S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2003. broj 4-5 godina XXXIX jul-oktobar YU ISSN 0036-5734

48. Sterijino pozorje - intervjui sa nagrađenima
Intervju: Vanja Ejdus
I dete i žena i majka

 

Prva velika pozorišna uloga, Hasanaginica, i odmah Sterijina nagrada. Da li Vas je iznenadila?
Jeste. Nisam očekivala nagradu, ali negde i jesam... Isto kao što se nisam iznenadila kada sam dobila ulogu Hasanaginice... Ja sam ceo život nesigurna u sebe, a ta nesigurnost me tera da se borim, tera me da radim i svaki uspeh me, onako, nahrani i čini me sigurnijom, a onda sam opet brzo nesigurna u sebe, i opet sumnjam u sebe, i tako u krug... I kada sam dobila tu prvu veliku glavnu ulogu u Narodnom pozorištu, srela sam Jagoša Markovića na ulici, koji je krenuo da mi recituje Hasanaginicu, narodnu pesmu, i pitao me je da li razumem šta to znači. "To znači da treba da igraš Hasanaginicu." Ja sam bila potpuno isto raspoložena kao i noćas. Iznenađena, u šoku, ali negde mi je to bilo normalno. Jedina uloga koju sam želela, celih mojih studija – ja danas nemam posebnih želja, ne znam šta bih volela da igram, odnosno, sve bih volela, mnogo toga – dakle, jedina uloga koju sam baš želela bila je Hasanaginica... Ja sam nju radila na drugoj godini glume, kao neki monolog, koji mi je izbačen sa ispita, nije me pustila profesorka da izađem s tim...To je ostalo kao jedini lik koji stvarno želim da igram i osećala sam da treba da je igram... I onda, kada se Jagoš pojavio usred Knez Mihajlove s recitovanjem, ja sam znala, to je to. Ja to treba da igram, ali opet ne mogu da verujem da sam to dobila... Isto i nagrada; u šoku sam, ne znam, ne da ne zaslužujem, već to prihvatam... Kao što doživljavam neke padove, kao zaslužene, tako i uspehe.

Jako sam sklona tezi da je Jagoš Marković u prvi plan u predstavi izvukao žensku liniju.
Sasvim je sigurno da je izbegao politički aspekt komada, a komad ima jako mnogo slojeva i zahvalno je igrati ga, jer priča može da se priča iz mnogo uglova. Ovde je ispričana s te intimne strane, ljubavne... Ljubavni aspekt je naglašen, ti muško-ženski polovi. Naglašena je razlika između muškarca i žene,  žena među muškarcima...  razlika između Hasanage i Hasanaginice koji su se i voleli, ali se nisu razumeli. Kada priđe da je poljubi, ona okrene glavu... Ne zato što ga ne voli, nego zato što su oni dva sveta... Muško – ženski princip koji se jako razlikuje, to je ovde naglašeno... Nerazumevanje, neslaganje... Primećeno je večeras kako smo majka Pintorovića, majka Hasanage i ja igrale tri vrste majke...

I tri ženske principa, ako može tako da se kaže.
Da, tačno. Ja sam pokušala, na neki način, osećala sam Hasanaginicu da je u isto vreme i dete i žena i majka... Mnogi su me pitali kako tako mlada da igram Hasanaginicu... Mnogi su bili zbunjeni, imali su neke predrasude... ne znam kakve... U Jagoševoj postavci on je od mene tražio da igram sveticu, da igram čisto biće, belo, koje prašta, koje razume... Ja shvatam da je ovakva Hasanaginica neki srpski Hamlet. Ženski Hamlet... Godinu i po dana mi to igramo, i ja sam svakim novim igranjem dubila tu ulogu, nije mi se završila uloga na premijeri.  Tek sam posle premijere krenula da radim ulogu, tek sam posle krenula da se bavim time, da proučavam kakva je to magija... Ja sam posle te predstave u potpuno meditativnom raspoloženju... Mene uvek, posle ove predstave, jako boli glava i želim da se osamim, i pre i posle predstave... Nađem se u nekoj vrsti totalne meditacije... posle tek, ponovo me pokreće na razmišljanje... I tako, tokom igranja, dubim tu ulogu, shvatam šta igram i gde sam. To je, koliko emotivna, toliko i misaona uloga, zato i kažem Hamlet.

Razgovarala Jasna RAJIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >