NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2008. broj 4 godina XLIV oktobar-decembar YU ISSN 0036-5734

Modeli pozorišnog organizovanja - stara i nova iskustva
Jovan ĆIRILOV
GLOSE O NARODNIM I NENARODNIM POZORIŠTIMA

 

Pozorišta Balkana i narodna pozorišta u susednoj Mađarskoj, nastala su kao deo borbe za nacionalnu samobitnost i zato su bila i ostaju „mezimčad (svoga) naroda”. Nikome ne pada na pamet da ospori njihovo postojanje, kakav god da je režim na vlasti. Čak su ih i okupatori tolerisali. Kvislinzi su igrali uloge „srpskih majki”.

x x x

Utilitaristička filozofija anglosaksonskih zemalja (bez okupatora) stvorila je mrežu komercijalnih pozorišta. Tek polovinom XX veka, intelektualno i evrocentrično orijentisani pozorišni stvaraoci u Britaniji i Americi, setili su se da bi dobro bilo imitirati dobru staru Evropu i osnovati poneko nacionalno pozorište. Englezi, sunarodnici velikog Šekspira, imali su od tada na umu da je i ovaj, najveći, u stvari imao privatno, „komercijalno” pozorište.

x x x

Francuzima je nacionalno pozorište osnovao „Kralj Sunce”. Zato im je i danas dovoljna jedna Komedi fransez, čiji je osnivač zapravo kraljev zlosrećni zabavljač Molijer. Ostala, nenarodna, nek se snalaze s novcem publike, kako ona zabavljačka na bulevarima, tako i ona s umetničkim pretenzijama.

x x x

Nemci su se kasno ujedinili, pa je svaka nemačka kneževina imala sopstveno dvorsko pozorište. Ta pozorišta su, i nakon silaska feudalizma s istorijske scene, ostala mezimčad buržoazije kao naslednice feudalaca. A svako to pozorište, i u doba kneževa i u vreme građana, ugledalo se na vajmarsko pozorište velikog Getea. Zato Nemačka i danas ima na desetine teatara s ozbiljnim umetničkim pretenzijama. Imam, ipak, jedan „amandman”. Zahvaljujući Bitefu, naša publika poznaje samo ona najbolja nemačka pozorišta, s velikim ambicijama. Bez obzira na opšti nivo, neka od tih pozorišta igraju najgori komercijalni bulevar.

x x x

U Rusiji, po ugledu na Francuze, pozorište je bilo stvar imperatora. Zato je i tamo „mezimče” svako veliko pozorište u gradu. Pozorište je državna stvar. Staljin, krvavi imperator, slao je u Sibir ili streljao svakog pozorišnog animatora koji je hteo tu, u Rusiji, da nešto brlja s pozorištem i modernističkim tendencijama. Pozorište mora biti imperijalno, jasno, profesionalno, kao i tajna policija.

x x x

Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je, s Titovim potpisom, po ugledu na MHAT (doba ljubavi sa Staljinom), te slavne Titove godine prekida s Moskvom. Potpisnik, nimalo naivni Josip Broz, nije bio svestan da su ga nadrealisti (njegovi saveznici u doba sukoba sa Staljinom i staljinizmom) prešli. Oni su JDP osnovali po ugledu na Vilarov TNP (Théâtre National Populaire), dakle kao modernistički derivat Kertela, samo na državnom planu. JDP je, srećom, od prvog dana bio negacija socrealizma.

x x x

Još početkom XX veka, u jednom od tadašnjih godišnjaka Narodnog pozorišta, uprava analizira šta u Srba ide ili ne ide od predstava. Tamo piše da Srbi ne vole operetu i jednočinke. Mešano – damski i muzički žanr – Beograđani su prihvatili tek kad je Teatar na Terazijama uspeo da napravi nekoliko dobrih predstava američkog mjuzikla. Šta će Srbima KundK umetnost jednog Kalmana, ta okupatorska umetnost za bečke sobarice i ljubavnice!

x x x

Kad srpski kritičari za nekog našeg glumca napišu da je „bard srpskog glumišta”, puna su im usta. Vole oni tu boemčinu sa šeširom velikog oboda i štapom na koji se oslanja kao „kmet” u svojoj nahiji. I to je ostatak tradicije oslobodilačkog duha narodnih rodoljubivih pozorišta. Zato su naši stari voleli komade „s pevanjem i pucanjem”. Pucanjem su dolazili do slobode, a onda, kad dođu mir i sloboda, šta ćemo drugo nego da „zapevamo”. To je bila jedina mešavina muzike i drame koju su Srbi voleli.

x x x

Koliko su narodna pozorišta u nas svetinja, govori i nedavni slučaj iz Zaječara. Iako je samosvojni, ali i preduzimljivi gradonačelnik primenio metod koji je čak nekoć razmatralo i Ministarstvo kulture – ukinuti ga i osnovati bez balasta glumaca-neigrača (nedarovitih, neradovitih, istrošenih, nedisciplinovanih), digla se prava frka. Čak je i ministar otputovao da vidi šta se tu zapravo dešava. I dobro je uradio. Potrebna je velika paska oko svakog sumnjivog pokušaja takve vrste. Možda je pretila opasnost da se ukine pozorište, zauvek. Srećom, osnovano je novo, navodno bez balasta. Slučaj treba analizirati. Znakovit je to primer: šta se postiglo i kako će sad krenuti, pre svega na umetničkom planu, jer to je suština. Da li je to, možda, put ka reformi naših pozorišta u krizi, tih maznih i razmaženih „mezimčadi srpskog naciona?”

x x x

Zbog svega toga, čuvajmo narodna pozorišta kao oči u glavi. Nema te osione vlade koja će mu osporiti pravo na život. Preporučujem vlasti slovenački model – razdvojiti dramu od opere i baleta, kao u Ljubljani, s tim da se sačuva tradicionalno ime. Oba, potpuno samostalna pozorišta, imaju naziv Narodno gledališče, s tim da jedno od njih ima predikat Drama a drugo Opera. Tako bi se naša sredina oslobodila dva mastodonta iz XIX veka, u kom se, na malom prostoru, guraju tri ansambla, s orkestrom pride. To postoji još samo na Balkanu – u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu i Rijeci, Splitu i... Da li još negde?

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2008.