(...) Naslov simpozijuma implicira da je komercijalni profit nedostojna motivacija umetnika i da, naravno, ako umetnik samo želi da zarađuje novac, onda bi on ili ona trebalo da potraže neki drugi posao.  Ako žive u nekoj novčanoj ekonomiji, profesionalni umetnici moraju da nađu finansijsku potporu sa neke strane, bilo od države ili od publike.  U oba slučaja, oni prodaju svoje veštine i viziju kupcima.  Osnovno pitnje je da li je država bolji kupac od publike?  Poznate su nam svima opasnosti i jednog i drugog sistema.  Prodajući svoj proizvod ministarstvu kulture, preti nam opasnost političke cenzure i opšte usporovanje aktivnosti zbog birokratije.  Ako prodajemo na tržištu, preti na rizik jeftinog populizma koji želimo da izbegnemo.
Nije potvrđeno sa sigrunošću da su državne dotacije bolje u principu nego li prihod sa blagajne ili privatni sponzori.  One neće doneti više novca.  U kapitalističkom društvu, mogu doneti i manje.  Državne dotacije odbijaju investitore a cene karata su veštački niske.  One ne dovode nužno do viših standarda.  Mogu dovesti i do nižih, ako minitarstvo kulture očekuje političke usluge.  Takođe nužno ne daju umetnicima više slobode.  Mogu je imati i manje.  Međutim, ovakva poređenja dovode do pogrešnih zaključaka, jer argumenti za ili protiv državnog patronata zavise od toga kako je društvo ustrojeno kao celina, a ne samo od položaja pozorišta unutar njega.
U društvima od gore-prema-dole sa takozvanim dirigovanim ekonomijama,  gde vlasti preuzimaju ekonomske i upravne ingerencija, državne dotacije za umetnosti su neizbežne, kako bi umetnosti uopšte opstale.  U društvima od dole-prema-gore sa tržišnim ekonomijama, državne dotacije slabe i mogu čak i da ozbiljno naškode ekonomskom opstanku umetnika.  Ne postoji neki određeni način na koji neko društvo može brzo i bezbolno da pređe sa dirigovane na tržišnu ekonomiju.  To je jedna od lekcija koju možemo da izvučemo iz poslednjih petnaest godina.
Druga lekcija je da tokom bolnog procesa tranzicije, pozorišta i druge umetničke grupe su među onima koji najviše pate.  Širom centralne Evrope postoje ogromna pozorišta sa velikim ansamblima, po modelu nemačkog državnog pozorišta,  gde nema novca ni za šta drugo sem održavanja zgrada.  Ona ne mogu postati komercijalna, ili komercijalnija, preduzeća kako im često savetuju zapadni stručnjaci za menadžment.  Ona mogu postati društveno korisnija tokom procesa tranzicije i tako bolje opravdati svoje dotacije; ali to je još uvek kratkoročno rešenje.
U budućnosti, verujem da bi trebalo da uvek imamo na umu principe fleksibilnosti, raznolikosti i nezavisnosti.  U praktičnm pogledu to kao prvo znači da gde god je to moguće pozorišni ansambli ne bi trebalo da nose teret ogromnih zgrada.  Njihovi prihodi ne bi trebalo da budu vezani troškovima održavanja zgrada.  Trebalo bi ih podstaći da idu na turneje, da daju predstave na razičitim mestima, da prave filmove i videa i da podučavaju.  Lokalne vlasti bi trebalo da održavaju zgrade i da u njih pozivaju ansamble na kraće ili duže sezone.  To bi trebalo da postane standardna praksa.
Kao drugo, pozorišni ansambli bi trebalo da misle o državi, bilo da su to ministarstvo kulture i loklane vlasti, kao kupcu.  Država može da bude cenjeni kupac, čak i privilegovan, ali ne i jedini.  Kad god ansambl postane zavisan od jednog izvora prihoda, on gubi svoju sposobnost da se prilagodi zahtevima tržišta.  Mecena, bilo državni ili privatni, koji poveruje da vam je jedini izvor prihoda, postaje škrt i ćudljiv.  Ansambl bi uvek trebao da se potrudi da u pregovorima ostvari povoljne uslove za sebe, ali mali je broj takvih koji to jesu i koji to urade.
To znači da bi pozorišni ansambl trebao da se potrudi da se postavi centralno na tržištu, a ne periferno.  Neki se pozorišni ansambli radije okreću studentskoj publici ili srednjem staležu, ili politički uticajnim ljudima, i neko kratko vreme, ovakve taktike mogu da deluju.  Procesi drame, međutim. nisu ograničeni na jedan sektor zajednice.  Svi mi u svojim glavama igramo pozorišne komade koji su odraz situacija sa kojima se suočavamo u stvarnom životu.  To je neka vrsta psihološke pripreme, kao i neka vrsta katarze.  To je nešto što je nadživelo hiljade različitih društava i hiljadama godina.  Neće nestati tokom našeg životnog veka.   Ono što moramo da uradimo je da nađemo odgovarajući oblik pozorišta za naše doba u tranziciji.  Zato se nalazimo ovde-u Novom Sadu-i na kugli zemljaskoj.