NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... kroz Kritiku koja hoda
Ana ISAKOVIĆ
HIPNOTISANA SLOBODA

 

Jugokoncert i Beogradski sajam, Beograd, Srbija
Don Đovani
koncepcija i režija: Bojana Cvejić

Mogućnost ulaska na izvođenje Mocartove opere Don Đovani, 21. septembra, u okviru ovogodišnjeg Bitefa (koncept i režija Bojana Cvejić, dirigent Premil Petrović i Beogradska filharmonija), donosi novu ulogu konzumera opere. Mogućnost da slobodno ušetate u prostor Hale 3 Beogradskog sajma (nije bilo proveravanja protokola, niti neizvesnosti da li ćete ući ako nemate kartu), odmah na početku stvorila je promenjenu percepciju gledaoca. On ulazi bez ikakve stege i slobodno zauzima prostor. Na početku preovladava osećaj lagodnosti. S takvim osećajem, publika se smešta gde želi, na jastuke ili stolice, koji im se dele još na ulazu. Udobno smeštena, prepušta se prvim tonovima uvertire. A onda, akteri počinju da pevaju na drugrom kraju sale. Zvuk pokrenute mase meša se s glasovima pevača.
Prostor postaje Don Đovani. On zavodi i manipuliše. Publika ide tamo gde je glas. Ponekad se čini da je hipnotisana. Prostor-Don Đovani ostaje lukav. Prateći tekst na led screenu, publika ima nerealan osećaj da percipira čitavu sliku. U trenutku kada je koncentrisana na ekran, u pojedinim scenama Don Đovani nestaje ili nestaje neko drugi od aktera. Zamračenje – i publika se pita kada i gde će ga pronaći. I on, a i sama scena, neuhvatljivi su i nestalni. Nepostojanost je za Don Đovanija neminovna ako želi da zadrži slobodu. Glas pevača (Ajvon Ladlou, Markus Matis, Katarina Jovanović, Ajle Asonji, Mark Fauler, Amanda Stojović, Nebojša Babić) zavodi njihova sopstvena tela. I oni sami bivaju zavedeni igrom tela. Don Đovani je u svakome od njih. Telo eksplicitno postaje izražajno sredstvo, gotovo koliko i sam glas.
U jednom trenutku, Don Otavio se ponaša kao pop pevač na podijumu, upravljajući masom. Aludirajući na Fredija Merkjurija, pevača grupe Queen, simulirajući njegov pokret i scenski nastup, on pleni publiku i komanduje joj. Publika ga prati u pevanju kada on to od nje zatraži, i pljeska rukama kada joj da znak. Da li je (masovnu) emociju uopšte moguće proizvesti u izvođačkim umetnostima ili je danas to jedino moguće u muzičkoj industriji? Don Đovani nosi svetleći balon/mesec, koji je, ako se gleda direktno u njega, takođe instrument hipnoze.
Video ekrani, na kojima se može videti dirigent, daju iluzoran utisak publici da može biti svuda. Osećaj slobode s početka predstave ne prestaje i kada masa biva hipnotisana. Većina na to pristaje. Svakako, među publikom su postojali i pojedinci koji su uporno sedeli na svojim mestima, ne prepuštajući se zavođenju, kao i oni koji su dopuštali da opera njima dolazi. Tada oni preuzimaju ulogu zavodnika. Drugi su se komešali, buneći se kada je od njih zatraženo da po deseti put promene mesto u hali. Da li sloboda-prepuštanje u ovom svetu neminovno znači ironični osvrt na gubitak identiteta? Ovako vrtložno koncipirana opera erupcijom senzacija poziva na aktivnost publike. Iako je mešanje izvedbe/izvođača s publikom jedan od mnogih primera interakcije na sceni, ovakav pristup doveo je, u ovom izvođenju, do tačke usijanja kojim se poziva na novu revoluciju „tela, glasa ili samog pomeranja u reagovanju”. Da li ćete još tako nepomično stajati i konstatovati sopstvenu smrt ili ćete izabrati slobodu, iako to zapravo može da vodi ka smrti, pa time i gubitku slobode?

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.