NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Festivali - 42. Bitef... akcenti
INTERVJU: KATARINA PEJOVIĆ
POTRAGA ZA IZGUBLJENIM VREMENOM
razgovarala Maja PELEVIĆ

 

Ove godine bila si u žiriju 42. Bitefa. Kakve utiske nosiš s festivala, kako ti se čini selekcija i da li je to, po tvom mišljenju, relevantan izbor savremenih evropskih i svetskih predstava? Šta se, gledano bitefovskim očima, dešava s pozorištem danas?

– Mislim da se ovogodišnji Bitef otisnuo u jednu krajnost unutar profila koji se, s godinama, oblikovao, prešavši put od perjanice eksperimentalnog, provocirajućeg, rubnog i zapitanog pozorišnog izraza, do svetski etabliranog festivala koji svojoj publici nudi dela velikih imena svetskih izvedbenih umetnosti, uz i dalje otvoreno oko ka istraživačkom. Tako je ovogodišnje izdanje Festivala bilo neka vrsta all-star selekcije, s velikim brojem aktuelnih teatarskih zvezda i čak nekoliko dosadašnjih laureata Bitefa. I premda bi se to moglo nazvati „ziheraškim” konceptom, moj je utisak da je to bio dobar i mudar potez, jer je omogućio neposredno suprotstavljanje različitih autorskih poetika, ali i teatarskih formi. Bitef se, vremenom, razgranao i u nekoliko pratećih programa, koji iz različitih uglova prikazuju ono što je pozorište danas, a istovremeno igra i ulogu promotera aktuelne srpske produkcije, što sve zajedno tvori zanimljiv i impozantan panoptikum. Kada je reč o samoj selekciji, moram reći da nisam pristalica nikakvog „objektivnog” suda i pogleda, jer ne verujem da postoji – to, uostalom, već odavno tvrdi i nova fizika za čitavo poimanje stvarnosti. Ako, dakle, ne verujem u „objektivnost” sopstvenog suda, onda ne mogu verovati ni u „objektivnost” određene selekcije. Osim toga, u slučaju davne selektorske odluke Jovana Ćirilova, Bitef je svake, pa i ove godine, kontekstualizovan određenom temom, što mu daje poseban okvir i opravdanje da nije tek puki pregled svetskih zbivanja. Savremena slika teatra i izvedbenih umetnosti je poput nekog ekspresionističkog kolaža: sastavljena od različitih mikrouniverzuma svetonazora, poetika, stilova; fragmentarizovana gotovo do neprepoznatljivosti celine – i, u tom smislu, vrlo bliska stvarnosti koju živimo. Danas se retko ko usuđuje da definiše ili oslika stanje stvari nekom generalnom metaforom ili slikom ili da ga označi nekim principom; poslednji koji je to uverljivo i utemeljeno načinio je moj uvaženi kolega iz žirija Hans-Tis Leman, u svojoj već legendarnoj knjizi Postdramski teatar. No, pošto naši zahtevi za ubrzanjem odgovaraju zahtevima vremena u kojem živimo, već smo spremni tvrditi da smo smo stigli u post-post fazu, gotovo je apsurdno govoriti o bilo kakvom trendu. Tome korespondira i izbor predstava na Bitefu. Za mene lično je dobra svaka selekcija u kojoj preovlađuju predstave koje su dobar povod za raspravu i refleksiju, uz barem dve predstave (jer bi jedna predstavljala tek puki izuzetak) koje istinski pomere mentalne, emotivne i duhovne obzore. I upravo je to bilo moje iskustvo promatrača ovogodišnjeg Bitefa.

Bitef je festival takmičarskog tipa. Da li smatraš da na jednom festivalu mogu da se takmiče plesna, dramska i predstava bez glumaca?

– Da, jer se pojam pozorišta proširio na izvedbene umetnosti i već je poodavno napustio striktne okvire dramskog teksta, glumca i italijanske kutije, i samo je pitanje određenih lokalnih cehovskih establišmenta koji te i takve okvire žele da održavaju. Uostalom, Bitef je od svog prvog izdanja u istu ravan postavljao sasvim različite formalne pristupe, i ne vidim zašto bi to danas, 42 godine kasnije, bilo upitno – mada je istina da je duh eksperimenta, u međuvremenu, doživeo i ozbiljnu regresiju. Ako su, pre nekoliko decenija, u konkurenciji mogli biti Ajnštajn na plaži i, recimo, Ljubimov, zašto danas ne bi mogli biti Hermanis i Gebels? Senzibilitet današnjeg čoveka izučen je da reaguje potpunim doživljajem podjednako gledajući plesnu, multimedijalnu ili klasičnu pozorišnu predstavu. Ono što je, zapravo, jedini kriterijum, jeste upravo potpunost i jedinstvenost doživljaja, a ne forma uzročnika tog doživljaja.

Kad smo već kod Gebelsa i „nedostatka živih glumaca”, podeljena su mišljenja oko glavne nagrade. Mnogi su tu nagradu doživeli kao atak na glumački suverenitet. Zašto su „Štifterove stvari” dobile grand prix i kako možemo da pozicioniramo tu predstavu u današnjem društvenom kontekstu?

– Činjenica da odluka žirija izaziva podeljena mišljenja, po meni je samo dobar znak. Retko je unisonost stavova donela istinski produktivne i motivirajuće rezultate – u tome pozorište nije ništa drukčije od političke stvarnosti. Žao mi je ako iko smatra da su Štifterove stvari predstava bez glumaca, zato što je u toj predstavi, po mom mišljenju, glumačko prisutno na paradoksalan, ali i sasvim prirodan način: kroz razliku koju proizvodi odsustvo fizičkog tela u živom kontaktu s publikom. Upravo to odsustvo jeste temelj jednog sasvim posebnog emotivnog naboja koji ova predstava stvara, koji bih ja možda nazvala „meta-melanholijom”. Štifterove stvari su dobile Grand prix jer su svi članovi žirija, različiti po svetonazorima i afinitetima, smatrali da je reč o delu koje živo evocira ideju Gesamtkunstwerka, ali i o jedinstvenom promišljanju našeg „sada i ovde”. Za mene je bilo posebno uzbudljivo slušati argumentaciju ostalih koleginica i kolega iz žirija, jer svaka je otva rala neki novi aspekt viđenja ove predstave, ali su se sve slivale u isti tok apsolutnog zastupanja i podržavanja te poetike i, rekla bih, prave ovovekovne poezije. Zanimljivo je da me pitaš o pozicioniranju predstave u društvenom kontekstu, jer mislim da je upravo takav kontekst možda i bitniji od pozorišnog ili umetničkog – mada ne i kulturnog. Štifterove stvari su poput nekog nežnog i duboko kritičnog rekvijema za ovu civilizaciju, labudove pesme zapadnih principa reda, mehanicizma, kontrole, kolonijalizma, dominacije razuma, koje lagano, ali neumitno ophrvavaju drugi civilizacijski principi. Inspiracija delom pisca Adalberta Štiftera, majstora građenja dramatičnog naboja u promatranju i najsitnijih detalja, Gebelsu je bila podloga za konfrontiranje mikro i makro pogleda koji se postepeno prepliću i stapaju, proizvodeći neverovatnu asocijativnu gustinu. Ovo je duboko kontemplativna, ali i angažovana predstava, i to bez arbitrarnog obeležavanja elemenata od kojih je sačinjena; na taj način, gledaocu je ostavljen prostor za sklapanje sopstvene ideje o stanju stvari što je, po meni, odlika svakog vrhunskog umetničkog dela.

Specijalnu nagradu dobila je Meg Stjuart i predstava „Možda zauvek” koja, vrlo hrabro i suptilnim sredstvima, dočarava intimni odnos dvoje ljudi. Sve je manje pozorišta koje se hvata u koštac s onim delovima sebe i svojih sećanja koji mogu proizvesti „efekat topljenja”. Šta je kod tebe izazvala ova predstava i na kakva te je razmišljanja navela?

– Na predstavu Meg Stjuart i Filipa Gemahera došla sam potpuno „prazna”, bez ikakvih očekivanja – što je, uverena sam, preduslov za postizanje čistote doživljaja. Svako očekivanje, bilo pozitivno ili negativno, opterećuje recepciju. Do tada sam Meg gledala samo na videu, dok Filipov rad nisam ni poznavala. Tako sam bila u idealnoj gledateljsko-primalačkoj poziciji – neka vrsta idiot savant – i možda sam zato tako lako i neosetno uplovila u potpunu sinhronizaciju sa scenskim događanjem. I sama sam izgubila veru u mogućnost intimnog doživljaja u situaciji pozorišne rampe, ali mi je Možda zauvek tu veru vratilo. Uprkos okruženosti gomilom, i čak glasnim reakcijama negodovanja – već poslovična arogancija jednog dela bitefovske publike – bila sam posve uronjena u predstavu, u onoj svetosti doživljaja koja, kao što sam već spomenula govoreći o Gebelsu, karakteriše samo velika umetnička dela. No, ako se usudim porediti intenzitet i celovitost ova dva doživljaja, onda moram reći da je moj angažman na Štifterovim stvarima bio ponajpre mentalni, blago prožet emocijama, dok je Možda zauvek okupiralo sve moje aspekte. Govorim ovako dnevnički, jer je ova predstava postala svojevrsni dar mom ličnom svetu. Pamtim da sam se tako osećala kada sam prvi put gledala neke rane Vendersove filmove (na koje me je ova predstava, minimalizmom i smislenošću svake odluke, donekle i podsetila). S druge strane, govorim o doživljaju, jer je neobično važno podsetiti se šta sve umetnost može pokrenuti u čoveku u vremenu u kojem konzumiramo umetnost gotovo rutinski, po nekom Pavlovljevom refleksu svojstvenom zapadnom građanskom društvu, i u kojem i sama umetnost često nastaje iz rutine. Mislim da je odgovor na pitanje: „Kako se to postiže?”, vrlo jednostavan, i istovremeno neobično složen: Meg Stjuart i Filip Gemaher su, očigledno, ljudi koji se svaki dan, pored svih pitanja koja nam se neminovno nameću o stvarnosti i svetu, pitaju i zašto se bave time čime se bave, i svakog dana iznova nastoje dati odgovor na to pitanje. U to nastojanje investiraju sav svoj ljudski i umetnički potencijal i zato mogu, između ostalog, govoriti o osujećenom ljubavnom odnosu dvoje ljudi – bauk-temi savremene umetnosti – bez patetike, banalnosti i cinizma, s inteligencijom, iskrenošću, humorom i autentičnim patosom. Mislim da je to danas revolucionarnije od bilo kakvih bombastičnih formalnih i sadržinskih zahvata.

Vratimo se na prošlogodišnji Bitef kada si s „Bacačima sjenki” učestovala s „Ex-pozicijom”. Mnogima je ta predstava promenila poglede na pozorište. Kao da su ljudi izgubili nadu da im pozorište zaista može pružiti pravo putovanje kroz svet, sećanja, snove, onostrano na koje smo zaboravili. Kako je nastajala, rasla „Ex-pozicija” i kako ona izgleda danas?

– „Bacači sjenki” sebi postavljaju umnogome slične zahteve onima o kojima sam malopre govorila. Svakodnevno se pitati o smislu sopstvenog delanja u svim kontekstima – od ličnog, preko društvenog, etičkog, političkog, do profesionalnog, umetničkog – jeste vrlo jednostavno i iznenađujuće teško. No, mi delimo uverenje da je to jedini mogući modus vivendi et operandi u svetu u kojem je samopodrazumevanje postalo opasno oružje manipulacije. Ex-pozicija, kao i svi naši projekti, nastala je iz tog uverenja, i sigurno je da je u nju ugrađen kvalitet tog stava koji ljudi prepoznaju.
Kako je u našem radu prostor jedna od ključnih komponenti, kao teritorija koja poziva na novo i drugačije čitanje, i u Ex-poziciji on je igrao značajnu ulogu. Predstava je nastajala u okviru Urbanog festivala, koji je te 2005. bio deo velike manifestacije „Operacija: grad”, i to u prostorima napuštene fabrike „Gorica” u središtu Zagreba, jednom gotovo avetinjskom prostoru koji je okružen živim gradskim punktovima: pijacom, parkom i prometnom ulicom. Ova konstelacija je, tokom rada, determinisala mnoge odluke i izbore, i neumitno je deo Ex-pozicije. No, ne treba zaboraviti i neposredni literarni predložak na temelju kojeg su nastale predstave trilogije Proces_Grad, a to je Kafkin Proces. Ex-pozicija je, kao drugi deo trilogije, inspirisana parabolom Legenda o Zakonu, jednom epizodom iz romana. To je bila polazna tačka koja se, međutim, svesno „zaboravila”, da bi se do nje moglo ponovo doći zaobilaznim putem. Načelo „zaobilaznih strategija” je, i inače, temeljno u radu „Bacača sjenki”, između ostalog, i zato jer omogućava fokusiranje na trenutak u kojem se nalazimo, bez opterećivanja projekcijom konačnog cilja. Boris Bakal i ja imali smo na umu osnovnu strukturu koju smo predočili našim saradnicima: Čekaonica–Putovanja zatvorenih očiju–Kontrolna soba. Često se prisećamo prvog sastanka u „Gorici” kada smo im to ispričali, a oni su svi počeli da se smeju i mašu glavama, tvrdeći da je tako nešto nemoguće i da nećemo naći način da ljude uverimo da idu zatvorenih očiju, i to po pola sata, i to napolje! Njihova uverenost u nemogućnost poduhvata donela je potpunu opuštenost, tako bitnu za fokusiran i koncentrisan rad u svakom trenutku, a time i veliku efikasnost. Boris i ja, uz našeg trećeg, sad već stalnog saradnika, kompozitora Stanka Juzbašića, vodili smo ih kroz niz vežbi i situacija, oni su generisali mnoštvo zanimljivog materijala, i tako smo postepeno gradili našu „skulpturu u vremenu”. U jednom trenutku su, s iznenađenjem, shvatili da već imaju obrise svojih priča i da počinjemo materijalizaciju i strukturiranje tih „nemogućih” putovanja. Celi proces trajao je tek nešto više od četiri nedelje, do trenutka premijere i prolaska prave publike kroz priče. Treba reći da su naši saradnici mahom profesionalni glumci – većina njih s ozbiljnim pozorišnim i filmskim karijerama – ali to su i ljudi različitih i širokih interesovanja, koji se ne zadovoljavaju rutinskim radom i koji, svaki na svoj način, imaju živo istraživačko čulo. Svaka od priča-putovanja u Ex-poziciji je, tako, autorsko delo izvođača ili izvođačice, koje je oblikovano uz Borisovu, moju i Stankovu pomoć.
Dolaskom publike je, zapravo, počeo život Ex-pozicije koji, srećom, traje do danas. U međuvremenu su nam se pridruživali i novi izvođači: Ex-pozicija ima tu zahvalnu formu portala koji, zapravo, može da ima beskonačno mnogo ulaza. Ove jeseni krenuli smo daljnju pripremu novih priča i uključivanje novih ljudi, i videćemo do kojih razmera možemo da proširimo ovaj portal. U susretu s našim posetiocima, pak, (koje mi, zbog prirode predstave, volimo da nazivamo „osetioci”), predstava se neprekidno menja, u celini i u segmentima. Mislim da izraz „predstava” nije najsrećniji izbor za Expoziciju, jer pre je reč o stvaranju jednog mikrouniverzuma u koji se stupa, u kojem se boravi, sudeluje, i u koji se može vratiti kad god on postavi svoje koordinate. Otkako se Ex-pozicija otisnula i u druge gradove, živi i različite živote. Kako je prostor bitna odrednica našeg rada, mi sprovodimo istraživanja za svaki novi grad, koja se sastoje u izboru prostora za igranje, proučavanja istorije tog prostora, njegove okoline, pa i samog grada. Naši performeri barataju svim ovim materijalom i pripremaju nove verzije priča koje će biti „pisane na kožu” toj lokaciji. To je ogroman posao, ali je zadovoljstvo i ispunjenost koji proizlaze iz susreta s publikom u Ex-poziciji, neuporedivo veće od uloženog truda.

Boris Bakal, Željko Serdarević i ti, osnivači ste „Bacača sjenki”, neprofitne međunarodne umetničke i produkcijske platforme za interdisciplinarnu saradnju. Šta to sve podrazumeva od aktivnosti, kako izgleda raditi u takvoj organizaciji i šta vas je navelo da osnujete svoju „trupu”? Da li mislite da je u Srbiji tako nešto moguće uspostaviti, pošto takve grupe uglavnom ovde ostaju na margini.

– Nas troje jesmo osnovali „Bacače” pre sedam godina, ali je Željko, briljantni i eruditni dizajner i video umetnik, već nekoliko godina mnogo više koncentrisan na svoj autorski rad, te se povremeno susrećemo u poslu. Zato je tu Stanko Juzbašić, koga sam malopre spomenula, još jedan renesansni čovek u našim redovima. Naše su aktivnosti raznorodne: od stvaranja predstava, preko interdisciplinarnih istraživačkih projekata, društveno angažovanih inicijativa, do pedagoške i izdavačke delatnosti – da navedem samo neke od njih. Stoga se i definišemo kao „platforma”, jer naše je nastojanje upravo u tome da stvorimo uslove za nastajanje određenog projekta u datom vremenu i prostoru, i s određenim saradnicima. Ta platforma je mobilna i dinamična i menja oblik, sastav, pa i kontekst, svakim novim projektom. Jezgro „Bacača” je malo, svi radimo razne poslove, pa tako i naši saradnici, koji nam se priključuju ili projektno, ili za neki period. Pošto smo, za ovih sedam godina postojanja, uspostavili prepoznatljivi identitet i izborili se za svoje mesto pod suncem u hrvatskom kulturnom prostoru, imamo određeni kredibilitet koji nam omogućava bolji i efikasniji dijalog s državnim i gradskim strukturama koje su naši osnovni finansijeri. U tome nam još dodatno pomaže dobra organizovanost jednog segmenta nezavisne kulturne scene u Hrvatskoj (koji, nažalost, ne obuhvata i pozorište), pre svega orijentisane na društvene inicijative i projekte, kulturu mladih, nove tehnologije i multimediju, čiji smo i sami deo. No, ta pozicija još podrazumeva ulaganje enormne energije u održavanje tzv. „hladnog pogona”, dakle, svakodnevnog organizacijskog funkcionisanja, uz celu produkciju koja je, u našem slučaju, velika i razgranata. Mi nemamo svoj izvedbeni prostor niti imamo prostor za probe, već vrlo često održavamo probe u našoj kancelariji, a kada je to suviše skučeno, gostujemo u različitim prostorima koji nas udome. Mi, stoga, nismo „trupa” u klasičnom smislu te reči, premda imamo neke stalne saradnike. Pre smo nekakav brod, ili letilica, u koju se ljudi ukrcavaju i iskrcavaju, a ponekad postanu i stalni članovi posade. Mislim da je u Srbiji apsolutno moguće da se stvori slična platforma, ali treba da se stekne mnogo uslova za to: prvo, vizija, volja, motivisanost i postojanost nekih pojedinaca da se posvete takvom načinu života – jer, to nije posao s radnim vremenom, odvojen od privatnog života. Nakon toga sledi reality check: suočavanje sa stanjem u umetnosti i kulturi, procenjivanje realističnih mogućnosti za uspostavljanje dijaloga s političkim i društvenim strukturama i njihove spremnosti da podržavaju i finansiraju takav poduhvat. U Hrvatskoj je danas normalno da se osnuje udruga ili organizacija i da se kroz nju, kao pravno telo, sprovode programi. U Srbiji mislim da to tek treba da postane uvreženija praksa, ali teško da se može očekivati da ove strukture budu agilnije od neinstitucionalne produkcije i da same stvore uslove za blagostanje ove produkcije. Drugim rečima, ipak je na samoj sceni da se izbori za svoj dostojni status, a to može samo kroz kvalitetnu umetničku i kulturnu produkciju. Osim toga, barem kada je o pozorištu reč, moj je utisak oduvek bio da postoji velika naklonost ka mainstreamu i A produkciji, dok se istraživački i eksperimentalni izraz – uz časne izuzetke – zdušno nipodaštavao. To se, uostalom, vidi i po bitefovskoj publici (kao što rekoh ranije, barem jednom njenom delu), koja je još, nakon 42 godine izloženosti teatru rubnih istraživanja, spremna da prezrivo okrene glavu od toga i divi se velikim dostignućima klasičnog teatra. Bojim se da ovu sklonost dele i mnogi pozorišni umetnici, ali istovremeno se nadam i da su preokreti mogući.

Gostujete s predstavama po mnogim festivalima u Evropi. Kako vas doživljava publika i kakve su reakcije na vaše predstave u odnosu na zemlje u kojima igrate?

– Naše dosadašnje iskustvo bilo je sjajno, bez obzira na sredinu u kojoj smo se našli. Sastavni deo predstava „Bacača sjenki” su vreme i posvećenost gradnji kontakta sa svakim članom publike, i to ljudi prepoznaju kao posebnu vrednost, rekla bih. Reakcije su fantastične, čak i kada se pojave naizgled nepremostive prepreke. Nedavno smo išli na festival u Mađarsku s Ex-pozicijom i našli smo se u situaciji da neki (p)osetioci nisu znali nijedan drugi jezik sem mađarskog. Međutim, iako su bili upozoreni da je jezik bitan deo priča u koje će ući, oni su pristali, i tako prošli svoje priče s izvođačima koji su govorili na hrvatskom! Iz razgovora (dakako, preko prevodioca) koje sam vodila s njima nakon priča-putovanja, spoznala sam da je, bez obzira na prividnu zavisnost priča od razumevanja jezika, moguće uspostaviti i meta-jezik: naime, ti ljudi bili su u stanju da prepričaju svoj doživljaj koji je, suštinski, bio upravo priča koju su prošli. No, naše dosadašnje iskustvo je ogrančeno na tzv. zapadni svet. Bilo bi zanimljivo videti kako bi, na primer, u dalekoistočnoj Aziji, reagovali na blisku interakciju, odnos jedan-na-jedan ili vođenje pod određenim senzornim okolnostima. Tu bi se, verovatno, pokazale određene kulturne razlike.

Koji je vaš princip rada i kako izgleda proces nastanka predstave „Bacača sjenki”?

– Mislim da sam u velikoj meri odgovorila na to pitanje govoreći o Ex-poziciji. Pored „zaobilaznih strategija”, čitanja prostora i ko-autorskog rada, jedno od bitnih obeležja naših procesa je rad na izmeštanju pogleda, ili promeni perspektive na ono što smatramo poznatim, predvidljivim i savladanim. To obuhvata sve: naše poimanje sebe, ostalih, svoje neposredne i globalne sredine, naše svetonazore i sudove. U svakom projektu iskristalizuju se aspekti koje, potom, kroz praktični rad, promatramo iz različitih uglova. Pritom se trudimo da „ne znamo”, barem ne na onom svesnom, voljnom nivou, jer time dozvoljavamo našoj podsvesti i akumuliranom, znanju, iskustvu i sećanju da deluju bez ograničenja. Ovakav pristup nas, obično, dovodi tamo gde nismo znali da ćemo se naći, ali možemo da se snađemo i oblikujemo događaj – što i jeste smisao našeg rada. Možda smo se najviše uneli u taj pristup radeći na Odmoru od povijesti, što je ujedno bio i naš najsloženiji radni proces do sada. U radu koji podrazumeva takvu koncentraciju, neprekidno osluškivanje i opipavanje bila svakog od nas, kao i situacija koje nastaju na probama, mora postojati velika doza uzajamnog poverenja. Bez njega je nemoguće napraviti ni osnovne korake, a s njim je moguće stići i u granična područja svesti i bivanja.

Vaš novi projekat „Senčenje grada” podrazumeva kritički i kreativni pristup problemu urbane kulture i počinje u Beogradu. Kako se može drugačije čitati sopstveni grad?

Senčenje grada je, zapravo, deo jednog većeg dugoročnog projekta pod nazivom Beleženje grada/beleženje vremena koji je, pre tri godine, započeo kao inicijativa dokumentovanja, arhiviranja i kritičke refleksije umetničkih i političkih događaja koji su se odigrali u javnim prostorima Zagreba u prošlom veku, do današnjih dana. Drugim rečima, to je projekat koji nastoji da obuhvati onaj krhki i nepostojani segment kulturne memorije, a to je nematerijalna baština. Specifika ovog projekta je u njegovim javnim inkarnacijama, koje su umetnički projekti za sebe, kao što su Otvoreni uredi i Zidne novine (oni koje zanima saznati nešto više o projektu, mogu pogledati stranice: http://biljezenjagrada.blog.hr ili http://zidnenovine.blogspot.com) . U međuvremenu, projekt se proširio i na regiju, jer je proces tranzicije uveliko doprineo prenebregavanju kulturne memorije, kao posledice dramatične produkcije amnezije i diskontinuiteta. Tako je započeta serija radionica/foruma pod nazivom Senčenje grada, koje će se odvijati do proleća 2009. u Beogradu, Ljubljani, Dubrovniku, Sarajevu i Budimpešti, a kulminiraće istoimenim međunarodnim simpozijumom u Zagrebu na temu hipertekstualizacije urbanog prostora, maja 2009. Prva radionica, održana u Zagrebu, imala je specifičan format jer je nastala u saradnji sa studentima Likovne akademije, koji su imali konkretan zadatak da urede novo izdanje Zidnih novina. Radionica/forum u Beogradu, koja će biti realizovana u koprodukciji s Kulturnim centrom Rex i saradnji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju, ima za cilj da detektuje one projekte i inicijative koji se bave kulturnom memorijom i da ih uzajamno poveže i predstavi barem na diskurzivnom nivou. Boris i ja ćemo takođe predstaviti iskustvo „Bacača” u radu na ovakvom projektu, ali i strukturirati situacije u kojima se ovakvo iskustvo može i neposredno primeniti. A o tome kako se može drugačije čitati sopstveni grad, bilo bi lepo da pišu učesnici Senčenja grada nakon naše radionice/foruma.

I, deseto pitanje bih volela sama da smisliš i da na njega odgovoriš

– Mogu samo da ponovim pitanje koje postavljam sebi više puta dnevno: Kako dobiti na vremenu? Jedini odgovor koji imam, sem radikalnih promena u životu, jeste stvaranje predstava kakve stvaramo s „Bacačima sjenki”, koje su svojevrsne prostor-vremenske oaze, utočište od frenetične potrage za izgubljenim vremenom koje više nije prustovska nostalgija, već dramatična fizička činjenica manjka. No, još tragam za rešenjem koje bi se prelilo i preko tih granica…

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.