S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

48. Sterijino pozorje - intervjui sa nagrađenima
Intervju: Biljana Srbljanović
Ne volim  da ljudi čitaju to što pišem

 

Ovo je neka formalna situacija, sad ste dobitnik Sterijine nagrade itd, itd... Osećanje prema tom odličju kreće od ignorisanja do ponosa? Vi?
Prvi put sam učestvovala na Sterijinom pozorju s Beogradskom trilogijom, predstavom Jugoslovenskog dramskog, koju je režirao Goran Marković. To je bila stvarno lepa predstava, još uvek je, zapravo, i dalje je na repertoaru. Ipak, te godine smo prošli loše, nismo dobili ništa. Niti jedan glumac, od jedanaest fantastičnih... Nezvanično nam je dato do znanja da treba da nam bude čast sto smo uopšte pozvani u konkurenciju. Već sledeće godine, mislim 1997. ili 1998, Jagoševe Porodične priče Ateljea 212 dobile su gomilu Sterijinih nagrada, među njima i ja za dramu. Tada već nisam bila na Festivalu, imala sam neka druga posla, upravnik Cvetković je nagradu primio u moje ime. Od tada više nisam odlazila na Pozorje, osim jednom prilikom na Simpozijum, koji je napravila Aleksandra Jovićević. Ona je, zahvaljujući svom međunarodnom ugledu, uspela da u nekakvoj groznoj godini totalne izolacije i jezivog pozorišnog i svakog drugog života, ipak okupi svetski poznate teatrologe. Sada sam, ponovo, otišla na Pozorje, pre svega zato što javno i otvoreno čvrsto verujum u novu koncepciju koju sprovodi selektor Medenica, koji pokušava da ovom festivalu povrati značaj koji je imao nekada, kada su umetnički direktori, birani na četiri godine, imali veće ambicije i mogućnosti za rad i prosto su mogli ozbiljno da koncipiraju ovu manifestaciju. E sad, usput, kad sam ponovo dobila tu nagradu, bila je zgodna prilika da spustim gard i da se obradujem.

Koliko zdušno ste učestvovali u samoj ceremoniji uručenja?
Nisam osoba koja ume da prigrli ceremonije, mislim da sam pristojna i tako to i shvatam, kao trenutak u kojem se treba pristojno ponašati, reći nešto prigodno, nasmešiti se i udaljiti pre nego što ljudima dosadite. Ja sam svoju Sterijinu nagradu posvetila beogradskom Supermarketu, koji je prošle godine učestvovao sasvim neuspešno, iako je to, po mom mišljenju, bolja predstava od francuske, i posebno Predragu Ejdusu koji je tu nagradu za ulogu Lea Švarca zasluzio više od svih nas, ali je nije dobio. Zbog prilike da to javno kažem na sceni SNP-a, na večeri dodele, vrlo radosno sam učestvovala u ceremoniji.

Jeste li imali nove cipele za tu priliku?
Jesam; sad, nisu baš kupljene za tu priliku, ali su imale svoj premijerni izlazak iz kutije. Tih dvanaest santimetara potpetica su me lišili treme od scene, pošto sam morala da se koncentišem da hodam pravilno.

Iskreno - Pozorje i Vi?
Ove godine, Pozorje je  formulisano kao ekstrainovantno – nadam se da je tako i bilo?
Bizarni detalj da u razgovoru za Scenu povodom te nagrade govorimo i o mojim cipelama, iako efemeran, ipak ilustruje potres koji se dogodio na Pozorju i koji, što je još važnije, tek počinje. Mislim da je Ivan Medenica, svojom ambicijom – ali ne onom ličnom, već ambicijom da taj festival zaista postane relevantan u širem okruženju, uspostavio jedan novi kontekst. Neko mnoštvo mladih, talentovanih, urbanih ljudi i u publici i na sceni, iz različitih ličnih, nacionalnih i pre svega umetničkih polazišta, skupilo se tamo i napravilo neku vrstu potresa, neka nova energija je procirkulisala i prosto sam se osećala kao na bilo kom svetskom festivalu.

Srbija je spala na jedno veliko dvorište, a festivali imaju  birokratski aparat kao da je ona pola Evrope; zar nemate utisak da se takmičite sa samom sobom?
Moje ovdašnje predstave zapravo veoma retko učestvuju na domaćim festivalima, mislim da osim Budve jednom, i čini mi se nekog Šapca i Užica ili tako nešto, nismo nigde posebno učestvovali, niti jedna od dosadašnje četiri moje domaće predstave. A festivala ima gotovo dvadeset, tako da nije to neko moje veliko prisustvo. Posebno ako se uzme u obzir da nagrade retko dobijamo, što stvarno i nije važno. Važno je da pozorišni život ove zemlje dobije neko ozbiljnije obličje, pa da samim tim beznačajne manifestacije budu prepuštene beznačajnim dometima, a da se energija i pažnja fokusira na nekoliko, s umetničkim kredibilitetom i potencijalom. Ne znam zbog čega ta poplava festivala, manifestacija, čak je i prevelika produkcija, za moju ličnu meru.
Za mene postoje Bitef i Pozorje i basta. Znam da zvuči konzervativno, ali  - pa šta.

Hajdemo sad dalje od Novog Sada; bili ste na letovanju u Crnoj Gori? Jeste li otišli do Budva Grada teatra?
U Crnoj Gori letujem kod prijatelja u Boki, gotovo svake godine, makar nekoliko dana. Tamo ne radim ništa, osim što jedem, spavam, jedrim na dasci i družim se s njihovom, sada sedmogodišnjom kćerkom Ljubom, kojoj sam i inače posvetila Porodične priče. Kad sam to pisala, Ljuba je bila beba i ja sam stalno imala na umu nju i kakav joj mi to svet ostavljamo, ona je bila moja ogledna publika, onaj jedan gledalac kome se obraćam. Svake godine se tako s njima potpuno resetujem i mirno smišljam nešto novo što bih napisala, a da me pred Ljubom ne bude sram.

Letujete li „čisto”, hoću reći bez rada, bez ijednog reda?
Na moru samo čitam, uglavnom romane, iskoristim priliku da „pokrijem” godišnju produkciju, za koju nikada nemam vremena tokom godine. Ipak, ne mogu da se pohvalim da sam pročitala nešto posebno zanimljivo, osim knjige Borisa Miljkovića, koja je izuzetna. Od ostalog ne bih znala ni šta sam sve tačno pročitala, toliko nikakav utisak to nije ostavilo na mene.

Čeka li neko na Vašu novu dramu?
Sad sam u onoj svojoj čuvenoj širila-sam-zenice fazi, vadim se na sve one dečje izgovore, moja agentkinja i minhenski Rezidenztheater bi da me se dočepaju zbog probijanja svih mogućih rokova za nekakav komad koji su poručili, a čiju poslednju verziju nikako da predam.

U kojoj tematici ste sad? S obzirom na to da volite vesterne možda biste, posle svih realnih događaja, Srbiju mogli smestiti u neki takav kontekst?
Ja sam, generalno, u veoma negativnoj fazi što se pisanja za pozorište tiče. Mislim da je nastalo  vreme u kojem mi sve što vidim deluje kao neozbiljno glupiranje grupe infantilnih ljudi, u koje ubrajam pre svega sebe, a sve to namenjeno drugim infantilnim ljudima u publici koji bi, kao da poveruju, da je to što gledaju stvarno nešto važno. Jednostavno, malo bih da promenim. Da radim nešto drugo, da gledam nešto drugo, da me sekira nešto drugo.

Kažem Srbija, a tu je i Crna Gora? Volite li svoju novu zemlju? I njen naslov?
To trapavo ime konačno nam je pružilo priliku da se izjašnjavamo kao ljudi koji pripadaju gradu u kojem su odabrali da žive, jer je lokalpatriotizam ipak najjače osećanje koje čovek na tu temu može imati. Tako da sada, konačno, kad me i ako pitaju odakle sam – prosto kažem: iz Beograda, i super mi je.

Amerika II – režira Dejan Mijač; velika iščekivanja i za Vas i za njega. I velika iščekivanja za ostale?
Ne znam ko ima ta velika iščekivanja, to je jedan normalan komad koji jedan veliki reditelj režira u velikom pozorištu, s velikim glumcima i umetničkim saradnicima. Ja nemam nikakva iščekivanja, meni je dovoljno da su oni to uopšte uzeli da rade.

Šta kaže Ostermajer na  Ameriku II? Ili  je već  radi?
Ne zna se. Nastala je neka komplikacija kad će to biti i da li, na kraju, baš tamo, jer kad se u pitanje pozorišta umešaju finansijski direktori, menadžeri i agenti, onda to već nema mnogo veze s onim od čega je počelo. Ja volim da pišem za Ostermajera, mislim da on voli kako ja pišem, ali to ne znači da se time stiču svi uslovi da svaki put sarađujemo. Videćemo.

Teško je doći do teksta Vaših komada pre izvođenja. Smatrate da, izuzev ekipe koja radi predstavu, ostali nemaju potrebu da ih čitaju?
Nije to. Ja sam veoma sujeverna osoba, osećam da, ako se uključi previše ljudi, to opterećuje sudbinu predstave, osim toga imam sumanuti stid od sopstvenih reči, pa gledam da što je  moguće više odložim trenutak kada komad vide ili pročitaju i drugi. Znam da zvuči paradoksalno, ali ne volim da ljudi čitaju to što pišem.

Još izvan politike, jednim čulom ipak pratite sva njena  strujanja i reagujete veoma javno. Niste se umorili od tog stanja stalno otvorenih očiju i ušiju dok se okolo svi prave da ništa nisu videli, čuli?
Danas, na 37C u beogradskom hladu, dok ovo pišem, upravo sam se vratila iz Suda. Vraćam se od sudije za prekršaje, pred kojim sam okrivljena da sam bila „drska i bezobrazna” prema policajcu na aerodromu i time narušavala javni red i mir. Ja sam, naime, veoma glasno, možete samo zamisliti kako, protestovala kada je, na očigled stotine ljudi, policija bez kontrolisanja pasoša propustila voditeljku Pinka i njenu punačku sponzorku, takođe lice poznato s ovog kanala. Jedina, naravno, od svih putnika, smatrala sam da je prošlo vreme otvorene korupcije policije i da kao građanka imam pravo da pitam uniformisano lice, u trenutku dok vrši nešto nezakonito – zašto to radi i dokle misli da se tako bezočno ponaša. Sponzorka i sponzoruša su, naravno, prošle, a ja sam „popila” prijavu kod sudije za prekršaje, gde i dalje isterujem pravdu. Danas, na tih 37C, mislim se da li bi bilo bolje da sam ćutala ili platila hiljadu dinara kazne za narušavanje reda i mira, ako je to cena po kojoj mogu nešto javno da kažem, da li je bilo šta bolje od ove situacije u kojoj se mlatim i dalje po Sudu, s ljudima koji, na primer, voze pijani ili pišaju na ulici, a s kojima sam u jednakom prekršaju. Ali ja nisam ćutala, nego sam odlučila da isterujem pravdu, po cenu sopstvenog vremena i nerava. Eto, to je moja politička aktivnost.

Da li je vaš naredni komad o umoru?
Nisam sigurna da ću više pisati komade. Možda nešto drugo, a možda ništa. Umorna sam.

Razgovarala Branka KRILOVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >