S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

48. Sterijino pozorje
Miki RADONJIĆ
Strogo poverljivo: slučaj Sterijino pozorje

 

”Prevratna vremena uvek sobom donose i visoku meru improvizacije, što reći i nesolidnosti, poremećenu i ispreturanu lestvicu vrednosti uz koju ide duhovni nered i smutnja, otvorenu čistinu za brzi karijerizam u neminovnoj pratnji šarlatanluka i hohštapleraja.”
B. M. Mihiz, „Autobiografija - o drugima”

Sterijino pozorje, kao instistucija, a zajedno s njim i festival domaćeg dramskog teksta, evo, traje već pola veka. Do nesrećnog raspada jedne velike, lepe zemlje, susreti pozorišnih stvaralaca iz svih bratskih republika nazivali su se poetskim, sada tako iracionalnim ali i setnim imenom: Jugoslovenske pozorišne igre. Početkom devedesetih, međutim, umetnost i igra ustuknuli su pred bezumljem, i svi zajedno našli smo se u decenijskom vakuumu u čijem ništavilu svaki sistem vrednosti doživljava svoj sunovrat. To se, nažalost, desilo i u pozorištu, a njegov svet iluzija zamenjen je besmislenom i surovom realnošću, što je neminovno dovelo do pitanja opstanka našeg najznačajnijeg Festivala. Samo zahvaljujući beskrajnoj upornosti retkih dramskih stvaralaca i umetnika,  pojedinih teatrologa, pozorišnih kritičara i onih, tako malobrojnih, običnih, ali u datom trenutku, politički značajnih poštovalaca boginje Talije, nije prekinuta višedecenijska tradicija. Naravno, Sterijino pozorje počelo je da trpi napade i kritike sa svih strana, ali ponajviše upravo iz pozorišnih krugova, razjedinjenih i posvađanih neprestanim antagonizmima, sujetama i patološkim ambicijama pojedinaca, koji su opšti društveni kontekst i moralni sunovrat koristili kao sjajnu priliku za promovisanje mediokritetstva u poželjnu estetsko-moralnu kategoriju, a to je istovremeno značilo i pobeđivanje ličnih kompleksa i osećaja niže vrednosti. Trebalo je udariti na instituciju od naročitog ugleda i dokazati svu njenu arhaičnost, konzervativizam, prevaziđenost i potrebu neminovnog prekida sa svim obeležjima prošlosti i tradicije. Tmurna politička realnost, u svojoj apsolutnoj banalnosti, izopštila je s Festivala domaćeg dramskog teksta autore kao što su Držić, Krleža, Marinković, Brešan, Stefanovski, Šnajder, Kozak, Smole, D. Jovanović i nebrojene druge. Bilo je to vreme i Sterijinih „dušebrižnika” sa sumanutim idejama da Pozorje, „đuture” s Festivalom, treba preseliti u Vršac, jer, bože moj, to je jedino „logično i pravedno” rešenje, a činjenica da se taj gradić svaki put svojski mučio kada je trebalo da bude domaćin Susreta profesionalnih pozorišta Vojvodine, naglo je i bespovratno zaboravljena. S druge strane, na kvalitet predstava selektovanih na Festival domaćeg dramskog teksta, svakako je uticalo i to što su autori u devedesetim godinama bili usredsređeni na aktuelne događaje, te se često dešavalo da, bez preko potrebne umetničke distance, mnoge od novonastalih drama nisu išle dalje od pukog preslikavanja surove stvarnosti, pa se veći broj pozorišta iznova vraćao Nušiću, Steriji, Popoviću, Seleniću, tražeći u njima univerzalna značenja i veze sa našim vremenom, što je, opet, izazivalo novu lavinu prigovora na „neprimeren” odnos selektora i Pozorja prema mladim dramskim piscima.   Ali, odolevalo je Sterijno pozorje svim „dobronamernim kritičarima”, pa je konačno dočekalo i da aktuelno Ministarstvo kulture Republike Srbije, već nakon petooktobarske smene vlasti, obeća da će jednom za svagda i na najbolji mogući način rešiti sve probleme ove institucije od nacionalnog značaja. I prođoše tri godine, a samo nekoliko meseci pre održavanja 48. Sterijinog pozorja, neko u dotičnom ministarstvu pronađe „hartiju” na kojoj doslovce piše da Republika Srbija nije osnivač Sterijinog pozorja, pa se samim tim sve ingerencije po pitanju osnivačkih prava (čitaj: obaveza) vraćaju gradu Novom Sadu. A, kada se malo bolje razmisli, možda Republici Srbiji, odnosno, maloj državnoj zajednici neobično dugog imena, jedan „pedesetogodišnji starac”, „balast od nacionalnog značaja”, nije ni potreban, jer u njegovom postojanju i dalje provejava nepoželjni duh sećanja na „mrsku nam, jednopartijsku, jednoumnu, kiklopsku” pozorišnu prošlost, koja se „batrgala u tamnici naroda”. Ma koliko neumesna bila, nemeće se jedna neprijatna paralela s upravo aktuelnom, jubilarnom 50. pulskom arenom. Tamošnji „kulturnjaci” nisu, naime, dozvolili da se na otvaranju festivala prikaže dokumentarni film ARENA-STROGO POV... jer u njemu se i previše insistira na jugoslovenskom duhu, Titu, srpskim glumcima i svemu onome što je obeležilo prvih četrdeset godina pulskog festivala, a premalo na „domovinskom ratu” i filmski siromašnom poslednjem desetleću hrvatske kinematografije. Eto kakav odnos prema sopstvenoj tradiciji imaju naši susedi, približnog, ako ne i istog mentaliteta! Istorija i tradicija, zapravo, ma kako značajne bile, nebitne su ako ne počinju s aktuelnim vlastodršcima i treba ih što pre zaboraviti i okrenuti se „svetloj budućnosti”.
Usled pomanjkanja bilo kakve konstruktivne i promišljene ideje kako rešiti „Slučaj Sterijino pozorje”, Ministarstvo kulture Republike Srbije „elegantno” je diglo ruke od svega, i prepustilo Novom Sadu da se „uhvati u koštac” s ovim problemom, samo nekoliko meseci pre početka 48. Pozorja. Zbog toga je gospodin Ivan Medenica imenoven za selektora u vreme kada je njegov posao oko odabira predstava praktično već trebalo da bude gotov,  novi Upravni odbor je svoju konstitutivnu sednicu održao kada je organizacioni i finansijski plan festivala morao biti  uveliko razrađen, a tek ovih dana Sterijino pozorje konačno je dobilo novog direktora. Svi ovi događajiprethodili su ovogodišnjem Pozorju, koje se, valjda po inerciji, počelo najavljivati kao vrlo kritički intoniran dijalog s prethodnom tradicijom, Festival NOVE KONCEPCIJE, NOVIH SADRŽAJA i, naravno, u skladu sa savremenim dešavanjima u NOVOJ evropskoj dramaturgiji. Ali, kao što je to u umetnosti a naročito u pozorištu opštepoznato, svaka naglašena pretencioznost i pokušaj otkrivanja „novog i avangardnog” umetničkog izraza, najčešće za rezultat ima dela vrlo relativne estetske, odnosno, umetničke vrednosti. Bez ambicija da se ulazi u procenjivanje kvaliteta ovogodišnje selekcije, uz distanciranje od kvalifikacija o „sumnjivim, moralno-estetsko-politikantskim” kriterijuma, kojima se, navodno, rukovodio gospodin Medenica,    čije je, da podsetimo,  legitimno i apsolutno pravo da pozove predstave koje su po njegovom pozorišnom i kritičarskom senzibilitetu u tom trenutku relevantne i čine sliku naše teatarske stvarnosti, iznosimo samo neka opšta zapažanja.
Da li, recimo, u predstavi RAVANGRAD Đorđa Lebovića, u režiji Dejana Mijača i izvođenju Srpskog narodnog pozorišta, postoji bar jedan element na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti da je reč o delu koje promoviše novi ili, bar, drugačiji pozorišni izraz? Da li ona znači prekid s „anahronim, konzervativnim, tradicionalnim, retrogradnim” pozorištem, koje nas „udaljava od savremenih dešavanja u aktuelnoj evropskoj dramaturgiji i teatru” ?
Šta je to avangardno u GOVORNICI Jagoša Markovića, koja je, kako se to moglo čuti tokom razgovora za Okruglim stolom, „pravi reprezent našeg modernog pozorišta” ? Nije li to možda besmisleni, nemaštoviti i banalni „tekstualni predložak”, ili dosadna, patetična i u svakom pogledu neinventivna scenska postavka, ovog, nazovi, dramskog teksta?
Ono što jeste, međutim, bila novina na Sterijinom pozorju jesu čak tri inostrane predstave, nastale po tekstovima Biljane Srbljanović i Milene Marković, te međunarodni, ambiciozni projekt ostvaren kao svojevrsni teatarski spektakl, fantazmagorični HAZARSKI REČNIK Milorada Pavića, u dramatizaciji Darka Lukića i režiji Tomaža Pandura. Ali, da bismo bili do kraja korektni, moramo, ipak, podsetiti da su bar  četiri prethodna selektora isticala potrebu da  na Sterijinom pozorju mesta moraju imati i inostrane produkcije, ali i da je društveni, politički i ekonomski kontekst uticao na to da smo na poslednjih nekoliko Pozorja odgledali tek nekoliko predstava iz inostranstva.
PORODIČNE PRIČE Biljane Srbljanović, u režiji Gabora Rusnjaka, pozorišta „Čiki Gergelj” iz Kapošvara, po odluci Žirija 48. Sterijinog pozorja, jeste apsolutni pobednik, ali i SUPERMARKET u režiji Kristijana Benedetija, Teatar Studio iz Pariza - Alfortvil, pokazao je, kao i mađarska predstava, da savremeni rediteljski pristup, koji za rezultat ima uzbudljive, umetnički relevantne predstave, podrazumeva, pre svega, precizno tumačenje ideja dramskog pisca, što nudi temu za razmišljanje našim rediteljima. Ostale dve predstave u konkurenciji, PAVILJONI Milene Marković, u režiji Srđana Janićijevića i izvođenju Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja i HASANAGINICA Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, Narodno pozorište iz Beograda, bile su, tek, na nivou prosečnosti.
Kao potpuno nov bio je predstavljen i informativni deo programa s domaćim predstavama nastalim po tekstovima savremenih evropskih autora. Off-pozorje, zaista, jeste bio uzbudljiviji deo Festivala, zbog mladalački, promišljenog, maštovitog, nekonvencionalnog rediteljskog postupka Ksenije Krnajski u PORŠI KOKLAN Malog pozorišta „Duško Radović”, Beograd; Ive Milošević u SHOPPING & FUCKING, JDP Beograd, te Predraga Štrpca u DISKO SVINJAMA, SNP Novi Sad. Ove predstave na sjajan način pokazale su da naše pozorište nikako ne može biti nazivano „retrogradnim, tradicionalnim i konzervativnim”, naprotiv, one promovišu inteligentan i moderan teatar u svim njegovim segmentima. Što se nove koncepcije Festivala tiče, ovakav ili vrlo sličan program pamte čak i mlađi gledaoci Sterijinog pozorja, u okviru Malog pozorja, gde su takođe mogle da se vide, između ostalog, i vrlo uzbudljive, umetnički relevantne predstave, nastale po delima savremenih evropskih pisaca.
Umesto zaključka, možda, ne bi bilo loše vratiti se Mihizovim razmišljanjima o „prevratnim vremenima”, jer čini se da i dalje živimo u opasnom dobu, kada „šarlatanluk i hohštapleraj” kucaju na vrata mnogih institucija „od nacionalnog značaja”. Na sreću, da li će kroz ta vrata i da uđu, najmanje zavisi od njih. Zato će  Sterijino pozorje nastaviti traganje za novim koncepcijama, sadržajima i formama, ali svesno da neprekidno samoispitivanje „hipoteka” višedecenijske tradicije nije „balast” kog se treba po svaku cenu osloboditi.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >