Izbor predstva za 48. Sterijino pozorje može da se čita na nekoliko ravni, od kojih svaka ukazuje na neke konkretne fenomene našeg savremenog dramskog stvaralaštva i pozorišta, ili bar na one fenomene koje sam kao selektor, posle više od trideset odgledanih predstava, uspeo da formulišem.
Pojava koju prvo treba prepoznati jeste sve veća zastupljenost našeg savremenog dramskog stvaralaštva u stranim pozorištima, u zemljama bivše Jugoslavije, regiona, Evrope i sveta. Kurioziteta radi, mogu se označiti najdalje tačke tog prodora – to su Koreja i Čile. Ova činjenica dosta rečito opovrgava večitu žalopojku o navodnoj „krizi domaće drame” i jasno ukazuje da su glavni problemi našeg teatra na drugoj strani – u repertoarskoj politici, opštem odnosu prema profesiji, finansijkim problemima, neprihvatanju drugačijih teatarskih tekovina. S druge strane, ova konstatacija ne znači automatski da naša drama baš u ovoj sezoni doživljava izuzetnu ekspanziju; ona samo ukazuje na to da u svakom trenutku postoji bar nekoliko naših savremenih dramatičara čije delo daje solidnu osnovu za ozbiljan umetnički teatar, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Spisak naših savremenih dramskih autora koji su doživeli međunarodnu pozorišnu verifikaciju se sve više uvećava: od Ljubomira Simovića i Dušana Kovačevića, preko Biljane Srbljanović, do Milene Marković, Igora Bojovića, Nebojše Romčevića, Željka Hubača. Sa ovog spiska neosporno se izdvaja ime Biljane Srbljanović, čiji je uspeh u svetu fenomen koji zahteva šire razmatranje; njeni komadi igraju se u preko šezdeset pozorišta širom sveta, vodeći svetski teatri i festivali od nje naručuju nove drame itd... Pošto mislim da je upravo Sterijino pozorje, kao festival domaće drame, mesto na kome treba prepoznati i priznati ovaj fenomen, odlučio sam da u takmičarsku selekciju 48. Sterijinog pozorja uvrstim dve strane predstave rađene po komadima Biljane Srbljanović.
Ove dve predstave, jedna po tekstu Milene Marković i jedna slovenačko-srpska koprodukcija zatvaraju grupu stranih, odnosno delimično stranih projekata na ovogodišnjem Pozorju. Osim što ukazuje na fenomen prisutnosti naših pisaca u svetskom pozorištu i što fokusira one komade koji spadaju u najnovije trendove evropske dramaturgije (a to su upravo komadi Biljane Srbljanović i Milene Marković), ovakav izbor ima još jednu značajnu funkciju: pruža mogućnost da se, na temelju domaćeg dramskog teksta, izvrši dragoceno poređenje između naših teatarskih poetika i onih iz drugih sredina. Čini mi se da je došlo vreme da se preispitivanje našeg nacionalnog pozorišnog identiteta, što je jedna od glavnih ako ne i glavna funkcija Sterijinog pozorja, počne da vrši putem razmene, dijaloga, poređenja sa onim civilizacijskim kontekstima kojima pripada naša zemlja, Srbija i Crna Gora. Nijedan identitet, pa tako ni pozorišni, nije predmet muzeološke rekonstrukcije, već umetničke kreacije; on se ne pronalazi, on se stvara... So, let's play identity!
Biljana Srbljanović nije jedini autor koji je na 48. Sterijinom pozorju zastupljen sa dva dela, jer i reditelj Jagoš Marković dolazi na festival s dvema predstavama u takmičarskoj selekciji. Ovaj izbor funkcioniše na dve ravni. On, s jedne strane, ukazuje na stvaralački napredak Jagoša Markovića koji je, u prvom redu, ostvaren u predstavi Skup, nastaloj po tekstu Marina Držića, ali i u predstavama zastupljenim u selekciji ovogodišnjeg Pozorja. S druge strane, prisustvo dva autora sa po dva dela ukazuje na načelni stav da festival takmičarskog karaktera ne treba samo da pruža opšti i „demokratski” presek svih umetničkih tendencija, već da istovremeno treba da doprinosi jasnom uočavanju onih umetnika koji u određenom trenutku ostvaruju najviše domete.
Neke od predstava koje smo već nagovestili, kao i neke druge koje još nisu spomenute, predstavljaju samostalne reprezente određenih značajnih fenomena našeg pozorišnog života. Predstava u režiji Dejana Mijača ukazuje na fenomen trajanja jedne značajne teatarske karijere, što predstavlja „retku zverku” u kulturi diskontinuiteta kakva je, nažalost, naša. Dolazak nove postavke Hasanaginice obznanjuje pak aktuelnu pojavu novog scenskog tumačenja dramskih tekstova jednog od najvećih „savremenih klasika” našeg teatra, Ljubomira Simovića.
Pre nego što pređem na konkretni predlog predstava za 48. Sterijino pozorje, želeo bih još da ukažem na neke odlike koje spajaju sve, ili bar većinu ostvarenja s ponuđene liste. Pre svega, treba jasno naglasiti da svih sedam ponuđenih predstava – bez obzira na njihove finalne domete, koji su neosporno različiti, i na njihove različite žanrovske i stilske predznake – spadaju u oblast „umetničkog teatra”, da sve imaju umetničke, društvene i intelektualne ambicije, da nijedna ne „skreće” u pravcu bulevarskog pozorišta. U vremenima tranzicije, kada je umetnost pred izazovom tržišnih zahteva, ova primarna diferencijacija na umetničko i bulevarsko treba dosledno da se sprovodi, pogotovu na festivalu kao što je Sterijino pozorje.
Bez želje da na silu učitavam nekakvu tematsko-značenjsku sličnost u predložene predstave, čini mi se, ipak, da je zanimljivo ukazati na to da se u nekoliko ostvarenja s ovog spiska može prepoznati tema „krize identiteta”: kriza identiteta jedne zatvorene zajednice u Ravangradu, kriza identiteta čitavog naroda u Hazarskom rečniku, kriza identiteta jedne izgubljene i žrtvovane generacije u Porodičnim pričama, kriza identiteta bivšeg disidenta koji ne može da nađe sebe u dugo očekivanoj slobodi u Supermarketu. Samo na prvi pogled izgleda da se ova tema izdvojila potpuno slučajno, jer treba priznati da živimo u zemlji koja, od početka raspada bivše Jugoslavije, prolazi kroz krizu nacionalnog, državnog i kulturnog identiteta. Ali, zbog ovoga se ne treba preterano uzbuđivati i srditi: ova kriza se može iskoristiti na krajnje pozitivan način ako postane povod za traganje, razmenu, upoznavanje, igru. Identitet se ne iskopava, on se gradi; Vojvodina, Novi Sad i Sterijino pozorje su idealno tlo za takav hrabar i kreativan poduhvat... So, let's play identity!
Upravnom odboru Sterijinog pozorja predlažem da se u zvanični program 48. izdanja festivala uvrste sledeće predstave, i to ovim redosledom:

1. Đorđe Lebović, Ravangrad, režija Dejan Mijač, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad
Brižljivo prateći namere teksta Đorđa Lebovića i superiorno orkestrirajući igru odličnog glumačkog ansambla, reditelj Dejan Mijač diskretno razvija opšti ton predstave od vesele svečarske atmosfere do mračnog i sumornog štimunga koji beskompromisno demistifikuje jedan svet, a to je samo naizgled svet vojvođanskog građanstva s kraja 19 veka, jer je zapravo reč o aktuelnoj osudi „istorijske nemoći” bilo koje zatvorene zajednice.

2. Milena Marković, Paviljoni, režija Srđan Janićijević, Makedonski naroden teatar, Skoplje
Reditelj Srđan Janićijević i grupa mladih glumaca uspeli su da ostvare uzbudljivu i zabavnu predstavu u kojoj su scenski opredmećene žanrovske amplitude komada Milene Marković, od komičnog tretmana različitih društvenih grupacija s gradske periferije do nagle, neočekivane i samo naizgled apsurdne eksplozije nasilja.

3. Jagoš Marković, Govornica, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd
Dramski prvenac reditelja Jagoša Markovića je svojevrsna partitura koja služi samo kao polazište Markoviću-reditelju da kreira, uz nadahnutu saradnju njegovih stalnih glumaca, jedan potpuno samobitni scenski univerzum, neki felinijevski, tužno-smešan svet čiji tipizirano-iščašeni nosioci beznadežno i očajnički tragaju za srećom, smislom, ljubavlju i razumevanjem, dok vreme koje protiče ne donosi nikakve promene, osim biološkog propadanja; spas se javlja u obliku umetnosti, koja jedina ima moć da s distance posmatra, tumači, razume i oprosti sve jade ovoga sveta.

4. Milorad Pavić, Hazarski rečnik, dramatizacija Darko Lukić, adaptacija Livia Pandur i Tomaž Pandur, režija Tomaž Pandur, Atelje 212 i Pandur Theaters, Beograd/Ljubljana
Scenski jezik koji razvija reditelj Tomaž Pandur je nadahnut i maštovit, vizuelno atraktivan i bogat krajnje slobodnim asocijacijama, pa kao takav predstavlja značajan iskorak u jednoj dosta konzervativnoj pozorišnoj sredini kakva je naša, a pored toga, zahvaljujući svojoj baroknoj prenaglašenosti i oniričkim vizijama, u potpunosti odgovara pripovedačkom stilu Milorada Pavića.

5. Biljana Srbljanović, Supermarket, režija Kristijan Benedeti, Teatar   Studio, Pariz-Alfortvil
Predstava je dobar primer veoma tačnog rediteljskog čitanja, u kojem su, zahvaljujući i grupi odličnih glumaca, registrovane sve dramaturške uslovnosti i žanrovsko-stilske odlike ove složene i aktuelne drame o bivšem istočnoevropskom disidentu i emigrantu koji nema snage da se iščupa iz svoje prošlosti, tog jedinog oslonca njegovog mizernog identiteta, i prihvati toliko željeni, a zapravo ni malo idealni „vrli novi svet” zapadne Evrope.
 
6. Biljana Srbljanović, Porodične priče, režija Gabor Rusnjak, Pozorište Čiki Gergelj, Kapošvar
Mladi reditelj Gabor Rusnjak smešta „porodične priče” Biljane Srbljanović, priče o deci koja, igrajući se porodice, rekreiraju prizore nasilja iz stvarnog života Srbije devedesetih, u prazan i ispucao bazen, metaforični prostor jednog razrušenog sveta, i oživljava ih silovitom igrom mladog ansambla koja dočarava oprečne žanrovske predznake i emocionalna stanja ovog komada –  izrazitu surovost i punokrvnu komiku.
 
7. Ljubomir Simović, Hasanaginica, režija Jagoš Marković, Narodno pozorište, Beograd
Reditelj Jagoš Marković relativizuje filozofske i društvene aspekte velike drame Hasanaginica Ljubomira Simovića i fokusira njenu intimističku tematiku, priču o tragičkom nesporazumu između dvoje ljubavnika, što postiže sredstvima scenskog asketizma, s praznom platformom označenom samo nekim drevnim i univerzalnim simbolima (vatra, zemlja, kamen), ali i pomoću naglašene glumačke emocije.

Pored ovih sedam predstava, još nekoliko ostvarenja ušlo je u uži izbor, ali ih, ipak, nisam uvrstio u repertoar zato što nisu svi njihovi aspekti bili na istom nivou: ili glumački ansambli nisu bili ujednačeni, ili režija nije uspela do kraja da prevaziđe manjkavosti teksta, ili su, naprotiv, vrednosti teksta bile ugrožene neadekvatnom režijom i glumom. U ovu grupu spadaju predstave Narodni poslanik Branislava Nušića iz Zrenjanina, Bliže zemlji Željka Hubača iz Plovdiva, Fantomi Jelene Kajgo i Šine Milene Marković iz Beograda.

Upravnom odboru Sterijinog pozorja predložio bih, takođe, da se ove godine organizuje informativna selekcija koja bi bila u direktnoj komunikaciji sa 11. međunarodnim simpozijumom pozorišnih kritičara i teatrologa, tradicionalnom festivalskom manifestacijom. Pošto je tema Simpozijuma Nova evropska drama: umetnost ili roba? predlažem da se organizuje program sastavljen isključivo od domaćih predstava rađenih po ovom, najnovijem trendu evropske dramaturgije.  Na ovaj način, sa stranim predstavama po domaćem tekstu u takmičarskoj selekciji i domaćim predstavama po stranom tekstu u informativnoj selekciji, ostvario bi se dragocen dijalog kultura, što bi bilo potpuno u skladu sa konceptom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja i njegovim sloganom.