(...) Izražavaju duh vremena – napisao je o brutalistima Majkl Koveni (Michael Covenney) u recenziji posle prapremijere „Shopping and fucking” Ravenhila. Međutim, Pšemislav Čaplinjski (Przemyslaw Czaplinski) – poljski kritičar i istoričar najnovije književnosti – videvši poljske postavke komada Kejn i Ravenhila, smatra da su to „konformistički i konformizirajući autori”. Zašto? Pre svega zato što, sugerišući nam društveni stav, prilagođavaju tekstove pogledu na svet masovnog društva i masovne komunikacije (dakle, nije greh „predstavljanje sveta”, nego hipokrizija). „Brutalisti – piše – iako prikazuju dno i marginu društvenog života, simuliraju socijalnu angažovanost  i zahvaljujući tome i nama stvaraju mogućnost da igramo prividnu zabrinutost”. Ostali gresi tzv. brutalista – podsećam da referišem jednu od najživljih diskusija koje se trenutno vode u Poljskoj o umetnosti – su sledeći:
- interesuju ih isključivo krajnosti (ako nema idile mora biti apokalipsa), dakle socijalna patologija (Pšemislav Čapljinski je za to skovao termin „socioza”);
- pretvaraju komunikacijsku patologiju u savez sa gledaocem; sve probleme svode na problem sile;
- zlo u njihovim komadima je tako monstruozno da se osećamo smireni (pa mi nismo takvi, ne ubijamo, ne silujemo i ne vršimo samoubistva, osećamo se oslobođeni pažnje);
- onemogućavaju nam da vidimo malo zlo, štaviše – dozvoljavaju da naša „normalnost” postane norma. Oni drugi su loši, dakle – mi sa svojim malim gresima smo dobri;
- podržavaju u nama izolacijske stavove, jer nas primoravaju da se poistovećujemo sa psihičkim bolesnicima, sa preosetljivima ili obespravljenima;
- onemogućavaju nam dijalog, jer bandite treba izbegavati, degenerike tolerisati, dakle oko nas su ili slabiji (bolji) od nas, ili jači (gori);
- opravdavaju našu pasivnost, jer slabijem se ne može pomoći;
- pretvaraju pozorište u publicistiku.
To nije istina, odgovaraju drugi. U toj argumentaciji pobrkani su gnev i uzvik očaja. Konformizam dramskih pisaca ne odnosi se na sugerisani društveni stav. Pre će biti da se odnosi na  odsustvo bilo kakvog društvenog stava. Komadi koji pripadaju dramaturgiji, o kojoj se ovde radi, predstavljaju metaforu egzistencijalnog položaja savremenog čoveka. Ne stvaraju privid društvenog angažovanja, nego jednostavno nisu društveno angažovane. Grozna, perverzna, brutalna svakodnevica junaka tih drama treba da bude metafora sveta bez vrednosti, metafizike i cilja, a ne interventni materijal za društveno pozorište.
Depresija – tvrde polemičari – nije propusnica u književnost ili u pozorište. Ne treba brkati pozorište i bolničku sobu, hospicij, kabinet psihoterapeute i ispovedaonicu. „Ponekad moramo da siđemo u pakao u mašti da ne bismo stigli tamo u stvarnosti” – odgovara na to Sara Kejn. Njene drame ne otkrivaju ništa novo, ali pokazuju ljubav i patnju na način nepoznat pozorištu. To je svedočanstvo, vrlo specifično svedočanstvo,  o onome što još ne znamo o vlastitim doživljajima. Najstrašniji, u najvećoj meri uznemirujući glas generacije. Drame Kejn su prelomne, zahvaljujući sudaru istančane poezije sa brutalnim realizmom – dodaju drugi. Njene drame nas uče zašto je potreban Bog. Brutalizmi i koncentracija okrutnosti u tim komadima vrše funkciju „efekta otuđenosti”, izbacuju gledaoca iz automatizma percepcije, iz ravnodušnog konzumiranja. Dotiču najintimnije sfere čovekovog života koje nisu bile predstavljane u pozorištu. Postoji takva sfera glumačkih postupaka na sceni čije narušavanje uzrokuje da pozorište prestaje da bude pozorište, nego postaje ring, arena – viču zabrinuto treći. Pravi bol, pravo izlučivanje i pravi seks krše konvencije teatra. Otrovi kojima nas nova dramaturgija truje ne potiču iz života – jer ljudi nisu loši nego samo bivaju takvi – nego iz kolektivne mašte savremenih umetnika koji se trude da opišu svet, podležući modi glorifikacije cinizma, nihilizma i ružnoće, zla, besmisla i okrutnosti. Drame Sare Kejn nisu samo brutalnost i nasilje, nego i ljubav, i osetljivost. Važnije je koliko daleko je neko otišao u šokiranje, nego ono šta umetnik ima da kaže. To je angažovana umetnost, koja eksploatiše jedino estetiku krajnjih emocija. Ona je kao kuga. Katalizira i prečišćava. Prema Sari Kejn čovek je snop nagona koji pokreću telo koje apsorbuje i izlučuje. Kejn piše o ljubavi i požrtvovanju, a ne o tucanju. Našavši se licem u lice sa premorenošću naših mozgova, umetnici moraju da stvaraju u senzacionalnom stilu, kratko i dramatično. Njihove drame, egocentrične i autodestruktivne, izražavaju bol i patnju. Čak će i vulgarni televizijski programi jednoga dana vršiti funkciju ogledala; ugledaćemo u tom ogledalu sive, izgubljene mediokritete bez perspektive. Efekat ogledala će proraditi. Ogledalo će nas spasiti.

Toliko je mišljenja izazvanih pozorišnim – to je važno – realizacijama komada o kojima ovde govorim, u Poljskoj i to, kao što vidite, međusobno protivurečnih. Oko čega se, dakle, vodi diskusija? Najuopštenije govoreći – oko toga šta je pozorište i da li u njemu obavezuju nekakve zakonitosti i konvencije, i oko toga da li komadi tzv. novih brutalista obnavljaju našu osetljivost, razaraju našu ravnodušnost, prekoračuju naše iskustvo i nalaze novi jezik sporazumevanja sa primaocem. U to poslednje nisam tako sigurna kao u to da brutalisti sigurno nisu otkrili pakao, nego su se u najboljem slučaju tamo vratili. Takve polemike u sferi umetnosti obično počinju onda kada smo bespomoćni, kad ne razumemo jezik na kojem nam se govori, kada iglica kompasa koja nas vodi do pravog umetničkog dela počinje da ludi. Tada se treba setiti šta govore mudraci. (...)