NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... akcenti
Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ
DOBRODOŠAO - O Andrašu Urbanu, reditelju

 

Bilo je to na Kalemegdanu, davnih dana Bitefa kada je Ljubiša Ristić na ovom festivalu predstavio još jednu od ekipa mladih reditelja koji su stasavali u pozorištima koje su Nada Kokotović i on vodili (Narodno pozorište Népszínház Subotica i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad) ili na nekim od festivala koje je ovo dvoje pozorišnih stvaralaca organizovalo (Godo fest, YU fest, Kotor art, Grad teatar Budva…).
Lomatajući se po travnjacima kalemegdanskog parka, pokušavajući da vidim kuda hodim i da, uprkos snažnom kontralihtu koji su pravili reflektori, otkrijem kako ću dospeti na legendarne ristićevske tribine s kojih smo – uz redovno, blago hipnotičko ljuljanje (realno ili u strahu od mogućeg rušenja) posmatrali sve predstave KPGT-a – neočekivano sam nabasao na čupavu i brkatu Ristićevu siluetu. Budući da njega ni u najcrnjem mraku nije moguće pobrkati s nekom drugom personom, odmah sam iskoristio priliku i pitao ga sve što me je u tom času zanimalo, a bilo je vezano za ovo izvođenje Hamleta: s koje strane da se uspnem na tribinu, gde će biti najbolje da sednem, gde da uzmem slušalice za simultani prevod (jer se predstava, mislio sam, igra na mađarskom), kako da dođem do cast-liste s imenima glumaca i podacima o reditelju i, napokon, da li je ovo isti onaj Andraš Urban koji je nedavno režirao varijaciju na Bihnerovog Vojceka?
Ristić me je saslušao na način koji mi je u prvi mah dao do znanja da me uopšte nije čuo, uhvatio me je ispod miške, progurao me kroz gužvu koju redovno stvara blazirani deo bitefovske publike (praveći se da uživa u egzotici „teatra pod otvorenim nebom”), do podnožja tribina i tek tada, reče: „Pentraj se! Svejedno je gde sediš jer će predstava biti igrana SVUDA (mahnuo je rukom u širokom luku koji je obuhvatao kompletan Kalemegdan, ali i dobar deo Beograda i Srema preko puta, kao i parče Srednje Evrope). Imena glumaca ti ne znače ništa. Barem ne sada. Sutra će oni ionako biti poznati jer su to najbolji mladi glumci koji postoje u ovoj državi. Prevod takođe nije potreban. Hamleta valjda znaš napamet. A Urban je – čudo.”
Bez reči prigovora (jer drugačije je nezamislivo) popeo sam se, jedva pronašao parče tapacirane skele na koju sam seo i sačekao da prođe još bezmalo pola sata (dok su se ostali gledaoci smestili). A onda je Usledio Hamlet, druga Urbanova predstava koju sam do tada imao priliku da vidim.
Počelo je silovito i bučno! Buka je, u formi muzike, dopirala iz zvučnika, ali su je proizvodili i glumci na „pozornici”. Od samog početka sve je delovalo kao rediteljev pokušaj da provocira sva čula gledalaca, kao uskomešani debeli slojevi boje sveže naneti grubim potezima kičice na platno kakvog enformeliste, kao neka vrsta haosa za koji će se ubrzo pokazati da je kontrolisan, da u njemu itekako ima smisla.
Radnja predstave bila je smeštena u ostatke „Globa” – zida smrti u kojem je 1986, na prvom YU FEST-u, Dušan Jovanović od krhotina izlomljene slike sveta ponovo uobličavao smislenu celinu. U bezmalo identičnom prostoru Urban je pokazao da jedinstvena slika niti je obnovljena niti će ikada ponovo biti cela. U Hamletu, baš kao i u Votceku (jer tako se zvala njegova verzija slavnog Bihnerovog komada) snagom iskustva svoje generacije, tada sasvim mladi reditelj nije pokušavao da nas zaseni saznanjem da je svet u kojem živimo ostao bez Boga. To je, uostalom, pre njega već učinio sam Šekspir. Urban nam je pokazao kako taj obezduhovljeni svet izgleda, na koji način funkcioniše i kako u njemu jedino može da se ponaša danski kraljević.
Na sličnim mukama je prethodno bio i njegov Vojcek. Lišen patetike ili ma kakve sentimentalnosti, koje najčešće provocira svako preispitivanje elementarnih problema ljudske egzistencije, Urban fokusira pažnju na takozvanog malog čoveka, neuglednog vojnika, usamljenog pojedinca, beznačajnu jedinku koja više neće, kao kod Bihnera, da bude
u sukobu sa sistemom vojne hijerarhije, već će postati paradigma večitog čovekovog nesporazuma sa svetom i – sa samim sobom.
Još tada, Urban je maksimalno pažnju usredsredio na formu; otuda je sistematski raslojavao Bihnerov tekst, dosledno je razgrađivao literarni predložak, destruirao dramu i insistirao na formulisanju bezmalo u potpunosti drugačije priče u kojoj više neće biti žrtava i nevinih, gde će dominirati teskoba i ljudska beda, a postaće očigledna nemoć čoveka da uspostavi bilo kakav sistem i u njega se uklopi, osmisli ga i u njemu pronađe smisao. Takav Urbanov „junak” više neće imati potrebu da svet doživljava racionalno. Naprotiv, sav njegov napor će biti upravo usmeren ka tome da premosti racionalno, prepusti se iracionalnom, da doživljava a razumeva, oseća a ne konstatuje.
Ni Andrašov Hamlet neće postavljati pitanja niti će tragati za odgovorima. Dilema „Biti il' ne biti” bila je zaglušena tutnjavom bezdušne mašine koja melje sve pred sobom, ali i sebe samu. Junaci ovog Hamleta su se svlačili i bili svlačeni, da bi goli pokazali jad i bedu sopstvene sudbine. U njihovom neprestanom pokušaju da međusobno seksualno opšte nije bilo ničeg erotskog. Naprotiv, njihov seks bio je konačni trijumf Tanatosa. Insistirajući na polnom aktu, Urban kao da je želeo da naglasi jalovost sveta svojih likova, jer oni jedino mogu da budu efikasni ako jedni drugima podmeću otrov, režu grkljane ili se kasape.
Oslobođen potrebe za osvetom, samim tim i bez potrebe da se obračunava s neprijateljima, Urbanovom Hamletu nije usfalio ni očev Duh. Sumnja je, naime, suvišna u ovakvom svetu. Iz te predstave sećam se sumanutog Hamletovog trka koji je bio svojevrsni pokušaj bega iz zlokobnog zida smrti. Bio je to, dakako, nemoguć pokušaj. Sećam se i muzike Silarda Mezeija, kao i, tada takođe mladog, Petera Ferenca kao Hamleta. Ubrzo nakon ovih uzleta uslediće Urbanovo povlačenje iz teatra.
Možda je afirmacija stigla isuviše rano i brzo. Ne treba smetnuti s uma: Urban, rođen 1970, osnovao je vlastitu teatarsku trupu i počeo da režira već sa četrnaest godina, status pozorišnog gurua među svojim pozorišnim prijateljima stekao je pre no što je napunio dvadesetu, a pomenute predstave Votcek i Hamlet postavio je 1992. U to vreme, s obzirom na tadašnje društvene i političke okolnosti, Urbanu je možda nedostajao samo još jedan korak pa da postane ono što će, samo nekoliko godina docnije, ali u mnogo širim – evropskim relacijama da bude Tomas Ostermajer ili, nešto kasnije, Arpad Šiling.
Pre nekoliko godina, u krugovima ovdašnjih teatarskih veterana iznenada se pročulo da Andraš ponovo režira, da sarađuje sa starim pozorišnim prijateljima s kojima je davnih dana započinjao teatarska istraživanja u rodnoj Senti, u neobičnoj, smeloj i provokativnoj teatarskoliterarnoj trupi AIOWA. U međuvremenu se vratio studijama koje je u jednom času bio napustio (filmsku i pozorišnu režiju upisao je kod Vlatka Gilića na novosadskoj Akademiji umetnosti), da bi 2000, na istoj školi, diplomirao kod Bore Draškovića. Zatim su iz Subotice počele da pristižu vesti o predstavama koje je postavio u Pozorištu „Kostolanji Deže”, uz podršku segedinskog MASZK-a (zapravo istih onih drugara s kojima je počeo da se bavi teatarskim istraživanjima), a onda je, na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, izvedena njegova predstava Urbi et orbi za koju je odmah dobio nagradu Okruglog stola kritike.
Napokon, Urban je opet došao i na Bitef. Ove godine je taj festival pohodio sa čak tri svoje predstave: Brecht – The Hardcore Machine (Pozorište „Kostolanji Deže”, Subotica), koja je izvedena u okviru zvaničnog programa, dok su se Urbi et orbi Janoša Pilinskog i Sabirni centar Dušana Kovačevića (Narodno pozorište, kazali šte, Népszínház, Subotica) našle u programu Bitefovog Showcasea, među projektima za koje je procenjeno da će na najbolji način da reprezentuju domaći teatar pred inostranim gostima Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala.
Šta se sve dešavalo u periodu Urbanovog razmišljanja – ne znamo. U zvaničnoj biografskoj belešci zapisana je koncizna konstatacija da je za to vreme živeo povučeno. Pa ipak, već je predstava Urbi et orbi jasno pokazala da povučeni život nije podrazumevao i izolaciju od teatra. Iako bi bilo odveć smelo reći da je u ovoj fazi nastavio tačno tamo gde je svojevremeno stao, nema sumnje da su osnovni elementi njegovog rediteljskog „rukopisa” više nego prepoznatljivi. Hrabrost i sklonost radikalnom pristupu pozorištu nisu ga napustili. A ni potreba da se, zajedno s glumcima, upusti u istraživanja na planu forme. Još jedno svojstvo je Urban uspeo da sačuva: senzibilitet koji mu omogućava da oseti precizno bilo svoga vremena.
Ako su, menjajući ono što je za promenu, u teatarskom smislu Votcek i Hamlet bili poslednji teatarski krik naraštaja koji je formiran u duhu panka i kasnije new wavea, onda je Urbanov povratak (nimalo slučajno) koincidirao s trenutkom kada na savremenoj pozorišnoj sceni punu afirmaciju doživljava postdramski teatar kao još jedan energičan pokušaj da se, nakon silnih lutanja i jalovih prepisivačkih pokušaja nasilno smeštanih u kategorije trendova, zapravo nanovo preispita mogućnost otkrivanja prostora apsolutne slobode. Dakle, Andraš Urban se vratio tačno na vreme.
Naspram pabiraka zastrašujućeg zida smrti i monstruoznih konstrukcija načinjenih od šipki, sada se predstava Urbi et orbi dešava na bezmalo potpuno praznoj pozornici. Silovitost fizičkog napora kojim se želi pobediti sila zemljine teže, ovde biva zamenjena bujicama reči kojima je namera da obezbede privid ispovesti karakterističnih za popularne televizijske talk show programe. Ono što je, kao deo nasleđa pozorišta s početka sedamdesetih, bilo profiltrirano estetikom postmoderne iz osamdesetih godina prošlog veka, i što je na scenu dospelo kao glasan krik još jednom otkrivenog strašnog saznanja da živimo u svetu bez Boga i središnje tačke oslonca, danas u Urbanovim predstavama dobija smisao bolne istine s kojom ipak valja nekako živeti. A u tome nam, veli reditelj predstave Urbi et orbi, ideologija ne može pomoći. Pa ni ideologija zasnovana na pobuni.
Savremenom čoveku neće od pomoći biti ni dostignuća civilizacije i navodno visoko razvijena svest, jer u njemu i dalje čuči ista ona zver koju je Andrašov Hamlet bezuspešno pokušavao u sebi da ukroti besomučnim trkom. Urban, međutim, u istraživanjima ide dalje, ne zadovoljava se jednostavnim konstatacijama, pa nakon početnih scena otvara prostore drugačije igre u kojoj artikuliše suštinsku patnju čoveka nemoćnog da se odupre zlu u sebi i pokazuje funkcionisanje mehanizama lažnih opravdanja i licemernog iskupljenja.
U tom kontekstu, telo – i kao izvor greha, i kao večita opozicija glavi i razumu koji pokušavaju da ublaže problem ili da ga čak poreknu, to telo kojim glumac artikuliše celokupnu svoju poziciju – i dalje je jedna od osnovnih Urbanovih fascinacija. No, to više nije ono nekadašnje hamletovsko, sada je to sasvim drugačije telo... Nimalo pametnije, mudrije, niti veštije. Možda samo iskusnije i opreznije. Iskusnije za saznanje da silu teže nije moguće savladati, a opreznije zbog svesti da njime, telom, upravlja um u kojeg ne treba imati poverenje. Pozorišna avantura Andraša Urbana se nastavlja.
On se, naime, trenutno sprema da režira Ibzenovu Noru u East / West teatru Harisa Pašovića u Sarajevu.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.