S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

48. Sterijino pozorje - intervjui sa nagrađenima
Intervju: Kristijan Benedeti
Bog je mrtav, čovek još nije rođen

 

Kristijan Benedeti, francuski reditelj koji je ove godine stigao na Sterijino pozorje da bi predstavio svoje viđenje SUPERMARKETA Biljane Srbljanović, potpuno je očarao novosadsku publiku i žiri, a poene je pokupio i na domaćem terenu na koji se iz Novog Sada vratio sa specijalnom Sterijinom nagradom za režiju.
Benedeti osvaja nekako neosetno, tako da posle petnaestak minuta razgovora imate utisak da s njim delite neke daleke, drage uspomene. Elokventan i šarmantan, ne libi se da otvoreno govori o svojim stavovima: packe deli ravnopravno kvazidemokratama, nedemokratama, onima koji ne znaju s koje pozicije nastupaju, kako domaćima na domaćem terenu, tako i gostima i to u gostima.
Ovaj razgovor s njim ugovoren je, inače, još one noći kada su iščekivani rezultati glasanja žirija. Benedeti se tada, na stepeništu Srpskog narodnog pozorišta, donosiocu radosnih vesti „zakleo na vernost” oličenu u reči poznatoj pod imenom „intervju”! Dotični sledi:

Susret s Biljanom Srbljanović?
S tekstovima Biljane Srbljanović sreo sam se u Rumuniji kao član žirija na festivalu Piatra Neamt. Nakon što sam video PORODIČNE PRIČE i BEOGRADSKU TRILOGIJU predložio sam članovima žirija da joj damo nagradu za ove dve predstave, iako običaj tog Festivala nije da nagrade dodeljuje autorima. Tada mi je rečeno da je Biljana napisala još dva teksta koje sam po povratku u Francusku pročitao i odmah odlučio da postavim SUPERMARKET. Pošto je videla predstavu, Biljana je prihvatila da postane „pridruženi autor” pozorišta koje vodim (Theatre Studio, Alfortville, Paris; prim. S. M.).

Biljana odranije i Biljana u „Americi, drugom delu”
Prvo što me je privuklo njenom pisanju jeste ona sama. Ta žena ume da piše. U BEOGRADSKOJ TRILOGIJI detalji koji su me opčinili jesu atmosfera Božića, kraja i početka godine, gubitak sebe... U PORODIČNIM PRIČAMA to je gubitak nevinosti, svesti, repera. U PADU gubitak razuma, smisla, granica onoga što nas čini ljudskim bićima. U SUPERMARKETU, toj vitrini, trgovini, laž svih i samog sebe, gubitak pamćenja, smisla. U komadu AMERIKA, DRUGI DEO sve se ponovo tu sliva i meša u užasnom vrtlogu, a gubitak ravnoteže tu je poguban. U replici na kraju komada, Leo Švarc kaže da mora otići u Ameriku jer je tamo sve drugačije, tamo si kao svi ostali jer su tamo svi odnekud došli. U drugim komadima Biljana govori o sukobima u kojima je Amerika odigrala ulogu meke, zemlje koja prima imigrante. Leo u SUPERMARKETU ide uprošćavanju svojih korena – Crnojević, Schwarz, Black. Da bi ušao u Ameriku nije ti potrebna samo viza nego i čitav jedan obred pročišćenja. Amerika prima samo ljude kakvi bi oni trebalo da budu a ne kakvi jesu. U tekstu AMERIKA, DRUGI DEO, Biljana steže krug oko srži tog mita, prvi put s drugačije tačke. Sjedinjene Države, zajednica koju zovemo Amerika, oduvek je bila zemlja snova za milione ljudi. Ogromna prostranstva, prostor za sve, izjednačene šanse da se dosegne san oličene u pričama poput one o stricu koji stiže u njujoršku luku s dolarom u džepu i postaje milijarder koju godinu kasnije, a koja daje nadu da se taj dosanjani san može ponoviti. Franc Kafka je napisao jako lep i uznemirujući roman o potencijalnim emigrantima, jer Amerika je takođe i priča o velikom razočarenju i surovoj borbi za preživljavanje. Možda zato što taj roman Kafka nije završio, njegovom junaku Karlu Rozmanu ostaje nada da će uspeti. U danima koji su prethodili a potom i došli nakon Prvog svetskog rata, Amerika je izgledala mirna, međutim, samo vek kasnije, Biljana tokom boravka u Sjedinjenim Državama ponovo pokreće tu temu jer se taj El Dorado preokrenuo u košmar. AMERIKA, DRUGI DEO je Amerika posle 11. septembra. Kao i obično u Biljaninim tekstovima, i ovde je centar interesovanja individua koja se suprotstavlja sebi samoj. Biljana otkriva dubinu samoće i meteža u kojem se obrelo ljudsko, meteža društva koje režiraju mediji, marketing, industrija razonode i privida. Njen komad počinje jedne njujorške večeri u nedelji koja prethodi Božiću. Potrošačko društvo je na vrhuncu. Pod uslovom da imate novca.

Odnos prema piscu.
Znam da neki reditelji vole da pisac bude po strani. Oni sebe drže za kreatore i koriste tekst kao sredstvo a ne kao teatarsku suštinu. Neki prave čak čitav hold-up na tekstu i smislu, zaboravljajući pri tom da to ne bi mogli da čine da autor nije napisao taj tekst. Šta oni treba da rade? Treba sami da napišu tekst ili sami da kreiraju celu predstavu. Tako bi najzad i postali to što misle da jesu - kreatori. Međutim, siguran sam da bi oni onda bili vrlo brižljivi i opsednuti svojim tekstom i onim što su hteli da kažu da su ga sami napisali. Ne bi koristili svoj tekst da kažu nešto sasvim drugo. Mnogi se, nažalost, bave režijom ne da bi služili teatru, nego da bi postali moćni. Staviti na scenu pisca a ne nešto drugo je pravi angažman, ne zato što to znači postaviti nešto na scenu, nego zato što je reditelj tu da nešto učini mogućim, da pomogne glumcima da se uhvate u koštac sa situacijama i da oni u njima pronađu odgovore. Posao reditelja je da im pokaže smisao i pravac u kojem će ići, da im pomogne da preuzmu odgovornost za ono što govore. I kao što kaže stara kineska poslovica: „Kada mudrac pokaže na Mesec - budala gleda prst”. Mi smo tu da pomognemo da gledalac vidi Mesec. Kada reditelj postavlja na scenu komad, on glumcima treba da signalizuje logiku, jer jedino glumci mogu da kreiraju poeziju koju nosi angažman i da komentarišu značenje tog angažmana. Zadatak logike nije da nas ograniči; logika je slobodna ali ona eliminiše arbitra tako da fantazije preuzimaju važno mesto u logičkom mišljenju. Kada reditelj postavlja komad na scenu, on mora da preuzme odgovornost za logiku i ukaže na sve prostranstvo koje tekst nudi, ali tako da logika dobije na sočnosti.
Rad sa živim piscima, poput Edvarda Bonda ili Biljane Srbljanović, za mene nije samo sreća, nego i čast da sam dostojan da budem deo dijaloga tih ljudi i saradnje s njima. Bez njih bio bih niko i ništa. Zbog njih se bavim pozorištem. Očigledano, nisu to bilo kakvi autori. Ovi nas pozivaju da se preispitujemo i napredujemo, teraju nas da se upuštamo u dijaloge sa samima sobom. Oni nas propituju o našim mogućnostima. Mi smo dokaz da oni dobro pišu. To je ta veza između nas. Žao mi je što nisam stigao da upoznam Sofokla, Eshila, Šekspira ili Čehova, ali sam zato upoznao Bonda, Saru Kejn i Biljanu Srbljanović. Postali smo prijatelji i saveznici u teatru. To je retka privilegija jer su oni retka i dragocena bića.

Kartografiju Evrope ispisuju žene.
”Dozvolite mi da se predstavim: ja sam ljudsko biće kome su ukrali identitet. Jedino što pouzdano mogu da potvrdim je da sam žena, na pragu zrelosti i da živim u Evropi na razmeđi dva milenijuma.” Tim rečima Biljana se predstavila u decembru 1999. Ona pripada generaciji žena pisaca kao što su Sara Kejn i Dea Loer, boraca za smisao istorije i za istoriju samu. Kao Edvard Bond, ona kaže: „Sve revolucije su zapisane na poleđini kalendara”, a ona ne prestaje da okreće i preokreće taj kalendar. U SUPERMARKETU taj datum je 9. novembar 1989, u AMERICI, DRUGI DEO to je 11. septembar 2002. Ovi datumi imaće ubuduće značajno mesto u našoj istoriji i kulturi. Sve je lepo, sve sija, ali se onda pretnja terorističkim napadom nadvije nad gradom i policija počinje da nadzire sve pristupe gradu. Sve se prodaje i kupuje, recesija uzima danak, počinju otpuštanja. Ne treba posebno naglasiti da je narušen mir u predvečerje porodičnog praznika koji je postao najveća komercijalna perverzija. Za Biljanu to je način da podvuče tragičnost svojih junaka. Ta tragedija je ista za sve: samoća, otuđenost, nemogućnost komuniciranja, voljenja, brige o drugima, alkohol, droga, a sve se to „prevazilazi” šopingom.
U novom milenijumu, u kojem društvena revolucija okleva da zabeleži vrhunac, kapitalizam se oteo logici potrošačkog, nosivog, odbačenog i zamenjivog. Indivudua se više ne zarezuje. Jezik više nije taj kojim se izražava. Uvode se reči koje ništa ne govore a način govora mogao bi se nazvati „korisnim”. Treba govoriti brzo i kratko. Više nikog ne interesuje stanje duha, duše drugih. Nema se vremena. Sve se plaća i vreme je novac. Ako imate potrebu da govorite o sebi – idite kod psihoanalitičara.
Šta čovek pritisnut svim tim da radi? Kako da se obrati drugom, zatraži pomoć? Šta nam ostaje ako se okružimo svim tim čime se štitimo od drugih i samih sebe. Biljanin odgovor na ta pitanja može da zaledi krv u žilama.

Sećanje na Novi Sad.
Sećam se mnogo tehničkih priprema. Mnogo susreta. Mnogo radosti. Mnogo svega. Bilo je lepo.

Humano biće u nehumanom svetu.
Na početku treba reći da su deca i teatar presudni za demokratiju i da je zato naša dužnost da se brižno odnosimo prema njima. O tome govori i odlomak iz knjige THE HIDDEN PLOT Edvarda Bonda koja ovog meseca izlazi u Francuskoj i koja, osim što delom odgovara na ovo pitanje, govori koliko o Bondu - toliko i o Biljani. Svaka umetnost je politika ali umetnost mora biti radikalnija od politike. Kako da humano biće živi u nehumanom društvu?
To je stvarno pitanje! Dramska umetnost je tu da ispituje odnos ludila i zdrave pameti, imaginacije i stvarnosti, društva i pravde. Dramska umetnost je suština naše humanosti. Evo šta kaže Bond:
”Katastrofe se ne pobeđuju rušenjem društva. Njima dugujemo da društvo kasnije nastavlja normalno da funkcioniše. Katastrofama nas ne vode harizmatične vođe, ni demagogije koje oni izvikuju sa balkona. Takvi pripadaju prošlosti. Društvo kojem idemo u susret je društvo koje će biti podeljeno na geta za bogate i zatvore. I jedni i drugi biće ogromni kao gradovi. Sve će biti uređeno s velikom efikasnošću. Nasilje koje će se razviti počeće da se smatra normalnim. Neće biti ratova među nacijama. Svaka nacija ratovaće međusobno. Potrošačka ekonomija nema potrebu za bilo kakvom pravdom, a u trenutku kada društvo bude moglo efikasno da rukovodi zločinom, ono više nema nikakvu potrebu za humanošću. Ostaje nam samo da zaboravimo humanost i da se jednog dana samo probudimo u društvu kojim će vladati zabava i razonoda. Nećemo ni pokušati da se vratimo, niti da potražimo nešto novo, sve ćemo zaboraviti. Geta i zatvori biće jedno.
I nećemo mnogo hitati da saznamo kako smo izgubili svoju ljudsku stranu, jer nećemo ni znati da smo je izgubili. Kada humanost nestane - nikome neće ni nedostajati. Jer humanost može nedostajti samo humanom čoveku. Mi ćemo nalikovati onima koji su se navikli da gledaju egzekucije. Kako da onima koji to gledaju milom, koji su korumpirani, kažemo da se radi o ljudskom biću?!
U prošlosti, preci su nam prenosili to zrnce svesti o humanosti. Bili smo božja deca, deca otadžbine, ljudi s mora, planina ili ravnice. Danas smo deca trgovine. Tržište ne traži humanost. Njegov imperativ je trošenje i mi mu se moramo pokoriti, ne da bismo živeli, nego da bismo preživeli. Živeti znači luksuz koji ne smemo založiti za nešto. Mi danas nemamo nikakvu strukturu po kojoj bismo se vladali da bismo bili humana bića. Sve ima zadah preterivanja. Nepogode koje smo doživeli prethodnih godina mirišu upravo na preterivanje. Ali, istorija nikad ne preteruje. Ko je mogao da zamisli leševe u Aušvicu, ili pustinju koju su ostavili Hirošima i Nagasaki? Pa sačekajte tren i videćete da nezamislivo postaje svakodnevica. I zato nemojte misliti da ćemo biti sposobni da napustimo taj Grad-trgovinu i da, po povratku kući, nećemo mirno moći da prolazimo pored baraka i grobova. To će biti već pitanje životnog stila.
Dramska umetnost angažuje maštu i razum gledalaca i kao takva ona može istoriju da učini objektivnijom za gledaoca, jer joj pridodaje odgovornost i neizbežnost izbora. Ali pozorišne institucije danas su korumpirane. Tržište je monopolizovalo i teatar. Svakodnevni život ono - tržište - hrani brutalnošću i korupcijom. Ono ne pita šta je pravda, nego opsesivno ponavlja da je ono zakon. Ono što ga zanima nije nevinost, nego krivica. I teatar podleže tom društvenom ludilu i nije nimalo mudar u toj igri.
Tragika je da u tome da će se sve promeniti u tom smeru, izuzev tek rođenog deteta koje će, opet, rasti ušuškano u ravnodušnost koja će njegovu nevinost predstaviti kao grešku. Možda je stvarno moguće genetski promeniti kod humanosti, a to bi bio trijumf tehnološkog napretka. Proizvodnja ljudskih bića genetskim modifikovanjem. To bi bio zločin 21. veka.
Jedini način da ostanemo humana bića je da budemo radikalni. Mi možemo da razumemo nevinost i korupciju a da pri tom ne podlegnemo socijalnom ludilu. Imaginacija može da donese novi materijalni svet. Možemo da postanemo bliži svetu. Možemo sami da se obnovimo.
Uloga kreatora - pisca nije da pravi ustupke. Fabrikanti čine ustupke a kada kreatori odbiju ustupke - oni menjaju stvarnost. Svet je nestabilan. Da bi se živelo i trajalo moramo se osloniti na četiri oslonca od kojih svaki ima svoju dinamiku i svoje nepovredive zakone, a to su: priroda, društvo, tehnologija i ekonomija. Oni su danas u konfliktu, a to je kao kad bi telo rastavili na sastavne delove. Da bismo se razvijali moramo da koristimo tehnologiju a ona sve više uništava svet. Ranije su nacije ratovale da bi osvojile zemlju one druge. Danas ekonomija i tehnologija osvajaju teritorije ostavljajući pri tom sve više pustoši. Pustoš mira gora je od pustoši ratova. Mi uništavamo zemlju i društvo. Ekonomija je potčinjena potrošnji. Potrošnja nije podložna prirodnom apetitu nego nejednakosti. A bez nejednakosti ništa ne potiče rad i potrošnju koje bi zamenile ekonomiju. Nejednakost se ne ograničava na tržište. Ono stvara siromaštvo u koje se utapa celo društvo. U siromaštvu više nema solidarnosti. Ona biva zamenjena depresijom, zapanjenošću, zločinom, rasizmom, propašću urbanog, apatijom, osvetom. Stari simptomi siromaštva postaju savremeni simptomi obilja.
Rešenje koje nam se preporučuje je povećanje potrošnje i proizvodnje, što su zapravo i uzroci našeg problema. Nekada smo mislili da će bogatstvo staviti tačku na konflikte među ljudima, ali ljudska bića su ipak malo komplikovanija. Oni traže pravdu a demokratija više ne može da omogući pravdu. Pravda nije u saglasju s onim što moramo da radimo da bi preživela ekonomija i sve ono što se zasniva na njoj. Tržište je slobodno, mi nismo. Nismo u stanju ni sebe da razumemo. Živimo u obmanama, prošlosti, religiji, rasizmu, porocima, neopisivoj agresivnosti. Mi smo društvene lude. Kultura je mrtva.
Razlozi naših problema mogu se razumeti na racionalan način, ali naša objašnjenja i naša rešenja su iracionalna. Kada se protive, lude postaju nasilne. Prema tome, kako se društvo dezintegriše, vlast postaje represivna. Nema socijalnog bunta jer je vlast preduzela/učinila sve u cilju zaštite dobara i potrošnje i kazniće svako drugačije ponašanje. Svi će se, pa čak i žrtve, prilagoditi tome. Demokratija će se samouništiti u ime demokratije.
Biće uništena i sposobnost da se primeti veličina destrukcije.
Šta onda reći o patnjama ljudi u poslednjem veku? Da smo ljudska bića, da li bismo mogli da ih izdržimo? Da li mi to onda dokazujemo da ih nismo mogli izbeći? Ne, jer moć da ih počinimo nije drugačija od moći da ih izbegnemo.
Bog je mrtav, ljudski rod još nije rođen. Mi nismo ljudska bića, mi smo društvene lude. Sva živa i neživa bića postoje u izvesnom saglasaju sa datom okolinom. Okruženje životinja je priroda. Ono se menja lagano - tako i životinje. Okruženje ljudi je njihov položaj. U odnosu na okruženje životinja, ljudsko se menja brzo, dakle i naša priroda u skladu s njom.
Promena je toliko brza da novog sebe ne možemo da prepoznamo u ogledalu. Ogledalo postaje naš položaj i mi postajemo ono što ogledalo odražava. Nema mnogo vremena da se uspostavi nov prostor između nas i situacija. Mi kreiramo moć obilja ali patimo od nemoći siromaštva. Mi raspoređujemo moć razuma ali smo društvene lude. Razum stavljamo u službu iracionalnog. Naše ludilo ulazi u proizvodnju. Činimo lošu uslugu mašinama koje bi mogle da nam pomognu iako nas uništavaju.
Ljudski položaj je paradoks. Razumeti ljudski paradoks ili se prepustiti nasilju – to su jedine solucije. Budućnost se ne preporučuje dobrotom i doslednošću koje su važne za individuu. Budućnost najavljuje vreme u kojem će naša kultura razumeti individuu u obrisima koje ćemo, da bismo imali šansu da upoznamo sami sebe, doterivati u ogledalu. Pozorište igra važnu ulogu u tom razumevanju.
Godine 1900. ljudi su zamišljali nesreće 20. veka. Prevarili su se. Predvideli su invazije iz kosmosa i ratove između svetova. Nisu predvideli tri svetska rata, genocide. Pojedince je obuzelo toliko ludilo da nisu u stanju da shvate svoj položaj. Nisu u stanju da predvide budućnost niti da kažu šta zaista vide. Umesto toga, fantaziraju i transformišu svoje predosećaje u maštu, a da bi se spoznala budućnost moramo računati na razum i maštu, a dramsko delo je u stanju to da uradi. Svako od nas u „drami” u svojoj mašti igra neku verziju svog postojanja, bežeći tako od stvarnosti u svoj totalitarizam.
A ljudska drama je ogromna jer čini deo drugih. Značenje koje dajemo svetu je značenje koje dajemo jedni drugima. U dramskom delu mašta traži ekstremne situacije koje će nas dovesti do zaključaka koji definišu humanost. Ona će nas odvući do nas samih. Ona pokazuje kako su ljudi prisiljeni da dođu u ekstremne situcije u kojima gube iluziju o sebi samima, što ih približava humanosti jer pate i shvataju da su izgubljeni. Likovi komada/glumci/publika se definišu reakcijama na te ekstremne situacije. Samo u toj ekstremnosti se otkriva radikalna potreba da se bude human i da se stvara humanost.
U dramskom delu mašta se bori da „obuče” stvarnost, zapravo da postane ona sama. Mašta mora potražiti znanje i zato se dramsko delo u tom traženju mora pokazati nezamenjivo jer, na kraju krajeva, nema razlike između pozorišne scene i položaja u kojem jedete. Na kraju krajeva, mašta i stvarnost tvore jedno: mi smo stvorili pakao ali ne i raj. Na kraju krajeva, naša mašta nam ne pripada - ona je humani posetilac koji dođe na naša vrata. Idemo u teatar jer smo ljudi zasićeni univerzumom. Dramsko delo može biti prosuđivano samo po sebi, a razum i moral ne mogu biti prosuđivani jer dramski proces - to sam ja u svakom autoru i u svakom gledaocu. I kada kreiramo moral i razum, počevši od krhotina svakog života ponaosob - znači ličnog haosa - stvaramo sliku humanosti. Slika ne može biti drugačija od onog ko ju je stvorio, a to više nije slika idealnog građanina države, nego slika želje svakog od nas da budemo nevini pred pravdom.
”Grčki duh” nas obavezuje da se suprotstavimo bogu. To je obaveza nas putnika od ekstremne situacije do one humane kojoj treba da se vratimo. I što nam ta obaveza više izmiče, mi postajemo monstruozniji. Malo po malo, socijalne lude stavljaju se u ruke kliničkih luda. Rađamo se nevini, ali izvršavamo zločine. U nama, međutim, postoji iskrica koju ništa ne može zgaziti - pozorište koje nam pomaže da pogledamo toj nevinosti u lice. Ono nam pomaže da se osetimo odgovornim za zločine. Tragedija je upravo ta potraga za nevinošću a dramsko delo je osetljivo na laž.
Većina savremene zabave : bioskop, televizija, magazini, koji danas čine deo industrije spektakla,  ponižavaju ljude. Umetnost s velikim U je duboka brehtijanska realnost, siromašna nemoć beketovskog teatra, mlade generacije dramaturga. Slika humanosti je iskorišćena, prodata, integrisana u dinamičnost ekonomije. Naša slika je animalna ali ne zato što smo životinje, nego zato što smo nehumani, a nehumani smo jer pokušavamo da budemo humani u nehumanom društvu. Bojimo se budućnosti a već smo u njoj takvoj - kakve se bojimo.
Kao i Grci, i mi treba da se nađemo licem u lice s korenima svog bića. Mediji nam unakarađuju budućnost. Ima jedna nova paradigma u spoznaji ali nema nove paradigme u humanosti. Novo pozorište moglo bi kreirati tu paradigmu. Ono bi bilo bliže grčkom pozorištu nego grčkim epovima ali ne bi ličilo ni na jedno od to dvoje. Tu bi mogao da nastane koren nove humanosti, a da bi se to doseglo treba naučiti steći poverenje u pozorište.”

Razgovarala i prevela Snežana MILETIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >