NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... akcenti
INTERVJU: ANDRAŠ URBAN, POZORIŠNI REDITELJ
POETIKA STVARNIH DEŠAVANJA
razgovarao Igor BURIĆ

 

Pozorišnu scenu Srbije u poslednje vreme malo šta je tako obogatilo kao povratak Andraša Urbana, jednog od najmlađih reditelja koji su se ovenčali Bitefovim priznanjima. Ove godine Bitef je imao čak tri njegove predstave, a Subotica ih ima za stalno, jer Urban, osim što tamo režira, uspešno rukovodi i pozorištem „Deže Kostolanji”.
Rođen 1970. u Senti, još kao sedamnaestogodišnjak, Urban je stvorio samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je istovremeno bio autor, reditelj i glumac. Posle je formirao pozorišnu trupu "AIOWA" koja je teatar tretirala kao specifičnu, ali ipak sveumetničku i, ne na poslednjem mestu, ideološku akciju. Sredinom devedesetih, prekida studije režije u Novom Sadu, napušta rad u pozorištu i godinama živi povučeno. O pozorištu samo razmišlja. Studije je ipak uspešno okončao u klasi Bore Draškovića 2000, od kad ponovo počinje intenzivan pozorišni rad.
Režirao je dela Bihnera (Vojcek – 1992), Šekspira (Hamlet – 1992, Ukroćena goropad – 2006), Dejana Dukovskog (Mamu mu j..., ko je prvi počeo – 2000), F. Arabala (Piknik na frontu – 2001), J. Pilinskog (Deca i vojnici - 2004, Urbi et orbi – 2007), Ota Tolnaija (Okuka smrti - 2003), Jordana Radičkova (January – 2003), Geze Čata (0,1 mg – 2004), Slobodana Tišme (Kralj šume – 2004), Beketa (Čekajući Godoa – 2005), S. Plat (Devojka koja je lajala na mesec – 2005), Brema Stokera (Drakula - 2006), Brehta (Brecht-The Hardcore Machine – 2007), Dušana Kovačevića (Sabirni centar – 2007) i Danila Kiša (Turbo Paradiso – 2008).
Andraš Urban je dobitnik brojnih nagrada i priznanja: Prva nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena u Pančevu (Rosa, 1989), Specijalna nagrada žirija Bitefa za predstave Vojcek i Hamlet (1992), Nagrada za najbolju režiju 9. smotre alternativnih pozorišta u Segedinu (Deca, Okuka smrti, 2003), Nagrada za inovacije 10. smotre alternativnih pozorišta u Segedinu (2004), Sterijina nagrada Okruglog stola 53. Sterijinog pozorja za najbolju predstavu – Urbi et orbi.

Napamet govoreći, vi ste jedan od retkih, ako ne i jedini reditelj koji je na Bitefu predstavljan s tri predstave...

– Pa, da, to je tako, to je tako, no o tome bi trebalo da govore oni koji Bitef organizuju… Meni je svakako bilo drago… Znate, komunikacija između Beograda i Subotice, na primer, na nekom kulturno-umetničkom planu, i nije bog zna šta. Mislim, možete napraviti stvari koje su i te kako značajne, a proći kao da nisu postojale. Moj rad dosta ljudi zna još iz 1992, kada sam na Bitefu bio sa dve predstave, a i dan-danas srećem one koji tek sada reaguju na to... Bitef je festival koji je značajno i samo odgledati i svakako je jedna (ili jedina) od platformi koje uporno predstavljaju neku zdravu vezu sa svetom ili sa drugačijom umetnošću. Mada, baš na tom najznačajnijem festivalu, naišao sam i na čudnu kritiku ili čudno prihvatanje, to jest da se deo naše stručne publike za neku moju predstavu izjašnjava: da, da, to je dobro, samo, mi smo to još u sedamdesetima ili osamdesetima gledali na Bitefu. Ha-ha! Pa šta? A ovo što sto godina gledaju bez ikakve promene u datom lavoru, tu mlaku vodu koja ništa ne kaže, niti deluje, to im ne smeta… No, možda je to sada i malo drugačije, bar se nadam. Inače nisam ja toliko besan, niti agresivan, čak u poslednje vreme mislim da postoje mogućnosti da čovek radi na zdrav ili delimično zdrav način, pa nisam toliko zabrinut ko šta radi u pozorištu.

Bitef je, u vašem slučaju, karakterističan i zbog toga što vam je i na početku omogućio veću vidljivost vaše teatarske poetike. Kako uopšte vidite/ zamišljate/ posmatrate festivalsku praksu unutar kulture manifestovanja umetnosti?

– Festivali su mesta gde dođe određeni broj predstava koje se odigravaju uglavnom za istu publiku, koja to prati, a zatim u celini i posmatra ima li to smisla ili ne. Nije loše kada se misli o festivalu koji je i susret raznih ansambala, to jest kada i stvaraoci prate dešavanja. Svakome je to bitno zbog nečeg drugog, nekome je bitna komunikacija, nekome priznanje, nekome lova, je l’. Mislim da je velika varka kad stvari postanu bitne same za sebe, ili ih (festivale) određuje neki kvantitet, što ne vodi nikuda. Nadam se da govorimo i živimo u vremenu kada stvari nisu opet samo formalne i ne dešavaju se samo zato da bi se održavale bilo kako. Manifestacija umetnosti nije snobovska stvar, ona nam je draga. Umetnost je angažovana, dopadalo nam se to ili ne, ali uporno pokušavam i da kažem da ni sebe ne bi trebalo preozbiljno shvatati.

Za vas se kaže da ste izašli iz šinjela Ljubiše Ristića. Možete li progovoriti nešto o tome, o impresijama vremena u kom ste, kao mlad čovek, i još mlađi reditelj (student), uživali podršku takvog kolege?

– Ne znam ko to kaže, pretpostavljam da je to tako, no, mnogi su me vodili još od grupe AIOWA. Kasnije sam stigao i kod njega. Svakako je u jedno vreme on bio veoma bitan i kao direktor, i kao reditelj. Imali smo odnos prema njemu kao učitelju, s najvećim poštovanjem. Taj takozvani šinjel ili plašt i nije poslednja stvar, naprotiv, pretpostavljam da su ljudi koji to mogu reći o sebi ili se kaže o njima, čak i ponosni na to. Njegovu pozorišnu genijalnost uvek su priznavali i oni koji su ga politički, ili bilo kako drugačije, mrzeli. Ristićevo priznavanje bilo je veoma značajno, on je davao prostor u kojem se jedno vreme moglo raditi i misliti o pozorištu slobodno, osećati se slobodnim. No, ipak, poštovanje je o-kej, strahopoštovanje je nešto drugo. Taj deo mog života, i u pozorištu i u privatnom aspektu, nije se završio vrlo srećno.

Da, jedno vreme ste se povukli iz sveta teatra, a s obzirom na vaše uspehe, to je baš intrigantno... Šta se zapravo krije iza nestanka sa scene tokom druge polovine devedesetih, a šta iza vašeg (velikog) povratka?

– Nikad se nisam odrekao bavljenja pozorištem i režijom, sem onda kad sam bio, ili se osećao, pod ogromnom pretnjom. Otići iz pozorišnog sveta nije bilo teško, ali druga stvar je vratiti se. Nije to povratak, to je nastavak mog života.

Vaš rediteljski prosede u bitnom obeležava „materijalistička”, opipljiva/ mirišljava afektacija gledaoca. Čemu to dugujete i šta vas pokreće ka tom pitanju životnosti teatra, jedne pozorišne predstave?

– Teatar je živa efemerna stvar u datom prostoru, u datom vremenu, s određenim ljudima, to smo već davno raščistili. Najveće pozitivno obeležje pozorišta je ono „sveto” ili živo pozorište, a to ne bi trebalo stalno zaboravljati. Kome je to zanat, nek mu dušu prosti… Šalim se! Svakako je to neko znanje. Meni je predstava dešavanje, određena fizička akcija, u smislu da se pozorišni čin i sastoji od sklopa onih stvarnih dešavanja koja, pored svojih istinitosti i stvarnosti, imaju i određeni smisao. I sama materijalistički opipljiva stvarnost ima za cilj da postane strukturirana, da dođe do poetičnog. Tako bismo to mogli nazvati poetikom stvarnih dešavanja. No, to treba shvatiti normalno, ne u onom izopačenom smislu da onda i krv treba da bude stvarna. Pretpostavljam da to nabacuju ljudi koji ne razumeju. Znači, ponekad i mislim i trudim se, bar u sebi, da predstavljam, odnosno u ovom slučaju da ostvarim, niz delova stvarnosti. Predstava je i dokument ili, ako bih to tako smeo reći, nazvao bih je nekom vrstom dokumentarizma. U svakom slučaju, ja radim na način da dovedem stvari do stvarnog (istinitog), a to se pretvara u stil, u formu koja se uvek ruši… Znate, mnogi govore o tome šta misle, šta su im ars poetike, rade li ili treba li raditi na takav i takav način. Ja jedino mogu da govorim da se nalazim u toj i toj fazi stvaralačkog procesa, pa sada mislim to i to. Svakako, predstavu nalazimo u odnosu gledaoca i glumca, to jest onog što se dešava. Predstava je na toj granici, ili ivici. A i nije to neka filozofija. Neko će možda ovo shvatiti kao da glumac nije bitan. Naprotiv…

Koliko vam pomaže, a koliko odmaže to što „dolazite iz provincije” i radite u njoj?

– Subotica je ipak specifično mesto, grad koji pamti vremena kad se ljudi u njemu nisu osećali kao u provinciji. Svestan sam da ova rečenica zvuči baš provincijalno, no nije tako. Ja se time nisam nešto preterano bavio, no jasno mi je gde živim. Samo određivanje puno puta dolazi od onih koji žive u glavnim gradovima ili gradu, pa razmišljaju na taj način, no ubrzo i oni shvate da baš i nemaju o čemu značajnom da pričaju. Šta se dešava u centru? No, šalu na stranu, teško da nam to pomaže. Ne treba da zaboravimo da živimo u zemlji gde se još misli da u nekom ne-glavnom gradu teško da se dešava nešto, ili se nerado prihvata da nešto značajno nije izmišljeno u njihovom kraju. Ne znam koliko mi pomaže to što radim gde radim. Jedno je sigurno, zasad nisam opterećen time, mada mi je jasno da sredina utiče na čoveka koji je prinuđen da odgovara zahtevima okolnosti u kojima živi. Svakako, eksperimentalni teatar ili umetnost, bar u produkcijskoj fazi, ako i ne zahteva, ipak pozdravlja okolinu u kojoj se može posvetiti stvaralačkom radu. Pozorište se ipak dešava pred publikom i ako predstavljate jednu specifičnu stranu toga, nije loše da to radite tamo gde ima dosta/ dovoljno ljudi. Nadam se da ćemo i odavde ipak uspeti da budemo prisutni na liniji Pešta–Subotica–Novi Sad–Beograd.

Da li vojvođanski Mađari, i kako i zašto, poseduju više umetničke potentnosti, ne samo od Srba, nego i od Mađara u matici?

– I vojvođanski Mađari se razlikuju (hvala bogu) međusobno; nisu svi umetnički nastrojeni. Teško bi bilo reći da ima više umetničke potentnosti, no iskustvo ipak govori da htenje ili postojanje autentičnosti jeste izraženo. Jedini problem je što ta autentičnost/ potentnost, kad stigne do ostvarenosti, pošto treba da pređe veoma težak put, može da se iscrpi, uništi. Nije jednostavno postojati na način da nigde niste kod kuće. Još u eks-Ju vremenu shvatio sam, kao klinac, da sam ovde Mađar, a u Mađarskoj Jugosloven, sada čovek iz Srbije ili transgranični Mađar. Ova nepripadnost, ili ne-totalna pripadnost je i inspirativan način postojanja. Kliše ubija umetnost, a ovo stanje može da vas spasi određenih klišea, da imate zdrav odnos prema svetinjama… Ponekad je to osećaj da ste na oba mesta kod kuće, a to nije loše, samo je redak trenutak. Zamislite da srpsko pozorište obnavlja neko ko je pripadnik (da kažemo tako) mađarske nacionalne manjine, ili da mađarsko pozorište doživi revoluciju zahvaljujući vojvođanskom Mađaru. To nije neinteresantno, čak ni nemoguće. Kad se misli o Evropi, nije samo u tome stvar da svi treba da ličimo na Evropljane (mislim na ljude koji žive na Zapadu), pa ćemo živeti bolje. Stvari bi trebalo shvatiti po nekoj ideji, pretpostavljam. Ne znam da li treba optimistički da gledam na to, to jest da verujem da će srpska kultura moći da shvati ono što mi radimo kao integralni deo sopstvene kulture i biti čak i ponosna na to. Biti stranac je privilegija, ali moram u zagradi reći ponekad, to jest: (ponekad)...

U poslednje vreme radite čitajući i odstupajući od književnosti. Šta je potrebno da napravite vlastitu predstavu, a šta biste rekli po pitanju klasike? Intrigira li vas to (dvoje) uopšte, ili je reč o nečem trećem?

– Nedavno sam slušao jednog slavnog mladog mađarskog reditelja. Govorio je o tome da mu je najteže naći ono što ga stvarno zanima. Mislim da je to i moj problem. Vraćajući se na vaše pitanje, mislim da literatura, sama drama, nije, ili danas već malo ublaženije kažemo da ne mora biti, osnova predstave. Pretpostavljam da ću još raditi književna dela, čak i ona pozorišna, no i dalje sam u fazi kada radim i želim da radim drugačije. Ljudi umeju da razgovaraju čak i povodom dobrih predstava o dramama, a ne o predstavi, jer misle da je to to. Čak i postdramsko pozorište proizlazi iz drame, ali reč je o nečem drugom. Osnova nije književnost, jedino ako pričanje priče ne smatramo literarnom kategorijom. Kad film prihvatamo specifičnim, trebalo bi i teatar, a to se više i ne smatra bog zna koliko avangardnim, nego je to normalan odnos prema jednom vidu složene umetnosti. Jezik pozorišta nalazi se u sebi samom. Ne želim previše da se opterećujem koncepcijom da je književno delo nužno zlo, terati taj kompromis da bi se radilo nešto drugo… To su veliki gubici pravog delovanja. Koristim književno delo i napuštam ga, jeste, ali uglavnom dolazim do istinitije idejno-filozofski senzibilne stvarnosti koja se susreće s onom piščevom, a svakako ne prepričavam. A predstave, ponekad, bar u svom formalnom delu, diskusije su baš o tom odnošenju. Preispituje se forma, jednostavno se uništava. Čovek pokušava da govori jasno, to je to, onim jezikom koji upotrebljava.

Ciklus vaših novih predstava („Urbi et orbi”, „Brecht - Hardcore Machine” i „Turbo paradiso”) više nije tako hermetičan poput prethodnih („Kralj šume”, „0.1 mg”...)...

– To ste lepo zapazili. U poslednje vreme okrećem se od hermetičnosti. U ovom slučaju, kad kažem hermetično, mislim na odnos glumaca i publike. Publika je sve više uvučena, ali ne samo na način hepeninga. Pozorište je zajednički čin, i publike. Glumac se direktno otvara gledaocu, zna da je prisutan, a ovaj ima svest o tome da ne može da se pravi kao da nije tu. Upotrebljava se njegovo prisustvo i govori se njemu. Važno mi je da se razumemo, a to nije samo estetski čin. Ipak, predstava je predstava i dešava se između i pomoću aktera. Ponekad su performans i akcija bitniji termini za glumce nego bilo šta drugo. Mislim da teatarsko delovanje tako zauzima svoje mesto, ne samo u smislu da je angažovano ili tako nešto.

U prilici ste da upravljate pozorištem kao institucijom. Kako se snalazite u toj ulozi svojevrsnog menadžera, na koje teškoće i olakšice tu nailazite? Imate li viziju „savršene” kuće teatra?

– Repertoar koji sami sebi pravimo ume da zaguši sve ostalo, sistem počinje da ždere one stvari kojima treba da služi. No, to je klasika, znamo. Ja se trudim da dovedem do toga, čak povremeno napuštajući taj put, da pozorište postane mesto pravog i istinitog govora i postojanja. Bez obzira što to zvuči romantično, to nije nikakav kunst. To je mesto odakle ono, na svoj način, menja svet. Odgovarati svakom izazovu je greška, biti uspešan takođe… Mislim, dati glavu ili čak dlaku za to. Mi sada nagomilavamo neko iskustvo o menadžmentu nečeg drugačijeg. Da se dođe do afirmacije drugačijeg stava samo je po sebi složena stvar. Ono što mi se čini interesantnim jeste produkcija onog teatarskog ostvarenja koje se veže za čoveka. Naše pozorište treba gledati bez predrasuda. Ne treba pobesneti, nego samo gledati, posmatrati, i to je to.

Provokacija je zanimljiva institucija koju često koristite. Šta mislite o tome u okvirima umetnosti estetike?

– Institucija je prejaka reč. Provokacija je sredstvo i prisutna je u osnovnom tkivu umetnosti. Nije reč, ili nije samo reč, o provokativnosti za građanstvo ili malograđanstvo. Čovek je cilj, ali je i meta. Ekstremnost otuđuje, ali i uvlači gledaoca. Ponekad je jedno, ponekad ono drugo bitno. A i otvara svest za određenu sadržinu... Ipak to nije samo sredstvo, ponekad ljude isprovocira ono što vi jednostavno mislite, pa i kažete, a to nije loša stvar...

Šta je uspeh?

– Kad nam predstavu prate i pozitivno doživljavaju takozvani stručni ljudi i oni takozvani ljudi svakodnevice. I kad možeš da voziš dobar „BMW”. :)

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.