NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

KNjIGE
Miroslav RADONJIĆ
LOGIKA SPIRALE
Miodrag Kujundžić, Objektivnost isključena. Pozorišne analize. Priredio Svetislav Jovanov;
Pozorišni muzej Vojvodine, Biblioteka „Teorija dramskih umetnosti” 3, Novi Sad 2008.

 

Pojava izbora pozorišnih kritika Miodraga Kujundžića, o desetoj godišnjici njegove smrti, dug je koji je na sebe spremno preuzeo Svetislav Jovanov, sačinivši, istovremeno, i zbornik ali i minuciozno promišljeni izbornik iz obimnog pozorišno-kritičarskog opusa našeg dugogodišnjeg teatarskog prosuđivača. Uostalom, on se već podnaslovom – Pozorišne analize – nedvosmisleno opredelio za najvrednije u nadasve značajnom, mada, ponekad, i kontroverznom Kujundžićevom promišljanju pozorišta, u svim njegovim elementima i kategorijama.
Sklapana logikom spirale, knjiga, samo s osamnaest ulistanih tekstova, verno prezentuje sveukupno, celovito viđenje Kujundžićevog pozorišta, od analiza predstava izvođenih na otvorenom, u festivalskim takmičarskim programima, do pregleda sezona, prikaza premijera ili noćnih zabeležaka, pisanih u sitne sate. Inspirativno, znalački, dobro pripremljeno i obavešteno, baš kao i provokativno, uprkos nekim, sad već davnim, nazlobrzo donošenim sudovima.
Smatrajući da je objektivnost moguća jedino u srećnom slučaju saglasnosti mnogih subjektivnih mišljenja, o čemu se u potpunosti saglašavao s Jovanom Hristićem, Kujundžić, osim dramskog teksta, prilježno iščitava obimnu literaturu, komentariše indikacije, traga za ključnom rečju, duhovito i neretko koristi anegdotu, da bi često, ponesen događajem ili dešavanjem na sceni, ispisivao esej(e) u slavu glumca, o publici, o unutrašnjoj atmosferi predstave koja prelazi rampu i zasopljuje gledalište, o vešto iznađenom detalju, govoru ili pokretu, o uspešnim i manje uspešnim intervencijama reditelja, scenografa i kostimografa, ali i da, bez pardona, istakne kako autor od rediteljskog i glumačkog truda nije imao velike koristi, kako je izvođenje bilo bliže gimnastici nego glumaštvu, što je za krajnju posledicu imalo jednu dosadnu predstavu. Uz to, valja posebno istaći njegovu čestitost i spremnost da prizna nenamerni previd. Naime, ne znam u našoj pozorišnoj kritici, a biće i drugde, autora koji je iskoristio prvu moguću priliku da ispravi grešku, i da se izvini. Kujundžić je, u dobrom maniru gospodina, znao i to.
S druge strane, šteta je što, prema sopstvenom priznanju, nije imao afiniteta prema predstavama za decu. A mnoge, i te kako značajne, bile su na repertoarima pozorišta Vojvodine. Setimo se samo onih koje su režirali Srboljub Stanković, Atanas Ilkov, Dejan Mijač... Svestan sopstvene zablude branio se time da je bolje ćutati nego malo govoriti.
S konceptom koji je nekako logično proizlazio iz Kujundžićeve ostavine nastajale, u ovom slučaju, od 1962. do 1995. godine, Svetislav Jovanov je prikaze i kritike podelio u tri samosvojne, a opet međuzavisne celine: Sezone i vansezonsko, Više od hronike i Sa sumnjom u srcu, koristeći autorove naslove, da bi ovovremenog čitaoca podsetio na najznačajnije i problemski najrelevantnije stavove i razmišljanja ovog vrednog beležnika, analitičara i hroničara teatra našeg okraja, o pozorištu, dramskim autorima, njihovim delima i interpretatorima. Kritičara koji je, za razliku od mnogih, ne dvoumeći se, umeo da napiše i ovo: „Gospođa Pompadur potomcima je ostavila jednu dobru pouku: pokazala je da zna kada treba dobiti kijavicu. Pisac ovih redova ne krije da na neke predstave u vojvođanskim pozorištima nije dolazio, a neke, opet, nije hteo da pomene iako ih je video. Neka se smatra da je u dane njihovih premijera ili daljih održavanja koristio savet gospođe Pompadur.”
Subjektivni objektivista koliko i svako od nas, ličan taman koliko treba, pisao je vispreno o svom viđenju teatra, postavši tako nezaobilazni izvornik proučavanja višedecenijskog pozorišnog, i ne samo pozorišnog, života Vojvodine.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.