NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... akcenti
Milan MARKOVIĆ
WELLNESS NACIZAM

 

Kristof Martaler – Manjak prostora (Brod Kolos, 18. 9. 2008)

Martaler u predstavi Manjak prostora daje sliku uređenog liberalnog demokratskog društva s njegovim potisnutim i svesnim (političnim i biološkim) sadomazohizmima, pre svega baveći se pitanjima tela i prostora.
Za ovaj muzičko-scenski „kolaž” nije važno da li se odvija u spa-centru, bolnici ili negde drugde, već da kao odvojen, ograđen, izdvojen prostor, u isto vreme funkcioniše kao (VIP...) prostor društvene elite i kao prostor ljudi koji su izgubili sve (koncentracioni logor?1).
I ovde se, kao i u stvarnom životu, s promene paradigme sistema kažnjavanja, o kojoj je pisao Fuko – s društva kontrole u kom se sve dešava pred kamerom za nadzor2 – pažnja skreće na pop-evrovizijski trash spaktakl u kom svi učestvujemo. Ni povremeni, veoma neprijatni trenuci iskliznuća, kao kada bolničar, na početku predstave, grupu bogataša koja je došla na otvaranje spa-centra grubo svlači, demaskira, skidajući im perike, šminku – sve što je ih je činilo onim što jesu, ostavivši ih gole i ponižene, ili povremeni pokušaji bekstva koji su brzo i efikasno sprečeni, ne uspevaju da promene blazirani ton koji ovaj prostor nameće. Zbunjenost na licima aktera kada iz situacije početne uniformnosti (uniformnost bundi) pređu u logorašku uniformnost (uniformnost tela), korespondira sa zbunjenošću onog dela publike koji ne želi, ili ne može, da se prepozna u situaciji skidanja narcističnih maski i otkrivanja (”lepe”, „ružne”, debele, mlade, stare...) telesnosti.
I, zaista, za oba prostora koje je Martaler postavio na isto mesto – „spa-centar” i „koncentracioni logor”, zajedničko je to što je u prvom planu telo – telo „oslobođeno” drugih značenja, sadržaja, osim biološkog (estetskog): grupa (debelih) organa oslobođena ljudskosti. Kada na početku predstave gole pridošlice bolničar vodi u sobe gde se događa „nešto strašno” (klistiranje, testerisanje kostiju – mučenje logoraša ili plastična hirurgija?) i kada ta dva potpuno različita politička prostora budu postavljena jedan „preko” drugog, dobijamo dragoceno iskustvo koje ne upoređuje te dve situacije iz ugla objekta mengeleovskih eksperimenata, već se bavi isključivo odnosima moći, društvenim mehanizmom koji se pokazuje zapanjujuće sličan. Od tog trenutka, ovakvo čitanje predstave postaje moguće i, što je još važnije, veoma korisno za „čitanje” sveta koji nas okružuje. Čak i (obrnuti) ritam predstave koja počinje krajem – snažan i zabavan početak koji kao da polako umire kako se predstava bliži kraju (zbog čega su mnogi u jednom trenutku počeli da napuštaju brod) – nije uspeo da umanji zadovoljstvo posmatranja dvostruke igre.
Kada govorimo o odnosu moći, pogrešno je videti doktore, koji se pojavljuju samo u jednoj jedinoj sceni, kao „gornju stranu” tog odnosa. Možda bi to važilo za prostor konc-logora, ali današnja „gornja strana” je nevidljiva, sakrivena iza mreže koju stvaraju „paketi” u ponudi zdravstvenog, obrazovnog, religijskog tržišta, softveri za međusobno nadgledanje i kontrolu, sistemi isključivanja... Naravno, i današnjem sistemu potrebne su hijerarhije (ne mogu svi biti doktori?), ali oni su tu nevažni i samo igraju svoju (zamenjivu) ulogu: prikazani kao karikature monstruma-vampira, kao debili koji ponavaljaju nerazumljive reči svog šefa.
Još jednu potvrdu da je Martaler dobro prepoznao aktuelna pitanja dobili smo i pre početka predstave. Pošto sam morao da se odvojim od drugarica koje, kao i veliki broj onih koji su ostali napolju, nisu uspele da uđu na predstavu (sa press propusnicama), nisam mogao a da se ne zapitam da li je i Bitef postao jedan od tih prostora, rezervisan za one koji mogu da plate ulaznice koje, iz godine u godinu, postaju sve skuplje i nedostupnije.

1 Ili, što je mnogo aktuelnije u poslednje vreme – imigrantski logori, koji niču u mnogim zemljama EU. Tu se ljudi drže zatvoreni po nekoliko godina, bez suđenja i bez krivice, osim te što su hteli da uđu u EU bez „papira”.
**link** www.kmii-koeln.de/ Kein Mensch ist illegal – Köln
**link** www.justinjin.com/reportage/immigrants/index.html
2 „What are you looking at?”, Banksy

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.