja na samom početku? Politička satira? Ali, kuda odlaze? Arhangel Gavrilo im savetuje: „Uložite u onaj svet!” I oni prihvataju. Osniva se Visinko-nizijska klinika „Dr dr Blezi”.

Počasni gosti, sponzori, stižu žičarom do klinike koja je između zemlje i neba. Predvorje Raja? Ili Pakla? Smena asocijacija zbunjuje gledaoca tokom cele predstave. Reinterpretacijom i smenjivanjem Cherry Cherry Lady sa Malerovom (Mahler) Četvrtom simfonijom i Bahovom (Bach) Pasijom po Jovanu, protagonisti slave (ili žale?) svoj (kvazi)život.

Glavni protagonisti su parovi Etker (Oetker) i Maner (Manner) – porodice koje su se obogatile podrškom Hitleru i nacistima. Međutim, dovitljivošću prevoditeljke, oni postaju porodice Štark i Kraš. Veštim potezom ostvarenje se alocira iz originalnog okruženja u domaći kontekst. Ovim gestom izmamljeni su osmesi na licima onih gledalaca koji su poštovaoci politički angažovanog teatra. Ali, uprkos početnom efektu, ubrzo dolazi do razočaranja istog dela publike. Naime, prevoditeljka koja adaptira imena porodica, ne ide u tom postupku do kraja. U momentu kada jedan od protagonista citira nacističkog generala Romela (Rommel) – aktualizacija izostaje. Postavlja se pitanje zašto Romel ne bi bio zamenjen Ljotićem ili Ratkom Mladićem, na primer? Da li je stvar u različitim nivoima u suočavanju s prošlošću između Švajcarske (zvanično neutralne u Drugom svetskom ratu, ali...) i Srbije? Dok Martaler (Marthaler) provocira one potisnute misli, u našem prevodu one ostaju pod tepihom.

Ovo delo, s isprekidanom strukturom i uvek kontrastnim odnosom slike, gesta i songa, predstavlja dobar izbor ovogodišnjeg Bitefa. Ne samo zbog potencijala da isprovocira mnoga neugodna pitanja u našem društvu, već i zbog specifičnog pozorišnog jezika koji Martaler ostvaruje u Manjku prostora. Iako postavlja scenu kao ogledalo u kom se publika ogleda, autor nas ipak duhovitim izvedbama songova lišava mučninine suočavanja sa samima sobom. Ali, koliko dugo će nam izvedeni pop-hitovi držati osmeh na licu?

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.