(...) Ako izaberem kao kriterijum za definisanje nove drame ovaj senzibilitet prema nedostatku senzibiliteta, mogu da izvedem zaključak koji iznenađuje-prve „cool” drame nastale su u bivšoj Čehoslovačkoj već kasnih osamdesetih godina.  U to vreme je naša pozorišna kultura bila možda jedna od najizolovanijih u Evropi i nije se mogao zamisliti nikakav uticaj sa zapada.  1988. godine napisane su dve drame koje su nebrojeno puta postavili mladi ansambli tokom sledeće decenije:  u prvom slučaju radilo se o mladom sinu jednog disidenta (kasnije zameniku Predsednika vlade) Tomáš Rychetský, The Innocent are Innocent(Nevini su nevini). Dva mlada čoveka igraju međusobno i sa ljudima koji ih okružuju grube igre koje su na rubu samouništavanja.  Drugi komad, Mother (Majka), spojio je dela socijalističkog realizma i ekspresionizma u jedan čudovišni Grand Guignol u kome iz beznačajnog razloga glavni lik postepeno ubija celu svoju porodicu, a napisao ga je bibliotekar i reditelj amater iz Brna, koje je kasnije postao najuspešniji češki reditelj devedesetih-- Antonin Pitinski (Antonín Pitínský)  Dok je drama Majka izgledala kao nastavak snažnog grotesknog pravca u češkom pozorištu tokom takozvanog perioda normalizacije, Nevini su nevini je bez ikakve sumnje „cool” drama pre svoga vremena.  A to delo nije bilo usamljeno.  U anonimnom takmičenju za nagradu Alfréd Radok „čudni tekstovi” koji su i po nekoliko godina čekali na premijeru izvan zvaničnog pozorišta redovno su se pojavljivali i često osvajali nagrade – na primer,  Joan of the Park (Jovanka Parkovska) Davida Drabeka (David Drábek) (1994), A Little Pitfall (Mala prepreka) Marketa Blahova (Markéta Bláhová) (1995), Dad Scores (Tati se posrećilo) Jiržija Pokornog (Jirí Pokorný) (1997)…
Samo je relativno kasni dolazak britanske, nemačke kao i srpske „cool” drame (Rejvenhilov Faust   postao je Drama godine 2000., Marberov komad Closer je godinu dana kasnije postigao uspeh kod gledalaca u Pragu) u očima publike opravdao ovaj pravac češkog eksperimentisanja.  „Čudni češki komadi” i česke produkcije stranih „cool” drama su se, međutim, donekle razlikovali od poimanja ove koncepcije u svetu: više nego igde u njima je bilo tragova nadrealizma, ili barem metafora-kao i, takođe, više humora.  ne samo specifičnog prostog lokalnog humora, već i humora inspirisanog kultnim američkim piscima kao što su Bukovski (Bukowski) i Vonegat (Vonnegut) , i filmskim režiserima Alenom (Allen) i Tarantinom (Tarantino). Uticaj flima se odražava u najuspešnijem češkom komadu decenije koja nesumnjivo pripada „Novoj evropskoj drami”.  Autor drame Tales of Common Madness (Priče običnog ludila)(Drama godine 2001.) je jedan od najuspešnijih čeških filmskih režisera, nekadašnji secnarista, Petr Zelenka. Za njega se sigurno ne može sumnjati da se „poveo za modom”: njegov diplomski rad, do sada nesnimljeni filmski scenario Blue Movie (Plavi film) (1992) već nosi sve oznake „cool” drame.
U ime češke grane Nove evropske drame i u svoje ime, mogu jasno da odgovorim na pitanje koje postavlja tema 11. međunarodnog simpozijuma u Novom Sadu i to na ovaj način: Nova evropska drama se u našoj zemlji može smatrati robom samo od strane neobrazovanih i uskogrudih kritičara.  Njena umetnička vrednost u direktnoj proporciji zavisi od talenta i sposobnosti njenih stvaralaca i tumača.