(...) Kako se gleda na novu evropsku dramu u Britaniji? U najgore slučaju nema nikakvog gledišta, u najboljem smišljeno zapostavljanje. Mogu li ovo da potkrepim? Samo u Londonu postoji 47 pozorišta u Vest endu, 22 of-Vest end pozorišta i 36 frindž pozorišta. U koliko njih se prikazuju inostrane drame? Spisak trenutno čine, na Vest endu: Kroz lišće Krojca, Ples smrti Strindberga i Tako je (ako vam se tako čini!) Pirandela. Istina Ibzenov Brand je u probama, i postoje planovi da se prikaže Majstor zidar. I to je, verovali ili ne, dobra situacija. Skoro deceniju, samo je Jasmina Reza (Yazmina Reza) nudila alternativu mjuziklima i prosečnom građanskom materijalu iz srednje Engleske na velikim scenama. Skoro je nepojmljivo da se drama živog autora, Krojca, prenese sa frindž pozornice u Vest end pozorište. Na drugom mestu, imamo na of-Vest end izuzetno prisustvo Kaligule i Žene iz mora - obe pogodne za zvezde - i starog poengleženog Fejdoa, Lovac. I na frindžu situacija jedva da je bolja, ali tamo možete videti Anujev Orkestar (dramskog pisca, koga, uzgred, nikada nije prikazalo moje pozorište) u sali iznad jednog paba, Ines de Castro, Služavke od Ženea i Krajnosti Viljema Mastrosimona (William Mastrosimone) – i u ovom slučaju, nova drama iz osamdesetih! Jednostavno, savremena evropska drama se ne prikazuje.

Zašto je to tako? Zato što, uprkos najboljim naporima proevropskih pozorišnih stvaralaca u Britaniji-i među njima se ističe pozorište Rojal kort – uopšteno govoreći, kao nacija naši pogledi su još uvek upereni ka zapadu pre nego ka istoku. Najveći deo novih drama koje nisu domaće dolaze iz Amerike. I pod tim ne mislim na američki kontinent: tu ne uključujem Kanadu (uprkos činjenici da se Moris Paniš (Morris Panych) daje iznad jednog bistroa negde u severnom Londonu) i sigurno ne mislim na južnu i centralnu Ameriku. Mogu da svoj pogled ograničim na osam kvadratnih milja ostrva Menheten: Tony Kushner, Neil Labute, Stephen Adly Guirgis itd. To su američki glasovi koje slušamo. Čak i genijalni dobitnik nagrada Naomi Wallace je ograničena da se igra u sali sa šezdeset sedišta u južnom Londonu, njena drama Trestle at Pope Lick Creek.
Otkud to? Postoji vic koji se priča u Britanskom savetu: kako zove čovek koji govori tri jezika? Odgovor: Trojezičan. Dva jezika? Dvojezičan. Jedan jezik: Englez. Neću da razmatram da li je to pitanje ksenofobije ili slabog obrazovanja ili pogrešno osećanje superiornosti ali je istina da smo, kao nacija, slabo opremljeni da slušamo ili cenimo-bilo jezički a često i kulturno-radove naših suseda u Evropi. To bi trebalo da bude nacionalna sramota. Još i gore, zbog toga smo i siromašniji. Delom kao odgovor na to siromaštvo pre nekoliko godina je Studio zamislio projekat nazvan Kanali (Channels), tako nazvan zato što je bio pilot projekat sa francuskim kolegama (i, uzgred, delom i finansiran od strane Francuza).

Imajući u vidu naš nedostatak dramskih pisaca lingvista i naše politike da pripremamo verzije uz pomoć književnog prevodioca i dramskog pisca, krenuli smo da identifikujemo savremene francuske dramatičare čija dela bismo mogli da prevedemo prvo kao književna. Na osnovu toga, britanski dramski pisac početnik u prevođenju pozvan je na kratak pridruženi status u Studiju da uradi verziju francuske drame. Po završetku, francuski dramski pisac je pozvan na kratko vreme u Studio gde su se sreli sa Studio dramskim piscem koji je zatim završio svoju verzije francuskog teksta na engleskom. Rezultat su bila pet javnih čitanja prošlog leta u Nacionalnom pozorištu, od kojih dva dovela do scenske postavke u drugim pozorištima. U isto vreme, naši francuski partneri MEEC, su naručili francuske prevode britanskih dramskih pisaca kao što su Gregory Burke, Mark Ravenhill i Richard Bean za čitanje u Comedie Francaise. Francuski i britanski dramatičari su postali prijatelji, jedan drugog posećuju sada i prevode i međusobno se promovišu.
Uspeh projekta je takav da smo ga proširili da uključi partnere iz Italije, Austrije, Francuske i Argentine, a nadamo se da ubuduće koristimo formulu za projekte sa Mađarskom i nadamo se sa Srbijom i Balkanom. Nadamo se da ćemo ovim procesom kulturne razmene istovremeno promovisati stranu dramu u Ujedinjenom kraljevstvu kao i britansku dramu u inostranstvu. Postepeno, nadamo se da ćemo izmeniti stanje stvari, ali pomalo poput našeg nacionalnog otpora evru, mislim da će biti potrebno vremena da to zaživi. Sva je sreća, nismo sami u ovom izazovu. Kao što sam napomenuo, postoje neka pozorišta--često of-Vest end statusa i obima-koja prikazuju savremena inostrana dela, a što je još važnije, postoje druga velika pozorišta sa politikom internacionalizacije. Ključno među njima je pozorište Rojal kort koje je uvek bilo tiho međunarodno od svojih najranijih dana kao Ingliš stejdž kompani. Osim redovnih predstava tokom 50tih i 60tih Brehta, Beketa, Friša, Ženea i Joneska oni su tokom poslednje decenije, u svojoj letnjoj školi radili sa piscima širom sveta. Štaviše, ovaj rad i plaćanje drama iz inostranstva doneo je da smo nedavnih godina imali sezone čitanja kao i scenskih postavki dela iz Brazila, Rusije i Nemačke, kao i internacionalizaciju ka dramama iz Indije, palestine i kube, da pomenem samo tri zemlje.
Što se mene tiče, ako je sreda, verovatno vodim radionicu u Ipsviču ili Saton koulfildu jer ne možemo zanemariti veliku glad dramskih pisaca da im dela budu izvedena, iz koje god zemlje oni poticali.